Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Икона - откривење у бојама

 

Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству.

 

ikona-a.jpg

 

 

Преподобни Јован Дамаскин je рекао: "Икона je такође Божанско Откривење, само што није написано словима, већ насликано бојама." Због тога пре него што почнемо да говоримо о језику иконе треба да ce дотакнемо језика Библије, језика Светог Писма.

 

Свети Оци тврде да у Светом Писму, како у Старом, тако и у Новом Завету сви текстови имају више нивоа. У њима ce осим буквалног, историјског смисла садрже и други нивои, други смислови: морално-поучни, духовно-символички и тако даље. Неки Оци налазе у њима аналогички, есхатолошки (који ce односи на будуће догаћаје), типолошки (у којем ce одражава пророчко виђење) и други смисао који буквалне, историјске догађаје и појаве описане у Библији претварају у низ перспективних пророчанстава.

 

Читаво Свето Писмо je усмерено ка јединственом циљу - човековом спасењу. Библија je указивање пута од земље ка Небу, пута људске душе ка Богу. Задатак Светог Писма и задатак иконе je да човеку помогну да нађе пут Богоопштења, да пред њим открију духовни свет. Овај циљ je условио одређени специфичан језик, како Светог Писма, тако и иконе. Због своје безграничне дубине, унутрашње величине смисла, Библија ce одликује посебним језиком: с једне стране овај језик je максимално лаконски, с друге - дубоко поетичан. Овде ce употребљавају алегорије, символи, метафоре, метафоричне слике; њихово дешифровање нам омогућава да проникнемо у духовну суштину појава, помаже нам да сагледамо човеку непознате духовне слојеве који ce крију иза буквалног смисла. Неки Оци су говорили: "Колико je речи у Светом Писму, толико je у њему тајни."

 

Само Свето Писмо представља огроман, величанствен, заслепљујуће снежно бели глечер чији ce врх види изнад површине мора, док ce већи део ове огромне ледене планине налази у дубини океана, у бездану Божанских тајни. Језик Светог Писма нам омогућава не само да видимо врх "глечера" него и да замислимо његове обрисе који су скривени од површног погледа.

 

Алегоријска тумачења Библије постојала су још у доба пре Христовог Рођења. Јудејскогрчки философ Филон je приповедајући о животу терапеута (јудејске заједнице сличне монашкој) говорио о томе да су они имали много књига које су алегоријски тумачиле Свето Писмо. Касније су Свети Оци створили читаву науку тумачења Библије - егзегетику. Мећу њима су Св. Атанасије Велики, Св. Григорије Богослов, Св. Василије Велики, Св. Јефрем Сирин, Св. Климент Александријски и многи други. Језик Библије има моћан, непосредан утицај на човекову душу: никакво препричавање Библије, никакво казивање не може да пренесе ону унутрашњу енергију, ону духовну величину који су скривени у речима што су ce излиле из срца Пророка - из срца људи који су били под дејством Светог Духа. Свако препричавање Библије одмах постаје избледело, прозаично, осиромашено, и личи на Свето Писмо не више него што човекова сенка може да личи на њега самог.

 

Дакле, језик Светог Писма je специфичан језик, он омогућава да ce у видљивим догађајима види духовно, невидљиво, оно што човеку омогућава да ce дотакне, да постане удеоничар другог еона - еона вечности.

 

Тако и икона има свој условни језик. Пред иконом и Светим Писмом стоје исти циљеви: да ce кроз земаљско покаже небеско, кроз материјално - духовно; да ce човек укључи у други - благодатни живот, који стоји ван земаљских ограничења и категорија, да му ce да могућност да дође у додир са вечношћу доживевши je у свом унутрашњем, духовном, религијском искуству.

 

Како je настајала икона? По чему ce она разликује од слике? Слика je уметничко приказивање; она je миметичка, односно подражавалачка: у слици уметник тежи да као у огледалу одрази реалију и стварност - што je већа сличност, сматра ce да je слика боља. Међутим, икона има други, сложенији задатак - да пренесе не толико спољашњи колико унутрашњи лик човека.

