Jump to content
SANJA

Зашто Бог допушта страдање невиних, нарочито деце?

Rate this topic

Recommended Posts

Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog?

Vaše mišljenje... 0409_feel.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svako nosi svoj Krst, nekome je pretezak pa od Boga trazi da mu bude skracen, ali kada treba da s' tim krstom predzemo neku prepreku onda on je beskorisan.

Bog nemoze sad da na sve strane te zlostavljace stopira, to bi licilo kao da smo mi teatar ovde na zemlji, da nas andjeli gledaju a Bog nas je uhvatio za konce i radi sa nama sta oce.

Prosto Bog nece da se mesa u slobodnu volju covekovu. Ona moze da se iskoristi na razne nacine.

Kog Hrista nesmemo da zaboravimo pravednost, on sigurno nece dati ista iskusenja detetu koje je raslo normalno i detetu koje je bilo zlostavljano. Uz nekog dobrog katihetu, treba u tom detetu da se rodi na pocetku Ljubav da svati da zbog toga ga Hristos jos vise voli i da Bog za to ima razumevanje. Ljubav prema roditelju nemoze da se vrati u pubertetu posle puberteta, to dete mora postati zdrava prava licnost da bi to shvatila i na kraju Ocu / Majci oprostila...

E sad ja mogu ovako da laprdam, ali koliko je ovo u praksi sprovedljivo to neznam meni se cini skoro nemoguce.

Share this post


Link to post
Share on other sites

mozemo reci Bozije dopustenje. Ne mora da znaci da su deca kojima se nesto desava kriva, mozda je u pitanju greh roditelja, predaka, mozda ne. Ima toliko zasto na ovom svetu za koje ne znamo odgovor; mozes se moliti da ti Bog otkrije zasto, mozes pitati neko duhovno iskusno lice, npr.monaha. To je jedan od mnogobrojnih grehova koji se vrse na ovom svetu, jedno od mnogobrojnih zala, mozemo svesti na ono pitanje kojima se bave svi narastaji, otkud zlo i greh u svetu, hriscanstvo koliko znamo kaze da je problem u zloupotrebi ljudske Bogom date slobode, Bog nas je stvorio tako slobodne volje, pa neko cini zlo, neko dobro, i psenica i kukolj rastu zajedno do zetve, na kraju veka, tada ce oni koji su cinili zlo otici u muku vecnu, a pravednici u radost vecnu; znaci mi sve dogadjaje merimo i sagledavamo iz perspektive tog buduceg momenta

Share this post


Link to post
Share on other sites
mozemo reci Bozije dopustenje. Ne mora da znaci da su deca kojima se nesto desava kriva, mozda je u pitanju greh roditelja, predaka, mozda ne.

Ne razumem ovo za greh predaka. Meni je takav stav potpuno nejasan i nema mi mnogo veze sa hrišćanstvom. Možda grešim, ispravite me ako grešim. 8086.gif
Ni ja nemam odgovor na ovo. Zato sam i postavila temu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

za tako nesto nema odgovora ,svi su  neopravdani odgovori ,ma koliko krivudavi odgovori bili nema ih  i nema tu pravednosti koje  tu pravedan 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лично моје мишљење је да то нема никакве везе са греховима предака. То би значило да је Бог осветољубив и то преко сваке мере. Мислим да то има везе са слободом која нам је дата. Када би Бог спречавао злоковце да раде такве ствари, то би значило да им ограничава слободу и одређује понашање, а онда све губи смисао. Мислим да су та деца жртве несрећника који су на тај начин, злостављајући или убивши недужно створење, у ствари себе убили заувек. Чула сам да стари кажу како децу анђели умивају или да су деца анђели Божији. Исувише је страшно са стајалишта овоземаљског живота схватити страдање деце, али мислим да су она сва од Господа моментално утешена, а крвници су страдали заувек.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лично моје мишљење је да то нема никакве везе са греховима предака. То би значило да је Бог осветољубив и то преко сваке мере. Мислим да то има везе са слободом која нам је дата.   Исувише је страшно са стајалишта овоземаљског живота схватити страдање деце, али мислим да су она сва од Господа моментално утешена, а крвници су страдали заувек.

