Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

11802080_985734218137712_138729289_n.jpg

Марио Ђакомели

 

 

Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре.

 

Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања.

Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости.

 

Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе.

Ретки спомињу Леониду.

Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела.

Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо.

 

Нужно је да твоја смрт има твоје очи.

11828725_985734721470995_355109814930258

Зоран Ђуровић

 

Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик.

Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио...

Нисам умро, али скоро и као да јесам.

На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“.

Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати.

Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре.

Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу.

Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш.

11796406_985735031470964_848696360571416

Зоран Ђуровић

Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. 

Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше.

Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити.

 

Зоран Ђуровић

Рим, 02.08.2015


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Avva Zoran je pokazao ovim textom mnogo toga. Jos jednom me je zadivio, ali i duboko sa textom potresao.

 

Neverovatno je kako robujemo stereotipima kad je ova tema u pitanju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имам осећај да је овај текст заправо авин одговор на трагедију оца Радивоја и његових.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није ми само јасна позиција зла и патње у овом размишљању - јесу ли они нужност или нешто друго?

 

Иначе одличан текст.

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

Да, тамо су нормални момци, Македонци. Питају да би научили или да би им ствари биле јасније. Дискусија је тамо затворена, јер је и главном полемичару било јасно да се ушло у безизлазну позицију. разменили смо топле приватне поруке. Сами Македонци су пожелели да када те ствари се заокруже, да направе неки посебан текст. Лепа идеја. - Овде пак има дежурних сморова. Углавном неки новицијани, артемити који се после бановања јаве под другим именом. Није Бог делио једнако интелигенцију. Ови морбидни ликови би требало на себи да примене методе за духовни раст: да плачу, моле се без престанк, испошћавају, врше разноразне подухвате за нас отпале од вере и евхаристије:))) Коментарима пак не пројављују ту њихову хришћанску смиреност, а недај боже и љубав. Знам како би ме помиловали по глави... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

