Jump to content

Зашто Бог допушта страдање невиних, нарочито деце?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog?

Vaše mišljenje... 0409_feel.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 268
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Чекам ред за исповест а и дете је било самном, у тренутку док се исповедам она ме чврсто са обе ручице загрлила и лежи ми на рамену, после исповести мој духовник мени каже: "Она је твој бродић ка спас

Истина је на крају, када оно што је покренуто ни из чега (творевина) дође до свог циља - обожења. Ми имамо проблем што стварност гледамо фрагментарно, апсолутизујући тренутак. Нама је фрагменат и трен

Svako nosi svoj Krst, nekome je pretezak pa od Boga trazi da mu bude skracen, ali kada treba da s' tim krstom predzemo neku prepreku onda on je beskorisan.

Bog nemoze sad da na sve strane te zlostavljace stopira, to bi licilo kao da smo mi teatar ovde na zemlji, da nas andjeli gledaju a Bog nas je uhvatio za konce i radi sa nama sta oce.

Prosto Bog nece da se mesa u slobodnu volju covekovu. Ona moze da se iskoristi na razne nacine.

Kog Hrista nesmemo da zaboravimo pravednost, on sigurno nece dati ista iskusenja detetu koje je raslo normalno i detetu koje je bilo zlostavljano. Uz nekog dobrog katihetu, treba u tom detetu da se rodi na pocetku Ljubav da svati da zbog toga ga Hristos jos vise voli i da Bog za to ima razumevanje. Ljubav prema roditelju nemoze da se vrati u pubertetu posle puberteta, to dete mora postati zdrava prava licnost da bi to shvatila i na kraju Ocu / Majci oprostila...

E sad ja mogu ovako da laprdam, ali koliko je ovo u praksi sprovedljivo to neznam meni se cini skoro nemoguce.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

mozemo reci Bozije dopustenje. Ne mora da znaci da su deca kojima se nesto desava kriva, mozda je u pitanju greh roditelja, predaka, mozda ne. Ima toliko zasto na ovom svetu za koje ne znamo odgovor; mozes se moliti da ti Bog otkrije zasto, mozes pitati neko duhovno iskusno lice, npr.monaha. To je jedan od mnogobrojnih grehova koji se vrse na ovom svetu, jedno od mnogobrojnih zala, mozemo svesti na ono pitanje kojima se bave svi narastaji, otkud zlo i greh u svetu, hriscanstvo koliko znamo kaze da je problem u zloupotrebi ljudske Bogom date slobode, Bog nas je stvorio tako slobodne volje, pa neko cini zlo, neko dobro, i psenica i kukolj rastu zajedno do zetve, na kraju veka, tada ce oni koji su cinili zlo otici u muku vecnu, a pravednici u radost vecnu; znaci mi sve dogadjaje merimo i sagledavamo iz perspektive tog buduceg momenta

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
mozemo reci Bozije dopustenje. Ne mora da znaci da su deca kojima se nesto desava kriva, mozda je u pitanju greh roditelja, predaka, mozda ne.

Ne razumem ovo za greh predaka. Meni je takav stav potpuno nejasan i nema mi mnogo veze sa hrišćanstvom. Možda grešim, ispravite me ako grešim. 8086.gif
Ni ja nemam odgovor na ovo. Zato sam i postavila temu.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Лично моје мишљење је да то нема никакве везе са греховима предака. То би значило да је Бог осветољубив и то преко сваке мере. Мислим да то има везе са слободом која нам је дата. Када би Бог спречавао злоковце да раде такве ствари, то би значило да им ограничава слободу и одређује понашање, а онда све губи смисао. Мислим да су та деца жртве несрећника који су на тај начин, злостављајући или убивши недужно створење, у ствари себе убили заувек. Чула сам да стари кажу како децу анђели умивају или да су деца анђели Божији. Исувише је страшно са стајалишта овоземаљског живота схватити страдање деце, али мислим да су она сва од Господа моментално утешена, а крвници су страдали заувек.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Лично моје мишљење је да то нема никакве везе са греховима предака. То би значило да је Бог осветољубив и то преко сваке мере. Мислим да то има везе са слободом која нам је дата.   Исувише је страшно са стајалишта овоземаљског живота схватити страдање деце, али мислим да су она сва од Господа моментално утешена, а крвници су страдали заувек.