 

Свети Оци тврде да постоји човеков невидљиви духовни лик - то je нешто као сама идеја, духовни логос човеков, његова идеална богоназначеност; понекад ce то назива унутрашњим логосом који живи у човеку. Дакле, пред иконом стоји задатак да пренесе унутрашњи лик, сачувавши истовремено конкретност личности и догађаја. Сложена синтеза слике миметичког (огледалског, подражавалачког) карактера и символичког лика, спој слике и хијероглифа дали су тло за стварање мистичког знаковног језика хришћанске иконе. Свети Дионисије Ареопагит када пише о свештеним сликама говори да у њима треба да постоји и сличност и несличност. Сличност човеку помаже да препозна у приказаном првообраз (архетип), a несличност истиче: првообраз не може бити приказан портретно, већ кроз одређени језик човек с њим може да дође у додир, да ка њему узнесе ум и срце, да га реално осети. Због тога je икона увек условна: икона није портрет, икона je символ небеског; икона je проналажење пројава утицаја духовног света у нашем земаљском постојању, у нашим земаљским реалијама.

 

Kao што знамо, хришћанско богословље, богословље Источне Цркве, спаја у себи катафатику и апофатику. Катафатичност је узношење ума од нижег ка вишем кроз сличност и кроз аналогије, a апофатичност je негативно богословље; оно истиче да je Бог неизрециво и неисказиво, да je Бог, присуствујући у свему Сам изнад свега. У икони су ce одразила ова два аспекта богословља - катафатика и апофатика. Икона, показујући нам реалију духовног, истовремено говори да je сам прволик много изнад било каквог свог изображења.

 

У икони ce не сусрећемо са једноставним метафоричким мишљењем, већ са символичким мишљењем, a символ je увек постојан. Знаковно-метафоричке слике могу да ce мењају, a символ поседује одређену саборност, постојаност, и због тога верујући човек препознаје иконе насликане пo канонима Православне Цркве увек, ма где да ce налазе.

 

Aко ce говори о различитим школама иконописања, овде ce може навести поређење са многим дијалектима једног језика. He може ce говорити о философији иконе, али ce може говорити о њеном богословљу, о богословљу не као апстрактном мишљењу, него као о унутрашњем искуству живе вере. Икона je оваплоћење мистичког искуства целе Источне Православне Цркве. Понекад ce икона убраја у византијску уметност - то није истинито, нетачно je, то je веома условно. Осим огромне области Источног Римског Царства у православни свет Истока треба убројати и друге области, на пример: Закавказје, западни део Персије, где je једно време цветало Хришћанство, Сирију и тако даље. Осим тога православна икона je упила, усвојила традиције Александрије и Египта, али je одатле узела само сирови материјал - требало га je оцрковити, преосмислити, исправити, одухотворити.


Овај текст се налази на насловној страници Поука. Погледајте!

Измењено од Иван Ивковић
Предугачак текст за један пост. поделио сам га на три.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прозор у вечност


 


У VIII веку ce у Византији појавила такозвана иконоборачка јерес. Император Лав Арменин je, сматрајући да je иконопоштовање главна препрека за преобраћање муслимана у Хришћанство, одлучио да изврши реформу Цркве, да искорени иконопоштовање. Нашли су ce и идеолози иконоборства - философи, верски посленици који су истакли низ аргумената против поштовања икона. Ови аргументи су ce састојали у следећем: духовни свет има другачије субстанције, другачије димензије у поређењу са материјалним светом, дакле, духовни свет не може бити приказан, откривен, одређен у материјалним формама. Иконопоштовање су иконоборци поредили са поклањањем идолима у паганству, инсистирајући на томе да je основа паганских религија - космофилија, односно обожавање космоса и његових сила; дакле, пo њиховом мишљењу поштовање идола je у паганским религијама било потпуно природно и логично зато што су ce у идолима одражавале идеје и феномени материјалног света за које je била везана мисао пагана. Што ce тиче Хришћана њихова усмереност ка вечном и духовном с тачке гледишта иконобораца не може бити изражена кроз материјално и вештаствено. За иконоборца изражавати духовни свет кроз материјалне слике значи профанисати га, овештаствљавати, приземљивати, односно хулити на Самог Бога. Понављање аргумената иконобораца срећемо и у савременим рационалистичким сектама, a такође у неким протестантским конфесијама.


