Jump to content

Оцени ову тему

Recommended Posts

11802080_985734218137712_138729289_n.jpg

Марио Ђакомели

 

 

Нема смисла. Нема речи. Нема лажи, нема преваре.

 

Смрт обесмишљава све наше напоре. Херојске подухвате, најдубље емоције, веровања, надања.

Нема костију које ће издржати до вечности да би се поново око њих обмотале жиле, ткива и мишићи. Нема васкрсења из кости.

 

Нема бесмртног имена које се стекло кроз божанске подухвате; мало је имена хероја која су преживела; за неку генерацију, ни она. Бесмртнија су она у количини индивидуа, која помињу имена поп-звезда, особа из треш културе.

Ретки спомињу Леониду.

Ко од европљана се сећа кнеза Лазара? Нема бесмртног детета. Смрт и њега граби. Кроз децу се има утисак продужења врсте, али се и тај ланац кида. Срећом да не видимо неке наше потомке... Пожелели бисмо да их нема. Нема ни бесмртне мисли. Нема душе која би могла да мисли без тела.

Иста је судбина паметног и будале, констатоваће Проповедник. Зато, о овој граници, ономе о чему немамо личног искуства, остаје да ћутимо. Нисмо умрли па да можемо да паметујемо.

 

Нужно је да твоја смрт има твоје очи.

11828725_985734721470995_355109814930258

Зоран Ђуровић

 

Твоја је. Парадоксално, као да у тој негацији и сиромаштву показује се богатом. Но, не варајмо се. Све што можемо да промишљамо паметно и племенито, са њом нестаје. Она је граница, огледало, зато одражава твој лик.

Имао сам искуства смрти. Пријатеља, драгих особа. И то трагичних смрти. Смрти праведника. То, као и холокаусти, ставља твоју веру на пробу. Где је Бог? Зашто ћути? Пао сам на под када су ми јавили да је погинуо мој пријатељ, свештеник, Овидије Сава. Све сам мислио да је то ружан начин Румуна да се са неким шале. Чекао сам да неко зазвони на моја врата и насмеје ми се како сам се „примио“. Но, нико није позвонио...

Нисам умро, али скоро и као да јесам.

На једном опелу, млада циганка, мучена душа којој сам био близак, зауставио сам се на пола. Само сам дао отпуст. Ни речи више нисам могао да отпевам. Нико од присутних ми није рекао ни реч иако је опело трајало само 10 минута. Тек после неки дан, мој помоћник, који углавном пева, ме је упитао шта се десило. - „Ништа“, одговорио сам. Остало је на том „ништа“, а било је „све“.

Верујем да нико, при здравој памети и без тешких невоља, не може лепо да говори о смрти. Она је врхунско зло. Сва зла која срећемо у животу су само успутне епизоде. Чак можемо и да се смејемо после над њима. Над смрћу не можемо. Због тога стално користимо наше одбрамбене механизме - потиснути страх од смрти: једемо, трчимо, радимо, правимо културу, јер кад бисмо били стално свесни смрти, не би могли делати.

Смрт не примећујемо кад умиру „скотови“. Приметимо је тек кад Човек умре.

Када би сви умирали кад се наживе, у дубокој старости, кад им више није до живота, мислили бисмо да је смрт нешто природно, номално. Не би ни били свесни страхотности смрти. Често се чује: доброг и праведног Бог хоће! - Каква хула! Веле, Бог, као домаћица која хоће да украси своју кућу, из баште убере најлепше цвеће. Добио човек рак, долазе и кажу му: Бог те воли... Али, ко од вас, родитеља, толико воли своје дете да му пусти болест да умре? Не чините ли све да се оно спасе? Мајка ће да обрне небо и земљу да нађе лек за болесно на смрт дете. И она је боља од овог „бога“ како га неки представљају! Но, ни овима не треба замерити. Само покушавају да рационализују ужас које се представља пред њима, али нису свесни како ружну слику Бога дају. Ја бих голим рукама задавио неког ко би хтео да моје дете рашчеречи, па макар то и бог био... а такве смрти су опште. И сада, дође неки апологета и вели ми: Бог га воли. - Па и ја га волим, али не тако да бих му дао да пострада. Бог га воли, то је сигурно, али не воли и није његова жеља да он тако пострада. - Онда, не одустајући, веле: Ко зна зашто је то добро? - Таквога бих шутнуо без размишљања да одлети на други крај света! Какво је добро да невини умре у највећим мукама, да му одсеку главу? - Да, али ко је познао разлоге Божије? - А сада ја тебе да мало изгазим, па да се питамо какви су посреди разлози Божији? Многи то управо заслужују, можда би им кроз потресе мозга он ушао у употребу.

Друга хришћанска хула, мада не само хришћанска, а која је супротна овом „оптимизму“ је окривљавање, механизам кривице који се покрене готово сам од себе, зато што је као усађен у људску природу. Какав грех је посреди? Неко је сагрешио. Бог кажњава. То је рационализација оних који доживљавају живот и однос са Богом по принципу ретрибуције: Ја теби ово, ти мени оно. Праведан сам и фин, дакле, задужио сам те, фер би било да ми узвратиш.

11796406_985735031470964_848696360571416

Зоран Ђуровић

Но, живот није како га разумеју ови ускогруди људи. Нема трговине са Богом. Кад је Исус исцелио слепца од рођења, питали су га: Овај слепац, да ли је он сагрешио или су сагрешили његови па га је Бог казнио слепилом? - Нико није сагрешио, одговорио им је Исус. Овде су други разлози посреди. 

