Jump to content

Разлика смиреноумља и комплекса ниже вредности


Препоручена порука

starac+porfirije.jpg

 

Старац је говорио о разлици између смиреноумља и комплекса ниже вредности. Смирен човек, говорио је он, није расцепљена личност. Он је свестан свога стања и није изгубио средиште своје личности. Свестан је своје грешности, своје ништавности, и прихвата примедбе свог духовника или своје браће. Тугује, али не очајава. Потиштен је, али не пада духом и не пада у јарост. Онај који је обузет комплексом ниже вредности, споља посматрано, испрва наликује на смиреног. Но, ако га само мало дирнеш или посаветујеш, његово раслабљено "ја" негодује, узнемирава се, односно губи и оно мало мира што има. То исто, говорио је Старац, дешава се са патолошки меланхоличним човеком у поређењу са покајаним грешником. "Меланхолик општи једино са собом и занима се само за себе. Грешник који се покаје и исповеди, излази из самог себе. То је оно велико што има наша вера: исповедник, духовник. Кад си нешто испричао духовном оцу и добио опроштај, не враћај се назад." То је изричито наглашавао: да се човек не враћа на претходне ствари, него да иде напред.

Manastir Glogovac

http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/12/p.html

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Смирених има мало, са комплексом ниже вриједности, мало више, али зато оних са комплексом више вриједности је, забрињавајуће, пуно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 years later...

Смирених има мало, са комплексом ниже вриједности, мало више, али зато оних са комплексом више вриједности је, забрињавајуће, пуно.

:aplauz: :aplauz: :aplauz: :aplauz: :aplauz: :aplauz: :aplauz: 8086.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

starac+porfirije.jpg

 

Старац је говорио о разлици између смиреноумља и комплекса ниже вредности. Смирен човек, говорио је он, није расцепљена личност. Он је свестан свога стања и није изгубио средиште своје личности. Свестан је своје грешности, своје ништавности, и прихвата примедбе свог духовника или своје браће. Тугује, али не очајава. Потиштен је, али не пада духом и не пада у јарост. Онај који је обузет комплексом ниже вредности, споља посматрано, испрва наликује на смиреног. Но, ако га само мало дирнеш или посаветујеш, његово раслабљено "ја" негодује, узнемирава се, односно губи и оно мало мира што има. То исто, говорио је Старац, дешава се са патолошки меланхоличним човеком у поређењу са покајаним грешником. "Меланхолик општи једино са собом и занима се само за себе. Грешник који се покаје и исповеди, излази из самог себе. То је оно велико што има наша вера: исповедник, духовник. Кад си нешто испричао духовном оцу и добио опроштај, не враћај се назад." То је изричито наглашавао: да се човек не враћа на претходне ствари, него да иде напред.

Manastir Glogovac

http://manastirglogovac.blogspot.com/2012/12/p.html

Право у срж теме.    Смајлић поклона.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не чујемо једни друге, не гледамо једни у друге.
Корачамо газећи јако.

Више ни случајног врапчића на прозору нашем не примећујемо,

не ослушкујемо више песму ветра,

Не гледамо увече у звезде кад светла вештачка гасну.

Више ништа не може да упали сјај у нашем оку и радост у нашем срцу.

Пролазимо поред дуге када се појави,као да је свакодневница.

Ни мирис печених паприка у јесен , ни дах свежег зрака више не осећамо.

Отупела су сва наша чула.

Да ли је ово време безосећајности.

Ни у просјаку на улици не препознајемо да он понајмање паре тражи,

већ само мало самислости, и један топао осмех.

 

Загрљај маленог детета, и осемх безазлен његов......................

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Недељу Православља, 21. марта 2021. године, у дворани Црквене општине у Футогу, протонамесник Игор Игњатов  одржао је предавање на тему ,,Хришћански подвиг: пост и исповест”.