 

Ni ja ne verujem u grehove predaka niti da je Bog neki nemilosrdni sudija pa kažnjava ljude (mada sam Ga dugo tako zamišljala).Krvnici su stradali zauvek, istina! A deca kada odrastu, imaju šansu da ih Bog uteši i pomiluje ih.  t4431.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

...nikako ne mislim da je u pitanju kazna Bozija,Bog ne kaznjava...ali se desava po Bozijem dopustenju da svako slobodno cini sta hoce,i onda zbog slobode jednog ispasta drugi...takvi zlostavljaci se svojom slobodom odvajaju od Boga i sami sebe osudjuju na vjecnu smrt...iako izgleda da tako jedno malo stvorenje nema nikakvu utjehu,ja nekako vjerujem da je ipak dobija,i da ih Gospod nekako tjesi...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog?

Jedan bivsi svestenik, covek izvanredne inteligencije, danas vodeci ateista u SAD-u, je rekao: "Dovoljno je da udjete u bolnicu gde se deca lece od raka i da shvatite da Boga nema."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jedan bivsi svestenik, covek izvanredne inteligencije, danas vodeci ateista u SAD-u, je rekao: "Dovoljno je da udjete u bolnicu gde se deca lece od raka i da shvatite da Boga nema."

...Bog se najvise nalazi na jednom takvom mjestu,ali ti si ateista sHa_sarcasticlol

Share this post


Link to post
Share on other sites
Па нисам баш сигуран у то да грехови родитеља немају везе са дететом.Владика Николај је говорио да има то везе.

Kako može dete da ima neke veze sa grehovima predaka? To je ludost. Kakav bi onda to Bog bio? Neki koji kažnjava do ko zna kojeg kolena...pa takav Bog nije ljubav!

 

...nikako ne mislim da je u pitanju kazna Bozija,Bog ne kaznjava...ali se desava po Bozijem dopustenju da svako slobodno cini sta hoce,i onda zbog slobode jednog ispasta drugi...takvi zlostavljaci se svojom slobodom odvajaju od Boga i sami sebe osudjuju na vjecnu smrt...iako izgleda da tako jedno malo stvorenje nema nikakvu utjehu,ja nekako vjerujem da je ipak dobija,i da ih Gospod nekako tjesi...

Ne teši ih Bog ni niko. Grešiš.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ali vjera o tjesenuju nepomaze nekome kome zlo pocinjeno ,isto tako kako moze biti roditeljski grijeh ,kako taj bog onda funkcionise   da nekome djetetu  tako zbog  pocinjeno i jos posmatrao bog dabi ga utjesio kasnije a dijete ni slucajno nije svojom voljom te roditelje imalo kod kojih  se zadesilo  ili