Отац је на Јордану рекао: Ово је Син мој љубљени, онај који је сасвим по мојој вољи! И тај Син га моли пред хватање и страдање, од агоније и грча му са лица капље крв, пада на земљу више пута, изнемогао, уплашен, моли Оца да га прође то што следи, срамна и болна смрт, али Отац га не услишава. Не милује га по глави, говорећи: Не брини се, ово је само пролазна ствар. Отац није желео смрт Сина који је сав свој живот поверио њему, који је све чинио по његовој вољи, чинио добро, никад зло, а сигурно није тражио неку искупитељску жртву достојну Његове Узвишености која би требала да изглади грехе побуњених људи. То су све сумануте идеје. Такође није добро и двојење субјеката у Христу па се вели да је он вапио и плашио се смрти због нас, у својој људској природи. Јер ако Логос, Син није прошао кроз ову фрустрацију, крајње испражњење, ако није дотакао смрт, узалудне су наде наше.

Смрт и зло остају. Бог их не уклања. Можда зато што цени човека. Хоће да и човек буде учесник у свом спасењу. Цени га као партнера. Над амбисом у који гледамо, морамо да се одлучимо: Да љубимо Бога и ближњег, да инвестирамо све наше најинтимније у ово и да добром побеђујемо зло. Иако знамо да зло остаје. Да нема одговора на смрт. Ни Исус га није дао. Молио је Оца да га страдање прође, заурликао му: Зашто си ме оставио?, али није сишао са крста. Нисмо постали робови који ће се пред очигледношћу поклонити, него они који упркос свему дају себе на олтар том Богу у кога имају поверење, кога виде као Оца љубави. Само такви имају право да сумњају и похуле, а да та хула буде уствари највећа молитва и љубав која Му се може упутити.

 

Зоран Ђуровић

Рим, 02.08.2015


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Имам осећај да је овај текст заправо авин одговор на трагедију оца Радивоја и његових.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свети Јустин Поповић:

 

"Срб је Христов, радује се смрти" 

Што не пођеш мало до Сирије да се обрадујеш? 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Da pridodam pored telesne i duhovnu smrt. Ja nazalost jos ne placem za ljudima koji odbijaju Boga. A trebalo bi.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Није ми само јасна позиција зла и патње у овом размишљању - јесу ли они нужност или нешто друго?

 

Иначе одличан текст.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Није ми само јасна позиција зла и патње у овом размишљању - јесу ли они нужност или нешто друго?

 

Иначе одличан текст.

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Питање није јасно. Зло и смрт су нужне категорије створеног. Границе створења. Да је могло без зла као страдања, могло је. Али без сукоба са смрћу као негацијом и злом без етичке конотације, није могло. Само Тројица има живот вечни. - Можда сам те више збунио са овим одговором. Дакле, мени је питање било нејасно...

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Оладите атмосферу!

 

Него, на авином профилу се повела расправа у другом правцу...

Аво, сећаш ли се? Да сад не тражим и копирам.

Да, тамо су нормални момци, Македонци. Питају да би научили или да би им ствари биле јасније. Дискусија је тамо затворена, јер је и главном полемичару било јасно да се ушло у безизлазну позицију. разменили смо топле приватне поруке. Сами Македонци су пожелели да када те ствари се заокруже, да направе неки посебан текст. Лепа идеја. - Овде пак има дежурних сморова. Углавном неки новицијани, артемити који се после бановања јаве под другим именом. Није Бог делио једнако интелигенцију. Ови морбидни ликови би требало на себи да примене методе за духовни раст: да плачу, моле се без престанк, испошћавају, врше разноразне подухвате за нас отпале од вере и евхаристије:))) Коментарима пак не пројављују ту њихову хришћанску смиреност, а недај боже и љубав. Знам како би ме помиловали по глави... 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Задњих дана се наместило да доста читам о нужности зла и патње као корективних елемената, у смислу да само у контакту са злом и патњом на видело излази оно најскривеније из човека, и да се само тако човек може упознати до краја са самим собом, односно са дубином свог пада, и да се само тако може и очистити, кад упозна себе па види на чему треба радити. Наместило се и да сам у задње време одгледао и пар много добрих филмова који провлаче то као основни аргумент. На овај начин се тражи смисао постојања зла, патње и смрти у овом свету, упоредо са Богом.

 

Мало дужи увод, али ми се чини да кроз текст провејава таква једна мисао, о смислу патње и смрти као корективима људског настријења у овом свету, па сам хтео да питам да ли сам добро схватио или не? Да ли је то мисао која је водила састављача текста?

Присутна, али није. Са друге стране, лепо си приметио да у овим позицијама и условима у којима су смртници, ја и то питање постављам. Да, смрт и зло имају своју педагошку улогу, иако не у смислима које сам тамо одбио (Бог воли и хоће; казна за грех). То су категорије које могу да задовоље мухамеданце. Ми, хришћани, идемо изнад тога. Бог је умро за нас. То је ствар која се нигде не среће, а њене импликације су енормне. - Видех на мом ФБ зиду да су ме неки разумели и као атеисту. Ограничење интелигенције...  

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      „А кад Он виде народ многи, попе се на гору, и седе, и приступише му ученици његови. И отворивши уста своја, учаше их говорећи: ‘Блажени сиромашни духом, јер њихово је царство небеско.’“
      (Мт. 5, 1–3) Не оглашавај (речима) пред свима оно што је достојно заборава и дубоког ћутања! Зар не црвениш након тога ти, земни кумиру, који ћеш ускоро бити прах? Хоћеш ли се, као мехур, још дуго надимати и бити преиспуњен гордошћу, хоћеш ли се ширити у својој разметљивости и узносити мисли испразним умовањем? Зар не видиш обе границе људског живота (зар не видиш) како он почиње и како се завршава? Ти се надимаш због младости и имаш у виду зрело доба, усхићујеш се лепотом и тиме, што су ти руке испуњене силом која их покреће, што су ти ноге лагане и што скачу, што ти увојке разноси ветар и што твоје образе уоквирују нежне маље, што носиш одећу пурпурне боје и разнобојне свилене тканине, проткане призорима битака, сцена из лова или неких догађаја? Или, можда, гледаш на црну и блиставу обућу, дивећи се брижљиво прошивеним шавовима? Све то гледаш, а самога себе не видиш? Ја ћу ти, као у огледалу, показати ко си и какав си ти.

