Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Jace Jerimoth

Алексеј Иванович Сидоров - Патрологија је живи живот Цркве

Оцени ову тему

Recommended Posts

68078.p.jpg

http://www.pravoslavie.ru/srpska/55040.htm

 

Алексеј Иванович Сидоров је доктор црквене историје, професор Московске духовне академије и Сретењске духовне богословије. Родио се 1944. године а 1975. године је завршио историјски факултет Московског Државног Универзитета на катедри за историју древног света, и ванредно аспирантуру Института за свеопшту историју РАН. Алексеј Иванович Сидоров је издао десет књига међу којима су „Дела преподобног Максима Исповедника: Богословски и аскетски трактати“; „Дела авве Евагрија: Аскетски и богословски трактати“; „Блажени Теодорит Кирски: Историја богољубаца“; „Предавање из патрологије: Ницање црквене писмености“ а такође више од стотину научних радова.

 

-Алексеј Иванович, реците нам шта је то патрологија и када се она појавила?

-Ја сам о томе писао у свом првом ( и засад једином) тому патрологије. Патрологија је учење о оцима, које се опет, не ограничава само на свете оце, у њега обавезно улазе и просто црквени писци. Без тога патрологија не може бити потпуна. Ако например не будемо изучавали Климента Александријског који није био отац Цркве, али који је био изразит црквени писац и мислилац, онда нећемо схватити формирање читавог светоотачког богословља.

Ако ћемо право, патрологија је као наука никла у новије време, али не бих хтео да говорим о њој само у научном плану, зато што је њен предмет-жив живот Цркве, то је истинско светоотачко Предање које живи у Цркви и које почиње одмах после апостола. Зашто изучавамо апостолске мужеве, такве као што је Игњатије Богоносац? Зато што је он говорио и учио у духу Предања. Може се рећи да су патрологија као наука о оцима и сам живот Цркве нераскидиво повезани. Не сме се раздељивати, као што код нас понекад чине, наука о оцима од живог тока Црквеног Предања, као нешто страно том Предању. Такав приступ по мом мишљењу јесте погубан за патрологију.

Share this post


Link to post
Share on other sites

-По чему се патрологија разликује од патристике?

-Раније се сматрало, да патристика изучава само учење отаца а да патрологија у себе укључује три главна елемента: живот отаца, њихова дела и богословље. Али у садашње време та два појма практично замењују један другог. Мени се више свиђа реч патрологија, али то је већ моје лично мишљење.

 

-Алексеју Ивановичу, који периоди се издвајају при изучавању светоотачке писмености?

-Ту периодизацију ја обично правим на почетку увода у патрологију. Обавезно хоћу да упозорим да патрологија нема горње границе па су стога данас у духовним школама почели да изучавају руску и уопште словенску патрологију која непрестано као да „одмиче“ ту горњу границу, јер наша Православна Црква увек рађа нове и нове оце. На реду је, мислим, изучавање „новогрчке патрологије“.

Лично ја се занимам класичном патрологијом, која обухвата огромну епоху од краја I века и завршава се на грчком истоку са пропашћу Византије. Унутар те огромне епохе постоје конкретнији периоди, иако сличну периодизацију није увек могуће означити са потпуном јасношћу. Традиционално, увек се издваја доникејски период, затим „златни век“ светоотачке писмености. У златном веку се појављују неколико посебних праваца: например кападокијски оци, „новоалександријци“ (светитељи Атанасије Велики и Кирило Александријски), оци и црквени писци Антиохијске школе, латински оци и црквени писци. Појављује се и сиријска патрологија Афраат Персијски Мудрац, свети Јефрем Сирин. Но после „златног века“ почиње тешко опредељен период – до почетка иконоборства: он обухвата два и по века. После њега, односно после преподобног Јована Дамаскина, почиње већ византијска патрологија која је имала ред својеобразних црта али она је засад мање изучена у поређењу са претходним периодима.

 

-Када се предмет „Патрологија“ појавио у реду предмета који се предају у духовним школама?

-Код нас се тај предмет појавио почетком XIX века и његово појављивање по моме мишљењу је у потпуности исправно. Ако се изучава црквено предање, како је могуће не изучавати патрологију у духовним школама?

 

-Колико година студенти богословије изучавају патрологију?

-У богословији патрологија се изучава три године.

 

-Од чега полазите лично Ви, када правите програм предмета?