 

Ni ja ne verujem u grehove predaka niti da je Bog neki nemilosrdni sudija pa kažnjava ljude (mada sam Ga dugo tako zamišljala).Krvnici su stradali zauvek, istina! A deca kada odrastu, imaju šansu da ih Bog uteši i pomiluje ih.  t4431.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

...nikako ne mislim da je u pitanju kazna Bozija,Bog ne kaznjava...ali se desava po Bozijem dopustenju da svako slobodno cini sta hoce,i onda zbog slobode jednog ispasta drugi...takvi zlostavljaci se svojom slobodom odvajaju od Boga i sami sebe osudjuju na vjecnu smrt...iako izgleda da tako jedno malo stvorenje nema nikakvu utjehu,ja nekako vjerujem da je ipak dobija,i da ih Gospod nekako tjesi...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ovde na forumu često čitam o Božjoj promisli. Razmišljajući o tome, ne mogu a da ne postavim sebi pitanje da li je Božja promisao da pojedina deca trpe zlostavljanje od strane roditelja ili drugih osoba? Ako da, zbog čega su ta deca kriva? Posebno me interesuju žrtve pedofilije. Zašto Bog dopušta da deca dožive tako nešto? Kako objasniti tu pojavu sa teološkog aspekta i kako odraslom detetu koji je bio žrtva istog objasniti da postoji Bog?

Jedan bivsi svestenik, covek izvanredne inteligencije, danas vodeci ateista u SAD-u, je rekao: "Dovoljno je da udjete u bolnicu gde se deca lece od raka i da shvatite da Boga nema."

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Jedan bivsi svestenik, covek izvanredne inteligencije, danas vodeci ateista u SAD-u, je rekao: "Dovoljno je da udjete u bolnicu gde se deca lece od raka i da shvatite da Boga nema."

...Bog se najvise nalazi na jednom takvom mjestu,ali ti si ateista sHa_sarcasticlol

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Па нисам баш сигуран у то да грехови родитеља немају везе са дететом.Владика Николај је говорио да има то везе.

Kako može dete da ima neke veze sa grehovima predaka? To je ludost. Kakav bi onda to Bog bio? Neki koji kažnjava do ko zna kojeg kolena...pa takav Bog nije ljubav!

 

...nikako ne mislim da je u pitanju kazna Bozija,Bog ne kaznjava...ali se desava po Bozijem dopustenju da svako slobodno cini sta hoce,i onda zbog slobode jednog ispasta drugi...takvi zlostavljaci se svojom slobodom odvajaju od Boga i sami sebe osudjuju na vjecnu smrt...iako izgleda da tako jedno malo stvorenje nema nikakvu utjehu,ja nekako vjerujem da je ipak dobija,i da ih Gospod nekako tjesi...

Ne teši ih Bog ni niko. Grešiš.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ali vjera o tjesenuju nepomaze nekome kome zlo pocinjeno ,isto tako kako moze biti roditeljski grijeh ,kako taj bog onda funkcionise   da nekome djetetu  tako zbog  pocinjeno i jos posmatrao bog dabi ga utjesio kasnije a dijete ni slucajno nije svojom voljom te roditelje imalo kod kojih  se zadesilo  ili

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Često,često sam sebi i drugima postavljalo ovo pitanje,ni sama ne znam koliko puta.Nikad nisam dobila odgovor koji me je zadovoljavao,ali mislim da je to zbog toga jer ti odgovori nisu ono što sam ja htela da čujem.Želela sam konkretan odgovor,a takvog odgovora nema.Tako da sam se zadovoljila sa meni jedinim mogućim.Sloboda i uvek sloboda.Bez slobode,nema ljubavi,ali sloboda je velika odgovornost.Ogromna.Bog ne želi da utiče na slobodu čoveka,pa čak i ako je čovek zločinac.To je izabrao da bude.Sloboda koja nam je data,našim izborom može da ugrožava druge,da ih zlostavlja pa čak i ubija i naravno da ne bira ko će biti predmet tog zlostavljanja.Zlostavljana deca nose veliki krst,kao i teške traume,kroz ceo svoj život,ali imaju ogromnu snagu,čak ponekad i nadljudsku da se nose sa time,videla sam mnoge primere.Ta snaga je u stvari njihova uteha,da nastave da žive sa tim što im se desilo,i kao krajnji cilj da oproste.Treba nekad mnogo vremena,mnogo godina.Ali,opraštanje je ujedno i lek.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Својевремено је, са мјеста кардинала, ових дана бољашчи папа Бенедикт XVI веома оштро критиковао сагу коју је о борби добра са злом написала млада самохрана мајка Џоана Кетлин Роулинг. На први површан поглед, природно је критиковати нешто што предрасудно није у сагласју са основним претпоставкама хришћанства. Међутим, дубљим увидом у дату материју и креирани свијет, не сумњам да би се лако указао закључак о заједничком пресјеку у елеметарним јеванђељским истинама. 