Share this post


Link to post
Share on other sites

Često,često sam sebi i drugima postavljalo ovo pitanje,ni sama ne znam koliko puta.Nikad nisam dobila odgovor koji me je zadovoljavao,ali mislim da je to zbog toga jer ti odgovori nisu ono što sam ja htela da čujem.Želela sam konkretan odgovor,a takvog odgovora nema.Tako da sam se zadovoljila sa meni jedinim mogućim.Sloboda i uvek sloboda.Bez slobode,nema ljubavi,ali sloboda je velika odgovornost.Ogromna.Bog ne želi da utiče na slobodu čoveka,pa čak i ako je čovek zločinac.To je izabrao da bude.Sloboda koja nam je data,našim izborom može da ugrožava druge,da ih zlostavlja pa čak i ubija i naravno da ne bira ko će biti predmet tog zlostavljanja.Zlostavljana deca nose veliki krst,kao i teške traume,kroz ceo svoj život,ali imaju ogromnu snagu,čak ponekad i nadljudsku da se nose sa time,videla sam mnoge primere.Ta snaga je u stvari njihova uteha,da nastave da žive sa tim što im se desilo,i kao krajnji cilj da oproste.Treba nekad mnogo vremena,mnogo godina.Ali,opraštanje je ujedno i lek.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Свакодневно нашу пажњу ремете разноразне вести и информације. Некада смо чешће листали штампана издања новина. У последње време више времена проводимо на “паметним” телефонима, где брзим покретима кажипрста листамо вести и гасимо нападе рекламних порука. Где год и како год, електронски или у штампи, сусрећемо се са страховитим насловима. Пре неколико дана један наслов ускомешао је моја осећања...     За нас у одебљалим кожним хаљинама душе одавно није вест бесмислено насиље над одраслим људима, на пример. Али, шта је са децом? Где је црвена линија нашег повлачења кадa треба неодступно да бранимо оно што и животиње, нагонски, по цену свог живота бране  та мала и незаштићена бића?   Отац девојчице са Дауновим синдромом, брутално је претучен испред своје зграде у Београду, словио је наслов у новинама. Напао га је и злостављао младић (Раскољников?) из разлога толико сурово баналног да га не желим поменути. Није се обазирао на молбе и љубазно објашњење несрећног оца. Фотографије у новинама су више него потресне: човек је хитно оперисан због прелома костију главе, а због оштећеног нерва више не осећа половину лица.    Питам се како објаснити и ублажити бол ове породице? Шта им рећи када питају: а где је био Бог? Да ли смем да цитирам хиландарског монаха који је на слично пи- тање једноставно одговорио: „Бог је на Крсту”? Како им објаснити тајну хришћанског (на правди Бога) страдања? И шта је, на крају крајева, правда?   У списима Светог Исака Сирина проналазим занимљиве мисли: Пази да не кажеш за Бога да је праведан, јер није! По људској правди, Бог је неправедан!   Та правда по човеку објашњава да то што неко страда је казна за његов грех, и да је сразмерна његовом преступу. Бог не мери нашом мером, него има своју логику и праведност. Затим, Свети Исак даље саветује: „Могао би неко запитати: зар не постоји други начин да нас Бог испита? Зашто Бог допушта да пате његова деца? Тако је Бог одредио. Јер, ако човек не искуси ништа лоше, неће никада осетити сладост добра. Могуће је да поклекнемо као људи. Бог не гледа толико пад колико на исправљање и борбу за задобијање врлине. Још у искушењима осећамо људску немоћ и увиђамо да без помоћи Божје не можемо чинити ништа. Ако би Господ дозволио да ђаво чини шта хоће, тада би наш положај био трагичан.   Дозвољава му само толико да нас искушава колико допусти Он који је вођа душе наше.“ Митрополит лимасолски Атанасије, поредећи људску и божанску правду, каже: „Ако Христа нема у нама, ми смо заглибљени у неправди. Наше биће је онеправдовано! Нашем ја које је створено да буде слика Божја, да буде тако лепо, тако хармонично створење Божје, када је Бог одсутан из Њега – њему се наноси неправда! То је као да једног орла онеспособите да лети. У том случају наносите му неправду. Ако не може да полети, сигурно ће завршити са нелетачима.    То се догађа са човеком без Бога. Он је као орао у кавезу, не може да полети, да ужива у уздизању у небеске сфере и да изнедри из своје природе оно за шта је створен. Тиме је онеправдован.   