 


ikona-b.jpg


 


Што ce тиче православних, они су, одговарајући иконоборцима, истицали: и духовни и материјални свет јесу производ једног Творца: духовни и материјални свет јесу две слике које je насликао један Уметник. Ако између духовног и материјалног света нема природне супстанцијалне истоветности постоји друга веза - веза сличности. Човек je представник материјалног света у духовном свету, и Бог je, стварајући космос Својом премудрошћу, у сам космос уградио информацију о духовном свету; због тога видљиви свет представља знаковни систем духовног света, систем у којем je духовни свет одражен не миметички, односно не у својим одразима као у огледалу, већ у символима као у тајнопису и хијероглифима. Због тога икона за нас и није портрет већ символ вишњег света.


 


Ипак икона има своје особености. Господ je примио људско тело, Он je био видљив и опипљив. Свеци су људи који су живели на земљи, али су постали носиоци Духа Светог; у њима су ce преобразиле људска природа и јестаство, преобразили су ce кроз сједињење с Божанском Светлошћу, због тога, како смо већ раније говорили, у икони треба да постоји и сличност и несличност. Несличност, условност иконе je законита: човек који je на њој приказан налази ce у духовном свету, он нас гледа из вечности, области других димензија; због тога су духовно искуство и мистичко виђење Цркве створили канон иконе. Условност иконе световни људи често сматрају за некакву инфантилност, "дечје доба" (било je време када су и историчари уметности то сматрали). У ствари икона je дубоко промишљена. Када би она била обичан портрет, не би ce радило о преображеном човеку, већ о његовом душевном, земаљском стању. Међутим, икона je прозор у вечност. Икона ce открива и показује у себи пре свега духовну суштину, због тога њен језик мора да нам говори о духовној суштини онога ко je на њој приказан.


 


Католичка Црква je, одвојивши ce од традиција Једине Васељенске Цркве изгубила осећај за икону. Код католика ce икона претворила у слику на религијску тему, на којој су приказани исти онакви људи какве видимо на улици. Због тога римо-католичка "икона" не узноси ум, не даје човеку могућност унутрашњег општења с оним ко je на њој приказан. "Портрет" Неба не може да постоји, али символи духовног присуствују у земаљском; иначе би човек био потпуно лишен сваке информације о Небеском.


 


Поштоваоци икона су, оповргавајући аргументе иконобораца, говорили о томе да je сама људска реч такође символ, такође знак. Међутим, кроз Свето Писмо, кроз реч, имамо податке о духовном свету. У молитви такође користимо реч, иако je она символ; ми кроз молитву општимо са Богом. И икона je, ако je правилно насликана, такође свештена повест која није нацртана словима, већ бојама; не пером, већ кичицом. Постојећи канон иконописања je неопходан, православни иконописац мора строго да га ce придржава; ако ce овај канон нарушава, обавезно ce нарушава и наш унутрашњи однос према икони. Када ce икона претвара у слику, чак и ако je то и предивна слика, у подсвести почиње да делује пробуђено емоционално осећање, оно гута, отупљује и заглушује духовно осећање. Пред предивно насликаном ("предивно" у световном значењу ове речи, као уметничко дело) "иконом" човек може да осећа, чак, и извесно молитвено узбуђење, али ће то бити узбуђење земаљском лепотом, при чему ce човек неће одлепити од земље, већ ћe напротив, бити прикован за њу.


 


Aко икона није насликана пo канонима Цркве она ce претвара или у апстракцију или у слику која одражава земаљску реалност и земаљске категорије лепоте. Таква "приземљена" слика није кадра да у човекову душу унесе мир и спокој, није у стању да му открије светлост Вечности. Она може да изазове естетско осећање и естетско задовољство, које je у ствари фалсификација духовног осећања, истанчана страст непросвећене душе. У још већој мери ce то односи на статуе, тродимензионалне приказе, који имитирају тродимензионалне земаљске реалије, oceћaj вештаствености и телесности.


 


Лик на икони гледа из вечности, он je лишен тежње ка земаљском. У њему je материјалност преображена духом, она као да губи тежину и постаје прозрачна. У статуи ce напротив, oceћa тежина, маса, физичка збијеност, припадност земљи. Статуа не само да стоји на земљи - статуа тежи ка земљи. Статуе паганских богова су стављане у античке храмове. Ум и срце пагана нису могли да ce издигну изнад космоса, они су у потпуности припадали овом свету. Статуа je израз материјалности. Карактеристично je да су највећи скулптори Ренесансе често приказивали обнажено људско тело, чак и ако je пред њима био задатак да прикажу ликове Анђела или Мученика; самим тим су они свесно или несвесно подвлачили своју генетску везу са паганским вајарима Грчке и Рима.