      Зар тајну наше природе ниси видео на гробљу? Зар ниси видео хрпе костију које леже једна преко друге, или огољене лобање, које са својим упалим очима представљају страшан и одвратан призор? Зар ниси видео усне искежених зуба и остале удове, као раскомадане? Ако си их видео, онда си видео самога себе. Где су обележја твог садашњег процвата? Где је блиставост образа? Где је свежина усана? Где је величанствена лепота очију, које су блистале испод покрова обрва? Где је онај прав нос, који се налазио између облих образа? Где је коса која је падала по врату? Где су увојци, који су се обавијали око слепоочница? Где су руке, које су испуштале стреле из лукова? Где су ноге, које су поскакивале као коњи? Где је пурпурна одежда, свила, плашт, појас, обућа, коњ и брзина његовог трка, све оно, чиме се данас надима твоја разметљивост? Кажи ми где је у ономе, што је овде (на гробљу) остало, све то, чиме се ти толико поносиш и о чему имаш тако високо мишљење? Који је сан толико непостојан? Које су варке сличне томе? Која је сенка толико слаба и неопипљива, као то сновиђење младости, које се у истом тренутку и појави и нестане? То ћемо упитати оне, који су због незрелости безумни у младости. Шта да кажемо о онима који су већ зрели? Мада су у савршеном (најбољем) добу, одликују се непостојаним понашањем и у њима нараста болест гордости. Име такве болести је надменост понашања. Као изговор за гордост њима најчешће служи старешинство и власт која је с њим повезана. Ако је поседују, пате због ње, или се тек за њу припремају. Често се догађа да више и нису на власти, али да причама о њој поново побуђују болест. И где ћеш наћи реч, која ће проникнути у њихове уши, затворене за глас проповедника? Ко ће такве људе убедити да се ни по чему не разликују од оних, који се показују у позориштима? Наиме, ови (глумци) носе личину (маску), имају вешто израђену пурпурну и позлаћену одећу и свечано седе у кочијама. Међутим, никаква болест гордости не улази у њих услед таквих украса. Какво су мишљење имали о себи пре изласка на позорницу, такво расположење задржавају у души и током представе. А кад сиђу с кочије и скину пурпурну одежду, не јадикују због тога. Они, међутим, који се на позорници свог живота горде својом старешинском влашћу, не размишљају о ономе што је било непосредно пре и што ће бити убрзо након тога. Као мехурови који се шире и надимају, тако се и они размећу када гласници громко објављују њихово име, стављајући на себе туђу маску и мењајући природан израз лица за претећи и страшан. Они настоје да им и глас звучи страшније, тако да онима, који га слушају, личи на зверски. Они не остају у границама које су постављене за човека, него присвајају Божију свемоћ и Божију власт. Бивају убеђени да су тобоже они господари живота и смрти, јер међу онима, којима суде, некима дају ослобађајућу пресуду а друге осуђују на смрт, и при том не обраћају пажњу на то, ко је уистину Господар људског живота, Који одређује и почетак и крај људском постојању? Нека знају да је за поништење њиховог славољубља довољно само једно, и да су многе од старешина, у време док су вршили своју власт, видели отргнуте са својих старешинских седишта и положене у гроб, где је гласнике заменио плач.
      Како, дакле, господар туђег живота може да буде онај, који није господар ни свога (живота)? Међутим, ако гледајући на Онога Који је нас ради добровољно осиромашио и он постане сиромашан духом, и ако му пред очима буде била једнакост наше природе, онда јединородне с њим неће срамотити никаквим тужним призором привидног испољавања власти. Онда ће и он уистину бити блажен, јер је привремено смирење заменио за Небеско царство.
      ***
      Ако, дакле, треба да се уздигнемо ка горњем, осиромашимо у ономе што вуче на доле. На који начин? На то указује Псалмопојац: „Просу, даде убогима, правда његова остаје у векове векова“ (Пс. 111; 9). Ко заједничари са сиромашнима, тај се придружио Ономе Који је нас ради осиромашио. Господ је осиромашио да се ни ти не би бојао сиромаштва. Онај, Који је нас ради осиромашио, царује над васцелом творевином. Ако и ти осиромашиш заједно са Осиромашеним, знај да ћеш и са Царем заједно царевати. Блажени сиромашни духом, јер њихово је Царство небеско, којег нека се сви ми удостојимо у Христу Исусу Господу нашем, и Њему нека је слава и сила у векове векова! Амин.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Из жеље да нам се у свему уподоби, оваплоћени Христос, не само да је прошао кроз сва узрастања, већ је поднео и све облике телесног мучења, све до осећаја богоостављености, највишег облика страдања човечије душе. Спаситељев повик на крсту представља врхунац Његовог страдања на Голготи“. (Митрополит Иларион Алфејев)     Химнографија празника Вазнесења Господњег има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким деловима уочавају се моменти туге. Та туга је жалост Светих апостола који су невесели због узласка Спаситеља на небо. Господ одлази у дом Оца свога и показује и нама наш пут ради чега смо створени. Сви ми, касније или пре, одлазимо у дом Оца нашега, Царство небеско које је припремљено човечанству пре постања света. Овај празник такође означава и завршетак Христове мисије на земљи, али и улазак у период ишчекивања Другог доласка којим ће бити завршен циклус постојања човека на земљи.   Овај празник се молитвено обележава у свим храмовима широм православног света, а са посебном пажњом прославља се у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и храмовна слава Вазнесењског храма. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција.   