Jump to content
Зорица екс Милева

Напади панике и анксиозности

Recommended Posts

Ako umes ovako lepo da osmislis svoj nik name, onda ja mislim, da zime za tebe nece biti, samo se oslobodi i daj svima ono sto je unutar tebe. Nemoj da cekas da ljudi sami otkrivaju tvoje talante, nego brate uporno ih sam umnozavaj, kao da ti je poslednji dan zivota.

 

Svakim danom sve sto vise znam o tebi ti su u mojim ocima ubrzano porastao i mislim da ti ni titula dzina nije neadekvatna. Puno toga mozes, jer mi to vidimo.

 

hvala ti na lepim rečima i podršci :) 

 

Nemoj da cekas da ljudi sami otkrivaju tvoje talante, nego brate uporno ih sam umnozavaj, kao da ti je poslednji dan zivota.

 

bravo za ovo :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Tugovanje vs. očajavanje
 

Tuga pretstavlja normalnu reakciju na gubitak drage osobe ili objekta za koji smo emocionalno vezani. U osnovi tuge je psihički bol koji kada se izrazi i prihvati donosi olakšanje. Tugovanje nam pomaže da nastavimo dalje da živimo iako je došlo do gubitka. To je funkcija tuge i zbog toga tuga je korisna i zdrava emocija.

Suprotnost tome jeste očaj. Očajavanje takođe može biti pokrenuto gubitkom ali za razliku od tuge očaj nije zdrava reakcija. Očajavanje je depresivna reakcija koja osobi ne pomaže da preboli gubitak. Tuga uvek traje ograničeno vreme dok osoba može očajavati godinama, pa čak i ceo život.

U osnovi očajavanja kao nezdrave emocije stoji neprihvatanje psihičkog bola i nove, neprijatne realnosti. Osoba koja očajava zapravo poriče neprijatnu realnost što dovodi do stvaranja unutrašnjeg konflikta. Unutrašnji konflikt stvara unutrašnju tenziju, anksioznost i napetost. Razrešenje konflikta se ogleda u prihvatanju realnosti i psihičkog bola. Osoba koja je u očaju se oseće nemoćno i bespomoćno ne zato što oseća jak psihički bol nego zato što ne želi da ga prihvati pa se bori sa njim. Borba sa bolom je daleko neprijatnija nego sam bol. Borba sa bolom je nešto što može trajati do kraja života. Prihvatanje bola dovodi do olakšanja.

Jedan od faktora koji ometa prihvatanje bola jeste zamišljanje (imaginacija) zastrašujućih, katastrofičnih scenarija o budućnosti. Jedan deo uma se buni i ne želi da prihvati gubitak i bol, i zato stvara zastrašujuće fantazije koje osobu motivišu da se bori sa bolom umesto da mu se prepusti i prihvati ga. Ljudi po pravilu teže da izbegnu neprijatna iskustva ali prolazak kroz bol je nezaobilazni deo procesa tugovanja i prevazilaženja gubitka.

Kako da prihvatite bol i prestanete da očajavate? Prvo, nemojte se opirati da osetite tugu i bol. Kad god osetite potrebu da plačate dozvolite sebi da izrazite tugu i bol. Ako plakanje ne prestaje, odnosno ako plačete danima onda ne tugujete, nego očajavate. Očajavanje uvek traje duže, i uključuje zamišljanje strašne budućnosti, samosažaljevanje, osećaj nemoći i besmisla.

Osećaj besmisla nije uzrokovan gubtikom i tugom nego neprihvatanjem gubitka i iracionalnim uverenjima povodom gubitka. Besmisao je posledica uverenja da je život besmislen sa gubitkom. To je odluka. Osoba može da osvesti i promeni tu odluku. Nikada nije besmisleno živeti, život sam po sebi ima smisao. Besmisao potiče od toga da živite u stalnoj borbi sa sobom, u borbi sa bolom. To je zaista naporno, teško i besmisleno.

Preboleti gubitak može biti jako teško, naročito kada je u pitanju gubitak člana porodice. To je proces koji može biti dugačak i težak ali ne mora biti praćen depresijom. Gubitak sam po sebi ne dovodi do depresije. Mnogi ljudi nastave svoj život dalje, prihvate tugu, prihvate gubitak i ne postanu depresivni. Depresivna reakcija je signal da je osoba gubitkom voljene osobe izgubila delimično smisao svog života i to dovodi do javljanja osećaja praznine i besmisla. Iako gubitak može biti jako težak udarac životu i ličnom itegritetu, gubitak ne bi trebalo opažati kao gubitak smisla života. U psihoterapijiskom procesu mi možemo pomoći klijentu da osvesti i promeni svoje odluke koje je doneo u momentu gubitka, pomoći da prihvati tugu i nastavi da živi bez depresije.

Dr Vladimir Mišić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tuga i bol vs. anskioznosti i depresija

 

Neki ljudi ne prave razliku između tugovanja s jedne strane i užasavanja, anksioznosti i depresije s druge strane. Tuga predstavlja normalnu reakciju na gubitak i podrazumeva prihvatanje neprijatne realnosti (da je veza ili brak završen, da voljene osobe više nema itd.) koja rezultira prihvatanjem bola i plakanjem.