 


Али, икона je истовремено управо символ, она не може бити апстракција. Ha пример, на Западу, не само у протестантизму који није ограничен традицијом, него и у Католичкој Цркви, "иконе" су почели да стварају већ и такви уметници као што je Дали. Апстракционизам je продро у ове цркве, али никако не може да створи праву икону. Због чега? Због тога што je икона израз Цркве, a Црква je заједништво - заједништво религијског осећања, религијске свести. Апстракционизам, пак, ствара знакове које сваки човек подвргава својој личној, унутрашњој интерпретацији, због тога он не може да сједини вернике који ce налазе у храму.


 


Дакле, православна икона не сме да ce изроди ни у натурализам Ренесансе, ни у апстракцију потпуно одвојену од објективне реалности. И у једном и у другом случају она престаје да буде икона. Апстрактни знаци нису икона; они понекад могу да пробуде неко мистичко осећање, осећање неке тајне, али не могу добро да усмере ово осећање, да га испуне садржајем; a оно што je главно - они су потпуно неспособни да сједине човекову душу са оним кога приказују. Што ce тиче натурализма ренесансе он само још више приземљује и оземљује човека.


 


Икона мора да узвисује човека, да га узноси ка духовном свету, a натурализам Ренесансе je сам духовни свет срозао до нивоа земље. Икона je за нас сложен лик у којем нема огледалског приказа, али постоји препознавање онога коме ce молимо; препознавање - зато што ce онај кога препознајемо налази у другом свету, у другим димензијама, у другом битовању, a притом остаје иста личност. Отуда већ помињана сличност и несличност иконе. Отуда символика у детаљима иконе: условно приказивање крупних очију, високог чела, уских усана. Овде je истакнуто: очи су способност за духовно вићење, усмереност људске душе ка Небу, способност за мистичко сазрцавање, усмереност ка Богу; очи одражавају унутрашње виђење људског срца. Широке усне су символ чулности, уске - знак аскетизма. Отуда икона за нас није апстрактни знак или портрет него свештени приказ. Иконопис, чак ако га, да тако кажемо, не гледамо са верске тачке гледишта, већ само са тачке гледишта уметности, већ представља образац истинске уметности.


 


Иконописац обавезно мора бити укључен у црквени живот, a ако није тако он ћe у најбољем случају бити савестан кописта, a у најгорем - фантазер који ће верницима наметати своје сопствене фантазије, снове и представе о духовном свету са којима он сам нема ништа заједничко.


 


Свети Оци су цео процес иконописања сматрали свештенодејством. Раније су ce иконописци припремали за свој посао исто као свештеници за служење Литургије. Иконе су ce сликале у манастирима само у јутарњим часовима пре узимања хране. Пре почетка рада служен je молебан Светитељу на чијем лику je иконописац радио. Затим, за време сликања иконе ce читао Псалтир. Тако je икона стварана у духовној атмосфери. Није чудо што je више чудотворних икона насликано у стара времена: древни иконописци су у себе упили сам дух Православне Цркве. И ако уметник занемарује иконописни канон то значи да он искуство Цркве хоће да замени својим сопственим индивидуалним искуством.


Share this post


Link to post
Share on other sites

О икони и апстрактпом сликарству


 


Запад je, раскинувши догматско јединство са Источном Црквом, изгубио мистички, сазрцатељни доживљај духовног света који je својствен древној Цркви. Он je овај доживљај заменио миметичком сликом на визуелном нивоу. Миметичка слика je у суштини уметност уметничке фотографије - што je већа сличност са приказаним предметом то ce слика сматра вреднијом и талентованијом. Али, визуелна слика може да одрази индивидуу, a не личност, односно, она не прониче иза завесе људског тела. Духовна лепота ce у таквој слици често замењује телесном лепотом и психолошким стањем приказаног човека. Оваква слика динамику мистичких сазрцања замењује спољашњом експресијом.


