Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

JESSY

Глупост дана...

Recommended Posts

SEPTEMBARSKI računi za "Infostan" mnogim Beograđanima uvećani su za 200 dinara, zbog nove stavke - osiguranje stana. Potrošači, doduše, nisu u obavezi da ovu uslugu plate, ali su o tome informisani tek posebnim obaveštenjem koje se dobija uz račun i na koje retko ko obrati pažnju, a kamoli da ga pročita?!

Oni nepažljivi, uplatom krajnje cifre, silom prilika postali su osiguranici, pa mogu i narednih meseci da očekuju stavku od 200 dinara na svojim računima. Iako mnogi sugrađani ovaj potez "Infostana" tumače kao drzak i podmukao, iz "Đenerali osiguranja" tvrde da je "reč o uštedi".

- Osiguranje je spojeno sa računom isključivo zato što smo, da bismo omogućili ovako povoljnu ponudu, nastojali da maksimalno smanjimo sve troškove pa između ostalog i troškove štampanja, pakovanja, distribucije i uručenja posebnog računa - kažu iz "Đeneralija". - Osim toga, hteli smo da na jednostavan način, omogućimo korisnicima lak i pristupačan proizvod osiguranja domaćinstva.

Oni koji su platili pun iznos, i dalje mogu da povuku ili da ostanu pri odluci da budu korisnici nove usluge.

- Osiguranje nije obavezna stavka i korisnici nikada nemaju obavezu plaćanja osiguranja, jer svaki sledeći mesec mogu da ne plate - tvrde iz "Đeneralija". - Uplatom iznosa umanjenog za 200 dinara, korisnik se automatski odjavljuje.

Navodno, dovoljno je samo precrtati iznos na računu i upisati umanjenu cifru za 200 dinara. Međutim, pojedini Beograđani tvrde da su imali problema kada su hteli da plate umanjen račun u poštama ili bankama.

- Korisnik može da otkaže usmeno u prostorijama "Infostana" ili "Đenerali osiguranja", pisanim putem, putem besplatnog telefonskog poziva, i-mejlom ili SMS ili da sledećeg meseca jednostavno ne plati osiguranje. Takođe, korisnik može da se obrati "Đenerali osiguranju Srbija" ili "Infostanu", i biće mu vraćen greškom uplaćen iznos.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@JESSY,

 

Не треба коментарисати, али треба обавестити људе, многи не читају ни рачун, а камо ли рекламни материјал који стиже њега, него уплате само крајњу цифруу, ови гмазови на то и рачунају, зашто лоповима дати 200 динара?

Share this post


Link to post
Share on other sites

mislila sam prosto na samo komentarisanje...

 

али треба обавестити људе,
da, to sigurno.....
зашто лоповима дати 200 динара?
ni 10 din.....nista....

 

e, sad, druga je prica kako sa drzavom izaci na kraj....kada nesto naume, tesko da se tu moze nesto uraditi.....pojedinac sigurno nista....

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Nije primereno da TV pretplata bude dobrovoljna kao do sada. Smatramo da treba da bude obavezna kao u Hrvatskoj gde ljudi ne mogu da prime platu ukoliko je nisu platili“, rekao je Bujošević u Skupštini grada Niša nakon javne rasprave posvećene programskim sadržajima RTS-a.

Share this post


Link to post
Share on other sites

„Nije primereno da TV pretplata bude dobrovoljna kao do sada. Smatramo da treba da bude obavezna kao u Hrvatskoj gde ljudi ne mogu da prime platu ukoliko je nisu platili“, rekao je Bujošević u Skupštini grada Niša nakon javne rasprave posvećene programskim sadržajima RTS-a.

Само што је јасно као дан да у Хр то што се платило, уложило се у ХРТ-ове, и те како!!!!

А код нас,,,,,.......бау бау, и то што смо плаћали, ко зна где је отишло...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Спорни рачуни и за аутобусе

И у цену карте на главној аутобуској станици урачунато је "необавезно осигурање". Путници не знају да не морају да плате 30 динара. Обавештење на шалтерима je "ситним словима"

 

 

bg_620x0.jpg

 

 

 

ОСИГУРАЊЕ као необавезна ставка не појављује се само у коначној цифри на рачунима "Инфостана", већ се зарачунава и у ценама возних карти на Београдској аутобуској станици (БАС)!

