Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

11802080_985734218137712_138729289_n.jpg

Марио Ђакомели

 

 

Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре.

 

Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања.

Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости.

 

Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе.

Ретки спомињу Леониду.

Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела.

Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо.

 

Нужно је да твоја смрт има твоје очи.

11828725_985734721470995_355109814930258

Зоран Ђуровић

 

Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик.

Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио...

Нисам умро, али скоро и као да јесам.

На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“.

Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати.

Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре.

Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу.

Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш.

11796406_985735031470964_848696360571416

Зоран Ђуровић

Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. 

Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше.

Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити.

 

Зоран Ђуровић

Рим, 02.08.2015


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Имам осећај да је овај текст заправо авин одговор на трагедију оца Радивоја и његових.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Јустин Поповић:

 

"Срб је Христов, радује се смрти" 

Што не пођеш мало до Сирије да се обрадујеш? 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Није ми само јасна позиција зла и патње у овом размишљању - јесу ли они нужност или нешто друго?

 

Иначе одличан текст.

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

Да, тамо су нормални момци, Македонци. Питају да би научили или да би им ствари биле јасније. Дискусија је тамо затворена, јер је и главном полемичару било јасно да се ушло у безизлазну позицију. разменили смо топле приватне поруке. Сами Македонци су пожелели да када те ствари се заокруже, да направе неки посебан текст. Лепа идеја. - Овде пак има дежурних сморова. Углавном неки новицијани, артемити који се после бановања јаве под другим именом. Није Бог делио једнако интелигенцију. Ови морбидни ликови би требало на себи да примене методе за духовни раст: да плачу, моле се без престанк, испошћавају, врше разноразне подухвате за нас отпале од вере и евхаристије:))) Коментарима пак не пројављују ту њихову хришћанску смиреност, а недај боже и љубав. Знам како би ме помиловали по глави... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

