Jump to content
Зорица екс Милева

Напади панике и анксиозности

Recommended Posts

Да ли мислите да напади панике могу имати и елементе спољашњих демонских напада, или да се ради само о психичком поремећају услед анксиозности?

Да ли мислите да сам доживљај паничног напада и свих пратећих ефеката који су често непоновљиви, често чак „лукави“, па тако увек изнова успевају да изненаде, може произвести искључиво наша психа?

Поменула бих да је недавно отац Арсеније из манастира Острог, говорећи на ову тему, истакао да се ради о спољашњим демонским нападима на оне људе којима су страхови слаба тачка.

Како објашњавате све већу учесталост ових проблема код људи, који често не умеју да препознају о чему је реч?

Молим Вас савет за младе мајке са више деце које су почеле да имају овакве проблеме.

 

 

                                     napadi-panike-brige.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Помаже Бог,

Питање је постављено прилично уопштено, а тешко је одговорити на њега начелно без детаљнијег увида у то како се тај проблем манифестује, конкретно код Вас:

– које мисли или ситуације вам стварају анксиозност,

– има ли неких ситуација када су напади панике слабо изражени или их нема уопште,

– да ли сте и пре деце имали таквих тенденција у ситуацијама повећаног стреса, нпр. ако сте студирали, да ли Вас је у испитном року хватала паралишућа анксиозност, или је било неких других ситуација где Вам је било неопходно да попијете нешто за умирење.

 

Начелно могу да кажем да су новопечене мајке, са малим бебама и више мале деце (са малом разликом у годинама између њих), под великим стресом услед премора, исцрпљеношћу организма, немогућности да у дужем периоду времена имају током ноћи непрекинут и довољно дуг сан, бриге да ли све добро раде, да ли дете добро једе, да ли му нешто фали..

 

У тако стресној ситуацији (која, за разлику од испитних рокова на факултету, траје далеко дуже од пар недеља), најкрхкији делови наше психе, наше психичке слабе тачке (за некога је та слаба тачка склоност ка паници, анксиозности, или пак ка депресивности, меланхолији) дођу до изражаја.

Такође, напади панике у неким случајевима могу бити демонски напади, али не нужно.

Кажем, тешко је начелно говорити о одређеном психичком проблему јер не постоје стриктни и за свакога важећи одговори када је у питању душа, слично као и у духовним питањима – рецимо, иста невоља (нпр. нека телесна болест) је некоме дата као казна за грех, некоме да би се још више очистио и ослободио привезаности за овосветско, некоме да би се показала милост Божија на њему.

 

Слично је тако и са анксиозношћу и нападима панике.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Но, без обзира шта може бити узрок и разлог јављања ових стања код Вас (мада је важно и о томе промислити и , ако је то Богу угодно, утврдити), неколико ствари ипак могу бити од помоћи:

 

  1. Свест о томе да је наше дете нама дато од Бога и да је оно у том смислу превасходно Божије па тек онда наше.

Бог је нама дете такорећи „позајмио“ на неко време да га ми одгојимо и васпитамо да ходи Његовим путем, тако да је примарно за нас да учестало позивамо Господа да нам у том задатку помогне: „Господе, Ти си нам подарио ову нашу бебу, сина, ћерку – помози нам да на време видимо шта му је потребно и да ли је болестан. Ти сам га чувај јер је Твој. Ми без тебе не можемо својим моћима пуно учинити и разумети и на време реаговати.“

 

  1. Повезано са овим под један, свест о томе да нисмо супермени па да можемо све исправно и ефикасно урадити што се неге и васпитања деце тиче ослањајући се искључиво на сопствене снаге, информисаност из књига и сајтова о родитељству, памет, спретност, аналитичност, итд.

Господ нас преко деце и учи (оне од нас који нису раније научили исту лекцију) да ми без Бога не можемо чинити ништа крупно како ваља. И оне ситније и лакше подухвате не бисмо могли успешно урадити да нам Он то није дао, иако се нама чини да смо ми то искључиво све сами својим снагама урадили. Зато смо сад у овој ситуацији у којој смо.

Прота Душан овде додаје речи нашег Светог Јустина Ћелијског: „Твоје је да верујеш, да непоколебљиво верујеш да те Господ неће оставити ни у каквим мукама и тешкоћама, ако ти само вапиш ка Њему и очекујеш његову помоћ; да не малакшеш када се нечисти дуси врзмају око тебе, хоће да улове душу твоју и увуку те у безнађе, очајање…“

Share this post


Link to post
Share on other sites
  1. Практичан савет – уколико сте у финансијској могућности, ангажујте особу да Вам помогне – или у томе што ће Вам на пар сати причувати дете (да Ви можете да се одморите, или на миру истуширате, или одете напоље да обавите нешто, или у шетњу без дечијих колица) или да уместо Вас обави неке кућне послове.