-Свако одељење је увек стваралаштво. Раније сам сматрао, да је довољно написати књигу и дати студентима да читају. Али како се показало, сама књига је недовољна. Дешава се да студенти или не читају уџбенике или их летимично прегледавају, те стога материјал или до њих не долази или га усвајају веома површно. Поред свега осталог, то што је написано у књизи, доживљава се другачије него изговорена реч. Некада говоре: „Зашто су нам уствари и потребне лекције?“ Једно време сам и ја приближно тако размишљао а после сам схватио да су жива реч и књига у потпуности различите ствари. У томе што пружа професор, увек присуствује, природно, одређени информативни материјал, али не ради се толико о информацији колико о томе како професор одабира материјал и како га уграђује. Овде се и пројављује стваралаштво професора које зависи од његових личних мишљења, духовног искуства и чак културних и естетичких симпатија. Веома је важно успостављање живе везе са учионицом. Пронаћи тачку додиривања од првих часова, обично је тешко али се после односи обично изграђују и већ тада се изграђује линија предавања на посебном одељењу. Наравно постоји одређени програм и професор ја дужан да му следи. Али у ту „матрицу“ могуће је укључити различите компоненте у чему се и пројављује стваралачки приступ сваког професора. Увек треба памтити једну просту ствар: педагог није компјутер који даје информације а онда учите. Свака лекција јесте синергија између професора и студената. И од задњих у многоме зависи успех професора.

 

-Колико дуго Ви изучавате светоотачко наслеђе?

-Од тада, од када сам дошао у Цркву а то је око тридесет година.

 

-Алексеју Ивановичу, читаоци сајта би хтели да сазнају нешто више о вашим научним радовима.

-Написао сам десет књига и више од стотину чланака. У основи су то преводи и коментари. Тај таленат сам открио у потпуности неочекивано, с обзиром да нисам филолог у буквалном смислу те речи. Али, превод светих отаца је одмах за мене постао не само главна преокупација мојих научних интереса, него је започео истовремено са процесом оцрковљавања. На жалост, времена за те преводе никада није било доста и још га недостаје. Једно само могу рећи: моје најблаженије стање јесте радити над преводима текстова светих отаца, тачније општити са њима. Јер они су живи и моји духовни наставници.

 

-Ви савршено владате старогрчким језиком. Где сте га научили? Да ли сте Ви рачунали на то да ће он добро доћи при преводу светих отаца?

-Савршено владати старогрчким језиком је немогуће, јер је то мртав језик. Просто, што више преводиш боље се обрађују одређене навике; када често радиш са грчким текстом, ничу одређени стереотипи прилаза ка њему. Али поновићу још једанпут, ја нисам филолог и постоје много боље надаренији филолози који су много професионалнији од мене. За мене филологија је увек била и остаје само инструмент. У своје време ја сам завршио Московски Државни Универзитет, катедру историје древног света и катедру древних језика и они су увек тесно сарађивали. Сматрало се да је историчар обавезан да влада и језичким инструментима. Али тако, као филолог, историчар не може владати језицима.

Опет ја себе не могу назвати ни историчарем у узком смислу те речи. У универзитетској доби и после ње, ја сам увек тежио ка изучавању античке философије: Платона, Плотина и неоплатонизма. До доласка у Цркву тиме сам се занимао веома активно, такође као и гностицизмом. Природно, у совјетско време ме нико није могао научити преводима светих отаца. Андреј Чеславович Казаржевски, код кога сам ишао на лекције, предавао је чисто филолошку дисциплину - језик Новог Завета и приликом предавања он се старао да избегава директне „религиозне асоцијације“ ( за то су просто могли истерати са универзитета). Морао сам бити самоук. Ја се и до данас учим, јер сваки свети отац чија дела проучавам, захтева непрестано, удубљено „улажење“ у њега. Обично преводим два до три текста и сваки аутор постаје за мене учитељ. Имам 65 година и искрено признајем, да све до данас непрестано учим.

Што се тиче светоотачких текстова, њих је практично немогуће превести, јер се као по правилу добија више или мање адекватно препричавање тих текстова. Убеђен сам да је сваки превод - само превод. Он никада нема статус „прве свежине“ због предавања садржаја средствима другог језика. Али такво предавање приморава преводиоца да схвати аутора и за мене то је оно основно. Схватити не само интелектом, умом него је главно срцем. Стога сам ја дубоко уверен, да свете оце може преводити само црквени човек. Ако је он нецрквен, он просто неће схватити о чему се ради, чак и да је најсјајнији филолог.

Share this post


Link to post
Share on other sites

-Шта Ви мислите, да ли је студенту богословије потребно да зна старогрчки језик ради изучавања патрологије?