 


ikona-c.jpg


 


До процвата западног, римокатоличког сликарства и уметности долази у доба Ренесансе. Ренесанса значи "препород". О каквом препороду ce овде ради? О препороду античке уметности, о препороду паганства. Многобошцима je нарочито било својствено да приказују богове са Олимпа, да израђују њихове статуе од метала и камена. Статуе паганских богова су са људске тачке гледишта биле тако предивно урађене да су до нас дошла предања о томе како су ce неки људи безумно и страсно у њих заљубљивали. Тако су и сликари епохе Препорода тежили ка томе да на платно пренесу живе и пластичне облике. У фигурама "светитеља" које су са људске тачке гледишта приказивали генијални, али духовно слепи уметници Ренесансе, осећамо присуство не духа, већ плоти и крви. Ha њима постоје пластичност, лепота, и заједно са тим - тешка материјалност, затвореност у вештаство људског тела, његова тежина, масивност, страсност, "приземљеност".


 


Икона je мистична, a слика психологична. Слика код човека изазива одређена емоционална осећања, икона - духовна, мистичка осећања. Изглед предивног људског тела може да изазове подсвесна еротска осећања која човек грешком може да сматра за мистичку екстазу. Такав човек ce, молећи ce привидно, у мрачним дубинама душе наслађује сексуалним осећањима, која имитирају духовно надахнуће. Такав човек ће остати непрепорођен и непросвећен.


У икони епохе Препорода, овом врхунцу миметичке религијске слике обоготворен je сам човек, апсолутизоване су његове земаљске страсти, његово земаљско постојање. Због тога у делима великих уметника Ренесансе (великих пo ономе како je хвалио и хвали њихове таленте овај свет, и ништавих пo духовним мерилима), у њиховим сликама човек ce клања самом себи. У њима je изгубљен символички језик.


 


Друга крајност je карактеристична управо за наш век: то je апстрактна уметност. У њој je језик иконе такође изгубљен. Символ je општељудска појава, за разлику од амблема, метафоричних слика, оличења, која могу да имају индивидуални, субјективни, појединачни карактер. Символ je уопштеност и одређена сталност. У апстрактној уметности нема символа. Апстрактна уметност je увек дубоко индивидуална и субјективна. Уместо символа она користи лик, али лик деформисан, изврнут, као да je преврнут наопако, који често личи на неке кошмарне сижее, на неки привид, наглашену илузорност. Због тога je о језику апстрактне уметности немогуће говорити исто као што je немогуће говорити о језику наркомана, о језику њихових безумних визија.


 


A језик иконе je управо језик символа. Кроз црквене символе ce остварује реално заједништво оних који ce моле, њихово црквено јединство, јединствено осећање, јединствена вера и нада. A апстрактна уметност никога не може да сједини, она ствара код људи на основу подсвесних асоцијација различите представе и стања која ни пo чему не личе мећу собом. Пред апстрактном сликом je свако затворен у круг својих дубоко личних индивидуалних доживљаја и емоција. Због тога апстрактна уметност не сједињује, него разједињује и дели.


 


Уметник - апстракциониста ce бави мрачним дубинама подсвести, он из ових дубина изводи путем асоцијација мрачне, нејасне снове, као што чаробњак изводи авети из ноћне таме. "Апстракција" je апстраховање, одвајање од конкретности, од реалија, то je бекство у ништа, то je поезија мрака и хаоса безумља, поезија катастрофе. Због тога апстрактна уметност никада не може да постане уметност храмова, она никада неће моћи да носи и одражава у себи символику храма.


 


Сама Црква значи јединство, заједништво, усредсређеност. Црква je заједништво молитве, богослужења, заједништво символа. Установљена символика има историјско прејемство (наследност), због тога треба да чувамо црквено предање као језик Цркве. Када више не будемо умели да схватимо овај језик постаћемо туђи њеном унутрашњем животу.


Док je црквена уметност уопштено искуство подвижника апстрактна уметност je искуство декадената, имитација уметности у сликама душевних болесника.


 


Црквена уметност показује преображену човекову личност просвећену Таворском Светлошћу. Светитељ гледа у овај свет из вечности. У црквеној уметности није приказана просто људска личност, већ ологосена личност, односно личност у којој je пробуђен унутрашњи логос, личност преображена Духом Светим. A у апстрактној уметности je приказан други свет: распад личности, њена деформација.


 


Апстрактна уметност je унутрашњи раскид, предосећај будућих катаклизми и потреса. У црквеној уметности oceћa ce надање на вечни живот и Васкрсење; у апстрактној уметности ce oceћa дах смрти и задах труљења.