Можда на овај начин нећете у својим очима (нити у очима Ваше мајке или свекрве) изгледати као суперхерој већ више као нека килавија верзија жене и мајке, али ћете бити мање под стресом, мање анксиозни па ће Ваш организам имати више снаге да се бори са изазовима. За дететово психичко здравље је примарно да му мајка буде што мање под стресом, и у односу на тај циљ треба управљати остале ствари у свом животу, а не у правцу гајења нереалне слике о својој способности и моћима.

А и нама ће та принуђеност на туђу помоћ да бисмо нормално функционисали бити на духовну корист – за сузбијање илузије о сопственој свемоћи.

Анксиозне особе врло често страдају од једне страсти која садржи два кључна елемента: превисоких очекивања да нешто постигну и ураде ослањајући се искључиво на сопствене снаге, моћи и способности.

Верујуће а анксиозне особе често само споља на речима говоре да се на Бога ослањају и да без Њега не могу ништа чинити („Богу хвала“, „уз Божију помоћ сам урадила“, „како Бог да“ итд.) али изнутра се, ако су искрене да макар себи признају, заправо ослањају искључиво на себе. Такво животно уверење о нужности ослањања искључиво на себе је могуће да је формирано још у детињству, услед изостанка адекватне подршке од родитеља за оно кроз шта сте као дете пролазили или узроковано неком другом ситуацијом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Наш прота Душан мој одговор Вама допуњава следећим речима у вези са демонским нападима:

„Као што вода у свом надирању тражи ма и најмању пукотину у камену, раселину у земљи, тако и зли дуси траже сваку за њих повољну прилику да уђу у „празан простор“, тамо где је ослабила или престала вера, поверење у Божју заштиту, малаксалост духа… Баш они у многим случајевима стварају панику, измичући тиме ослонац који човек треба да има у Богу.

Паника је завладала међу Христовим апостолима кад су доживели олују на језеру, а Христос је спавао. Кад је Христос утишао буру и зауставио ветар, рекао је ученицима: „Како сте тако страшљиви? Како немате вјере“ (Марко 4, 35-41)

Паника је ухватила апостола Петра, када је покушао да иде по води, као и Христос, али се уплашио и почео да тоне. Христос га вади из воде и говори: „Маловјерни, зашто посумња“ (Матеј 14, 22- 34).

У паници је била Марта, када је помислила да сама неће моћи да спреми вечеру за госте, јер је Марија „седела код ногу Исусових и слушала“. И њој Христос говори о важности избора у животу. (Лука 10, 38-42)

Има доста библијских примера панике (исцељење месечара (Марко 9, 14-29), брига апостола како нахранити народ (Јован 6, 1-15). Сви случајеви страха и панике решавају се искључиво вером, поверењем у Бога, непоколебљивом вером.

„Нема човека кога би сатана оставио на миру. Он је немилосрдан и мрзи човека, па се зато не лењи да свакога напада. Само што не напада на све подједнаком силом“, поучава нас Свети Макарије Велики.“

У вези са рађањем деце и Божијом заштитом под којом се налазе родитељи који испуњавају Његову Заповест о рађању:

„Ми рађањем настављамо Божје дело стварања света, испуњавамо његову заповест: Рађајте се и множите се… Нерађањем ми се супротстављамо Божјем промислу о овој земљи и свему у њој створеном. И зато, пошто је рађање и васпитање деце Божја заповест, Бог нарочито штити породицу у целини, као и оца, мајку и дете појединачно. У васпитању деце мора постојати посебна храброст код родитеља, јер они у том делу стоје под непосредном Божјом заштитом. Разуме се, ако су они те заштите свесни и ако ту заштиту паметно користе.“

 

Са надом да ће Вам и овако начелан одговор користити и да ћете узети од тога оно што Вам има смисла а одбацити оно што није применљиво на Вашу конкретну ситуацију,

 

Свако Вам добро од Господа желим,

Уредник сајта „Има наде“

 

http://www.imanade.org/napadi-panike-anksioznosti-brige-za-decu-pitanje-psihologu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Portret anksiozne osobe u mladosti

 

portret-anksiozne-osobe-u-mladosti-body-

https://vice-images.vice.com/images/content-images/2015/05/14/portret-anksiozne-osobe-u-mladosti-body-image-1431610775.jpg?resize=*:*&output-quality=75

 

Nikada se nisam našla u ulozi motivacionog govornika, niti smatram da bih se u toj ulozi najbolje i snašla. U najvećem broju slučajeva teško mi je, čak i nemoguće, da motivišem i samu sebe, pa ne vidim kako bih ikoga drugog ubedila. Čitala sam i slušala bezbroj motivation speakera i nalazim da im je svima zajednička maska humora pod kojom se ili kriju ili je koriste kao odbrambeni mehanizam.