Присутна, али није. Са друге стране, лепо си приметио да у овим позицијама и условима у којима су смртници, ја и то питање постављам. Да, смрт и зло имају своју педагошку улогу, иако не у смислима које сам тамо одбио (Бог воли и хоће; казна за грех). То су категорије које могу да задовоље мухамеданце. Ми, хришћани, идемо изнад тога. Бог је умро за нас. То је ствар која се нигде не среће, а њене импликације су енормне. - Видех на мом ФБ зиду да су ме неки разумели и као атеисту. Ограничење интелигенције...  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На празник Воздвижења Часног и Животворног Крста, 14/27. септембра 2019. године, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки г. Иринеј началствовао је Евхаристијским сабрањем у Саборном храму у Новом Саду, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, протојерејâ: Миладина Бокорца, архијерејског намесника жабаљског и Петра Тривуновића, пароха у Чуругу, јерејâ: Драгана Јеремића из Епархије шабачке и Немање Дишића из Епархије браничевске, братства Саборног храма и новосадских ђакона.       У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је, између осталог, истакао: Данас света Православна Црква слави Празник који наш народ једном речју назива Крстовдан. Пуни назив гласи нешто другачије, проширен и конкретизован, будући да је више празника и дана у току Црквене године посвећено Часном и Животворном Крсту Господњем, а Крст се спомиње и у скоро свакој богослужбеној химни. Данашњи Празник Уздизања Часног Крста, као и сваки празник, има две димензије – историјску и духовну. Нема Васкрсења без Распећа, а и Распеће нема никакав смисао ако иза њега не следи Васкрсење. Господ је неправедно осуђен и бива предан римском намеснику Понтију Пилату да Га разапне на Крст, али Његовим Распећем Крст више није знак срамоте, него постаје оживотворавајућа сила, знак и оруђе нашега спасења. Господ говори: ,,Ко хоће да иде за Mном, нека узме Крст свој и иде за Мном”. Сама и најсветија Тајна Евхаристије врши се знаком Крста и благодаћу Духа Светог, навео је владика Иринеј у беседи по прочитаном јеванђелском одељку.   У току свете Литургије, владика Иринеј рукоположио је ђакона Живка Рајиновића из Жабља у свештени презвитерски чин, а владика Исихије рукоположио је у свештени ђаконски чин ипођакона Слободана Ђурђића, вероучитеља из Новог Сада.      После отпуста свете Литургије, владика Иринеј је честитао Празник свима присутнима, призивајући благослов Божји, Животворну силу Часног Крста Господњег и Спасоносну благодат његову, на све људе овога света.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Протопрезвитер-ставрофор Миливој Мијатов, архијерејски намесник новосадски први, служио је свету Литургију у недељу 12. по Педесетници, 8. септембра 2019. године, у Алмашком храму у Новом Саду, уз саслужење братства наведеног храма.     Ићи за Христом не значи ништа друго него ићи са Њим заједно на Голготу, узети свој крст, узети оно што нам – по милости и доброти Божјој – овај живот доноси и без роптања поћи за Христом. Проживети своју личну голготу заједно са Њим, али надајући се и верујући да нас чека Васкрсење, спасење и живот вечни, навео је архијерејски намесник новосадски први, беседећи по прочитаној јеванђелској перикопи.   Прота Миливој је прочитао одлуку Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког др Иринеја о пензионисању протопрезвитера Славка Ћирина, донесену на основу испуњених услова за пензионисање. Према речима архијерејског намесника новосадског првог, до постављања новог пароха – досадашњу парохију оца Славка привремено ће опслуживати протопрезвитер Бранко Вујиновић, настојатељ Алмашког храма.      Извор: Инфо служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Јудео-хришћанско предање није током дуге историје свога постојања изградило, боље рећи, прецизно формулисало учење о злу које бисмо могли назвати демонологијом. Али у њему зато чврсто и константно постоји знање о томе да зло тј. да зли једноставно постоји и да су његова дела страшна и свуда присутна током целе историје људског рода. Отворимо ли новине зло је ту. Упалимо ли телевизор, пред нама ће само током једне вечери продефиловати незамисливо велики и болесно маштовити број призора зла. Оно нам је фасцинантно, морбидно привлачно, застрашујуће и у исто време интригантно. Pompa diaboli изгледа моћно, наметљиво и непобедиво.     Ово је искуство са којим ћемо се, вероватно, сви сложити. Свако је од нас бар једном у животу био у прилици да попут Христа завапи „Боже мој, Боже мој зашто си ме оставио“. И можда све ово не би ни морало да буде интересантно за нас, да у овом својеврсном слављењу зла не учествују и хришћани. И међу њима се с времена на време, а тренутно интензивније, шири у виду различитих књига и дискова (попут „Дигиталног анђела“, разноврсних апокалиптичких „прочанстава“, знака звери 666) страх од зла и најава скорашњих „страшних“ догађаја. Прориче се шта ће се збити и који су „сигурни“ знаци тих догађаја. Ђаво, а не Бог, постаје свудаприсутан и види се чак и тамо где га заправо нема. С правом зато можемо поставити низ питања проистеклих из овакве ситуације : да ли су оваква схватања аутентично хришћанска? Да ли је страх основно хришћанско осећање? Где је колевка зла и где оно обитава?   Друштвене промене, такозвани процес транзиције који живимо, је све, само не површан процес. Он не захвата само површину нашег друштва док дубљи слојеви остају нетакнути и спокојни. Напротив, он као вихор захвата све, па и дубине људског срца. Старо нестаје, ново се тек помаља и за њега не знамо хоће ли бити боље или горе од претходног. То се исто дешава и верујућим људима који нису имуни на друштвена догађања. Тренутке несигурности, друштвених мена и криза није лако живети. Потребно је у општој несигурности негде наћи упориште, у бури пронаћи мирну луку. Међутим, многи у таквим ситуацијама нису спремни за дубље, суштинскије трагање већ посежу за најједноставнијим решењима, за најјефтинијим а наизглед делотворним лековима. Један од таквих „лекова“ је кроз целу људску историју био религијски и сваки други дуализам. Он пружа најлакше тумачење друштвених догађаја у сигурности знања где је добро а где зло, ради умирења људског срца. Стварност се посматра кроз супротстављене појмовне парове: Бог - свет, душа – тело, дух – материја, прошлост - садашњост и најзад одлучујуће - ми и они. Ми смо чисти, исправни и на правом путу, а оличење свеколиког зла су они. Ми, спасени, смо на страни Бога, душе, духа, славне прошлости. Они, проклети, су начинили лош избор и на страни су света, тела, материје, безбожне садашњости и зато треба да нестану да би се „наша“ истина пројавила.   