Обележавање славе Београда започело је 1403. године када је деспот српски Стефан Лазаревић дао Београду статус своје престонице, утврдио грб, барјак и Спасовдан, као славу града. Постојећу форму славског обреда уобличио је Митрополит Михаило 1862. године, и на његов предлог упућен кнезу Михаилу Обреновићу подигнута је Вазнесењска црква која је прве три године свога постојања (1863–1866) била намењена потребама војске (војна црква), да би затим одлуком Митрополита Михаила, постала парохијски храм.   У Службеном гласнику Српске Православне Цркве, број 6. од 1. јуна 1947. године, пронашао сам неколико занимљивих података, а у вези са последњом литијом која је одржана у Београду 1947. год. Наиме, летописац слови да је на Спасовдан те године, одржана традиционална литија у Београду. Његова Светост Патријарх српски Гаврило у сталном свом настојању да задовољи верске потребе својих верних синова и кћери, највише је настојавао да се одржи Спасовданска литија. И у своме настојању је успео. Сам дан, освануо је помало тмуран. Око 10 часова, а када је литија требала да пође, небо се разведрило и обасјало је сунце. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Венијамин уз саслуживање више свештеника. Његова Светост Патријарх Гаврило са епископима који су узели учешћа у литији, стигао је за време Свете Литургије. У Вазнесењској цркви било је небројено много народа. Нешто после 10 часова огласила су се звона цркве. На улазу у храм појавио се крст и два барјака, а за њима свештенство и Патријарх српски Гаврило у пуном одјејанију, заједно са Митрополитом скопским Јосифом, Митрополитом загребачким Дамаскином, Епископом тимочким Емилијаном, Епископом нишким Јованом, Епископом браничевским Венијамином и Епископом рашко-призренским Владимиром. Прво је обављен опход око цркве, а затим се пред црквом формирала литија. Српски Патријарх ишао је под „небом“, испред њега корачали су архијереји, а испред њих ишло је многобројно београдско свештенство, ђаци са чирацима, рипидама и црквеним барјацима, а на челу колоне била је литија. Литија је кренула улицом Милоша Великог, па је ишла улицом Народног фронта (Краљице Наталије). На раскршћу Зеленог венца стало се с литијом и ту је Патријарх прочитао Јеванђеље. Потом се пошло Бранковом улицом, скренуло се у Поп Лукину и Богојављенском улицом се стигло до Саборне цркве. Патријарх и архијереји, заједно са свештенством, ушли су у Саборну цркву где се литија и завршила.   По завршеној литији христољубиви и благочастиви народ српски разишао се у миру и достојанствено, озарен пламом молитве и побожног осећања. У летопису Вазнесењске цркве стоји записано да је литија била каменована од стране агилних скојеваца.   Од 1947. године, од када је литија била забрањена славу града Београда обележавала је Вазнесењска црква, молитвено-литургијски са литијом у порти, тј. око цркве. У Православљу од 1–15. јули 1993. године стоји записано – Организациони одбор заједно са свештенством храма затражио је пријем код Његове Светости Патријарха Павла, са молбом да подари благослов за прославу Спасовдана. Патријарх Павле нам је дао благослов и замолио нас је да водимо рачуна да све буде у најбољем реду припремљено и да са великом побожношћу спроведемо прославу Спасовдана, записали су Живота Каралазић и Братислав Ђуровић. Убрзо после пријема, Организациони одбор састао се са челницима градске управе. У договору је било истакнуто да је најзначајније то што ће после 46 година нашим Београдом поново проћи литија на Спасовдан. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење Епископа нишког Иринеја, рашко-призренског Артемија и западноевропског Дамаскина.   Након Свете Архијерејске Литургије пресечени су славски колачи Храма Вазнесења Господњег и Градске скупштине. У чину благосиљања колача учествовали су: Њено височанство принцеза Катарина, Његово височанство принц Томислав, домаћин градске славе Бора Цвејић, секретар за урбанизам Градске скупштине као и председници скупштина општина Врачар: Драган Маршићанин; Савски Венац: Никола Адашевић и Стари Град: Јован Кажић. После Свете Архијерејске Литургије формирана је поворка испред цркве која је прошла следећим улицама Београда: Адмирала Гепрата, Кнеза Милоша према Српских владара (Краља Милана) до Теразијске чесме где је било прво стајање и читање молитве, за-тим Кнез Михајловом скретањем улево у улицу Краља Петра I до Саборне цркве, где је литија по други пут стала и где је читано Јеванђеље. После друге молитве настављено је кретање литије улицама Кнеза Симе Марковића (Богојављенска), Поп Лукином, Топличиним венцем, улицом Царице Милице, Бранковом поред Зеленог венца, Народног фронта (Краљице Наталије), скретањем у Добрињску да би се дошло на полазну тачку, у улицу Адмирала Гепра- та, чиме се затворио круг кретања литије. Последњи чин литије је био помен свим палим Београђанима за слободу и част Београда. Помен је одржан испред Крста у порти Храма Вазнесења Господњег и служио га је Његова Светост Патријарх српски Павле. Пролазак литије пратио је велики број грађана који су са сузама у очима пропратили овај радосни догађај и били одушевљени обнављањем традиције и повратком београдске топлине и побожности, духовности и враћања мајци Цркви.   Из горе наведеног уочавамо смелост љубави и снагу вере наших предака коју данас након толико година по делима (пре)познајемо. Једино ћемо и ми, а по њиховом узору, непосустале љубављу према Христу и према ближњима, доказати да смо спремни да за Господа страдамо и да Господа признамо и никада Га се не одрекнемо.   Протођакон др Дамјан С. Божић   *Уреднички уводник за 1276. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 15. Мај 2020. Лета Господњег.