 

Takođe, užasno mi je teško da poverujem u priče o čudesnom preporodu, o lampici koja se samo upali jednog dana i tada shvatimo gde smo do tog momenta grešili, kako da savladamo teškoće koje su nas dugo mučile i naučimo da živimo emotivno uravnoteženi i srećni. Štaviše, sada kada nam se ukazao put, ta utabana staza smirenosti i blagostanja, u stanju smo i druge da usmerimo.

 

Ono što mi je i više nego jasno jeste da je veoma teško govoriti o ličnim stvarima, ogoliti se komplet pred gomilom stranaca, a ne nabaciti neki zaštitni sloj ili ne postaviti makar i najtanji zid između vas i vaših slušalaca odnosno čitalaca. Uzmimo za primer mene. Ja evo kucam već drugi pasus pišući o drugima i nikako da počnem sa onim što sam zapravo i želela da vam ispričam.

 

Ja sam tridesetogodišnja devojčica u telu žene, rođena Beograđanka i htela bih da vam ispričam svoju priču. Da ću vas motivisati, ne garantujem; da ću vas šokirati, ne verujem. Nikad nisam bila od onih smirenih, flegmatičnih osoba koje dobro znaju razliku između stvari oko kojih se treba sekirati, brinuti i nervirati, a koje treba samo pustiti da pored vas prođu i ostave vas netaknute. Oduvek sam bila odgovorna i previše ozbiljna u svemu što radim. Ja sam mlađe dete u svojoj porodici, tako da je mom starijem bratu zapala uloga buntovnika i borca protiv svake vrste autoriteta. S druge strane, ja sam čvrsto rešila da budem potpuno drugačija, „ponos porodice", kako me je zvao moj deda. No pressure there.

 

Od osnovne škole pa sve do studija, svaki kontrolni, seminarski rad ili ispit shvatala sam kao nešto od čega mi život zavisi. Isti osećaj odgovornosti i sudbinskog značaja sam prenela i na svoj profesionalni život. Sve vam ovo pričam kako biste bolje razumeli ono što je usledilo i kako je moje dotadašnje ponašanje tome doprinelo.

Serija zdravstvenih problema je počela još na fakultetu. U pitanju su bili manji, ali hronični i uporni problemi. Tada mi se prvi put javila briga. Tačnije hipohondrija maskirana u brigu. Sa 26 godina sam operisala, na sreću, benigni tumor na jajniku. Opet sam malo brinula, ništa strašno. Situacija se pozitivno završila, naizgled sve zaboravljeno. Nastavila sam da radim, malo brinula oko posla, naizgled bezazleno. Lep posao, dobra plata, lojalan partner, početak samostalnog života, putovanja, život je lep.

 

I onda BUM.

 

 

Sva dotadašnja briga oko svake sitnice, strahovi zbog zdravstvene situacije, paranoje oko letenja avionom i nagomilane fobije su posredstvom jednog „okidača" izazvale preko noći, kako se meni činilo, nešto što se stručno zove Anksiozni Poremećaj. Velikim slovima, jer ovaj poremećaj to zaista zaslužuje.

Neki od vas su verovatno upućeni u taj fenomen 21. veka, ali nije na odmet da malo pojasnimo. Ako biste pitali prosečnog Srbina, on bi to "ko iz topa" nazvao nervozom, a često i razmaženošću. Prosečan Srbin veoma greši. Razlog za davanje ovakvih brzinskih dijagnoza i još "iskusnije" terapije (prošetaj malo, vidi kako je lep dan) leži u tome što se i u psihijatriji ovakav poremećaj vodi kao najblaži. Najblaži u poređenju sa šizofrenijom ili maničnom depresijom.

 

Niste za lečenje "na odeljenju" ili za sakrivanje od komšija i porodičnih prijatelja jer naizgled delujete "normalno", ali svaki psihijatar i psihoterapeut će vam reći i da je ovaj problem jedan od subjektivno najtežih za podneti. I to je gola istina. Jer kada vas uhvati jedan od mnogobrojnih napada panike koji, veoma bezobrazno, ne biraju ni mesto ni vreme svog ispoljavanja, nekad vam se čini da je jedino rešenje da se zakucate glavom u zid, ne biste li prekinuli tok suludih misli koje vam prolaze kroz glavu.