 

Иако у БАС тврде да је то "по избору путника", те да "на шалтерима сви добијају обавештење о добровољној ставки од 30 динара", међу купцима на перонима ретки су они који знају да не морају да сносе овај додатни трошак.

Хиљаде путнике дневно се отисне из Београда управо са главне аутобуске станице, али готово да нико не зна шта све плаћа куповином карте до свог одредишта. Уз цену услуге превоза и резервације, уколико је наручена, затекне се и добровољно путничко осигурање једне приватне куће. У обиласку станице, на питање наших репортера да ли су тражили осигурање, путници су углавном слегали раменима.

- Не знам, није ми никад нико рекао да то не морам да платим, мислим да то улази у стандардну цену карте - каже нам студенткиња која често путујуе на релацији Београд - Љиг. - Увек сам се питала шта ће ми то када сам свакако осигурана као путник у аутобусу.

Из предузећа БАС имају своју верзију целе приче.

 

МЕСЕЧНО 100.000 € ПРЕМА последњим доступним подацима, свакога дана са БАС крене између 10.000 и 15.000 путника. Простом рачуницом, ако би свако од њих платио тих "спорних" 30 динара дошли бисмо до суме од 300-450 хиљада динара на дневном, односно девет до 13,5 милиона на месечном нивоу. Или око 100.000 евра. Мање уносан посао од оних 650.000 колико је могло да се добије од осигурања на рачунима "Инфостана".

- Путницима који купују возну карту на шалтерима, БАС нуди услугу додатног добровољног осигурања за време боравка на перонском простору и другом намењеном за боравак путника - каже Немања Мучибабић, заменик директора РЈ Саобраћај и туризам БАС. - Обавеза је службеника на шалтеру да сваком путнику понуди могућност додатног добровољног осигурања. У случају прихватања, при штампању превозне карте се откуцава и ова ставка. Такође, услови додатног добровољног осигурања јасно су и видно наведени у "Обавештењима" која се налазе на сваком продајном месту.

И заиста, на шалтеру стоји налепница са обавештењем о услузи. Ситно исписани редови, после оних посвећених историјату и пословању осигуравајуће куће, поручују и да се уплатом од 30 динара постаје осигураник. Више као објашњење ставке, али не и изричито да је ствар избора купца.

ПЕРОНСКЕ УСЛУГЕ

ЦЕНА и намена скоро иста, али перонска карта није исто што и станична услуга која стоји на купљеној карти.

- Станичну услугу плаћа путник који на шалтерима купи возну карту и износи од 50 до 160 динара, у зависности од релације путовања - објашњава Мучибабић. - Куповином возне карте путник има несметан приступ аутобусу. Перонску карту купује лице које нема превозну карту, а жели да изађе на перонски простор, при чему није познат разлог његовог изласка.

 

bg-karta-02-0510-2015.jpg

 

ПРИДЕ 40 ДИНАРА

У ЦЕНУ карте ових дана урачуната је и ставка од 40 динара за хуманитарну акцију. Реч је о уредби владе, која је увела посебне износе који се наплаћују у току "Дечје недеље".

- Од 5. до 11 октобра законска обавеза је да се плаћа посебан износ и то на сваку продату возну карту било у железничком, водном, ваздушном и друмском саобраћају од 40 динара - објашњава Мучибабић. - БАС од тога не задржава "ни један динар".

 

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Uskoro još 1.000 komunalnih policajaca u Beogradu

 

komunalna.jpg

 

 

 

 

Gradski menadžer Goran Vesić najavio je da će predviđenom izmenom Zakona o komunalnoj policiji Beograd imati do 1.000 komunalnih policajaca više. On je rekao da će Zakon o komunaolnoj policiji biti izmenjen zajedno sa izmenama Zakona o glavnom gradu i lokalnoj samoupravi.

 

 "Mi smo trenutno jedina lokalna samourava koja ima 10 obustavljenih gradilišta, a neka od njih će biti i rušena u narednom periodu", rekao je Vesić dodajući da će inspekcija bolje raditi zahvaljujući većem broju komunalnih policajaca.

Vesić je naglasio da gradska inspekcija ima dobru saradnju sa ostalim državnim organima i da je ove godine, takođe, bilo 36 prijava za privredni prestup.

Na pitanje da li se planira eventualno uvođenje privatne ispekcije, s obzirom da nema dovoljno inspektora, kao što su uvedeni privatni uterivači dugova, Vesić je kazao da se o tome nije razmišljalo i da ne veruje da bi to bilo dobro prihvaćeno, ali i da o tome ne odlučuje grad već je u nadležnosti države.