Plakanje je izražavanje tuge, duševnog bola i osobi pomaže da taj bol izrazi i zaleči. Izražavanje bola kroz plakanje otklanja neprijatne konvulzije bola. Osoba može da tuguje i plače samo ako to sebi dopusti. S druge strane neki ljudi kada dožive gubitak, raskid, razvod ili ostavljanje smatraju da je to za njih nepodnošljivo iskustvo, da oni ne smeju da osećaju bol, da o ni ne smeju biti ostavljeni i sl. Upravo ovakvo neprihvatanje nepovoljne realnosti uvodi osobu u anksioznost, paniku ili depresivno reagovanje.

Sam bol i tuga (koliki god bili) sami po sebi nikada ne uvode u depresiju ili panični strah. Tuga je lekovita, ona pomaže osobi da zaleči i zaceli svoje duševne rane. Bol i tugovanje počinju u momentu kada sebi priznamo gubitak. Upravo je to momenat koji neki odlažu i ne žele da prihvate, misleći da sebi tako pomažu. Ne prihvatanje bolne realnosti čini da reakcija na tu realnost bude još bolnija, intenzivnija i duža. Neprihvatanje tuge i bola nikada ne dovodi do njegove eliminacije. Čak šta više istina je suprotna.

Osoba koja ne dozvoljava sebi da tuguje i odboluje gubitak može postati depresivna ili anksiozna. Ono što stvara anksioznost i panični strah povodom gubitka jeste uverenje osobe da se gubitak kao i bol ne mogu podneti, da je gubitak nešto užasno, uništavajuće i neizdrživo. Ovde je reč o apsolutističkom, iracionalnom zahtevu prema sebi da gubitak ne sme da se dešava a u isto vreme osoba konstatuje da se dešava. Ovakvo intenzivno i imperativno poricanje realnosti dovodi do anksioznosti. Dok god osoba smatra da je gubitak neizdrživ i da se ne može podneti stvaraće sebi intenzivnu anksioznost i sprečavati da proces tugovanja otpočne. Tek kada osoba odustane od ovog nerealističnog i štetnog zahteva prema sebi proces tugovanja će početi.
Zašto se neki ljudi toliko plaše tugovanja? Zato što tugovanje znači prihvatanje gubitka a ne njegovo poricanje. Izražavanje bola i tuge predstavlja početak njegovog kraja, odnosno predstavlja početak isceljivanja. Osobi koja je uplašena zbog gubitka i nadolazećeg bola to može izgledati paradoksalno. Kako me toliki bol može izlečiti? Samo prihvatanje bola je lekovito dok anksioznost i depresija predstavljaju samo odlaganje i komplikovanje problema. Zato, mnogo je korisnije da prihvatite i izrazite bol koji osećate, koliko god vam se činilo da je preveliki, može se podneti. Što pre počnete sa prihvatanjem pre će vas proći. To je lako reći ali nije tako lako i učiniti ali je svakako moguće i korisno. Umesto da se užasavate i poričete realnost, prihvatite istinu koliko god da je ona bolna u datom trenutku vašeg života. Samo istina je lekovita, bežanje od stvarnosti je bežanje u bolest.

Vladimir Mišić

Share this post


Link to post
Share on other sites

@,

Један познаник отишао код Марића на терапију, почео човек своју тужну причу од Кулина Бана,  Марић га онако разбарушен и полулуд слуша, са повременим мх, да и разумем, после извесног времена, када му је досадила прича, устаје, каже овом несрећнику: "Ја сад идем, вратићу се а ви седите ту и размишљајте". Човег га зблануто гледа: "О чему да размишљам?"..."Па шта ја знам о чему, о нечем лепом, о женама, сеху...размишљајте човече"...и оде :)

:0222_shocked::))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moja bivša svekrva radi kod jednog psihijatra (na glasu), gospodina od oko 60 godina, kao housewife iliti domaćica. Jednom svratimo moj bivši i ja kod nje na posao, tj. u stan tog psihijatra. On se čovek taman spremao da ide u ordinaciju na seansu. Izađe on tako iz svoje sobe, a nama vilica dole - pantalone i sako na njemu izgužvani do najsitnijih kockica. Izgledao je kao da ga je krava ispljunula posle dužeg žvakanja. O kosi da i ne pričam - strujni udar. Moja bivša svekrva se zabezeknu, maltene skoči na njega da skine tu gužvaru sa njega, kaže mu : "Nećete valjda takvi kod pacijenata,dajte da vam ispeglam to odelo!" Na sve to on njoj mrtav 'ladan odgovara : " Ne,Ljiljana, vi niste uopšte u trendu. Sad se tako nosi, to je mladalački stil". I ode čovek tako, mi ostasmo šokirani da gledamo za njim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Moja bivša svekrva radi kod jednog psihijatra (na glasu), gospodina od oko 60 godina, kao housewife iliti domaćica. Jednom svratimo moj bivši i ja kod nje na posao, tj. u stan tog psihijatra. On se čovek taman spremao da ide u ordinaciju na seansu. Izađe on tako iz svoje sobe, a nama vilica dole - pantalone i sako na njemu izgužvani do najsitnijih kockica. Izgledao je kao da ga je krava ispljunula posle dužeg žvakanja. O kosi da i ne pričam - strujni udar. Moja bivša svekrva se zabezeknu, maltene skoči na njega da skine tu gužvaru sa njega, kaže mu : "Nećete valjda takvi kod pacijenata,dajte da vam ispeglam to odelo!" Na sve to on njoj mrtav 'ladan odgovara : " Ne,Ljiljana, vi niste uopšte u trendu. Sad se tako nosi, to je mladalački stil". I ode čovek tako, mi ostasmo šokirani da gledamo za njim.