-У крајњој мери је пожељно. Али знајући обавезе тих ученика, у томе видим неку одабраност. Грчки треба почети изучавати раније. А затим, шта је то изучавати језик? Језик је труд, те је стога и плод таквог труда, то јест знање новог језика увек корисно, ако оно служи прослављењу Бога а не личном славољубљу и гордости.

Уопште, што више језика знаш тим више ти схватљив постаје рођени језик, зато што при изучавању страног језика почињеш да схваташ и да цениш свој сопствени језик. Стога сам ја увек пројављивао иницијативу да студенти наших духовних школа изучавају древне језике, грчки и латински, али реални резултати тог изучавања остављају да се надамо на боље.

Уосталом, требало би себи признати ту несумњиву чињеницу да је дубоко изучавање страних језика већини студената богословије непотребно, јер код нас није језички факултет. Овде је потребан нормални минимум, који је потребан за опште развијање. Али мислим да је корисно стварати мале језичке групе (па макар и од једног, два студента) на сваком одељењу ради оних који желе да дубље изучавају древне и нове језике.

 

-Какве тенденције постоје у изучавању патрологије на Западу и у Русији? Да ли постоје некакве методолошке особености?

-Ја би на други начин формулисао питање. Јер Запад је веома хетероген а мимо свега осталог он се катастрофално дехристијанизује. Постоји Запад католички и протестантски, а оце Цркве изучавају и католици и протестанти. Оце изучавају чак нерелигиозни људи, односно неверујући. Као и у Русији, ка стваралаштву светих отаца се обраћају у специфичној перспективи и философији. Али ако говоримо о патрологији, онда наравно, ми у Русији смо много обавезни ономе што се ради на Западу. И ја лично сам захвалан католичким научницима који издају текстове светих отаца а ми се користимо њиховим делима. Такође, користимо се и плодовима протестантских научника, например, требало би напоменути њихове радове на изучавању Макарија Египатског.

Но, ако посматрамо патрологију (не патристику) као посебну дисциплину, онда се овде у првом реду подразумева црквеност, која се јавља по мом мишљењу као основни критеријум у приступу ка светоотачким делима. Ето, на пример на Западу изучавају светитеља Григорија Паламу. Католици га доживљавају различито у зависности од својих убеђења и погледа, чије колебање бива веома значајно: једни научници га готово симпатишу а други у њему виде католичкој традицији стран елемент. И код нас такође научници га понекад доживљавају као неки интелектуални систем које акцентује пажњу првенствено на разликовање суштине и енергија у Богу. Али овде треба схватати, да при свим проблемима у изучавању дела Григорија Паламе за нас је најважнији постулат - схватање тога да је он свети отац. Тај светитељ јесте неотуђива својина црквеног Предања, и он је виши од сваког истраживача који може да пронађе неке неповољне ситуације у његовој аргументацији или још некакве недостатке. И он је виши само због силе те једне чињенице да је он свети отац.

Ако полазимо од светости при изучавању светоотачког наслеђа онда је то наш главни и разликујући принцип православног приступа ка светоотачком наслеђу. За католике Григорије Палама је само један од византијских писаца, он за њих није свети отац и они га као таквог не признају, а за нас он је једна од главних карика светоотачког Предања. И када говоре о неком „паламизу“, ја увек иступам и иступаћу против тог неадекватног термина. Хајде да тада и учење преподобног Максима Исповедника назовемо „максимизмом“ и да га изучавамо као „максимизам“. Светог оца самим тим издвајају из контекста светоотачког Предања у којем се он налази. У ствари о томе су писали и владика Василије (Кривошеин) и Владимир Николајевич Лоски и отац Георгије Флоровски. Сви они су прелепо осећали живу везу светитеља Григорија Паламе са светоотачким Предањем.

 

-У чему се по вашем мишљењу, састоји сложеност изучавања светоотачког наслеђа за савремене студенте богословија? Да ли је могуће издвојити дела најтежа за схватање?

-Овде је потребно схватати и осећати контекст. Покушајте само онако прочитати дела, например, светитеља Јована Златоустог, конкретно „Беседе на Јеванђеља од Матеја“. Кроз неко време готово сваком студенту ће постати досадно а заједно са досадом ће доћи и умор: то је другачији језик, друго схватање света и културе, а логично и култура изражавања је другачија. Да би светитељ Јован Златоусти постао близак и схватљив, потребно је учинити унутрашњи подвиг и та потреба за подвигом је необходан услов приликом читања сваког светог оца. То је оно, што ја називам својеврсном аскезом, односно превлађивање наше духовне лењости а људи како је познато, не воле да је увек савлађују и да прилажу напоре. Таква аскеза предлаже, наравно, да свој живот треба градити како уче Оци. Стога ту обично ничу потешкоће.