Религијски дуализам је на разне начине кроз историју куцао на врата Цркве - у виду гностицизма, манихејства, иконоборства, богумилства итд. Када му није успевало да на велика врата уђе у Цркву он је мирно и стрпљиво чекао времена криза и на мала врата уплашених људских срца ступао на сцену увек у виду доброг и злог божанства. А када се зло обоготвори оно заиста у очима присталица, заправо пре бих рекао жртава оваквог схватања, поприма „божанску“ снагу и размере.   На основу ових тврдњи можемо сада покушати да дамо одговор на постављена питања. Религијски дуализам, најпре, нема никакве везе са аутентичним хришћанством. Дуалисти, и прошли и садашњи и будући, никада неће схватити оваплоћење Христово и то да Он постаде један од нас и са нама поживе. За религијски дуализам ово је немогућа синтеза и апсолутно неприхватљив став тако да, заправо, дуалисти, једноставно нису способни да поверују у Христа, ма шта они мислили. Они можда могу да говоре о неком добром божанству, творцу, демијургу, али о оваплоћеном Христу апсолутно не.   Религијски дуализам сеје страх и страхом се храни, свесно или несвесно га промовишући у основно религијско осећање. Верујући људи су људи који се плаше зла. Овај дуалистички аксиом и генерално вера проистекла и храњена страхом се обично завршава екстремизмом у блажем случају, а у горој и крајњој варијанти она иде и корак даље, ка насиљу и активној борби за уништење планетарног зла и то је фундаментализам схваћен као вера у стању рата. „Ко сеје страх пре или касније ће пожњети насиље“ (Ж. Мардешић).   Религијски дуализам је усмерен како на историјске друштвене формације, тако и на конкретне групе људи или појединце. Зле историјске формације (глобалистичке, капиталистичке, комунистичке, екуменистичке итд.) и сви који их, по мишљењу дуалиста, на било који начин подржавају треба да у огњу нестану да би се истина пројавила. Без пораза једне нема славе друге. Зато су дуалисти најчешће бољи антиглобалисти, антикомунисти, антикапиталисти, антиекуменисти, него добри хришћани. Пошто живот посвете борби против некога или нечега они никада не стигну да у животу буду и за некога или нешто. Оно што дуалисти у свом праведничком жару, тешко разумевају је следеће, што уједно и представља одговор на питање о месту обитавања зла:   Није потребно никога понизити да би се славио Христос. Није потребно никог другог победити да би били бољи хришћани - до саме себе. Добро и Христос су вредности по себи, заправо се поистовећују, и не подразумевају најпре уништење зла у историји да би се пројавили. Наше срце је поприште те борбе и ту аутентични верујући људи воде невидљиву борбу. Нејеванђелско измештање зла из нас у неке друге људе или друштвене формације је пре свега нехришћанско али може бити и друштвено опасно јер води екстремизму и у крајњем случају насиљу. Оно на чему се заснива аутентична јеванђелска, хришћанска вера је да је Христос већ победио свет својим смирењем и Васкрсењем и да ту победу ми већ баштинимо. До коначне победе Христос нам није рекао да се плашимо већ да се тако и толико светли светлост наша пред људима да они виде наша добра дела и да тако поверују и прославе Оца који је на Небесима.     Извор: Епархија захумско-херцеговачка и приморска
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 17. августа у 19:00 часова предавање је одржао јеромонах Макарије, игуман манастира Савине, на тему: ”Божји промисао или судбина”.       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Данас, у петак 9. августа 2019. године, у храму св. Николе на Новом гробљу у Београду, молитвено је испраћен проф. Предраг Ристић. Опело су служили Његово Високопреосвештенство Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски г. др Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ ремезијански Г. Стефан, викар Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, уз саслуживање више свештеника АЕМ.   Звучни запис беседе     Од вољеног архитекте и професора молитвено су се орпостили чланови породице, свештенство из епархија СПЦ у којима је проф. Предраг Ристић пројектовао храмове и увек био радо виђен гост, као и многобројне јавне личност из различитих културних и друштвених сфера јавног живота Србије, а који су били поштоваоци дела и пријатељи покојног проф. Предрага Ристића.   Након читања Светог Јеванђеља, беседио је Митрополит Амфилохије и у својој надахнутој беседи истакао је да „Смрт није нестанак него је задобијање новог квалитета живота. Нове истине о човјеку, оне истине коју је сами Бог подарио људској природи тиме што је постао човјек, примио људску природу. Тиме што се уселио у нас пун благодати истине. Од његовог оваплоћења, од његовог рођења, његовог распећа и његовог васкрсења људско биће је постало вјечно и бјесмртно биће. Човек није роб смрти, ништавила и пролазности, него је, како је говорио старац Јустин Ћелијски, осуђен на бесмртност, на непролазност.“   После одслуженог опела од вољеног професора су се опростили и чланови удружења УЛУПУДС-а испред ког је посмртни говор одржала Лидија Јовановић, председник удржења и историчар уметности Душан Миловановић.   На крају молитвеног испраћаја присутнима се обратио и Епископ Стефан који је породици и пријатељима пренео благослове Његове Светости Патријарха Г. Иринеја и том приликом позвао проф. др Мила Ломпара да изговори опроштајно слово. Проф. др Мило Ломпар је том приликом указао да је веома тешко: „у пар речи дозвати живот који је био пун, плодоносан, атрактиван, динамичан, буран и тих у исто времеме. Треба сузбити оно што осећамо да би испливало оно што ће прећи преко нас и наших осећања заувек.“   Испред пријатеља од покојника се опростио и проф. Никола Живковић који у једном емотивном излагању евоцирао на кратку успену на проф. Предрага Ристића, а у којој је на најбољи начин описао однос који је професор имао према својим вољеним пријатељима.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...