Праведност је Христос.“   Кад помињем орла, сетих се речи Светог Авве Јустина који је грмео о томе да је срце орао у човеку, а разум гмизавац. То би била два различита чула: за две различите среће, и две различите правде, и две различите истине: нашу (умртвљујућу и обмањујући) и божанску (оживотворавајућу и укрепљујућу).   То не смемо да сметнемо с ума када видимо да страда дете, или мученик за Христа.   Можда би родитељима требало да кажем да је некада давно живео један богати праведник, са десеторо деце, који се звао Јов. Ђаво је рекао Богу да га Јов воли зато што му је све дао – одузми му богатство, пада видимо да ли ће Те волети! Ето, Јову се све руши, гину му деца. Учини хулу на Бога – добацује жена.   Јов јој одговара: „Бог дао, Бог и узео: да буде благословено име Господње“ Потом се тешко разболео.   Жена му саветује да похули на Бога и да умре, али кротки и трпељиви Јов смирено одговара „Добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? Уза све то Јов не сагреши ничим пред Господом, нити уста његова похулише на Бога“ (Јов. 2, 7–10). Стигла те је казна због грехова, покај се! – тумаче његову муку пријатељи. Али, Јов није страдао због грехова, јер знамо да сам Бог о њему сведочи: „Јеси ли видео слугу мога Јова? Нема онаквога човека на земљи, добра и праведна, беспрекорна и благочестива, који се боји Бога и уклања се ода зла.“   Због неодступне, непоколебиве верности Богу, и у добру и у злу, Јов је до данас остао символ херојства у кротости и трпељивом страдању из љубави према Богу. На проклето питање: зашто, које је као црв изједало Јова, Бог узвраћа питањем: „Где си ти био кад ја оснивах земљу? Kажи, ако си разуман. Ко јој је одредио мере? Знаш ли? Или ко је растегао уже преко ње? На чему су подножја њезина углављена? Или ко јој је метнуо камен угаони? ... Кад певаху заједно звезде јутарње и сви синови Божји клицаху?“ У тумачењу Јовове несреће као казне за грех од стране његових „праведних“ пријатеља суштина је кратковиде људске логике. Можда је у њиховом душебрижништву била и нота несвесне злурадости.   Бранислав Нушић је приметио: „Има људи који се више радују туђој несрећи него својој срећи.“   Само срце утврђено на крајеугаоном камену Христу је непогрешив путоказ и сведок, и њиме се јасније види. Јов одатле није одступао, све отровне стреле разумних приговора су се сломиле у судару са том стеном. Он је веровао Богу! „Вера Те моја види, Господе .... Она је светлост и даљновид очију мојих.   Вера је моја осећање свеприсуства Твога. Она ми привија колена к земљи и уздиже руке к небу. Вера је моја додир душе моје с Тобом. Она покреће срце моје на игру и грло моје на песму“, својим видовитом срцем певао је Свети Владика Николај.   Одувек је циљ људског живота било достизање среће, само су се њене одреднице мењале кроз векове. Дух овог времена сугерише нашој људској природи препуштање срећи сумњиве дефиниције, силом унутарње духовне ентропије и линијом никаквог отпо-ра. Топлина те овоземаљске среће, а то сви одлично знамо, не траје дуго.   Насупрот томе, Господ позива на срећу која је активно делање и пружање ка Богу јер „Царство Небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ (Мт. 11, 12). Том срећом је блистало лице Светог првомученика и архиђакона Стефана када је видео „небеса отворена и Сина Човечјег где стоји с десне стране Богу“.   „Анђео клицаше Благодатној: Чиста Дјево, paдуј се, и опет велим: Радуј се: Tвoj Син васкрсе трећег дана из гроба, и подиже мртве; народи, веселите се. Блистај се, блистај се, нови Јерусалиме, јер слава Господња Тебе обасја. Ликуј сада и весели се, Сионе, а ти се радуј, Богородице чиста, због васкрсења Сина твога!“   У једној од својих приповетки Антон Павлович Чехов пише да на вратима сваког срећног човека треба да стоји неко са чекићем и да куцањем на врата подсећа срећника да свет и даље пати и да је многима потребна помоћ. Од трагичног повода због кога је претучен отац болесне девојчице до суштинске запитаности над смислом живота, среће и емпатије, само је један корак: „Ниједан човек није острво, само по себи целина;” написао је Џон Дон, „сваки човек је део Континента, део Земље; ако грудву земље однесе море, Европе је мање, као да је однело неки Рт, као да је однело посед твојих пријатеља или твој; смрт сваког човека смањује мене, јер ја сам обухваћен човечанством. И, стога, никад не питај за ким звоно звони: оно звони за тобом.”   Протођакон др Дамјан С. Божић   Објављено у 1250. Броју "Православља",  од 15. Априла 2019. Лета Господњег   Извор: Ризница литургијског богословља и живота / Православље 