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Иван Ивковић,
      Православна традиција, коју авај, многи православни врло мало познају, а још мање живе, даје одговор на сва кључна питања, не зато што је најбоља религија у историји човечанства, већ заправо зато што уопште и није религија, него откривена реч Божија коју смо ми позвани да сведочимо, и то не као систем одређених учења или истина, већ својим животом и односом према свету око нас. Зато су проблеми атеизма или „смрти Бога“ или секуларизације актуелни у православним друштвима само у оној мери у којој не живимо православним предањем и не опитујемо истину коју Дух Свети стално сведочи и коју ми потврђујемо на сваком евхаристијском сабрању. Сваки покушај да се православље „осавремени“ извуче из „ригидних, петрифицираних форми“ и отвори за менталитет савременог човека који уместо аутентичне слободе жели слободу као анархију, није ништа него идеологизација хришћанства и неизбежно ће завршити на отпаду сличних покушаја да се спасе вера у Бога разним компромисима са духом овога света у западном свету. Отуда је понирање у дубину православног предања, не само нашег веровања, већ ортопраксије главни начин како да останемо сведоци истине коју проживљавамо у Богу кроз заједницу у Христу Исусу (Његовом Телу – Цркви) Духом Светим. Суштина оног што желим да кажем јесте да се против „атеизма“ боримо не доказивањем тога да Бог постоји, јер то већ може да значи многе ствари за разне људе, већ сведочењем оног Бога кога нам је Христос јавио.
      Архимандрит Сава (Јањић)