 

 

portret-anksiozne-osobe-u-mladosti-body-

https://vice-images.vice.com/images/content-images/2015/05/14/portret-anksiozne-osobe-u-mladosti-body-image-1431609157.jpg?resize=*:*&output-quality=75

 

Svesna sam da ovo zvuči veoma dramatično, a tako zvuči jer dramatično i jeste, barem u mom slučaju, za šta mogu okriviti gomilu pročitanih romana i očajnih heroina od kojih sam možda, ali podvlačim MOŽDA stekla tu sklonost ka teatralnosti i preuveličavanju. Činjenica je da je anksioznost praćena paničnim napadima izrazito neprijatno stanje, čiji su simptomi nekad vidljivi (tremor ruku, nefokusiranost pogleda) i telesni (lupanje srca, stezanje grla, želuca i stomaka uopšte), a nekad jednostavno "suptilni" kao što je osećaj blagog "strujnog udara" kroz čitavo telo koji može trajati satima.

 

Ovako otkucano na listu papira i ne deluje tako strašno, zar ne? U mom slučaju, nekad je i nepodnošljivo. I tako dolazimo do obaveznog pratioca – depresije. Neko će se tada okrenuti alkoholu, neko lakim ili težim drogama, a neko, kao u mom slučaju, legalnim supstancama koje će u najboljem slučaju umanjiti simprome, ali vas nikada neće do kraja izlečiti. Jer ste za izlečenje isključivo zaduženi vi. Snaga volje i motivisanost da se kroz krizni period prođe. Razgovori sa psihoterapeutom, koji će vas sigurnom rukom voditi kroz čitav proces. Podrška porodice i prijatelja. Razumevanje kolega na poslu.

 

Zvuči dobro, ali šta se desi kada epski u tom pokušaju omanete? Kada je vaša okolina nekim čudom imuna na takvu boljku i ne razume najbolje osećaj koji im iznova i iznova opisujete. Da je vazduh oko vas postao drugačiji, teži. Da je osećaj straha sveprisutan i nadmoćan. Da ste počeli od toga što se bojite jedne konkretne stvari, a završili tako da vam ulazak u javni prevoz predstavlja problem; da vam je svaki prostor skučen, a napolju, pak, vrebaju razne opasnosti kojih do juče niste ni bili svesni. I da u procesu izvlačenja iz ove krize ponovo učite osnovne stvari. Kao kad malo dete uči da hoda, vi ponovo učite da možete da sedite u kafiću pola sata ili da provedete čitavo radno vreme u kancelariji i oduprete se porivu da pobegnete, bez da znate gde biste tačno bežali.

 

 

portret-anksiozne-osobe-u-mladosti-body-

https://vice-images.vice.com/images/content-images/2015/05/14/portret-anksiozne-osobe-u-mladosti-body-image-1431609285.jpg?resize=*:*&output-quality=75

 

 

Laički govoreći, anksioznost najpre možemo izjednačiti sa strahom. Ja svaki dan osećam sveprisutan strah od smrti. Imam utisak da sam preko noći prešla sa moda besmrtnosti tako karakterističnog za svu decu, tinejdžere i rane dvadesete godine na mode smrt mi preti iza svakog ćoška, i meni i meni bližnjima, i niko, ali apsolutno niko, pa ni moja inače sveznajuća majka mi ne može garantovati da ću doživeti duboku starost i mirno otići potpuno pomirena sa tom činjenicom i sa usmehom na usnama. Ništa neobično, kada se u obzir uzme činjenica da u osnovi svakog straha i fobije leži upravo taj iskonski strah od smrti. Ono što je zaista zastrašujuće jeste kada vam se ta jedna misao uvuče u svaku poru, svaku misao i situaciju koju u tom momentu proživljavate. A carpe diem filozofija ne radi na onaj način na koji su vam obećali svi new age filozofi.

 

A šta li sledi nakon što vaša, nadajmo se, besmrtna duša napusti vaše smrtno telo? Kada sam bila mlađa iskreno sam se nadala da će se samo useliti u novog „domaćina" i da život počinje iznova sa nedge podsvesno skladištenom mudrošću prethodno preživljenih života. Sada se nadam nekom mirnom, idiličnom mestu gde caruje mir, a anksioznost i strah su nepostojeće reči čijeg se značenja više niko ni ne seća. Jer život je previše život. Jedan pokušaj mi se čini kao više nego dovoljan.

 

Za razliku od depresije, anksiozni poremećaj nije nešto u potpunosti izlečivo. Nema čarobne pilule, osim lekova za smirenje i antidepresiva da vam malo poprave raspoloženje, i sva je prilika da će vam se krize ponovo javljati. Dovoljan je samo pravi "okidač", ono nešto što vas podseća da je svet jedno opasno mesto. Ponovo isti osećaj, isti simptomi. I sram. Neopisivi sram koji osećate jer oko vas opažate samo titane koji se hrabro nose sa svojim problemima i nedaćama, a vi ponovo u svom ćošku pevate istu baladu. Na to se nadovezuje obavezan pad samopouzdanja. Ne samo da ste kukavica, već vam se i kosa istanjila, noge iskrivile, a nos povećao. I eto nam ponovo depresije. Začaran krug u svom svom sjaju.