    • By Логос
      Његово Преосвештенство умировљени Епископ захумско-херцеговачки и приморски др Атанасије, одржао је 11. Марта 2020. Лета Госпдоњег предавање на тему: Право и правда у живом библијско-народном предању у Срба - раније и сада. Пред великим бројем сабраних, предавање је одржано у свечаној дворани Правног факултета Универзитета у Београду.      Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      У вечерашњој Катедри емитујемо предавање о хришћанским мученицима ране Цркве, које је 04. фебруара 2020. године у Вазнесењској цркви у центру Београда одржао ђакон мр Бошко Савић, професор Богословије светога Саве у Београду и парохијски ђакон Вазнесењског храма.   Звучни запис предавања   Извор: Радио Светигора
    • By Логос
      Поново смо, од наше браће која су тренутно на власти у Црној Гори, ових дана изложени новим подметањима, неистинама и етикетирању. Не желећи да се бавимо бројним оптужбама нити да се правдамо, свједочимо и овога пута пред Богом и свеукупном јавношћу оно што смо небројено пута истакли, Црква није била, нити ће икада бити носилац било какве идеологије. Црква има своју Главу – Христа Бога, којој једино служи, а који је Цркву основао и којој је обећао да ће бити са њом до краја свијета и вијека и да јој ни врата паклена не могу ништа наудити.     Нарочито ових дана трудимо се да творимо искључиво дјело Божије, јер то дубоко осјећамо. Нисмо рушитељи државе. Напротив, све наше поруке су у духу братске слоге, мира и љубави. Непрекидно позивамо и себе и друге на покајање и на угледање на Христа и светитеље. Народ који хода ових вечери у литијама су најљепши и најдостојанственији украс Црне Горе. Онај ко их назива рушитељима и негаторима Црне Горе, нити познаје свој народ нити зна шта су истинске вриједности Црне Горе. Литије су отуда постале култни догађаји у којима људи слушају и разумију глас Божији кроз своју Цркву. Без икакве користи, принуде или уцјене народ се са радошћу сабира, чинећи Црну Гору истински вјечном и непролазном, освећујући је и просвећујући молитвама из стотине хиљада душа. Што је већа мржња, насиље и лаж, то литије постају још свјетлије, а самим тим и бројније.   Црна Гора је оптерећена многим историјским подјелама и диобама које су нас кроз историју много коштале. Зато је Црква у Црној Гори једна од ријетких институција гдје су се, годинама уназад, те диобе превазилазиле и лијечиле. У нашој Цркви се не постаје ни Србин ни Црногорац ни Рус ни Грк, него се постаје православни хришћанин, а у исто вријеме се не губе и други идентитети. За Цркву није важно како се ко изјашњава национално или којој партији припада. Они који иду у Цркву, знају да се на Литургији исповједа једино ”Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква”. Плод тако одговорног односа Цркве је оно што данас видимо на улицама црногорских градова. Никада Црна Гора није била јединственија по неком питању као што је ово актуелно. Никада за паметне и мудре владаре није било лакше одлуке – него што је ова коју од њих данас очекује народ. Нажалост, садашња власт је показала да је народ за њу само изборна статистика и ништа више. Зато умјесто да заједно са народом граде будућност Црне Горе, они пребројавају ко долази на молитву и по рецепту најтоталиратнијих владара и режима саопштавају да се не може бити и у Цркви и у партији, проглашавајући ова народна сабрања ”лудачким покретом”. Тиме показују да су себе поистовјетили са државом, а своје идеолошко-политичке назоре и сопствене интересе са државним интересима. Дакле, отишли су још даље од режима успостављеног послије 1945. године, који је колико-толико водио рачуна о интересима народа. У начину владања, с друге стране, ништа се суштински није промијенило. Као и њихови политички претходници и ови данас су себе ставили у раван са Богом, чак и изнад Бога, па су пред народом поставили питање – или партија или Бог. Хвала Богу, трезвени народ је без страха изабрао – приклонио се Богу и Божијој правди.   