 


Црквена уметност je уметност унутрашње хармонизације, унутрашњег ологосења, исцељења људске природе. Апстрактна уметност je уметност првобитног хаоса и безумља.


У црквеној уметности вечна, невидљива светлост прониче и излива ce као изнутра из ликова који су приказани на икони. У апстрактној уметности осећамо мрак који извире из "дубина" слике.


 


У црквеној уметности je позадина Вечност; у аптрактној уметности je позадина Васељена која ce распада у агонији.


 


Црквена уметност je налазила свој израз и надахнуће у манастирима, у пустињама, у молитвеним сазрцавањима. Апстрактна уметност - у психијатријским болницама, у опијености наркотицима.


 


У црквеној уметности ce не само човекова личност него и цео свет виде преображени у Божанској Светлости, овде ce открива завеса над тајном вечности. Апстрактна уметност je стање очаја или хладног демонског презира према свету.


 


 


ikona-d.jpg


 


Црквена уметност носи у себи огроман потенцијал духовних вредности, лепоту добродетељи (врлине). У апстрактној уметности свет je најчешће приказан са изразитим натурализмом и цинизмом, у стању експлозије и распада; он ce овде види кроз призму демонског мистицизма, преживљавања ужаса будуће глобалне катастрофе. Апстракционизам je мрачна поезија смрти, реквијем неизбежног краја, у којем одјекују звуци страшне безизлазности. Узлетање апстракционизма je пад у провалију. Апстракционизам не може да прикаже људску личност, он приказује само фрагменте људског тела или од њих направљену конструкцију као мртав модел човека. У апстракционизму ce уместо љубави потура ужас; где нема љубави нема ни јединства, онде je све у распаду, сукобу и непријатељству. Онде je бунт ствари против човека и бунт човека против Бога. Онде ce човек који треба да служи као карика измећу духовног и физичког света сам налази у стању распада. Он je као атлант пао под тежином небеског свода и овај свод je, сударивши ce са Земљом, претворио Васељену у пламен пожара који све спаљује. Због тога апстрактна уметност представља трзаје и грчење болесног света. Свет који je изгубио Бога грчи ce у агонији и уметник-апстракциониста стоји очаран овом мрачном сликом.


 


Апстракционизам je уништавање облика, због тога ce слике апстракциониста доживљавају субјективно. У апстрактној уметности царује дух опијености, сведозвољености, оне привидне слободе која прелази у плес смрти.


 


Слично ce сличним познаје. Човек познаје икону кроз усавршавање, преображавање душе и икона сама помаже овом преображају; традиционална слика ce доживљава посредством културе емоција, естетизма, под којима ce често крије култ истанчаних страсти. A апстракционизам ce сазнаје кроз утицај најмрачнијих инстинката и склоности пале људске личности.


 


    АРХИМАНДРИТ РАФАИЛ КАРЕЛИН


    О подвижничком животу у Цркви


 


http://www.prijatelj...jama/39623.html


Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У пету недељу Васкршњег поста, на празник преподобне Марије Египћанке, 1/14. априла, завршно предавање у оквиру духовних вечери одржао је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Успенског храма у Новом Саду, координатор Катихетског одбора Епархије бачке и уредник Информативне службе наше Епархије. Тема предавања била је: Христово страдање и спасење рода људског. 
       
       
      Извор: Радио Беседа
    • Од Логос,
      У четврту недјељу Васкршњег поста – Средопосну, посвећену Светом Јовану Лествичнику, 7. априла 2019. љета Господњег, када ове године прослављамо велики хришћански празник Благовијести Пресвете Богородице, саборно и молитвено било је у острошкој светињи. Велики број вјерника из разних крајева свијета сабрао се у острошкој светињи. Уз молитвено учешће острошког монаштва и вјерног народа, Светом Литургијом у цркви Свете Тројице у Доњем Острогу началствовао је јереј Младен Томовић барски парох, а саслуживао му је јеромонах Јеротеј сабрао острошке обитељи.