 

"Okidači" nisu univerzalni, odnosno isti za sve neurotične osobe. U mom slučaju to je bila reč operacija, tačnije izjava da mi je potrebna nova operacija. Bila je dovoljna ta jedna rečenica pa da se sve brige, strahovi, neuroze i nerviranja stope u taj jedan jedini Poremećaj. Ne znam kakva iskustva imaju drugi, ali ja čak pamtim i datum kada se nešto u meni promenilo, slomilo. Kada su odbrambeni mehanizmi popustili i a bujica osećanja preplavila sve sfere mog života. Ja nisam znala kako da je zaustavim. I dan danas mi to teško ide.

Jednom prilikom me je moj otac pitao kako je moguće da ja koja sam tolike knjige pročitala, završila fakultet, putovala nisam u stanju da naučim da se izborim sa naletima te pogane anksioznosti. E tu dolazimo do problema – inteligencija "svetskog čoveka" nije alatka koja će vas iz začaranog kruga magično izvući, jer kako stvari stoje zdrav razum ne ide obavezno ruku pod ruku sa vašom dragocenom fakultetskom diplomom. Poslednje tri godine sam provela upoređujući se sa drugim ljudima -uvek u njihovu korist, a na moju štetu, naravno- i uočila nebrojene primere naizgled intelektualno inferiornih ljudi (ako kao kriterijum uzimamo obrazovne i profesionalne uspehe – jedan opasno pogrešan kriterijum, moram vas upozoriti) koji vode kvalitetan život uprkos nedaćama vodeći se isključivo zdravom logikom. Čak i dok ovo kucam osećam neverovatnu zavist prema tim osobama koje, s moje tačke gledišta, poseduju najdragoceniju supermoć koju jedno ljudsko biće može posedovati.

 

Trenutno prolazim kroz treću krizu. Ono što me posebno fascinira jeste da je druga bila teža od prve, a treća gora od prve dve zajedno. I duža. I sa većim posledicama. Jer, vidite, nije nervni sistem jedini koji ispašta kada kriza udari. Ispašta i telo. Neke od stvari koje su se meni dogodile jesu gastritis, sindrom nervoznih creva, povećan nivo prolaktina i poremećeni menstrualni ciklusi.

 

Ipak, ne želim nikog da plašim. Želim da upozorim. Da vam kažem kako još od detinjstva svi oni mali, sitni, minijaturni pogrešni potezi i reakcije imaju svoje posledice i telo će vam kad-tad naplatiti sav taj maltretman. Želim i da kažem da postoji i nada. Ako patite od anksioznog poremećaja, sva je prilika da će vas celog života pratiti. Na nama je da naučimo kako da sa tim pratiocem živimo. Da nam smeta, ali da nas ne ometa.

Ja JESAM epski omanula tri puta, i možda ću omanuti i četvrti. Proces učenja je spor, ali uporno nastavite da učite. Hrabro podnosite frustracije neuspelih pokušaja, ali slavite svaki pojedinačni uspeli napor. Jer vredi. Jer će vam dati novu šansu da vodite kvalitetan i ispunjen život. Ovaj jedan koji vam je nekom ludačkom lutrijom dodeljen. I slušajte svog psihoterapeuta čak i kada vam deluje da vas čak i on ne razume. Prihvatite ljubav i pažnju svojih bližnjih iako vam njihovi saveti nekad deluju trivijalno.

 

Ja nisam motivacioni govornik i ne bih se ni u najluđim snovima usudila da vam obećam onaj A-HA moment koji će vam zauvek promeniti život. Jer ono što će vam pomoći jeste serija takvih momenata i sitni koraci napred, čak i kad nakon njih uslede tri koraka nazad u anksioznost. I volite sebe, ali onako, istinski. Jer čovek je samo čovek, nesavršeno biće sa pregršt dobrih i loših strana i kako takav se ne može kategorizovati. Ne postoji neki tajni katalog gde ste grupisani pod kolonom "slabić" ili "neustrašivo primerak ljudske rase". Grupa je jedna i heterogena i vaše mesto u njoj je podjednako važno, bili neurotičar ili ne.

 

Od jednog neurotičara drugom – prijatan vam dan želim. A za sutra ćemo brinuti sutra.

 

http://www.vice.com/rs/read/portret-anksiozne-osobe-u-mladosti?utm_source=vicefbsr

 

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Sada se nadam nekom mirnom, idiličnom mestu gde caruje mir, a anksioznost i strah su nepostojeće reči čijeg se značenja više niko ni ne seća
...mesta svetla, mesta zelenila, mesta svezine...