      Извор: Православље
      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Из жеље да нам се у свему уподоби, оваплоћени Христос, не само да је прошао кроз сва узрастања, већ је поднео и све облике телесног мучења, све до осећаја богоостављености, највишег облика страдања човечије душе. Спаситељев повик на крсту представља врхунац Његовог страдања на Голготи“. (Митрополит Иларион Алфејев)     Химнографија празника Вазнесења Господњег има двојаки карактер, пре свега радосни, али у неким деловима уочавају се моменти туге. Та туга је жалост Светих апостола који су невесели због узласка Спаситеља на небо. Господ одлази у дом Оца свога и показује и нама наш пут ради чега смо створени. Сви ми, касније или пре, одлазимо у дом Оца нашега, Царство небеско које је припремљено човечанству пре постања света. Овај празник такође означава и завршетак Христове мисије на земљи, али и улазак у период ишчекивања Другог доласка којим ће бити завршен циклус постојања човека на земљи.   Овај празник се молитвено обележава у свим храмовима широм православног света, а са посебном пажњом прославља се у првопрестоном граду Београду као градска слава, али и храмовна слава Вазнесењског храма. Као саставни део свечаног прослављања славе града Београда, сваке године првојерарх наше помесне Цркве предводи Спасовданску литију која је већ постала благословена и лепа традиција.   Обележавање славе Београда започело је 1403. године када је деспот српски Стефан Лазаревић дао Београду статус своје престонице, утврдио грб, барјак и Спасовдан, као славу града. Постојећу форму славског обреда уобличио је Митрополит Михаило 1862. године, и на његов предлог упућен кнезу Михаилу Обреновићу подигнута је Вазнесењска црква која је прве три године свога постојања (1863–1866) била намењена потребама војске (војна црква), да би затим одлуком Митрополита Михаила, постала парохијски храм.   У Службеном гласнику Српске Православне Цркве, број 6. од 1. јуна 1947. године, пронашао сам неколико занимљивих података, а у вези са последњом литијом која је одржана у Београду 1947. год. Наиме, летописац слови да је на Спасовдан те године, одржана традиционална литија у Београду. Његова Светост Патријарх српски Гаврило у сталном свом настојању да задовољи верске потребе својих верних синова и кћери, највише је настојавао да се одржи Спасовданска литија. И у своме настојању је успео. Сам дан, освануо је помало тмуран. Око 10 часова, а када је литија требала да пође, небо се разведрило и обасјало је сунце. Светом Архијерејском Литургијом началствовао је Његово Преосвештенство Епископ браничевски Венијамин уз саслуживање више свештеника. Његова Светост Патријарх Гаврило са епископима који су узели учешћа у литији, стигао је за време Свете Литургије. У Вазнесењској цркви било је небројено много народа. Нешто после 10 часова огласила су се звона цркве. На улазу у храм појавио се крст и два барјака, а за њима свештенство и Патријарх српски Гаврило у пуном одјејанију, заједно са Митрополитом скопским Јосифом, Митрополитом загребачким Дамаскином, Епископом тимочким Емилијаном, Епископом нишким Јованом, Епископом браничевским Венијамином и Епископом рашко-призренским Владимиром. Прво је обављен опход око цркве, а затим се пред црквом формирала литија. Српски Патријарх ишао је под „небом“, испред њега корачали су архијереји, а испред њих ишло је многобројно београдско свештенство, ђаци са чирацима, рипидама и црквеним барјацима, а на челу колоне била је литија. Литија је кренула улицом Милоша Великог, па је ишла улицом Народног фронта (Краљице Наталије). На раскршћу Зеленог венца стало се с литијом и ту је Патријарх прочитао Јеванђеље. Потом се пошло Бранковом улицом, скренуло се у Поп Лукину и Богојављенском улицом се стигло до Саборне цркве. Патријарх и архијереји, заједно са свештенством, ушли су у Саборну цркву где се литија и завршила.   По завршеној литији христољубиви и благочастиви народ српски разишао се у миру и достојанствено, озарен пламом молитве и побожног осећања. У летопису Вазнесењске цркве стоји записано да је литија била каменована од стране агилних скојеваца.   Од 1947. године, од када је литија била забрањена славу града Београда обележавала је Вазнесењска црква, молитвено-литургијски са литијом у порти, тј. око цркве. У Православљу од 1–15. јули 1993. године стоји записано – Организациони одбор заједно са свештенством храма затражио је пријем код Његове Светости Патријарха Павла, са молбом да подари благослов за прославу Спасовдана. Патријарх Павле нам је дао благослов и замолио нас је да водимо рачуна да све буде у најбољем реду припремљено и да са великом побожношћу спроведемо прославу Спасовдана, записали су Живота Каралазић и Братислав Ђуровић. Убрзо после пријема, Организациони одбор састао се са челницима градске управе. У договору је било истакнуто да је најзначајније то што ће после 46 година нашим Београдом поново проћи литија на Спасовдан. Свету Архијерејску Литургију служио је Његова Светост Патријарх српски Павле уз саслужење Епископа нишког Иринеја, рашко-призренског Артемија и западноевропског Дамаскина.   Након Свете Архијерејске Литургије пресечени су славски колачи Храма Вазнесења Господњег и Градске скупштине. У чину благосиљања колача учествовали су: Њено височанство принцеза Катарина, Његово височанство принц Томислав, домаћин градске славе Бора Цвејић, секретар за урбанизам Градске скупштине као и председници скупштина општина Врачар: Драган Маршићанин; Савски Венац: Никола Адашевић и Стари Град: Јован Кажић. После Свете Архијерејске Литургије формирана је поворка испред цркве која је прошла следећим улицама Београда: Адмирала Гепрата, Кнеза Милоша према Српских владара (Краља Милана) до Теразијске чесме где је било прво стајање и читање молитве, за-тим Кнез Михајловом скретањем улево у улицу Краља Петра I до Саборне цркве, где је литија по други пут стала и где је читано Јеванђеље. После друге молитве настављено је кретање литије улицама Кнеза Симе Марковића (Богојављенска), Поп Лукином, Топличиним венцем, улицом Царице Милице, Бранковом поред Зеленог венца, Народног фронта (Краљице Наталије), скретањем у Добрињску да би се дошло на полазну тачку, у улицу Адмирала Гепра- та, чиме се затворио круг кретања литије. Последњи чин литије је био помен свим палим Београђанима за слободу и част Београда. Помен је одржан испред Крста у порти Храма Вазнесења Господњег и служио га је Његова Светост Патријарх српски Павле. Пролазак литије пратио је велики број грађана који су са сузама у очима пропратили овај радосни догађај и били одушевљени обнављањем традиције и повратком београдске топлине и побожности, духовности и враћања мајци Цркви.   Из горе наведеног уочавамо смелост љубави и снагу вере наших предака коју данас након толико година по делима (пре)познајемо. Једино ћемо и ми, а по њиховом узору, непосустале љубављу према Христу и према ближњима, доказати да смо спремни да за Господа страдамо и да Господа признамо и никада Га се не одрекнемо.   Протођакон др Дамјан С. Божић   *Уреднички уводник за 1276. Број "Православља" - новина Српске Патријаршије, 15. Мај 2020. Лета Господњег.