 

-Реците нам, дела којих отаца су Вам најближа?

-Могао бих рећи да је то светитељ Атанасије: његова „Реч о оваплоћењу Бога Логоса“ није проста класика него је на мој поглед, ремек дело. Или „житије преподобног Антонија“ од истог светитеља. Уопште код сваког Оца постоје нека дела, која су мени посебно драга. Узмите преподобног Максима. Нека његова дела су ушла у „Добротољубље“, односно у антологију светоотачке аскетике, например „Главе о љубави“ где се даје концентрисан израз духовног искуства тог великог подвижника и не мање великог православног мислиоца. Мени још искрено задовољство причињава читање таквих кристално чистих дела као што је например „Древни патерик“. Али проблем за мене се састоји у томе, што ја непрестано осећам у себи одсуство равноправног духовновог искуства које би ми дозволило да у пуноћи доживим светоотачка дела.

 

-Да ли су данас актуелна питања, која су свети оци разматрали у епохи раног хришћанства?

-Наравно! Још у младости ја сам дошао до закључка да мисли које ми изговарамо и које нам се чине оригиналне, у ствари су постојале и биле изречене раније у нешто другачијим формама. Вероватно је могуће рећи, да истински принципијалних питања као и одговора на њих нема пуно. Јер за православног хришћанина која су питања главна? Прво и најважније питање је како се спасити? И свети оци на њега одговарају и њихови одговори су такође за нас актуелни као што су они били актуелни и много векова пре.

Понекад говоре, да свети оци нису увек постављали питања например социјалног служења. Али шта је то социјално служење? То је пројављивање наше вере, јер вера без дела је мртва. Стога се социјално служење представља као једно од другостепених момената главног питања: како се спасити? Ако се стараш да оствариш то спасење, помажући људима, лечиш болесне или идеш у обилазак затвореницима онда на тај начин ти се стремиш ка циљу хришћанског житија. И при томе би увек требало памтити, да је достизање тог циља немогуће без приоритета унутрашњег над спољашним. А унутрашње је молитвени подвиг, духовно узрастање и задобијање Духа Светога. Без њих је незамисливо никакво социјално служење и остало спољашње деловање. То је аксиома православног живота.

 

-Зашто свештенослужитељи данас апелују на ауторитет отаца XX века а не на древне оце?

-Није увек тако. Лично ја често слушам како се свештеници у проповедима позивају на оце из далеке црквене прошлости. А како ћемо без тога? Јер Црква живи у вечности. И светитељ Игњатије Брјанчанинов, као и праведни Јован Кронштадски су заједно са преподобним Максимом Исповедником наши савременици. Али не савременици у том смислу да они живе са нама у једном времену, него у том што они живе у вечности ка којој ми непрестано стремимо да се сјединимо. Могуће је да данашњи свештеници чешће апелују на духовне писце XIX и XX века, стога што оци тог времена говоре схватљивијим за нас језиком. Опет понављам да сам ја сретао много свештеника који се непрестано позивају и на светитеља Јована Златоустог и на светитеља Василија Великог и тако даље. Стога не бих рекао да се они обраћају само ка оцима XX века.

 

-Студенти из патрологије пишу одељенске и дипломске радове. Да ли при томе студенти богословије доносе закључке које је могуће оценити као потребне и занимљиве?

-Наравно да доносе. Постоји низ радова који за саме студенте постају животно потребни и занимљиви, зато што се одједном отварају такви слојеви посматрања света о којима су они размишљали или површно или у потпуности у погрешном правцу. Постоје наравно и радови без стварне садржине, али постоје и веома озбиљни радови.

 

-Познато је да патрологија такође улази у наставни план Духовне Академије. Чиме се принципијално разликују академски курсови од оних из богословија?

-Ја предајем и у богословији и у академији услед чега се израдио овакав принцип: у академији обухватати те слојеве светоотачке писмености и богословља који се у богословији не изучавају. Али на жалост, овде ниче једна специфична околност: у Академију долазе људи из различитих богословија, где се патрологија предаје такође на различите начине. Иако постоји и општи курс, ипак много зависи од локалних услова, професора и тако даље. Понекад то, што изучавају например у Московској или Сретењској богословији, у другим местима бива непознато. Стога професор у Академији стоји пред сложеним проблемом: да ли да предаје материјал који је у принципу требао да буде обрађен у богословији или не треба.