Share this post


Link to post
Share on other sites

pricaj-mi-o-anksioznosti-1444834683-crop

 

Pričaj mi o anksioznosti

 

 

Ne znam zašto radimo ono od čega nam nije bolje. U mom slučaju, to je 13 godina provedenih na psihodinamičnoj terapiji koja je sasvim malo ili nimalo pomogla mom poremećaju anksioznosti. Delom sam ostala toliko dugo u igri psihodinamične terapije zato što sam zazirala od raskida sa terapeutima. Prosto mi se nije dalo da zapodenem "onaj razgovor". Da bih raskinula sa terapeutom, jednom sam se preselila skoro 5.000 kilometara. Povremeno bih zamenila jednog terapeuta za drugog, kao što neki ljudi izlaze iz problematične veze prebacujući se na novog partnera, kao "na trapezu". Ali, sve u svemu, moja sklonost udovoljavanju ljudima i strah od sukoba (osobine karakteristične za mnoge od nas koji pate od anksioznosti) predugo su me zadržavali u neefikasnim vezama sa psihijatrima.

 

Mislim da je odsustvu napretka doprinela i moja nesposobnost da se poverim do kraja. Često bih skretala pažnju sa akutnog problema — gde mi je pomoć bila najpotrebnija — zato što sam se suviše plašila da mu se posvetim. Bilo je lakše zaobići problem, dodvoriti se psihijatru mojim smislom za humor i samosvešću. Osećala sam se manje ranjivo tražeći intelektualno razumevanje moje porodične prošlosti nego da kažem: "U ovom trenutku se osećam kao da umirem." Kad bih to izgovorila naglas, postalo bi stvarnije. Nisam želela da uvredim mog psihijatra ili da on pomisli da sam dodatno sjebana. Nije li terapija trebalo da bude moj "bezbedan prostor"? Zašto sam onda tokom nje osećala napade panike?

 

I tako smo i dalje samo pričali o mom detinjstvu, mojoj prošlosti, mojoj majci. Samosvest nije potpuno beskorisna. Verovatno je dobro znati koji su prvobitni uzroci vaše anksioznosti, ali vam to zapravo ne pomaže dok se borite sa njom. A onda, tokom velike promene lekova u proleće 2015. godine, pakla koji sam već opisala ovde, postala sam dovoljno očajna da potražim drugačiju vrstu pomoći. Zapravo, moj psihijatar je bio u fazonu: "Hej, moraš što pre da prekineš sa psihodinamičnom terapijom i prebaciš se na kognitivno-bihevioralnu." Kad učenik umire 20 puta dnevno, učitelj se odjednom stvara niotkuda.

 

Već oko pet meseci idem na kognitivno-bihevioralnu terapiju po imenu "Prihvatanje i posvećenost" i to je nešto najbolje što sam ikad uradila za svoju anksioznost. Dok je psihodinamična terapija na koju sam godinama išla pokušavala da otkrije zašto se osećam ili ponašam na određeni način, kognitivno-bihevioralna terapija i njeni ogranci žele da što pre smanje patnju u sadašnjem trenutku, učeći mozak da prepozna sopstvene disfunkcionalne obrasce mišljenja.

Ova terapija delimično je za mene bila toliko efikasna zato što se zasniva na sadašnjosti i delanju. Praktična je i opipljiva. Kad sam prepuštena sama sebi, ja ne živim u stvarnosti. Privlači me fantazija i predviđanje katastrofa. Zato moja terapija mora da bude izuzetno vezana za sadašnji trenutak: batalite ponovno doživljavanje rađanja, batalite jungijanske analize snova. Takođe, teško je folirati se kad ste fokusirani na sadašnjost. Kad sam se obratila svom sadašnjem psihijatru bila sam toliko očajna da nisam mogla sebi da priuštim da ne budem ranjiva. Kad god bih zatekla sebe kako glumim pred terapeutom, samo sam se zapitala: Zašto sam onda uopšte ovde? Nisam više smela da farbam ni njega ni sebe.

 

Želim da sa čitaocima ove kolumne koji nisu zdravstveno osigurani i ne mogu iz svog džepa da plate terapiju, ili su ravnodušni prema njoj, podelim dve najkorisnije alatke koje sam usvojila u poslednjih nekoliko meseci.

Prva stvar koja mi je stvarno pomogla bilo je utvrđivanje razlike između osećanja koje doživljavam i značenja koje tim osećanjima pripisujem. To znači da ponekad, kad sam na ivici napada panike, bukvalno izvadim parče papira i podelim ga na dva dela. Na levoj strani zapišem osećaje: ubrzano lupanje srca, gubljenje daha, stezanje u grudima, gušenje, zamagljeni vid, leptirići u stomaku, vrtoglavica. Na drugoj strani papira zapišem značenje koje pridajem ovim osećajima — misli koje im pripisujem.