Pa se ti posle leci ako smes! Strasno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svi koji imaju takve probleme mislim da je jako korisno da sto vise mogu pricaju o tome.I ako im to mozda ne pricinjava neko zadovoljstvo.Lekari mogu samo da pretpostavljaju,nekad pogode nekad ne,drugo to je sve individualno jako.A zasto je bolje da sami ljudi koji pate pricaju,ne samo zato sto najbolje mogu to da opisu vec zato sto ce tako da podele svoju muku,najgore je zatvarati se u sebe,znaci sto vise prenositi svoje iskustvo otvarati se ne sakrivati se,ne potiskivati ne okretati taj bol jos vise ka sebi ka unutra vec ka spolja da izadje.A to ima jos jednu dobru posledicu.Oni koji slusaju ako i sami prolaze kroz to bolje ce se osecati jer nisu sami postoji jos neko ko to prolazi,a oni koji nemaju te probleme moci ce da ih shvate.Sto je jako vazno jer cesto se ljudi izoluju sklanjaju iz straha a strah opet dolazi od neznanja.A ovako kad im je sve jasno sta se tu desava nemaju nikakav problem i jos mnogo blize dozivljavaju te ljude.Prirodna je stvar da onaj koji nesto moze ima potrebu da pomogne onome koji ne moze makar saosecanjem i razumevanjem,prihvatanjem,ljubavlju.Ali da bi znao ,razumeo,prihvatao,voleo mora da ga shvati,upozna.Ljudi koji to ne prozivljavaju ne znaju ni sta da pitaju i ako mozda imaju najbolju nameru.Zato ko ima licnog iskustva treba da prica sto vise o tome.

Share this post


Link to post
Share on other sites
zato sto ce tako da podele svoju muku,najgore je zatvarati se u sebe

Па види вамо, слажем се донекле са тобом, али нису сви спремни да саслушају и нису сви спремни да прихвате твоју муку/читај "негативну енергију" људи у задње време генерално су се како здрави, тако болесни или са мањим, већим проблемима затворили у себе само из тог разлога што сам горе напоменула.. Тако да човек дође некад у ситуацију и да не прича о својим проблемима само из разлога типа  да не буде сажаљеван, погрешно схваћен или већ унапред му се стави до знање да не прича о "лошим стварима".. итд

Share this post


Link to post
Share on other sites

И ја имам огроман проблем са анксионзношћу и паничним нападима. Већ дуги низ година. Живот ми је често пакао. Нарочито је то било раније. Сада се већ смирилио. Временом се смирује. Али сам и радио на себи. И тако, тешко је. То је тешко разумети. Веома то спутава у животу, јер се просто осећаш веома лоше, организам ти се поремети начисто у тим моментима. Проживљаваш пакао и телеси и душевни. Раније ми је телесно било страшније, али кажем сад се мало смирило. Али није како треба. Тешко је то носити. Тешко је трпети. Смори се човек и не зна шта ће. А људи то тешко могу да схвате. Чак и кад се труде (а не труде се) тешко им је да схвате, јер како сад то нешто што је мени као добар дан теби није. Па онда идеш на посао, па још неке тако ствари, па ето тако, није лако.

Није стално страшно, смири се то временом, али и букне часком. И тако...

  Imam jedno pitanje... kako se izboriti sa depresijom, ako mu životne situacije to ne dozvoljavaju? Često se pitam dal je život to ili sam ja isuviše emotivna osoba? Mnogo puta padnem u bedak al kako da gledam kroz život pozitivno kad mi se u životu nižu nesreće...jedna za drugom.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Imam jedno pitanje... kako se izboriti sa depresijom, ako mu životne situacije to ne dozvoljavaju? Često se pitam dal je život to ili sam ja isuviše emotivna osoba? Mnogo puta padnem u bedak al kako da gledam kroz život pozitivno kad mi se u životu nižu nesreće...jedna za drugom.

 

Без невоље, нема богомоље. Само искушење ја гледам као на знак да нас Бог није заборавио. Уплашио бих се да нема искушења. Чуо сам причу о жени која се уплашила да је Бог заборавио, јер јој све иде од руке. У емисији Агапе чуо сам и причу о монаху који је тужан јер већ годинама нема дар суза. Ја често кажем себи. Смири се, или ће Бог да те смири. Труди се, помажи свима колико можеш, не очекуј ништа заузврат. Није лако, али једино тако мора.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...