Присутна, али није. Са друге стране, лепо си приметио да у овим позицијама и условима у којима су смртници, ја и то питање постављам. Да, смрт и зло имају своју педагошку улогу, иако не у смислима које сам тамо одбио (Бог воли и хоће; казна за грех). То су категорије које могу да задовоље мухамеданце. Ми, хришћани, идемо изнад тога. Бог је умро за нас. То је ствар која се нигде не среће, а њене импликације су енормне. - Видех на мом ФБ зиду да су ме неки разумели и као атеисту. Ограничење интелигенције...  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      У петак 28. фебруара, у посјету Црној Гори долази поглавар Украјинске Православне Цркве Блажењејши Митрополит Кијевски и цијеле Украјине г. Онуфрије. Он ће, сјутрадан, у пратњи неколико украјинских архијереја, заједно са вјерним народом, свештентсвом и монаштвом СПЦ у Црној Гори предводити Светосимеоновску литију подгоричким улицама, од Храма Васкрсења до Немањиног града.      Литија се, већ деценијама уназад, врши у спомен на Светог Симеона Миротичивог (Стефана Немање) једног од ријетких људи рођених на обалама Рибнице – који је канонизован као светац у Православној Цркви, и као такав поштован у свим помјесним црквама. Као такав, поштован у Црној Гори, још од средњовјековне Зете и оснивања Цетињског манастира, па без прекида – до дана данашњег.   Долазак Онуфрија у Подгорицу има вишеструки значај. Најприје потврђује јединство канонске и васељенске Цркве, и то баш у граду и држави гдје то јединство трпи удар овдашњих политичких власти. Јер, и међународни изасланици, и домаћа јавност, као и ”птице на грани” (из чувене пословице) одавно знају да новоизгласани црногорски Закон о слободи вјероисповијести није донијет са циљем да уређује област из сопственог наслова, већ да ”утјерује” духовни идентитет слободним грађанима, и да врши притисак у правцу реорганизације црквеног устројства. У том смислу, долазак црквених великодостојника из Украјине, представља подршку сестринске Цркве – Цркви у Црној Гори.   Други значај Онуфријеве посјете Црној Гори је свједочанство непобједивости благословеног Божијег поретка, у односу на све земаљске политичке сплетке. Православна Црква у Украјини, насљедница древне Кијевске митрополије, а потом и тзв. Кијевског егзархата РПЦ, постоји, као саставни дио Московске патријаршије – под овим именом Украјинска Православна Црква – ево већ три деценије. Аутономија коју она има у односу на Москву, спада у примјере најшире могуће аутономије у цијелом православљу. УПЦ има свој Синод, свога поглавара кога сама бира и та Црква дјелује искључиво унутар граница државе Украјине. Њене везе са Руском Православном Црквом јесу чврсте и јасне, али су, у административном смислу, малобројне.   Па ипак, ни таква аутономија није била по вољи политичкој власти Украјине, него је, уз необјашњиву подршку Цариградске патријаршије, прије пар година, створена тзв. Православна Црква Украјине – која се само након годину дана расцијепила на двије фракције, и коју данас не подржава већински број православних помјесних цркава. Та је ”ПЦУ” састављена од бивших расколника, и као таква нема углед у православљу. Зато, и међународну православну подршку, и оданост већинског православног живља у Украјини и даље ужива Украјинска Православна Црква Московског патријархата, чији нам предстојатељ Блажењејши г. Онуфрије, кроз два дана долази у госте.   Мени је врло интересантно да су бесплодно дјело украјинског државног врха, и грешка коју је починио Цариградски патријарх, настали упркос мисионарској ширини постојања и дјеловања Украјинске Православне Цркве. Јер – у њеном раду је све било саобразно државним границама; све обучено у украјинске државне симболе (максимално поштовање заставе, химне и сл.); све врло сведено на домицилно свештенство и употребу украјинског језика; све испуњено благословима и честиткама украјинским репрезентативцима… Није помагало! Политичари су тражили потпуни прекид односа са Московом и прављење једне организације која дјелује и постоји само као нека државна ствар! А то су тражили политичари и ”државници” чија се политика сводила на искључиво ослушкивање ”политичких савјета” са Запада, и чије су се државне границе, управо у том смислу, свеле на симболику. Оно што нијесу дозвољавали Цркви, увелико су примјењивали на себе. Трансфер суверенитета изван сопстевних граница. Познато?   Било како било – Порошенков црквени експеримент није изашао даље од лабораторије. Канонска, и од свих других призната, Украјинска Православна Црква, сачувала је, до данас, своје унутрашње јединство са преко 50 епархија, преко 10.000 парохија и преко 200 манастира. Да парадокс буде већи, она, таква каква је, има већу самосталност у односу на Москву (и самим тим и на остатак православног свијета), него што има ”Порошенкова црква” у односу на Цариград. А да буде још већи – Црква којој је на челу митрополит Онуфрије задржала је национални назив ”Украјинска”, док је новоформирана и новопоцијепана ”ПЦУ” изгубила такав назив, јер је, Боже мој, требала да ”помири православно биће Украјине”. Познато? Нико нормалан неће рећи да идеја не звучи племенито, али се очиглено, начин извођења радова, као и списак политичких извођача, своди на ону Њагошеву – ”трн у здраву ногу забадате”. И све – ”поплочано добрим намјерама” из једне друге пословице.   Отуда, долазак Митрополита Онуфрија у Црну Гору, представља добар подсјетник овдашњим властима да се окану ћорава посла ”прављења и обнављања државних цркава” у 21. вијеку. Божији Дух дише гдје Он хоће и кад Он хоће. Тим Духом Светим је наша Црна Гора вјековима благосиљана. Са свих страна свијета, па и из ”Светог Кијева”. У тој Цркви и њеним школама образовање су стицали архијереји и свештеници Православне Цркве у Црној Гори – током 19. вијека. Усмјерење и уређење тога Духа Божијег, Устав Црне Горе, препушта Цркви а одузима такве ингеренције од државе. Па ето, ко не вјерује у Божији Дух, нека вјерује Уставу. Није добро, за нашу земљу, да има оних, који не вјерују ни у једно ни у друго.   Убијеђен сам да није касно преиспитати пут којим је кренуо црногорски државни врх и, у складу са већ поменутим Уставом, тражити начин да се учимо на туђим грешкама. Јер, немамо другу земљу, да бисмо се играли са законима ове, нити имамо времена да бисмо чекали бољу прилику од ове – да ствари ставимо на своје мјесто, и окренемо се једни другима.   Добро дошао Блажењејши Митрополите Светога Кијева!     Протопрезвитер-ставрофор Гојко Перовић, ректор Богословије Светог Петра Цетињског     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Ćiriličar
      Одговор Видовдана грчком калуђеру који је опседнут епископом Иринејом Буловићем
      Ваш проблем је што та самопрокламована власт патријарха Вартоломеја не вреди ни три метра около његове канцеларије, а камоли у целој Цркви. Српска црква није крива што то нико никад неће прихватити, ни у Атини, а камоли ван грчког говорног подручја.  
      Надамо се да су мама и тетка, дечко и мачка добро. Максуз селам из Србистана од редакције сајта Видовдана!