 

Na primer, evo nekoliko misli koje mi se redovno motaju po glavi pred i za vreme napada panike: Oh, ne. Nešto nije u redu. Umirem. Kako ću sad ispasti normalna na poslu? Šta nije u redu sa mnom? Kako ću uopšte progovoriti? Kako ću ostati ovde? Moraću da odem. Kako ću ustati? Ljudi će znati ili će me osuditi. Zašto imam napad panike u društvu nekog koga volim? Vreme koje sam provela s tim prijateljem ili voljenim osobom biće upropašćeno. Ovakva ću ostati zauvek. Drugačija sam od svih. Ovo će sad potrajati do kraja života. Zašto se osećam tako čudno? Ovo je nervni slom. Ništa nije kako treba. Bolest će me potpuno obuzeti.

 

Kada ovako odvojim osećanja od misli, u posebne stupce, uspevam da usporim "katastrofičarski ciklus". Ponekad, kad se dobro osećam, uspevam čak da pronađem razumne atribute za te osećaje. Osećanje da bih mogla da umirem meni uvek deluje razumno. Ali ponekad nađem neki očigledniji razlog. Možda bi se svako uznemirio da se nađe u mojoj situaciji. Ili sam možda prvi put tokom čitavog dana zastala da osetim bilo šta. Možda su to moja osećanja još od pre tri sata.

 

Naravno, ima situacija (radni sastanak, čas u školi) kad nije neobično izvaditi papir da zapišete nešto. Izgledate samo kao da hvatate beleške. Ali u situacijama u kojima bi bilo "neobično" da započnete "dnevnički zapis" usred događaja (večera sa prijateljem, tokom seksa), koristim drugi dobar alat.

 

 

pricaj-mi-o-anksioznosti-body-image-1444

 

Počela sam da ocenjujem svoje emocije i da im dodeljujem brojeve na skali od 1 do 10. Kao neko ko je dugo godina izbegavao sopstvena osećanja, ne mogu uvek tačno da opišem šta mi se dešava — ali uvek mogu da kažem da li je to "trojka" (blagi osećaj neprijatnosti) ili "desetka" (definitivno umirem).

 

Nedavno sam pribegla numeričkom sistemu dok sam bila na ručku sa poznanicom sa posla koja je bila u gostima u mom gradu. Za normalne ljude, to ne zvuči kao velika stvar, ali ja baš nisam sasvim normalna. Upravo smo završavali sa obrokom, a ja sam se spremila da je odvezem do njenog hotela, kada me je najednom zapljusnuo neki uvrnuti osećaj, nalik talasu egzistencijalne tuge. Najviše me je uplašilo to što zapravo nije bilo nikakvog razloga da to osećam. Šta je bila ta tuga? Hoću li se rasplakati pred tom osobom? Kako ću se sabrati dovoljno da je odvezem do hotela?

Stvar je u tome da sam sa samom tugom mogla da izađem na kraj. Kad bih morala da je ocenim, dala bih joj četvorku. Možete da vozite sa četvorkom. Možete da nastavite sa svojim životom. Ali moj strah od te tuge, misli koje su je katapultirale u anksioznost, pojačale su je na osmicu ili devetku. Sa osmicom ili devetkom je mnogo teže izaći na kraj. I tako sam otkrila da se osećam kao da umirem zbog svoje reakcije na osećanje a ne zbog samo osećanja. Ta misao me je nekako vratila nazad na peticu. Bilo mi je teško, ali ne onoliko kao pre.

 

Ne znam da li ću ikad biti "izlečena" od svog poremećaja anksioznosti i depresije koja uz njega ide. Rođena sam kao osetljiva i maštovita osoba. Da bih do kraja izlečila svoju anksioznost, verovatno bih morala da budem izlečena od same sebe. Ali ove alatke, i druge koje učim da koristim, pomažu mi da se osećam manje kao osuđena na propast kad sam u lošem ciklusu.

 

A i dopada mi se ideja eksperimentisanja sa alatkama. Pomisao na to da bi napad panike ili iskustvo anksioznosti mogli da budu povod za vežbu i da nisu nešto što se mora razrešiti odmah donosi veliko olakšanje. Često pogoršam situaciju svojom brzopletošću — mišlju da mora da mi bude bolje danas ili sam propala. Ali eksperimentisanje sa raznim alatkama popušta pritisak očekivanja od lekova da moraju biti nedostižno "savršeni" i umanjuje moju potrebu da se uvek osećam kao da je sve kako treba.