      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Светих Равноапостолних Кирила и Методија учитеља словенских прослављен је у недељу 24. маја 2020. године, у манастиру Светих Козме и Дамјана на Воденој Пољани код Нове Вароши. Божанском Литургијом предстојао је Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије, уз саслужење настојатеља ове свете обитељи архимандрита Теофила и ђакона Ивана Савића.   Звучни запис беседе   Говорећи о важности учествовања у светим богослужењима, а нарочито у Божанској Литургији, Епископ Атанасије је рекао: – На свакој Божанској Литургији примамо неизмерно богатство Божијих дарова. Причешћујемо се Господом, Његовим живим животом, Његовом крепошћу и Његовом мудрошћу. Тешко је набројати све те дарове које на Литургији примамо. Треба, између осталог, да знамо и то да недељама и великим празницима када учествујемо у Божанској Литургији, имамо могућност једног већег сазнања, бољег сагледавања стварности, сагледавања живота, разазнавања ствари и путева. То примамо сагледавајући и личности које прослављамо тога дана, затим читајући из Светог Јеванђеља, и апостолских посланица одређене текстове, одељке. Тако данас наша Света Православна Црква прославља оне који су Бога прославили на висок начин, равно апостолима, прославља апостолима равне Свете Кирила и Методија, учитеље свих православних Словена, и прославља Светог Никодима, Архиепископа српскога.   – Најштетнији, најубитачнији, најсмртоноснији вирус јесте грех, сваки грех. Од малог, почетног, до оног који се развио у велики. Сваки грех је смртоносан, јер грех се управо састоји у погрешном живљењу, а погрешно живљење је пре свега одвајање од Бога. Сваки грех од Бога одваја и зато води у смрт, јер је извор живота Бог. Он је живот, Он је светлост, Он је мудрост, Он је свако добро.   – Најважније је увидети да наше спасење, сваког човека, спасење човека у историји, спасење човечанства, зависи од љубави. Љубав је најважнија. Људи врло радо изговарају ту реч али уопште не улазе у смисао њеног садржаја. А Господ рече за себе: Ја сам љубав! а то је правилан, исправан начин живљења, то су здравље личности, то су здрави односи, исправни односи човека према Богу, исправни односи међу људима, односи у заједници… Способност давања себе другима, то је љубав. Да можемо даривати себе другоме, кроз служење другоме, помоћ другоме. Та способност, и то чињење то се зове љубав, то је љубав која је од Бога ушла у овај свет. Зато и кажемо да једино љубав спасава овај свет.   – Видите како је Господ дао себе за наш живот, распет на Крсту. И кажемо да је тај однос, такав, давањем себе, пружањем себе, у свет ушао са Христом. И Његови апостоли, први су се угледали на Њега, и Он их је послао по целом свету да такав однос проповедају и успостављају. И сви апостоли одрекли су се себе и свих својих удобности, и све своје време су дали служењу Христу, рекао је Епископ Атанасије сабранима.     Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Књига „Не бој се, само веруј“ представља двадесет и једну беседу о параболама из Старог и Новог Завета. Отац Андреј Ткачов, будући талентован књижевник, и искусан духовник, приближава читаоцу, смисао библијских парабола кроз савремену конструкцију текста.        На тај начин, отац Андреј сабира и сажима јеванђељску истину, науку светих отаца, са својом дугогодишњом пастриском праксом, и сублимира их у збирку проповеди, о Библији, о Богу, о вери и месту религије у савременом свету. Читајући књигу „Не бој се, само веруј“, читалац стиче утисак да је свака беседа упућена управо њему. Тако нас отац Андреј подсећа, и скреће пажњу, између осталог, и на значај Библије као свете књиге, на значај њеног пажљивог и посвећеног ишчитавања, на силу молитве, смирења и покајања, на то шта је Воља Божија о нама, и колико је роптање против исте штетно. Уједно, улива нам снагу и љубав за веру у Бога, у добро, и изнова и изнова понавља оно што савремени хришћанин све чешће заборавља, да је све могуће ономе који верује.   * * *   Одакле је потекло зло, ако је Бог благ и не твори зла. Шта је то заправо зло? И шта је то добро? Да ли је све што се чини добрим и пријатним, заиста тако? Можемо ли убити драгу особу, чинећи јој добро? Може ли добро бити оштро, па чак и сурово?   Проблем зла, наравно, брине сваку хришћанску савест и ум. Људи се питају: ако Бог није створио зло, шта је то зло? Најдубље од свих је, ако желите знати, схватио смисао овог проблема светитељ Григорије Ниски. Он је говорио да зло нема своју суштину. Оно је неко удаљавање од добра, утапање у небиће, таму. А тама нема суштину. Тама је једноставно одсуство светлости. Светлост има суштину, а тама је њено одсуство.   Човек нема везе са појавом зла. Зло је рођено у свету анђеоском. На срећу, ми смо жртве зла, а не његови творци. Наравно, много шта смо измислили на тему зла, много шта за његово култивисање, раширење, за његову рекламу, оправдање. Ипак, ништа од тога није урађено без учешћа бесова, јер су они начелници зла, љубитељи сваке нечистоте и лукави менаџери сваке прљавштине. А ми смо жртве.   