По мом мишљењу, у Академији би требало да се предају у приципу посебни курсеви, односно да се расматрају некакви посебни делови, например постајање монашке писмености „златног века“ или црквени писци VI века и предавати по тим деловима подробније и дубље. У Академији би требала бити специјализација. Али сада је степен припреме студената из различитих богословија различит и то изазива потешкоће. Стога би професор све време морао да осцилира између специјалног курса и општих тема. Ево ја вам например предајем о светом Дионисију Александријском а долазе студенти из неке удаљене богословије који о њему нису ништа чули. И онда би требало понављати све то.

Осим тога, обично се заборавља, да је припрема лекција веома обиман процес, који одузима неколико година, а поготово припрема посебних курсева. Код нас се залагање професора оцењује по веома примитивној шеми: по броју часова, а ти часови су само мали врх огромног леденог брега читавог рада професора. Уствари, могу рећи, да се ја увек старам да поновим за себе и обновим већ пређени курс а то такође захтева одређено време.

Share this post


Link to post
Share on other sites

-Да ли се патрологија предаје на државним универзитетима?

-Колико ја знам, на државним универзитетима патристика се предаје као историја хришћанске писмености или као део историје философије.

 

-Да ли студенти богословија данас располажу са квалитетним уџбеницима из патрологије?

-Постоји велики број лекција. Познат је општи преглед „Увод у светоотачко богословље“ оца Јована Мајендорфа. Недавно се код нас појавила књига искушеника Всеволода (Филипјева) „Пут светих отаца: Патрологија“. Веома су корисне књиге Константина Јефимовича Скурата. Најфундаменталнији је уџбеник Н.И.Сагарди „Лекције из патрологије“. Но велика провалија са тачке гледишта разрађених уџбеника се назире у разделу црквене писмености и богословља периода после „златног века“ у Византији. Овде би већ требало припремати посебан уџбеник (или још боље - лекције).

 

-Ви често упозоравате студенте богословија због коришћења несавесно преведених светоотачких текстова. А чије преводилачке радове ви сматрате успешним и адекватним?

-Колико сам схватио ради се о савременим преводиоцима? Опет понављам да је сваки превод само превод. Сваки преводилац, вољно или невољно прави грешке. Нема таквих преводилаца који никада не чине грешке и то је повезано са многим чисто субјективним стварима.

Несумњиво је да постоје добри преводиоци. Код нас ја могу издвојити Алексеја Георгијевича Дунајева, који као филолог веома добро преводи. Конкретно, поново пронађена дела преподобног Макарија Египатског код њега уопште нису лоше преведена. Али на жалост, његови ставови на светоотачко наслеђе су дубоко, по мом мишљењу, некоректни. И овде ниче питање: шта је то добар превод?

Превод то је или чисто предавање оригинала са чисто филолошке тачке гледишта, или је то ипак сагледавање дубљих слојева. Ја често радим са старим преводима и они ми се више свиђају него неки нови преводи без обзира на то што је тамо грешака такође доста. Али код њих постоји култура превода која је тесно повезана не само са културом језика него и са културом црквеног погледа на свет. Светоотачки текст то су текстови Хомера или Шекспира који су се више пута преводили при чему их је сваки преводилац саопштавао на свој начин. Црквени преводи то је оно што живи и ради у саборној свести Цркве. И стари преводи дела светих отаца се разликују од нових због тога што у њима присуствује дубока црквена култура. По степену те културе данашње поколење преводилаца не може се поредити са њима. Лично ја сам 30 година у Цркви и свом својом душом осећам, колико је дуг и мукотрпан пут усвојења црквеног језика и црквеног виђења постојања. У старим преводима постоје и грешке и пропусти, али они у себи носе задивљујућу чар црквене лепоте. Мени се чини да савремени преводи понекад пате од површности, равног сагледавања и не подижу духовне дубине слојева оригинала.

 

-Алексеј Иванович, какви су ваши планови за будућност? Да ли би хтели да остварите превод неког светоотачког дела?

-Планови за будућност то је већ како Господ да, али ипак ја сам већ практично завршио „Питања и одговоре ка Таласију“ преподобног Максима Исповедника и хтео бих да издам потпуни текст тог превода чији је први део био издаван пре готово 20 година. Сада ћу радити над тиме. А за даље се планира издање дела светитеља Теолипта Филаделфијског чији је превод такође при крају. Ја се надам да ћу са Божијом помоћи да га завршим. Надам се да ће ми Бог дати времена и снаге ради тога а њих обично увек недостаје. А тако би хтео још много шта да преведем!

 

-По чему су занимљиви ти преводи, на којима радите?