 

Možda sam zato što sam se u prošlosti toliko mučila s ovim prosto pretpostavila da uspešni ljudi ili "normalni ljudi" ne osećaju strah. Ono, ako osećam strah, onda nema šanse da mi bude bolje, kao da je strah nekakva mana ili nešto što ljudi mogu da namirišu na meni. Da budem iskrena, i dalje ne želim da budem nešto posebno hrabra. Da se ja pitam, ne bih imala sve ove probleme koji me teraju da budem hrabra. Ali kad sa manje grča uspem da se usredsredim na sam osećaj propasti, u društvu ljudi počnem da se osećam manje kao čudakinja a više kao osoba koja može da prođe kao obična.

 

http://www.vice.com/rs/read/pricaj-mi-o-anksioznosti

Share this post


Link to post
Share on other sites

И ја имам огроман проблем са анксионзношћу и паничним нападима. Већ дуги низ година. Живот ми је често пакао. Нарочито је то било раније. Сада се већ смирилио. Временом се смирује. Али сам и радио на себи. И тако, тешко је. То је тешко разумети. Веома то спутава у животу, јер се просто осећаш веома лоше, организам ти се поремети начисто у тим моментима. Проживљаваш пакао и телеси и душевни. Раније ми је телесно било страшније, али кажем сад се мало смирило. Али није како треба. Тешко је то носити. Тешко је трпети. Смори се човек и не зна шта ће. А људи то тешко могу да схвате. Чак и кад се труде (а не труде се) тешко им је да схвате, јер како сад то нешто што је мени као добар дан теби није. Па онда идеш на посао, па још неке тако ствари, па ето тако, није лако.

Није стално страшно, смири се то временом, али и букне часком. И тако...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Smiruju se, ali ako se ne leče evoluiraju u depresiju. Tako barem meni reče moj terapeut.

Savršeno tačno znam o čemu pričaš.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Smiruju se, ali ako se ne leče evoluiraju u depresiju. Tako barem meni reče moj terapeut.

Savršeno tačno znam o čemu pričaš.

 

Depresija nastaje kad covek pocne da gubi nadu. Jos uvek imas zelju, za necim u zivotu, ali ne mozes, sprecen si. A ne mozes da pustis zelju. Dok gajis nadu da ces stvari popraviti, ne padas u depresiju, isfrustriran si, ali nisi ocajan. Ali ako pocnes da gubis nadu, padas, klones duhom, pritiska te to iznutra, emocije, ta frustracija, i oduzima snagu, i onda ono poznato tipa tesko ti da ustanes ujutru i tako to.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Depresija nastaje kad covek pocne da gubi nadu. Jos uvek imas zelju, za necim u zivotu, ali ne mozes, sprecen si. A ne mozes da pustis zelju. Dok gajis nadu da ces stvari popraviti, ne padas u depresiju, isfrustriran si, ali nisi ocajan. Ali ako pocnes da gubis nadu, padas, klones duhom, pritiska te to iznutra, emocije, ta frustracija, i oduzima snagu, i onda ono poznato tipa tesko ti da ustanes ujutru i tako to.

Ako umes ovako lepo da osmislis svoj nik name, onda ja mislim, da zime za tebe nece biti, samo se oslobodi i daj svima ono sto je unutar tebe. Nemoj da cekas da ljudi sami otkrivaju tvoje talante, nego brate uporno ih sam umnozavaj, kao da ti je poslednji dan zivota.

 

Svakim danom sve sto vise znam o tebi ti su u mojim ocima ubrzano porastao i mislim da ti ni titula dzina nije neadekvatna. Puno toga mozes, jer mi to vidimo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Depresija nastaje kad covek pocne da gubi nadu. Jos uvek imas zelju, za necim u zivotu, ali ne mozes, sprecen si. A ne mozes da pustis zelju. Dok gajis nadu da ces stvari popraviti, ne padas u depresiju, isfrustriran si, ali nisi ocajan. Ali ako pocnes da gubis nadu, padas, klones duhom, pritiska te to iznutra, emocije, ta frustracija, i oduzima snagu, i onda ono poznato tipa tesko ti da ustanes ujutru i tako to.

Sve više je i lekara u depresiji, ko će njima pomoći? skoro sam bila kod doktora i pitaju mene moji, ? odgovor je bio... i doktor je dobro, izgleda bolje nego prošli put... :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

@,

Један познаник отишао код Марића на терапију, почео човек своју тужну причу од Кулина Бана,  Марић га онако разбарушен и полулуд слуша, са повременим мх, да и разумем, после извесног времена, када му је досадила прича, устаје, каже овом несрећнику: "Ја сад идем, вратићу се а ви седите ту и размишљајте". Човег га зблануто гледа: "О чему да размишљам?"..."Па шта ја знам о чему, о нечем лепом, о женама, сеху...размишљајте човече"...и оде :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...