Поновићу се: зло је рођено у анђеоском свету. То је стравична мисао: „Више од звезда је постављен мој престо, узнећу се изнад њега, који се назива светињом“. Ми морамо признати своју ограниченост у способности да схватимо те паклене дубине. Дубине сатанске, на срећу, вероватно, човек не може достићи. Човек, на срећу, не може спознати зло у оној његовој коначној дубини, у којој оно постоји у анђеоском свету. Ми смо жртве греха, он нас је заразио неким делом своје заразе. Усадио нам је потребу да будемо оно што нисмо били.   „Будите као богови“. Зло увек обећава више од онога што даје, и како је говорио светитељ Дмитриј Ростовски, нуди злато — даје блато. Зло нешто обећава — приметите, данас је то реклама: кредити, путовања, посао у иностранству... „Да, бићеш тамо! Идемо, идемо, идемо!... Чека те Олимп!“ Али, потом, ти се налазиш дубоко, у некој огавној прљавштини, и мислиш: како сам растурио своју породицу? Изгубио здравље? Задесио се у туђој земљи без новца и средстава, осрамоћен и понижен? Да, то је микрошема која дејствује још од времена Адама и Еве. „Будите као богови, не узрујавајте се; Он лаже, а ја не лажем. Он говори да ћете умрети, али нећете. Да не умрете, а будете као богови...“ Обећање да ниси заслужио, обећање да је то штетно по тебе , и пораст захтева без мере. То је зло у својим људским оквирима. И долази нам оно из анђеоског света. Нисмо га измислили.   Тек касније су људи, бесни, запоседнути, који су се тајно или јавно приклонили злу, заволели га, постали тако успешни агенти зла у Васељени. Они шире грех, не стиде га се, и сматрају грех за истину. Али, то су већ моменти историје, у којима се човек сједињује са палим духом. Човек треба, безусловно, да задобије, према речима апостола Павла, нека осећања,заснована на искуству, за разликовање добра и зла (в. Јевр. 5, 14). Јер су добро и зло ствари које нису очигледне. Живимо у конфузном свету, и постоје ствари које личе на добро, а уствари су зло. Пробао и након неког времена схватио. Вкусите и видите, јако благ Господ (Пс. 33, 9). Исто тако — вкусите и видите, како је зао ђаво: пробао — јаој, не! Ово је ужасно, ово је неправда!   Али, човек треба да се научи да разликује добро и зло, пре него што проба. Нема такво зло, које се не облачи у врлину. Злу је потребно добро како би се провукло уз њега и камуфлирало. Зато што је чисто зло одвратно. Да се ђаво представља онаквим какав заиста јесте, као што се представља великим, светим, да би плашио, или једноставно да разоткрије своју њушку, скидајући маску, и прикаже се у свом истинском гнусном облику, наравно да му нико не би служио. Ни једна жива душа не би пошла на Ноћ Вештица. Не би облачила маску са њушкама, и свака демонска тема би била негодована — ту су крсно знамење и „Свјат, свјат, свјат“.Зато што је то ужасно.   Аду је потребно да глуми себе и да се уверава у својој шаљивости, у својој привидној доброти. Аду је потребно добро да би се наштемовало под њега, или да би називао добра дела свакавим речима: смирење — слабошћу; дарежљивост — глупошћу, снисхођење — поводљивошћу. Ад мења схватања. Врло је добро говорио Конфучије: да свет не би пропао, треба изнова назвати појмове. То јест, треба храброст назвати храброшћу, а не дрскошћу; кукавичлук је кукавичлук, а не расуђивање; дарежљивост — дарежљивост, а не расипништво; себичлук је себичлук, а не брижљивост.   Треба променити име свету, јер погрешно названи свет је мутна вода у којој лукави лови своју рибу. Злу је неопходно добро, јер се оно претвара и облачи у њега.   Добру не треба зло, на срећу. Али добро је само по себи просто, и оно се може збунити. Испричаћу случај из свог живота. Када сам похађао четврти разред, у десетој, четрнаестој години, лежао сам у болници после операције слепог црева. После такве операције, два-три дана не сме се узимати храна и пиће. Једино што чине, натапају детету или одраслој особи усне водом и лимуном. И човек доста страда, посебно ако није навикао дуго да гладује. Лежали смо на реанимацији, нас неколико дечака. Међу нама је био сеоски дечак, коме је дошла бака у посету, дечак мојих година, десет, једанаест, а можда и девет. И дечак се пожалио баки да жели да једе. Шта је урадила баба? Она је појурила у продавницу да купи унуку нешто да поједе: како?! Дете је гладно. Која баба не би нахранила свог унука?! Иако су доктори строго забранили — било је питање живота и смрти: не сме се узимати храна два-три дана након операције. „Ма шта доктор зна! — мисли баба. — Ко воли унука више: ја или доктор?“ Купила му је пециво, тугу неку. Смазао је половину тог пецива, ту пред баком — тајно ју је унела у болницу... Умро. Исте вечери. Баба је донела, он је са уживањем појео, а онда је зазвонио телефон: дођите, ваше дете је умрло.   Хајде да разложимо ситуацију. Баба је убица? Према чињеницама, да. Али према намери? Према намери она је миротворац и добротвор. Јер, нахранити гладног човека, то је добро? „Наравно да је добро!