-„Питања и одговори ка Таласију“ преподобног Максима Исповедника су занимљиви због тога што је дати рад својеврсни „виши пример“ светоотачког богословља и аскетике. То је жива синтеза духовног искуства и виског богословља. Стога предстоји проницати у дубину сложене мисли преподобног оца, у његов сложени језик - одавде се између осталог и рађају моји коментари. Зато што мени некада није јасно, шта тај отац има у виду. Ја покушавам да објасним за мене непозната места и да им нађем светоотачке паралеле. Тако се појављују коментари који како се мени чини могу бити корисни и за друге, поготово за темељне читаоце. Као последица тога ја веома споро преводим. Проблеми настају и тада, када при схватању смисла грчког текста ја никако не могу да га поставим на руски језик. Стога се морају сећи фразе и смишљати некакве уметци да би то адекватно звучало на руском. Но, само по себи то дело јесте стварно једно од врхова светоотачке мисли.

Светитељ Теолипт је занимљив због тога што је он учитељ светитеља Григорија Паламе и значајан исихаста који је код нас познат само по некоректном преводу само једног дела у „Добротољубљу“. У XX веку су пронашли нови рукопис који садржи више од 20 дела овог светитеља. Ја сам почео превод са мојим бившим студентом, сада је он већ отац Александар Пржегорлински. Хтели смо да га брзо издамо, али је испало тако да дорада превода захтева много времена којега као и увек недостаје.

Светитељ Теолипт Филаделфијски је јединствен аутор. Он показује да се исихазам јавља не само као спор о суштини и енергијама у Богу, колико као јединствено духовно искуство које је изграђено од многих поколења православних подвижника. Сам светитељ Теолипт се није дотицао поменутих спорова али његова дела пројављују дубоку основу читавог исихазма као првенствено унутрашњег делања. Без светитеља Теолипта несхватљива је читава традиција православне духовности у њеним најбољим изразима.

Поред осталог, мени је веома занимљиво да се занимам преподобним Анастасијем Синаитом, неке преводе којега сам већ објављивао. Сада се занимам његовим уникалним делом које се зове „Питања и одговори“. Планова је много а који ће се од њих остварити –зна само Бог.

 

-Шта Ви мислите, са каквим знањима би требао да располаже студент богословије који је прошао све курсеве патрологије?

-Пожељно би било да се има што веће знање, али носити превелико бреме често зна да буде тешко. Када седаш у авион, могуће је са собом понети само одређени број килограма да не би било претоварености. Тако би и у пртљаг студента богословије требало ставити одређену количину знања. Било би добро када би они барем приближно знали ко је био овај или онај отац Цркве, када је он живео.

Например, ми на Литургији непрестано спомињемо велике васељенске учитеље. А ко је светитељ Василије Велики? Јер он је био жив човек, проживео је кратак али богат и светао живот, писао је дела од којих многа изненађују задивљујућом свежином благодатне мисли у којима се одразио његов непоновљиви, духовни лик. И тај лик се разликовао од истог лика његовог друга светитеља Григорија Богослова. И код студента богословије, по мом мишљењу, би требало да остане у души виђење духовног лика једног или другог оца Цркве који као да је „икона“ унутар наше душе.

У закључку бих хтео да изразим жељу да студенти богословије читају и саме свете оце и радове о светим оцима. Без таквог читања немогуће је задобијање пуноће духовног искуства и знања.

 

Са руског превео: чтец Дејан Ђуричић

Извор: http://www.pravoslavie.ru/srpska/55040.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Mirkogogic,
      Књига Путеви Руског Богословља, протојереја Георгија Флоровског, плод његове огромне ерудиције и одраз црквено-историјског погледа на свет, сасвим исправно се сматра – и, вероватно, свагда ће се сматрати – његовим главним научним завештањем. Књига је написана у Паризу, у навечерје рата, и означава свршетак његовог опуса над пуном историјом Православног Предања, које почиње од најдревнијих времена хришћанства, а окончава се у нашој епохи…
    • Guest
      Од Guest,
      Патрологија II - Епископ Атанасије (Јевтић), пдф

    • Од Jace Jerimoth,
      Монаштво нипошто није искључиво хришћанска идеја: њено постојање можемо пратити све до њених библијских корена. У позном библијском периоду у Палестини догодио се необичан процват јудејских монашких групација. Једној од таквих групација, највероватније, припадао је и Св. Јован Крститељ. Постоји претпоставка да је он био повезан са есенима — истом оном сектом којој су припадали свици пронађени у пећинама на обалама Мртвог мора. Веза Јована Крститеља са Кумранским заједницама може се оспоравати, па ипак, монашки карактер његове појаве — физичке и духовне — не подлеже сумњи. Он је живео у пустињи у посту и безбрачно; а његов позив на покајање и оглашавање близине Царства Божијег представља типично монашку тему есхатолошког очекивања, коју касније сусрећемо у учењу Исуса Христа.
       