      Након читања зачала из Светог јеванђеља, сабранима је о великом празнику Благовијести проповиједао о. Младен, који је подсјетио на ријечи Пресвете Богородице када је примила благу вијест од Светог Архангела Гаврила да је осјењена Духом Светим зачела и да ће родити Сина, Спаситеља свијета ”Ево слушкиње Господње, нека ми буде по ријечи Твојој”.
      – Заиста, кроз ове ријечи опет се сјединила и опет је успостављена заједница људског рода, људске природе са божанском природом. До тада није било могуће да се ико спасе, него сви праведници који су прије тога живјели, свети пророци који су проповиједали и говорили да ће се једног дана родити Господ и да ће спасити род људски. Тај догађај којим се опет успоставља заједница Бога и људи ево долази кроз Богородичине ријечи – казао је о. Младен и додао да Бог управо кроз Благовијести започиње спасење људског рода од гријеха, безакоња, смрти, ада и таме и утврђиваље вјере.
      Он је истакао да су многи светитељи после тога догађаја били свједоци и Благовијести, али и Васкрсења Христовог. Међу њима је и Свети Василије Острошки коме долазимо и коме се молимо, казао је о. Младен, али и свети Јован Лествичник који је почетком 6.вијека био велики подвижник и велики аскета.
      – Он је између осталог познат по томе што је написао јендо велико дјело, Рајска лествица, која описује и говори о томе како човјек треба да се спасе. Тамо се у 30 глава описује и говори о 30 ступњева човјековог спасења и ту су описане све врлине које човјек треба да стекне како би себе спасио – казао је о. Младен и додао да је то дјело важно штиво и саставни дио типика великог броја манастира.
      Посебну радост благовјештенском литургијском сабрању дало је присуство великог броја дјеце, заједно са којима су се Тијелом и Крвљу Господа Исуса Христа причестили сви сабрани који посте Васкршњи пост.
      Заједничарење је настављено у манастирској гостопримници, а потом за трпезом хришћанске љубави.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Нови јануарско-фебруарски 365. број Православног мисионара, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, представљен је у црквеним медијима, и то: у програму радија Светигоре и радија Беседе. 
       
      Представљајући садржај новог броја чија је централна тема ЧОВЕК-ИКОНА БОЖИЈА, катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора Православног мисионара задужен за односе са медијима, своје представљање почиње уредничким уводником наглашавајући све важније детаље које је наш уредник у свом уводном слову посебно истакао, особито у погледу правилног поимања боголикости као великог дара Божјег. У даљем току представљања посебна пажња је посвећена на разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Господином Арсенијем (Главчићем), упознавши црквену јавност са свим насловима који обогаћују овој број који је пред нама. Садржај овог броја Православног мисионара сваком читаоцу нуди велико богатство духовне хране у виду поучних текстова, текстова који одишу катихетским моментом који у данима Свете четрдесетнице - Великог поста може бити од велике користи свима онима који са радошћу читају Православни мисионар, подсетио је катихета Бранислав Илић приликом представљања носеће теме и целокупног 365. броја Православног мисионара.
      Радио Беседа:
       
       
      Радио Светигора:
      Звучни запис разговора
       
      САДРЖАЈ:
      Реч уредника: Пут до скривеног човека срца
      Реч архијереја: Разговор са Његовим Преосвештенством Епископом нишким Господином Арсенијем (Главчићем) - Црква је сабрање на Евхаристијској Вечери 
      Свети Оци тумаче Свето Писмо: Беседа Светог Јована Златоуста о Мелхиседеку
      Материк: Живот Свете Меланије Римљанке
      У дијалогу за атеизмом: Теолошки поглед на Либетове експерименте Хришћанска антропологија у дијалогу са неурофизиологијом (II)

      ТЕМА БРОЈА:

      Владимир Пекић: Шта је човек да га се сећаш? (Пс. 8, 5)
      Протонамесник Александар Јевтић: Презирање човека је заборављање Богочовека
      Бранислав Илић: Боголикост се актуализује учешћем у Светој Евхаристији
      Др Ђорђе Вуковић: Монах и штампар Макарије о стварању човека
      Вишедетне хришћанске породице: Породица Ото
      Писма: Како преживети мужевљево неверство
      Сећање:Посмртно словце за једног необичног мисионара
      Милосрђе: Наставници по људским и хришћанским мерилима
      Света земља: Горненски манастир, Еин-Карем
      Света Гора: Манастир Ксенофонт
      Хришћанска књижевност: "Божји људи" Боре Станковића
      Мисионарски излог: Смисао Живота - Православље или јога
      Сведочанство:Чудесна помоћ Свете Петке
      Из пера првог уреника мисионара: Наше небо почиње овде
       