       
      Драги и уважени оче архимандрите Романе,
       
      Веома нас је обрадовала чињеница да редовно пратите рад нашег сајта. Заиста нам је жао што се мучите с преводом, али у овом тренутку наше могућности не дозвољавају верзију сајта на грчком. Надамо се да ваши пријатељи, који говоре српски али мрзе Србе, барем знају да Вам преведу тачно и коректно.
       
      Пре свега, желимо да Вас утешимо и уверимо да Српска црква нема никакве намере да свргне Цркву Цариграда с било каквог привилегованог положаја. Потпуно напротив, Српска црква жели и покушава да сачува положај који је бивша Велика Христова Црква у Цариграду имала током последњих  хиљаду година у Православној цркви. Историја је избрисала ту славну и мученичку Цркву, а у последње време тренутни патријарх Вартоломеј учинио је све да и те остатке првенства части и угледа уништи.
      Српска црква нема проблем са Црквом Цариграда, него Црква Цариграда има проблем да убеди Српску цркву да има неке привилегије власти о којима код нас нико никад ништа није чуо вековима.
       
      Сви напори Српске цркве иду ка томе да се односи унутар Православља врате на стање пре нечувених, неканонских и издајничких деловања патријарха Вартоломеја у Украјини. Нажалост, изгледи за такво решење су веома мали. Московити, како их Ви називате јасно су рекли да више никада неће пристати да турски патријарх из Истанбула, како они вас називају, икада више има било какву власт и привилегије. Укратко, покушали сте да узмете више него што вам припада, па сте изгубили и оно што сте имали. Иако смо због обе стране жалосни, и покушавамо да задржимо неутралан став, нажалост ми вам помоћи не можемо. Сами пали, сами се убили.
       
      Посебно морамо да нагласимо да српски народ и Српска црква највише воли грчки народ и Грчку цркву у целини (у свим њеним аутономним и аутокефалним црквеним организацијама). Управо та љубав нас обавезује да вам не помажемо у пропасти и срљању у амбис, у који вас је увео ваш Патријарх народа, како га називате.
       
      Српска црква није крива за његове наопаке процене и лоше одлуке у Украјини, када сте признали као православне свештенике људе који су сами себе рукоположили моштима светих. Српска црква али пре свега њена пуноћа – народ не прихвата ни никакве “икономије” према непокајаним расколницима и сличним парасинагогама. Познато Вам је да Српска црква у С. Македонији насупрот себе има потпуно канонску јерархију, и деценијама одбија да прихвати било какве икономије и компромисе који би подразумевали избегавање прихватања кривице за раскол и приношења покајања, и остаје при том ставу по сваку цену. Под притиском и државних власти, и “московита” и фанариота. То је некима у Вашој Цркви тешко да схватите, јер мислите да папски прерогативи које је сам себи доделио патријарх Вартоломеј могу да бришу и пишу векове историје и предања, и да принцип икономије може да се примењује као дресинг за салату, опционо и по укусу. То код нас тако не функционише нити може да прође, ми смо крвљу платили нашу православну веру. Ако нас историја и време већ сломе и натерају да прихватимо силу и безакоње, будите уверени да то сигурно неће бити неки неопапа из Истанбула.

      Ваш проблем је што та самопрокламована власт патријарха Вартоломеја не вреди ни три метра около његове канцеларије, а камоли у целој Цркви. Српска црква није крива што то нико никад неће прихватити, ни у Атини, а камоли ван грчког говорног подручја.  
      Други велики проблем Цариграда јесте да генерално не познајете српску и словенску реалност. Све што сте хтели да урадите и остварите могли сте да сте имало познавали наш менталитет и верску праксу, али за то не кривимо Грке, него Словене који су вас погрешно наводили. На пример, Вама није јасно да Иринеј Бачки није митрополит, а има власт и верника више него 50 цариградских митрополита заједно. Срби никада нису трчали нити имали претензије за испразним титулама и умишљеним почастима које из њих произилазе. Зато ласкаве титуле које грчки митрополити и патријарси користе, код многих Срба су увек изазивали подсмех, иако смо се трудили да поштујемо историју и обичаје. Ипак, оног тренутка кад су неки Грци помислили да велике и звучне титуле значе и носе неку практичну и конкретну власт, наш подсмех је постао гласан смех који проузрокује једна добра комедија. Зато се Вама чини да смо ми незахвални и издајице Мајке, а заправо многима од нас је жао што Мајка не зна за стид, иако искрено морамо да признамо да вам се многи заиста смеју. Патријарх вашег народа је постао патријарх грчке комедије. Довољно је само видети шта вам на дневној бази ради украјински патријарх Филарет.
       