      Интересантно је да са појавом хришћанства, монаштво као такво, није одмах прихваћено у крило хришћанске Цркве: оно се појавило тек у четвртом веку, заједно са почетком Константиновог периода. То се може објаснити тиме што су ране хришћанске заједнице ионако биле изоловане од друштва, постојале су ван њега. Али, тек што је хришћанство постало званична религија Империје, само што се Црква освестила након гоњења, устројила, обогатила, изградила раскошне грађевине, монашки покрет се одмах појавио и попримио масован карактер. Монаштво се појавило као пророчки покрет, као позив на будност, као опомена да се Царство Божије приближило, али још увек није у потпуности наступило, да је још увек рано „уживати иа ловорикама".
       
      Основну црту монашког покрета чинио је његов фундаментално библијски карактер. Показало се то пре свега у томе што су се монаси удаљили да живе у пустињи. Пустиња — то је место на којем нема воде. На Блисиом истоку, где је монаштво рођено, постојање или непостојање воде било је питање живота или смрти. Због тога је пустиња схватана као место где нема Бога, где царује ђаво (упор. искушења Христа у пустињи, а такође и Јер. 2, 6; Лк. 8, 24; Мх 12, 43). Према житију Св. Антонија Великог које је написао Св. Атанасије Велики, Антоније се, удаљивпш се из света, настанио на гробљу, међу гробницама — то јест опет на месту на којем је господарио Сатана (гробља су у то време била ван градских зидова, па према томе опет у пустињи).
       
      Према обичају древних Јевреја на дан Искупљења (Јом Кипур) у пустињу је пуштан јарац крји је на себи носио грехе Израиља. Тај јарац, од којега је. успут да кажемо, настао израз , јарац отпуста", био је предназначен Азазелу, злом демону пустиње (упор. Лев. 16, 6 и даље). У пустињи су Јевреји лутали четрдесет година пре но што су ушли у Земљу Обећану. Једном речју, пустиња је представљала квинтесенцију свега туђег, непријатељског; једино занимање могуће у пустињи било је очекивање кише, припрема заулазак у Земљу Обећану или за Други Долазак. Удаљити се у пустињу био је акт очишћења; то није било бежање од живота, него од свих оних сурогата Царства Божијег које је нудила држава. И управо зато што је држава процветала, што су се градиле цркве и дворови и нагомилавало богатство, монаштво је осећало духовну потребу да претрпи искушења. И што су искушења била тежа, то се сматрало бољим у духовном смислу. Тако је манастир Св. Саве у Израелу био изграђен у пустињи недалеко од Мртвог мора, испод нивоа мора, где не постоји ниигга осим камена и неподносиве јаре, и где чак ни близина воде не доноси олакшање. Може се рећи да, у овом нашем времену процвата материјалних достигнућа, опадање монаштва сведочи о очигледној духовној слабости.
       
      Нешто касније монаштво се вратило у град, вндевши да је присуство ђавола изражено и тамо. У самој ствари, ни нама не би био на сметњи манастир на Тајмс скверу ...
       
      У четвртом веку монаштво поприма масован карактер и распростире се по читавом Египту, Палестини, Сирији и Малој Азији. У то време, као што смо већ напоменули, монаштво се строго држи библијског духа, духа древних пророка, неконформиста који су протестовали против општеприхваћеног друштвеног поретка и организације. Монаси су протестовали и против црквене јерархије. Када је неки од ученика запитао једног од египатских стараца чега монах треба да се прибојава више од свега, овај је одговорио: „Жена и епископа". Јер и први и други одвраћају од аскетизма и монашког живота. Страхови монаха од организовне Цркве били су природни: прихваћена од стране света, Црква је убрзо подлегла свим саблазнима овога света, и, пригрливши свет, пригрлила га је са свим његовим несавршенствима и гресима. Због тога је монаштво било потребно Цркви, да је опомиње на њену истинску природу да постоји у свету, али да она није од овога света. Ово су добро разумели Кападокијски Оци, који су упорно инсистирали на неопходности монашког идеала у крилу саме Цркве.
       