 

http://rs.n1info.com/a103573/Vesti/Jodjs-1.000-komunalaca-u-Beogradu.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      За протеклих 100 "и кусур" година на челу српског, југословенског, па опет српског војног ваздухопловства, било је 33-оје људи. На овој теми ће бити представљени сви команданти, од оснивања Ваздухопловне команде у Нишу 24. децембра 1912. године, па до данашњих дана... 
      "Клик" на банер
       

       

       

       

       

    • Од Милан Ракић,
      Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут. 

      Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
      Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).
      О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
      Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
      Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
      Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
      А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
      Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
      Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      Тек скоро сам научио да је глупост можда опаснија пo друштво и од самог зла будући да зло дође и прође, буде и нестане. Злу се можемо супротстављати, можемо га разобличити, показати другима да се ради о злу и можда већ тада има наде да му неко храбар стане на пут.
      Међутим, глупост не трпи савјета, а притом је њен носилац преиспуњен собом и само(за)довољан, спреман је увијек и свагда за напад. Он је готов унедоглед понављати исте фразе, крилатице и пароле. Он засигурно није философ који разабира шта је добро, а шта зло; он (поста)је мјерило свему, те главни критичар свега и свачега. По ријечима теолога Дитриха Бонхофера, глупост није дефект интелекта него дефект људскости, јер несумњиво је да многи људи који су обремењени глупошћу имају врло развијен интелект. О тој појави размишљао је и велики Андрић, дошавши до сљедећег закључка: „Постоји такав тип несрећног човјека који од рођења до смрти живи у заблуди да је по нечем позван да се бави јавним пословима, да исправи што је криво и изводи на чистину што је замршено, а у ствари он се бави само самим собом и својим мутним амбицијама, и ничим више и ничим другим. У круг тих својих послова он увлачи све: идеје, покрете, установе, јавне људе и скромне незнанце. Болујући од фиксне идеје да је он у вези са свим што постоји и да се све на свету њега тиче, он ниже грешку на грешку и глупост на глупост. Али, убеђен и упоран, он то не примећује. Сваки корак му је погрешан, јер иде у наопаком правцу. И на штету је и досаду свему и свима око себе” (из књиге Знакови поред пута).
      О овој теми је писано још у Старом завјету у којем се на једном мјесту наводи да ако доброме дамо савјет, послушаће нас, а да зломе ништа не треба казивати, јер ће нас замрзити (Приче Соломонове 9.1–11). Ако желимо избјећи погрешку на коју нас упозорава премудри Соломон, требало би да тежимо страху Божијем као почетку мудрости (Пс. 110). Другим ријечима, будући одговорни пред Богом, проналазићемо пут који води надилажењу глупости.
      Из свега поменутог намеће се питање како заправо треба да се опходимо са овако убијеђенима и упорнима људима? Увјерен сам да са сваким човјеком, па и са оним који посједује наведени дефект, треба поступати крајње благо, с љубављу, јер једино су љубав и пажња надразумне и дотичу нас у срж бића. Међутим, љубав подразумијева озбиљну жртву, испуњену милошћу Божијом, те као таква треба да буде ослобађајућа за оне о којима је ријеч. Ако пак нисте спремни на такав подвиг, онда се од наведене пошасти уклањајте. Уклањајте се на све могуће начине и прије свега се трудите да избјегнете било какву комуникацију са таквим људима, јер они ће је на неки волшебан начин заодјенути својом непоколебљивом глупошћу, која све зна и на све има одговор. Такви су пренебрегнули ону чувену јеванђеоску тврдњу која каже да је једино Бог Истина, јер они за себе мисле и говоре: „Истина то сам ја“.