      Извор: Православни мисионар
    • Од Логос,
      Дакле, свака уметничка школа јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика, и она у самој себи подражавањем показује нацрт (тј. карактер) прволика, као што о томе говори искусни у божанским стварима Дионисије (Ареопагит): „Истина се показује у подобију (тј. у свом ликовном облику), прволик — у слици (икони); свако од њих је у свакоме, осим разлике суштине.“
      Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип).“ Ако дакле, част (која се одаје икони) прелази на прволик, онда почасно поклоњење није једно ово а друго оно, него је једно и исто, као што је један и исти прототип (прволик) којем се одаје поклоњење на икони.
      Једно је природна икона, а друго је икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она прва) нема природну разлику према (своме) узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а друга Оца, док им је природа очевидно једна. Код друге пак иконе (тј. оне настале подражавањем) обратно је: она има природну разлику, али нема ипостасну, као — слика Христова према (самоме) Христу. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова, али лице није друго, него једна и иста личност Христова, макар и била насликана на икони.
      Јер исти божанствени Василије опет говори: ,,Што је тамо икона подражавањем, то је овде Син по природи; и што је у репродукцијама уметности сличност изображења по спољашњем изгледу (по обличју), то је у Божанској и Несложеној Природи јединство кроз заједничност Божанства.“
      ...Тако дакле, како се мени чини, поклоњење икони Христовој заснива се на учењу Светих Отаца, и, ако се ово (поштовање) укине, потенцијално се укида и сам домострој Христов, те ако се икони (Христовој) не поклањамо, онда истовремено укидамо и поклоњење Христу.
       
      Свети Теодор Студит, Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона
       
      Извор: Епархија жичка

      View full Странице
    • Од Логос,
      Дакле, свака уметничка школа јесте слично изображење (подобије) онога чија је то слика, и она у самој себи подражавањем показује нацрт (тј. карактер) прволика, као што о томе говори искусни у божанским стварима Дионисије (Ареопагит): „Истина се показује у подобију (тј. у свом ликовном облику), прволик — у слици (икони); свако од њих је у свакоме, осим разлике суштине.“
      Тако, ко се поклања икони, поклања се ономе кога икона верно показује. Јер се он не поклања суштини иконе, него насликаноме на њој; нити он идентичношћу поклоњења раздељује икону од прволика (архетипа), јер је икона сличношћу изображења идентична са прволиком. Стога и Василије Велики вели: „Царем се назива и слика царева, па ипак нису два цара. Јер се тиме ни моћ (царска) не двоји, нити слава дели. Јер, као што је једно господство и власт (Божја) који нама владају, тако је и славословље које ми узносимо (Богу) једно, а не многа. Јер част слике (иконе) прелази на прволик (прототип).“ Ако дакле, част (која се одаје икони) прелази на прволик, онда почасно поклоњење није једно ово а друго оно, него је једно и исто, као што је један и исти прототип (прволик) којем се одаје поклоњење на икони.
      Једно је природна икона, а друго је икона (настала) подражавањем. Једна (тј. она прва) нема природну разлику према (своме) узроку, него ипостасну (личну) разлику, као Син према Оцу. Јер је друга ипостас (личност) Сина а друга Оца, док им је природа очевидно једна. Код друге пак иконе (тј. оне настале подражавањем) обратно је: она има природну разлику, али нема ипостасну, као — слика Христова према (самоме) Христу. Јер друга је природа материје слике, а друга Христова, али лице није друго, него једна и иста личност Христова, макар и била насликана на икони.
      Јер исти божанствени Василије опет говори: ,,Што је тамо икона подражавањем, то је овде Син по природи; и што је у репродукцијама уметности сличност изображења по спољашњем изгледу (по обличју), то је у Божанској и Несложеној Природи јединство кроз заједничност Божанства.“
      ...Тако дакле, како се мени чини, поклоњење икони Христовој заснива се на учењу Светих Отаца, и, ако се ово (поштовање) укине, потенцијално се укида и сам домострој Христов, те ако се икони (Христовој) не поклањамо, онда истовремено укидамо и поклоњење Христу.
       
      Свети Теодор Студит, Писмо Платону, своме духовном оцу, о поштовању икона
       
      Извор: Епархија жичка
×
×
  • Create New...