      Текст који критикујете има неке идеје и историјске податке, на које врло радо можете одговорити, а ми ћемо са радошћу објавити Ваш текст. Код нас нема цензуре и диктатуре, наш патријарх није Вартоломеј. Ипак, пријатељски Вас желимо упозорити да избегавате термине националисти, издајице, непојкајани расколници, јеретици итд јер код Срба такође изазивају подсмех будући да је генерални утисак да се ти термини односе искључиво на Вартоломеја и његову клику, па би се могло десити да Ваш текст буде несхваћен.
       
      Надамо се да су мама и тетка, дечко и мачка добро. Максуз селам из Србистана од редакције сајта Видовдана!
      Видовдан
      https://vidovdan.org/info/odgovor-vidovdana-grckom-kaludjeru-koji-je-opsednut-episkopom-irinejom-bulovicem/
       
    • By Логос
      У Недјељу месопусну – Недјељу о Страшном суду, 23. фебруара, одслужена је Света литургија у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, којом је началствовао архимандрит Сава Јањић, игуман манастира Високи Дечани. Оцу Сави саслуживали су протојереји-ставрофори Драган Митровић и Далибор Милаковић, као и протојереји: Мирчета Шљиванчанин, Бранко Вујачић и ђакон Иван Црногорчевић. Током Литургије појаo је хор Богословије Светих Кирила и Методија из Призрена.       Након прочитаног Јеванђеља, сабранима се надахнутим пастирским словом обратио началствујући архимандрит Сава који је говорио о суштини прочитане јеванђелске приче која нас опомиње и говори о Страшном суду Божијем, али и која нас подсјећа какав требамо дати одговор на Страшном суду Христовом, будући да ће нам Господ судити по дјелима, али и прије свега по томе колико смо током овог нашег живота задобили лик Сина Божијег, колико смо се охристовили. Зато отац Сава у свом обраћању наглашава да сав наш живот треба да буде припрема, стално подсјећање и стално враћање наше свијести која је загледана у безграничну љубав и милост Божију којом смо створени, призвани у живот, којом живимо и којом нас Господ све воли.   Почетни дио свог обраћања отац Сава је посветио првој и основној поуци ове јеванђелске приче, а то је да морамо показати љубав једни према другима:   ,,Господ нас у овом Јеванђељу учи да морамо и требамо да покажемо љубав једни према другима, пре свега да би се удостојили да на та начин примимо дар љубави Божије. А љубав Божија, она је као сунце, сија и даје се свима, но, може да је прими само онај који отвори срце за свога ближњега. Зато је Господ тај коме чинимо, кад чинимо ближњем своме.“   Отац Сава даље подсјећа да је љубав Христова много више од емоција, будући да љубав Христова којом човјек треба да живи заправо значи потпуно нови начин постојања:   ,,Зато ми хришћани постајемо чланови Цркве и на тај начин умиремо старом човеку и рађамо се у новом. Читави наш живот је управо испуњење тог и таквог крштењског завета и цео свој живот позвани смо, да сваког дана скидамо са себе старога човека и облачимо се у новога, просвећујући се животом и уподобљавајући се Господу Богу.   Онај који задобије божанску љубав, он ће и према ближњима показати ту и такву љубав. Он ће знати да нахрани гладне и напоји жедне, да одене наге и прими странце, да посети и болесне, али и оне у тамницама. Чинећи то, чиниће самоме Христу Богу, препознајући Христа у ближњима својим“ – нагласио је отац Сава.   Он је у свом даљем обраћању указао и на то да нас у основи Господ позива да оставимо себични и индивидуални начин постојања у којем нема простора за ближњег:   ,,Господ нас позива да упознамо и видимо лик Божији у сваком човеку. Не само дакле у пријатељима, него и у непријатељима. Јер, они који су непријатељи Бога, они заправо не знају шта раде, као што је Господ и рекао онима који су Га разапињали.   Господ је тај који нас посећује када смо болесни – исцељује нас, јер је Он наш лекар. Он је тај који је са нама у најтежим тренуцима када се осећамо напуштено и понижено. Дакле, Он чини нама, а ми чинимо Њему – чинећи другима. На тај начин живимо као један организам, као једна Црква Божија.