      Према томе, ако наша љубав не зацијели тај личносни дефект, онда се треба клонити људи који га посједују. У вези с тим увјерен сам да трбух и крух нису главни разлози егзодуса паметних. Главни разлог су свјесни и подсвјесни страхови од овако недобронамјерних људи и уклањање од њихове глупости. Неко се може запитати зашто одлазити негдје друго, зар не би било довољно уклањати се од таквих људи овдје и сада? Нажалост, проблем произилази из тога што се такви људи неће клонити вас, неће вас оставити на миру. Будући да постоје крајеви у којима је увријежено схватање да глупост треба игнорисати и не давати јој снаге тако што ће јој се придавати било какав значај – многи се склањају у такве крајеве, гдје су постигнуте норме које глупост не хране, не бране и не дају јој да дјелује. Интересантно је да, бјежећи од глупости, бјеже сви они који су иоле паметнији, без обзира на боју коже, вјеру или нацију, иако се на тај начин неки од њих заувијек растају од кућног прага, од завичаја и простора сопственог језика и предања. Међутим, у том општем покрету уз паметне неријетко пођу и неки од оних о којима причамо, те се тако нађу унутар друштва у коме нико не обраћа пажњу на њихову глупост. Ова чињеница доводи до дубоких унутрашњих потреса у њиховом бићу те, као посљедицу тога, они почињу пуцати на људе и газити их. Таквом трагичном исходу данас смо често свједоци, макар путем средстава информисања. Свакако није искључено ни то да се у новом окружењу удруже са својим истомишљеницима којих сигурно нигдје не мањка. Из свега овога видимо да ни напреднији свијет за овакве случајеве нема рјешење, јер је очигледно да су они који су заробљени глупошћу добили предност те из дана у дан овладавају новим просторима. Само по себи намеће се питање ко им је то допустио и зашто? Страхујем да су они у дослуху са онима који имају моћ да им то допусте. Тиме је, умјесто страха Божијег као почетка мудрости, завладао страх од људи као почетак глупости.
      Промишљање о овој теми подсјети ме, између осталог, и на једну причу коју сам давно чуо, а тиче се дечанског игумана Јустина и оних већ давних времена, седамдесетих година прошлога вијека. Наиме, једном је један младић, који је као сироче одрастао у Високим Дечанима, упитао старца игумана зашто се у манастиру не обнавља монаштво и не долазе нови људи, а чак ако неко и дође, брзо се испостави да је тврдоглав и да није баш чисте памети. Наравно да је било и других узрока томе, али је игуман тада кроз шалу навео младићу овај разлог: „Па знаш, синко, нема нових људи, јер ко год је паметан отишао је у Њемачку да ради”. Шала је, као што знамо, увијек љековита, али често болно погађа у саму срж проблема.
      А сада шалу на страну: шта је за мене као хришћанина круцијално у свему овоме? Гдје је ту Бог и зашто он то допушта? Мудри пјесник би рекао: „Бог као Бог, ћути и гледа”. Можда неки мислe да би он као Бог требало нешто да уради. Али ми заборављамо да је Он урадио, показао нам је пут живећи међу нама. Исус је на глупост првосвештиника и Пилата одговарао ћутањем. Поучавао је само оне који су хтјели чути његову ријеч и није се супротстављао глупости силом. Молио се Оцу за оне који су га пљували и распињали, те је тако промијенио свијет и свјесном жртвом отворио врата новом времену. Али ми смо – први ја међу вама – то Његово поучавање заборавили. Сви бисмо ми заправо могли много научити из Христовог односа према другим људима, јер заиста има безброј дивних примјера као, рецимо, онај кад Христос пише по пијеску питајући оне који су држали камење у рукама с намјером да убију жену грешницу: „Ко је од вас без гриjеха, нека први баци камен”. Иако је међу њима несумњиво било и злих људи, увјеравам вас да није било ниједног глупог човјека, будући да су, добро размисливши, од своје накане сви одустали. Христос је глупост као и друге људске слабости лијечио благим облогама, а савремени свијет мисли да је то могуће цивилизацијским достигнућима и законима.
      Мени се пак чини да је потребно употријебити и један и други лијек, али ми као да смо, нажалост, изгубили корак с временом и не дјелујемо ни у једном правцу конкретно. Чак ми се чини да се појединици радују што људске слабости око нас цвјетају и множе се. С друге стране, свједоци смо и тога да су неки прогласили наше слабости и немоћи за примјер добре побожности. Тим поводом требало би да се запитамо да ли би Христос лијечио слабе и исцјељивао болесне да су те слабости биле саме по себи добре и бенигне? Како год било, у наше дане – било то јавно или тајно, свјесно или несвјесно – људима се намећу лоши примјери несрећних људи за образац, за узор, на шта ми одговарамо ћутањем и бјежањем.
      Другим ријечима, ми нисмо спремни на жртву без које ниједно добро није могуће. Није ли све то можда знак наше свеопште слабости и немоћи наспрам захуктале и самоувјерене глупости, која гази све пред собом, ничега се не стидећи, јер она је увијек у праву!?

×
×
  • Create New...