       
      Претпостављам да је Његова светост управо то схватио доласком на престо римског епископа, а што се може наслутити из ставова објављених у ватиканском листу L’Ozervatore Romano, гдје бива констатовано да серија  књига о Потеру „повлачи јасну црту између добра и зла”. И уистину, у томе је суштина тог необичног производа епске фантастике, који на себи својствен начин, уводи младе нараштаје у дубине тајни постојања и опстајања човјека у овом свијету. Његова улога је тиме већа, ако се осврнемо на ововремено друштво у коме је веома захтјевно, па и мучно, одржати оно што јесте Црква, те је и неопходно осмислити нови начин за приближавање срцу и срцем. Како рече један мудар и вазда очима насмијан човјек: „Потребно је разликовати Цркву и црквену идеологију, иако смо склони да другом мијењамо Прву”. Самим тим, нама је несумњиво теже но оцима Цркве из првих вијекова.
      Управо је борба добра са злом нешто што је одликовало црногорску историју, а нарочито опстанак наше свете Цркве у том вријемепростору на граници свјетова. Током посљедње три деценије, било је неопходно разгрнути и распалити жар вјере запретан пепелом комунизма који је настојао да опустоши Црну Гору, превасходно духовно, а потом и материјално. И у оном тренутку смркавања, када се губи посљедња нада у спасење, чуо се глас вапијућег у пустињи: „Очекујте мој долазак са првим свјетлом. У зору погледајте ка Истоку!” Морачки син густих веђа, дубоких очију и строгог монашког лица, вратио се у своју постојбину да чворноватим штапом разгрће камење, крштава рођене, вјенчава стасале и сахрањује умрле. Укратко, да мири Црну Гору. И није му било лако… Кршевита је и уска стаза којом ходају праведници попут блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског др Амфилохија Радовића. Намјерно инсистирам на титули коју су деценијама оспоравали разни сегедински и сомборски, имајући двоструке аршине, а која неодољиво подсјећа на оних неколико имена премудрог Албуса Персивала Вулфрика Брајана Дамблдора. Ни помен ове личности фикције није случајан, те да не знам да књижевница није упознала владику Амфилохија, помислио бих да је инспирацију пронашла баш у њему и његовој борби.
      Митрополит Амфилохије је оввјенчан својим монашким трпљењем, али и невјероватним психолошким стрпљењем, радио у црногорском каменолому, тешући грубе монолите домаћег крша и брусећи их до најфиније камене пластике. Везивао је за Христа и обликовао младе нараштаје, водећи се оном Његошевом да младице треба на вријеме навијати. И у томе је била сва његова сила – у чињеници да је схватио и безрезервно играо своју улогу проводника Божије благодати. Његова брига за Цркву огледала се у бризи за сваког човјека, чиме је испуњавао своју пастирску мисију. Иако је у медијима често приказиван као незгодни и љути старац који бљује ватру и сипа муње из рукава, желећи да спржи све оне који нијесу укалупљени, суштина је увијек била далеко од тога. Тај човјек неизмјерне љубави је у пећини свога срца налазио мјесто за свакога, ма какав тај други био. Такав је грлио, тјешио и поучавао многе невољнике и страдале, не осуђујући их. Било је ту мучитеља, силоватеља, убица, проститутки, хомосексуалаца, трансродних, лудих и многих других које би свакодневни смртник назвао девијантним, а које је митрополит Амфилохије исповиједао и гледао их као дјецу Божију и дјецу своју. Тиме је свједочио истинитост оних ријечи да нијесу наше способности оно што одређује ко смо, већ наши избори.