“   Архимандрит Сава је напослијетку, на један сликовит начин направио паралелу између заједнице и Цркве – као тијела Христовог и органа и тијела људског које беспрекорно функционише када и органи служе у заједништву један другоме, док пак како отац Сава наглашава болест и дисфункција настају када један од органа престане да функционише правилно:   ,,Тако је благословио Господ, да сви живимо као једно тело Његово. А у организму знамо да не може ниједан орган сам за себе да живи. Сваки служи другима. Када је поредак такав, нормалан, тада је и тело здраво. Насупрот томе, болест управо и настаје тада када један од органа не функционише правилно, када настане поремећај, онда се и цело тело разболи.   Овај тренутак у којем живимо нас подсећа да једино са Христом, у Христу и кроз Христа имамо истинско постојање и да једино кроз Њега имамо истинску љубав са ближњима и да једино заједно живећи као једно тело Господње, као један хлеб узносимо се ка Оцу своме небескоме и ка Христу Господу“, закључио је архимандрит Сава Јањић.   Након одслужене Литургије протојереј Мирчета Шљиванчанин је најавио да ће уважени архимандрит Сава Јањић игуман манастира Високи Дечани заједно са Богословцима из Призрена и архимандритом Тимотејом игуманом манастира Вазнесење из Жичке Епархије предводити вечерашњу литију која ће кренути улуцама Подгорице у 19 часова.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      У Недељи о митару и фарисеју, Његово Преосвештенство Епископ ваљевски Г. Милутин је служио Свету Архијерејску Литургију у Храму Васкрсења Христовог, уз саслуживање свештенства и свештеномонаштва и појање хора Богословије „Светих Кирила и Методија“ из Призрена, под управом професора Дејана Ристића.      Приликом Литургије, Епископ Милутин у свештени чин ђакона рукоположио је досадашњег ипођакона Александра Панића и, упутивши пастирске поуке о значају молитве, покајања и смирења у нашем животу на земљи, о чему говори данашње Свето јеванђеље, позвао верни народ да у што већем броју дође на молебан и литију у знак подршке браћи и сестрама у Црној Гори и на Косову и Метохији. Данас Црква Христова, Црква Светог Саве и Василија Острошког страда у Црној Гори, на Косову и Метохији…    Нама овде који живимо у миру остало је да се молимо Богу за њих. Да народ Светог Василија Острошког и Лазара Косовског победи зло које га сналази, да сачува светиње своје. Са нама ће данас са својим дивним гласовима, освећеним Духом Светим, бити призренски богослови, сведоци вере православне, истине Божје. Ићи ће са нама у молитвену литију, а после извести песме у славу Божју и српског народа, рекао је Владика Милутин.   Браћо и сестре, вечерас све нас чека Свети Василије Острошки! Немојмо да не дођемо, немојмо да спавамо или гледамо телевизију! Чека нас Свети Василије Острошки, гледа из острошке греде, са висина, да ли ћемо доћи овде. Његове очи ће вечерас бити упрте свугде по Црној Гори, Србији и свугде где Срби чувају веру православну. Како нам рече јуче Митрополит Амфилохије, важно је да се у Ваљеву молимо за њих, јер ту су светитељи новог времена Свети Владика Николај и Ава Јустин Ћелијски – рекао је ваљевски архијереј.   У литији ће бити пронете честице моштију неколико светитеља. Не би требало да буде Србина који неће доћи да молитвено и тихо завапи живом Богу да сачува Цркву Божју, коју су утврдили Свети Василије Острошки и велики Његош, Ловћенски Тајновидац. Гледаће нас сви  они јесмо ли дорасли њиховом путу и свим светим прецима који су гинули за Свету Цркву, православну, светосавску, закључио је Владика Милутин.   Молебан на платоу испред Храма Васкрсења Христовог почиње у 16 часова. Након тога уследиће молитвена литија до Храма Покрова Пресвете Богородице, а потом назад до саборног храма. Посредством видео – бима обратиће се Митрополит Амфилохије, Епископ аустралијско – новозеландски Г. Силуан и проигуман манастира Хиландар архимандрит Методије. У културно – уметничком програму наступиће истакнути драмски уметник Ненад Јездић и призренски богослови.     Извор: Епархија ваљевска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...