      Уколико си хришћанин, читај ову азбуку:
      Кад се пробудиш у кревету пре свега се сети Бога и прекрсти. Без молитвеног правила не започињи дан. У току целог дана, свуда, било шта да радиш, моли се кратким молитвама. Молитва представља крила душе, она душу чини престолом Божјим, сва сила духовног човека је у његовој молитви. Да би Бог услишио молитву човек не треба да се моли крајем језика, већ срцем. Нико од људи из твоје околине нека не остане без твог искреног поздрава. Не остављај молитву кад те непријатељ напада безосећајношћу. Онај ко приморава себе на молитву онда кад му је душа безосећајна већи је од онога ко се моли са сузама. Нови Завет треба да познајеш разумом и срцем, стално га изучавај. Оно што ти није јасно немој сам да тумачиш, већ питај свете оце. Свету воду пиј жедно на освећење душе и тела. Не заборављај да је пијеш. Благодарни поздрав Царици Небеској „Богородице Дјево, радујсја“ изговарај што чешће, макар сваких сат времена. У слободно време читај дела светих отаца и учитеља духовног живота. У искушењима и напастима понављај Псалтир и читај молебни канон Пресветој Богородици „Многими содержим напастми…“ Она је наша заступница. Кад те демони гађају својим стрелама и кад ти се грех приближава певај песме Страсне Седмице и Свете Пасхе, читај канон с акатистом Исусу Сладчајшем. Ако не можеш да певаш и да читаш у тренуцима борбе помињи име Исусово: „Господе, Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. Стој испред крста и радуј се у свом плачу. За време поста пости, али знај да Богу није угодан само пост тела, тј. уздржавање од греха, већ пре свега уздржавање ушију, очију и језика, као и уздржавање срца од служења страстима. Човек који приступа духовном животу не сме заборавити да је болестан, да је његов ум у заблуди, да је воља више склона ка злу него ка добру, и срце ка нечистоти због страсти које у њему врију, због тога је почетак духовног живота – стицање духовног здравља. Духовни живот је стална непрекидна борба с непријатељем спасења душе: никада душевно не спавај; твој дух увек треба да буде будан. Увек зови у помоћ свог Спаситеља. Чувај се да се не сјединиш с грешним помислима које ти долазе; онај ко се сагласи с оваквим помислима већ је починио грех на који је помислио. Не заборави, да не би погинуо треба да имаш искрено покајање пред Богом: „Господе, опрости и помози, не одузим од мене Духа Твог Светог.“ Стално моли: „Страх Твој, Господе, усели у срце моје.“ Благо ономе ко стално осећа трепет пред Богом! Цело срце без остатка дај Богу и осетићеш рај на земљи. Никад немој бити беспослен, у нераду; црквене и празничне дане поштуј по заповести Божијој. Твоја вера треба да јача услед честог прибегавања покајању и молитви, а такође услед општења с људима дубоке вере. Направи себи поменик, запиши у њега све живе и мртве, све оне који те мрзе и који су те увредили, све. Тражи обавезно дела милосрђа и састрадалне љубави, јер се без дела Богу не може угодити. Буди сунашце свима. Милост је изнад сваке жртве. Без преке потребе никуда немој да идеш, говори што је мање могуће, не смеј се (мисли се на бахатост и распуштено смејање – в. Духовничка духовитост, прим. прир.), немој бити радознао празном радозналошћу (љубопитљив, прим. прир.). Воли свето осамљивање. Све увреде трпи прво ћутећи, затим прекоревајући себе, а онда молећи се за оне који су те увредили. За нас је главно да се научимо трпљењу и смирењу: смирењем ћемо победити све непријатеље, демоне, а трпљењем страсти које се боре против душе и тела. Не показуј на молитви никоме осим Богу, своје сузе умиљења, ревности за спасење. Православног свештеника поштуј као анђела, благовесника, који је послан да те обрадује и да ти донесе избављење. С људима се понашај исто онако пажљиво као и с изасланицима из великог царства и исто онако опрезно као с ватром. Свима све опраштај и са свима саосећај у њиховим патњама. Не бави се само собом као кокошка јајима, заборављајући на ближње. У ономе ко овде (у свету, прим. прир.) тражи спокој не може да пребива Дух Божји. Туга и смућење човека нападају због недостатка молитве. Увек и свуда зови у помоћ свог Анђела. Увак чувај плач срца због својих грехова, а кад их исповедаш да би се причестио Светим Христовим Тајнама тихо се радуј због свог ослобођења. Знај само своју ругобу и мане, и строго се чувај да не размишљаш и не расуђујеш о туђим гресима да не би себе погубио осуђивањем других људи. Не веруј никаквим, чак ни добрим, својим жељама пре него што их одобри твој духовник. Сваке вечери исповедај Богу сва своја греховна дела и помисли настале у току дана. Пре сна се помири са свима правећи метаније или се клањајући до појаса. С Богом нас зближава патња, оскудица, болест, рад: не ропћи на њих и не бој их се. Што је могуће чешће причешћуј се Светим Христовим Тајнама – живиш само њима. Никада не заборави да је Он – Господ наш Исус Христос – близу, на вратима; не заборављај да ће ускоро бити Суд и давање сваком по заслугама, а ког дана и часа – нико не зна. Не заборави ни оно што је Господ припремио онима који Га воле и који творе Његове заповести. Ако си хришћанин ову азбуку читај најмање једном недељно и то ће те укрепити на духовном путу. Амин. Ваш духовни отац који је молитвено с вама
      схиигуман Сава (Псково-Печерски)