      И све се у Црној Гори сводило на изборе. Личне, кадровске, пословне, парламентарне… Тако је један од избора био и дати подршку Ђукановићу у критичном времену деведесетих, када се представљао пријатељем Цркве и јединим гарантом стабилности на простору Балкана. Многи су то осудили, иако лично сматрам да је баш тада и тиме почео коначни црногорски обрачун са злом у који није било могуће ући без предуслова – заложити дио себе. И управо током три деценије, Митрополит је својом неизмјерном љубављу разарао све оне трагове братомржње и осталих комунистичких остатака који су контаминирали свијест и савјест нашег човјека. Уништавао је све оне хоркруксе у којима је била распоређена душа црногорске злобе, која је животарила управо захваљујући том древном покушају достизања бесмртности. Било је потребно некога или нешто убити, да би душу подијелио ограничен број пута, како би и у случају смрти имао одакле да се повратиш. Паклена работа коју није могуће побиједити, осим да систем разориш изнутра. И то је била скупоцјена улазница. Паралелно са тим, Ђедо је градио, обнављао, окупљао и умножавао повјерену му паству све до коначног обрачуна.
      Након парламентарних избора, који су извојевани прије свега захваљујући чињеници да је црногорски Волдемор постигао кобни аутогол задријевши у црквена питања, постало је јасно гдје заправо лежи spiritus movens Црне Горе. Ауторитети митрополита Амфилохија и владике Јоаникија су имали пресудан утицај на мобилисање духовних и физичких снага нашег народа, кроз којег је дјелао Бог. Побиједили смо. Рад у духовном винограду, политички се персонификовао у личности честитог и доброг хришћанина, који је постао мандатар за састав прве демократске Владе у новијој црногорској историји. И све је изгледало лако, готово и ријешено… Међутим, није било ни приближно тако. Зло се и даље комешало, притисци расли, проблеми гомилали. Као да нико од оних који су процес, на овај или онај начин, изнијели на својим плећима није био дорастао тренутку и побједи. Постало је јасно, било је потребно начинити још једну жртву. Посљедњу жртву.
      Овдје се аналогија са „реликвијама смрти” наставља. У посљедњем дијелу  Хари Потер саге, након што су уништили све хоркруксе, дружина схвата да је посљедњи управо сам главни јунак, у кога је Волдемор усадио дио своје душе покушавши да га убије по рођењу. Да би коначно добро завладало, било је неопходно принијети самога себе на жртву. Управо то се догодило и са вољеним архипастиром Црне Горе и Брда. Принио је себе као посљедњу жртву за ослобођење и оздрављење Црне Горе. Знао је Митрополит и када да умре. Како рече један епископ, упокојио се у право вријеме и то из два разлога: 1. да му се старост не наруга и 2. да се духови у Црној Гори примире и договори постигну. Библијско дјело и светитељска кончина црногорског Мојсија кога је цијели његов Израиљ достојно испратио, свједочећи да се никада неће раздвојти. И ево, притичу му ријеке дјеце и стараца да изнова чују чувено: „Благо мени!”
       