Поштујући слободу да свако свој живот гради по сопственој савјести и одговорности нећемо престати да призивамо све људе у ту благословену заједницу. Нећемо дозволити да мржња и зло изазову у нама ништа друго сем позив на мир и љубав. Тако нас учи Господ наш, да љубимо и непријатеље своје. Тако смо научени и од наших светих Отаца, тако нас уче Свети Петар и Свети Василије својим светим ћивотима, а не костима, јер су њихова тијела, драга браћо и сестре и дјецо, цијела и нетрулежно сачувана. Код Светог Василија долазе људи свих нација и вјера, из свих земаља и са свих континената. Ко год искрено затражи помоћ, Бог је кроз своје свете несебично дарује. Зато су наше литије наднационалне, надпартијске, надидеолошке и у њима су, као и у Острогу, добро дошли сви људи којима је на срцу правда Божија и људска.   Имајући на уму да су у библијској историји, чак и највећи гонитељи Цркве, постајали не само хришћани него и светитељи, ми живимо у хришћанској нади и молимо се Господу да и нашу браћу која су кренула да каменују Христа, да гоне Цркву Његову и свједоке Његове – браћу и сестре своје, бранитеље светиња Божијих, преобрати својом божанском силом и љубављу. Не због Цркве, колико због њих самих, њихових породица и потомака, душе и њиховог вјечног спасења.   Као што пјевамо у тропару Светом Петру Цетињском и данас остаје позив свој његовој духовној дјеци без разлике: ”Хајте браћо православна да се радујемо…”. Врата Цркве Христове су увијек свима отворена!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      На празник светих Ермила и Стратоника, у недељу 25. јануара 2020. године, Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј началствовао је светом архијерејском Литургијом у храму Св. Симеона Мироточивог на Новом Београду.   Звучни запис беседе   Његовој Светости су саслуживали протојереј – ставрофор Радич Радичевић, протојереј – ставрофор Станко Трајковић, протојереј – ставрофор Недељко Марјановић, протојереј Невенко Сукур, јереј Славиша Поповић, јереј Милош Марковић, јереј Слободан Маринковић, протођакон Дамир Перчевић, протођакон Ненад Божић, ђакон Никола Јанковић који је рукоположен у чин јереја.   У току свете Литургије Његова Светост Патријарх Иринеј рукопроизвео је у ђаконски чин вероучитеља Никоу Јанковића, док је ђакона Николу Јанковића рукоположио у свештенички чин. Исповедно писмо за новорукоположеног ђакона прочитао је протојереј – ставрофор Недељко Марјановић, док је за свештеника Николу исповедно писмо прочитао протојереј Невенко Сукур.   Свјатјејши је после Светог Причешћа произнео беседу поучивши свештенство и верни народ о значају мученика Христових који су своје животе положили за веру. „Господ и Спаситељ наш Исус Христос послан је роду људскоме да све људе призове своме путу, да их призове Богу. А ту Његову службу су до детаља описали пророци. Тако је јеврејски народ био припремљен за Његову Божанску мисију. И он се најпре њима обрати као изабраном народу. Али они га, нажалост, нису познали као Сина Божијег и спаситеља људског“, рекао је Свјатјејши и додао да је Христос после тога послао Апостоле да се обрате многобошцима.    Тако су Апостоли веру раширили, а именом хришћанским су први пут у Антиохији названи, јер су хришћани они који носе Христа у себи и свом животу. „И ми се називамо хришћанима јер следимо пут и Јеванђеље Христово“, истакао је Свјатјејши указујући да хришћане страдање прати још од времена Апостола: „али колико год се крв хришћанска проливала, толико се број оних који се називају хришћанима повећавао“.    Мученици Христови су страдали сматрајући страдање за благослов Божији, јер су се гледали на Христа који је крв своју пролио за спасење света. И наш Београд има такве мученике, то су св. Ермил и Стратоник, закључио је Свјатјејши.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...