      Из књиге: "Покушај грађења хришћанског погледа на свет" Фото: http://texni-zoi.blogspot.com/2016/11/blog-post_28.html
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско:     Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва   Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини.   Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег:   1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа.   2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге.   3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље.   4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије.   5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем.     6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен.   Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота.   + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски     Извор: Епархија британско-скандинавска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Митрополит Порфирије: Велики пост - пут ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. У прву недељу Великога поста, Недељу Православља, када Црква прославља победу православне вере над јереси иконоборства, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.       Митрополиту су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма. После читања Јеванђеља Митрополит је поучио сабрани народ о смислу и значају поста објаснивши значење прочитане јеванђелске перикопе.   -Браћо и сестре, стигли смо на прву степеницу, или можемо рећи на прву паузу, на прво острвце одмора на путу Великог поста, на путу ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. Пост је пут подвига. По речима апостола Павла, то је пут скидања старога човека са себе и рађање новога човека у нама. Пост је пут сараспињања са Христом и саваскрсавања са Њим. То је пут подвига који није нимало једноставан пут, због тога што је процес скидања старога човека и умирања старога човека у нама веома тежак. То није подвиг који се тиче спољашње гимнастике. То није ни подвиг који се састоји у дијети, у непрестаној бризи о томе да ли ћемо узети кап уља више или мање у храни, у непрестаној бризи о томе шта је дозвољено, а шта није. Ми нашу веру често сводимо на списак, на кодекс правила у којима јасно хоћемо да знамо шта је то дозвољено, а шта није, и иза којих заправо хоћемо да сакријемо наше унутрашње, истинско, право духовно стање.   Подвиг поста није нешто што се тиче пре свега тела, иако и тело учествује у посту, иако и тело треба да скине са себе старога човека. Уосталом, стари човек, човек греха, јесте онај, како каже Свето писмо, који носи кожне хаљине. Човек је створен као добар. Није створен као рђав. И сав је био духован, зато што је живео у заједници са Богом, кроз благодат Духа Светога. Определивши се за грех, за страст, определивши се да живи лагодним животом, сладострастним животом, животом који је далеко од Бога, човек се обукао у кожне хаљине. Страст и грех су постали оно што је тешко на њему. У томе учествује сав човек, и тело његово, и душа његова. Човек је позван да сав, у потпуности, учествује у благодати Божјој, да дође до поноће, да оствари оно што му је задато, односно да се уподоби Богу, да постане подобије Божје.   Пост, браћо и сестре, нимало није једноставан. Не зато што се своди на спољашњу гимнастику и подвиг. Пост је тежак зато што треба да скинемо са себе старога човека, а то значи човека егоизма, самољубља, човека довољнога самоме себи, да победимо у себи човека који мисли да све постоји да би њему служило. Пост је, дакле, подвиг љубави, а то значи подвиг распећа. Јер љубав је уписана у нас, Промислом Божјим, крстолико. С једне стране, у вертикали, нашим односом са Богом, а друге стране, у хоризонтали, нашим односом љубави према другим људима, према свим људима. Нарочито према онима који нас узнемиравају, који стају на круну нашег егоизма и самољубља. Они нас највише узнемиравају. Узнемиравају нас када ремете наш поредак егоизма. Зато, идући у том тешком подвигу, Црква нам у недељне дане нуди мала острва предаха. Не предаха као престанка борбе, него предаха као тренутка када преиспитујемо себе и када се надахњујемо оним што нам се у Цркви нуди.   Ова прва недеља поста, прво острво од мора, се зове Недеља Православља. Шта је то Недеља Православља? Ми се називамо православним хришћанима. И готово сваки Србин ће рећи за себе да је православни хришћанин, јер то сматра урођеним. Чак ће и они који не верују у Бога, а Срби су, себе назвати православним атеистима. Имали смо и такве случајеве и међу познатима и великима, али и међу свима онима који сматрају да је верски идентитет амблем, још једна етикета која постоји и која је постављена у грађевину нашег биолошког и нашег историјског постојања, ако хоћете и нашег националног постојања.   Победа Православља над свима онима који су погрешно учили прослављена је 843. године. И данашња прва недеља поста назива се Недеља Православља као успомена на тај догађај, а то је била победа праве вере, вере и Истока и Запада, победа која се тада називала победом над иконоборцима, над многим хришћанима, с једне стране, али хришћанима који нису учили у складу са Јеванђељем Христовим и у складу са вером отаца и вером Цркве, Цркве и на Истоку и на Западу, да је могуће сликати лик Христов, јер су сматрали да ми не можемо упознати Бога, да је Бог за нас неприступачан и невидљив.   