      Божо Кнежевић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У величанственом сабрању, пред манастиром Ђурђеви Ступови, народ Васојевића, у недјељу вече, 17. маја 2020. године, се самоорганизовао и уприличио је дочек Његовом преосвештенству Епископу будимљанско-никшићком г. Јоаникију. Народ окупљен у великом броју, поштовање и љубав према надлежном Епископу и својој Цркви исказао је узвикујући: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије!     На срдачном дочеку, подршци и љубави, коју исказују према својој вјери, Цркви, свештенству и њему лично, архипастирским словом захвалио је Владика Јоаникије.   „Част ми је да вас све поздравим и да вам се захвалим на вашој љубави, на пламеној подршци каква се ријетко гдје може срести. Ви дајете подршку владици, хвала вам, али ја је разумијем као подршку Цркви, подршку вјери, светињи. То је ваша оданост, нарочито, овој светињи немањићкој, древном манастиру Ђурђеви Ступови, којег хоће да препишу, али неће моћи.“   Владика се осврнуо на протекли период, током којег се, у специфичним условима, прославио празник Васкрсења Христовог и Светог Василија Острошког.   „Нијесу нам дали да прославимо Васкрс како ваља, иако смо били спремни да поштујемо све мјере, него су пред појединим храмовима у Црној Гори, нарочито, Подгорица, Никшић, Мојковац, Бијело Поље, у Беранама је било много мање тог притиска, то морам да кажем и да захвалим локалној полицији. Повриједили су народ, нијесу му дали да прослави свој највећи празник – Васкрсење Христово. Мислили су да ће тиме да ослабе нашу вјеру. Не! Снага наше вјере је у Крсту Христовом и ми смо, врло често, на голготи, али после голготе слиједи васкрсење и, ево, Бог је тако устројио да продужавамо славље Васкрсења овим нашим свенародним окупима, као што су били ових дана од Светог Василија на овамо“, рекао је Епископ Јоаникије.   Додао је да је народ потврдио оданост светињама и славимо Васкрсење Христово боље него икад раније, као што ћемо славити и у будуће.   „Насиље су извршили над свештенством и над народом на празник Светог Василија Острошког и после нашег хапшења и понижења. Хтјели су да Светом Василију наметну правила короне. Хтјели су да затворе Светог Василија, да га понизе. Замислите, каква је то власт која ратује деценијама са Његошем и његовим гробом, а сад су кренули да ратују и са Светим Василијем. Ратују са дјецом и омладином, пребијају нам дјецу и омладину, убацују провокаторе на овакве скупове, своје нечисте и срамне методе користе против омладине. Срам их и стид било за оно пребијање дјеце и омладине у Никшићу, Пљевљима, Андријевици“ истакао је Владика.   Они који мисле, поручио је он, да ће понизити нашу вјеру њих ће понизити Господ Бог. Ако смо на Божјем путу, навео је Преосвећени Епископ, ко год покушава да нас понизи ми то прихватамо као Голготу Христову, а то је за нас највеће исповједање вјере.   „Лако је исповједати вјеру кад нам је добро и лијепо, али треба потврдити своју вјеру и оданост кад нам је тешко и то је наш народ навикнуо. Сачувао је вјеру, свој образ и част кроз најтежа времена и искушења. Дошла су та времена и та искушења опет и опет смо на великом задатку и треба заједно да се завјетујемо да ћемо тај задатак пред Богом и пред народом и пред својим потомцима часно и честито извршити“, поручио је Преосвећени Епископ Јоаникије.   Слобода вјере, по ријечима Његовог преосвештенства, је основа сваке друге слободе.   „Ми ћемо се борити за слободу вјере, али и за слободу сваке личности, сваке душе и за сваку другу слободу и правду у нашој држави да би у нашој држави завладао Божји благослов, мир, правда Божанска и људска. Да се зближимо, да протјерамо криминалце, да заведемо поредак у држави. Сви смо дужни да се за то боримо! Када се боримо за слободу, ми чинимо најузвишеније дјело, јер борба за слободу осмишљава све друго, осмишљава и наш живот. Хвала Богу, ослободили смо се. Пада страх. Нека се зацари љубав и слобода“, истакао је Владика.   Његове ријечи наишле су на одобравање многобројног народа, који је узвикивао: Живот дамо, светиње не дамо! Владико, соколе, бранићемо светиње! Живио Владика! Хоћемо литије! Не дамо свештенике!   „Хвала вам на подршци. Када смо на Божјем путу, ми смо за своју вјеру спремни да претрпимо свако понижење за правду и истину, али се поколебати нећемо. Истрајаћемо и изборићемо се. Ослободићемо се! Није оптужен само Владика него и никшићко и беранско свештенство, а ми смо наследници оних који су прогоњени, који су убијани, који су затварани, понижавани, али су остали вјерни Часном Крсту. Наша је дужност да испоштујемо њихову жртву. Ако буде потребно да испијемо и њихову чашу“, казао је Епископ Јоаникије, додајући:   „Задивили смо цио свијет са нашим литијама, са борбом за нашу вјеру. То је јединствен феномен у свијету и ова ваша оданост Цркви и вјери нека само истраје до краја и све ће бити добро. То је близу. Ви то заслужујете!“, закључио је Владика будимљанско-никшићки Јоаникије.   Сабрању су присуствовали предсједник Општине Беране Драгослав Шћекић и предсједник СО Беране Новица Обрадовић са сарадницима.   Небо над Беранама, у једном тренутку, освијетлио је и ватромет.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...