“ — свако би одговорио. Питајте било ког пролазника на улици: „ Када је човек гладан, и њему донесу топли хлеб, да ли је то добро?“ Наравно, добро. Али, изгледа, постоје ситуације када дати хлеб човеку који тражи да једе, значи убити га. Треба то да схватиш. Неразумно добро, то је убиство. Тако да, добро и зло, заправо нису тако једноставни. У свакодневном животу може бити тешко разликовати их. Ништа не знам о томе како је баба после живела , —знам да је дете умрло. Поред мене је умро дечак, који се најео топлог хлеба из бабиних руку. И бака га је убила. Она је била убеђена да дете треба нахранити. Вели, „какав је то начин?! Дете жели да једе, а не дају му“.   Добро и зло су измешани у свету. Некад човек мисли да чинимо зло, а ми чинимо право добро. Замислимо, убацио си руку у нечији џеп, ухватили су те на делу и истукли. Да ли су ти учинили добро или зло? Наравно, док су те тукли, мислио си да су те жестоки непријатељи жестоко истукли. Заправо, током живота ћеш схватити да су ти учинили велико добро, пошто сваки порив да кренеш ка туђем џепу биће праћен успоменом на озбиљне модрице једном задобијене. То је било велико добро, које није имало изглед добра. Исто тако постоји и велико зло, које има изглед добра. То треба разликовати, јер је сав наш живот сачињен од двосмислености.   Да се вратимо још једном на речи апостола Павла, који је рекао да наша осећања треба да буду искуством приучена на разликовање добра и зла. Управо искуством. Није злато све што сија, није добро све што се лако простире. Није зло све што је накострешено, бодљикаво и злог изгледа. Знамо да су поједини светитељи били врло зли, могли су такво да покрену, да те је бацало час у ватру, час у воду. Он је светац? Да, јесте. Па зашто се онда тако изражава? Он то из љубави теби скида кожу шмирглом. Да, тако је. Знамо многе преподобне, који су заиста драли кожу онима што су им долазили. Из љубави. Зато би савремени човек требало да остави своје предрасуде по питању добра и зла. Човеку се чини да схвата шта је то добро. Ако ја целивам руке, идем уз длаку, ја сам, наравно, добар човек. Ако грдим, не идем уз длаку — зао сам. Не! Апсолутно не. Треба се ослободити онога што схватамо као добро, и онога што доживљавамо као зло.   Љубав према човеку састоји се у томе да поступамо са другим јеванђељски, да не угађамо његовим прохтевима, како говори светитељ Игнатиј (Брјанчанинов). Када се јеванђељски односиш према детету, према одраслом, суседу, према другу, према себи самом, то често бива жестоко. „Какво је то хришћанство, каква је то суровост, нетрпељивост, боље да се сажалимо на све...“ Не! Сажалити се, значило би пружити лажну љубав. То ће бити подстрех злу. Зло се обукло у одежду доброте, да би га људи лакше прихватили.   Владимир Висоцки има има песму и истини и лажи. Оне су сличне, ако се оголе и једна и друга. И лаж се облачи у истину, и прихватају је за истину. Јер је истина сама по себи врло неупадљива. Она је попут Средњеруске висоравни, нема ни гора, ни кањона, ни водопада, нити палми, али ипак срце игра и сузе теку. Шта се крије у тој убогој лепоти? У тим искривљеним брезама, у тим јаругама, у тим малим потоцима, у тим искиданим облацима? Шта је ту? Нека правда је у тој Средњеруској висоравни, таква болна правда Божија, врло неупадљива. Постоје лепе, упечатљивеземље: океан, рибе, делфини, палме, сунце од јутра до вечери. Истина није тамо. Да би се пронашла правда, било је неопходно отићи у пустињу. Свети Антоније Велики је одлазио у жестоку, дубоку пешчану дубину, где су бакарно небо и врели песак, где нема ничег лепог, јер је тамо истина. Истина је врло жестока, и изопачени човек не жели да је спозна.   Бог као реалност јесте извор истине, светости и доброте, и треба ићи к Њему, без обзира на то што ми се то не свиђа, што је то лоше, болно, непријатно, а каткад и страшно. Страшно, да. Човеку унакаженом од лажи бива тешко ако доспе међу те зраке праве истине. Али ићи тамо је неопходно, јер живимо потопљени у лажи, попут рибе у мору. Живимо у лажи од јутра до мрака. Свиђало нам се то или не; можда се неко не би сложио са тим, али ми јесмо утонули у лаж. Стилску лаж, брендирану лаж, мислену лаж, информациону лаж.Свакодневно лажемо Бога, себе и једни друге. Једном када то осетимо, наравно, можемо се уплашити и пожелети да живимо по правди Божијој. „Досадило је живети по истини/ Под босим ногама ножеви.“ Ипак, не треба живети по лажи.   Наравно, тема је опширна и говорити о њој можемо много више од онога што сам рекао. Може бити да ништа нисам рекао, што би требало, али сам слева и здесна обрађивао ову материју , који се назива „разговор о добру и злу“. Зло не постоји, то је привид. Добро постоји и то је суштина, то је Господ. И ево, изаћи из света привида у свет суштине — то и јесте прелазак од зла ка добру. То је болни прелазак, као излазак јевреја из Египта.     Извор: Православие.ру

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...