Да, браћо и сестре, ми све то знамо. Знамо да је Бог невидљив. Бога нико никад није видео. Бог станује, како каже апостол Павле, у светлости неприступној. Не само да га нико никад није видео, него и Његово станиште је неприступно. Али у исто време исти апостол, тврди да је Син Његов Јединородни показао Бога. У Новом Завету, у оригиналном тексту, стоји да је Син Божји објаснио Оца. Он Га је показао. Он је икона Бога невидљивог. У њему борави сва пуноћа Божанства телесно. Дакле, Бог је дошао у овај свет и оно што нама није било могуће, као створенима, да му приступимо, да га видимо, Он нам је то учинио доступним и могућим.   Због тога, опредељење Цркве Христове да слика икону Сина Божјег Оваплоћеног јесте само та потврда, потврда вере да нам Бог, иако недоступан, није у потпуности недоступан. Напротив, Он нам је у исто време и познат. То је потврда вере да Бог, иако је далеко од нас, иако заувек суштином својом другачији од нас, својим доласком у свет постаје истоветан нама и пружа нам могућност да Га додирнемо, да Га видимо, да ступимо у нераскидиви однос заједнице и љубави са Њим.   Победа над иконоборцима је победа над свима онима који су погрешно тврдили да Исус Христос није истинити и прави Бог, да Он јесте најсавршенији међу људима, али да није Бог. Црква зна да, ако је то тако да нам Бог остане заувек непознат и недостижан, зна да је онда и људска перспектива заувек без наде. Зато прихватиши пуноћом свога бића и свога срца, својом вером, да је Христос међу нама, опредељује се да је Бог међу нама. Опредељује се за могућност да то и потврди.   Сликати икону Христову значи, пре свега сликати је у својој души, у себи, у своме срцу, остварити непосредни однос љубави и заједнице са Њим, а онда то искуство преточити и претакати и у оно што је опипљиво и видљиво.   Данашњи дан, браћо и сестре, ово славље данашње, нам показује, и ми то свету потврђујемо, да је са Богом могуће ступити у нераскидиву, личну, органску заједницу, и да ми то чинимо не својим празним речима, него својим животом.   Бог је први дошао међу нас, Он је први ступио са нама у однос и заједницу, као што то описује и данашња прича из Јеванђеља, прича по Филипу и Натанаилу, у којој је описано како Господ у Галилеји скупља своје ученике, једнога по једнога, Јована, Андреја, Петра и Јакова, и ево сада Филипа и Натанаила. Филип, који је позван и који спознаје у Христу Господа, Месију и Спаситеља кога ишчекује народ, одлази у одушевљењу да то саопшти свом, по свој прилици најбољем, или једном од најбољих пријатеља Натанаилу. Натанаило, с једне стране, имајући поверење у реч свога пријатеља Филипа, а са друге стране, показујући динамику слободе, која подразумева и сумњу, пита се зар је могуће да може бити нешто добро у граду из којег долази Онај, у коме Филип види Спаситеља, одлази имајући у себи сумњу. Међутим, Господ показује да је Он први њега упознао говорећи му да га је видео док је седео под смоквом, по свој прилици опхрван управо мислима о Месији, мислима о Спаситељу. Открива му оно што је било најинтимније у њему и за шта нико није знао. Показује да познаје њега, његову душу, његову жеђ и глад, његова трагања. Тада Натанаило у одушевљењу каже Ти си Син Божји и Ти си цар Израиљев, а Господ му одговара Више од тога ћеш видети, да су небеса отворена и да анђели Божји силазе на Сина Божјег.   Данашњи празник, браћо и сестре, као Недеља Православља, јесте дан када Црква одређује управо ово Јеванђеље да би ту истиниту и благу вест о томе да су небеса отворена, јер их је Бог отворио у односу на нас, ми потврђивали на све четири стране света. Да су небеса отворена и да је лествица, као лествица Јаковљева из Старога Завета, која је сада Христос Спаситељ, спуштена на земљу. Али исто тако, да небеса отворена са оне стране треба да буду отворена и са ове стране. Са ове стране треба да их отворимо ми својим животом, својом љубављу, читавим својим бићем које, као икона Божија, треба да буде испуњено Христом, по речима апостола Павла, до мере да не живимо више ми, него Христос у нама. Да будемо истински сведоци речи које је Филип упутио Натанаилу позивајући га Христу, без убеђивања, теорија и философија, дођи и види, и онда ће наша бића, Црква, то јест вера наша, бити најбољи могући сведок. Људи ће онда, гледајући нас, не зато што ми идеолошки хоћемо да правимо себи следбенике, него зато што је то заповест и воља Божја, видети кроз нас и у нама Господа и Спаситеља, и онда ће, засигурно, наш живот, наша реч, с једне стране, нама бити спасење, а с друге стране, бити Јеванђеље истине упућено другима.   Нека би Господ дао да овај пост буде пост радости, да буде подвиг у којем јачамо, скидајући са себе егоизам, самољубље, као стару одећу, одећу грешнога човека, човека који живи по закону греха. Нека би се у нас уселио Господ љубављу својом, како би, заиста, Он био истинска и права лествица уз коју можемо да се са земље, крилима љубави и вере, успињемо у Царство Божје, које је у Њему сада и већ овде, и слави се у Цркви Његовој са свима светима, али исто тако и у вечности, и у векове векова. Амин.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
×
×
  • Креирај ново...