      У почетку су монаштво чинили у основи прости људи. Св. Антоније Египатски, на пример, није умео да чита ни да пише. Али, убрзо су се међу монасима појавили и представници интелигенције, и тада су почели да се уобличавају проблеми - духовни и интелектуални.
    • Од Брка Жарковачки,
      http://otacnik.blogs...11/10/2011.html

      1. Петар Јевремовић, Патрологија у огледалу херменеутике, едиција Кључ, књ. 6.







      2. Оскар Кулман, Крштење у Новом Завету, превод: Маријана и Срећко Петровић, едиција Кључ, књ. 7.







      3. Етјен Жилсон, Увод у хришћанску философију, превод: Лазар Нешић, едиција Кључ, књ. 8 (саиздавач Бернар).







      4. Давор Џалто, Plus Ultra, едиција Полис, књ. 1 (саиздавач радио Слово љубве).

      5. Алексеј Лосев, Жена мислилац (роман), заједничко издање са Агенцијом за издаваштво Бернар.

    • Guest - . . .-
      Од Guest - . . .-,
      Исповедање вере светог Никифора Цариградског
      [1]

      Какво је исповедање нас Хришћана, и које је, време је да, колико је могуће, укратко кажемо.
      Ми, дакле, по ономе што нам предадоше од почетка очевидци и служитељи Логоса (=Апостоли), и они који су после њих наследили њихова предања, богојављени и божански наши учитељи (=Свети Оци),
      Верујемо у једнога Бога Оца Сведржитеља, свега видљивога и невидљивога Творца и Господа, Беспочетнога, Невидљивога, Несхватљивога. Непроменљивога, Бесконачнога. И у једнога Господа Исуса Христа, Сина Његовог Јединородног, беспочетно и безвремено и пре свих векова Засијавшег из Очеве суштине. И у једнога Духа Светога, Који од Бога и Оца произилази, и са Оцем и Сином заједно се богословствује (= поштује као Бог) и заједно слави, као Саприродан и Савечан.
      Тројицу прослављамо по Ипостасима, то јест по Лицима, и свакоме од речених (Лица) очувавамо непомешана и несливена одређујућа својства, као никако не прелазећа (на друге) или покретана. Оцу придајемо нерођеност и да је Узрок ових (Двојице) од Њега, Сину рођење, а Духу исхођење, и да су (Они) од Узрока Оца, схватајући (тако) да су засијали Овај (Син) — Рађан и Онај (Дух) – Исходећ, и да је сваки произашао као Светлост од Светлости, (тако да је) Једна Надсветска Трисветла и Тросунчана Светлост. Клањамо се Јединици по суштини и природи, Која се сходи у једну надсуштинску и натприродну Божанства Висину, Која има исту недељиву и нераздвојну и славу и моћ, и познавана је у једном истом хтењу и вољи и у једној сили и енергији, и, као над свима Царујућа и свиме Господарећа, од све видљиве и невидљиве твари је поштована и обожавана као Равночасна и Сапрестолна. Јер Једно је у Тројици сагледавано Божанство, Јединствујуће истошћу суштине, а Три су Ипостаси у Једноме Божанству, нераздељиво раздељививане различитошћу својстава које око сваке (Ипостаси) унутар постоје. Нити Сина због рођења отуђујемо од суштине нерођенога Оца, нити Духа (Светога) од Оца и Сина због исхођења; нити познајемо сливање због јединства и недељиве саприродности, него у заједници природе сједињујемо разлику посебности. „Јер се (Света Тројица) раздељује нераздељиво и саједињује раздељено; јер је Једно у Тројици Божанство, и Тројица су Једно, Они у којима је Божанство, или, тачније речено, Они који су Божанство“, како нас је тајноводио (= тајински научи) највећи међу теолозима (Св. Григорије Богослов, Беседа 20, 6).
      Оца, дакле, поштујемо као Бога, од Којега је све из небића приведено у биће (=постојање); Сина као Бога прослављамо, кроз Којега је све постало и очувава се у суштинском пребивању; Духу Светоме као Богу поклањамо се. Тиме Троје поштујући, не раздвајамо Једно Божанство у три Бога, да бисмо избегли трибоштво (= тритеизам), боље рећи многобоштво, што је најбезбожније. И савршенога Свакога од Њих познајемо, јер не (као да) од три несавршена неко једно савршено исповедамо, него од Троје савршених Једно Надсавршено и Пресавршено, као што нас учи теологија богопосвећених Отаца. Нити, дакле, покушавамо да Ипостаси, као отуђене и различите природе, неједнакошћу и неравношћу расецамо, него (Их) раздељујемо разлогом (=принципом) (личних) својстава, спајајући (Их) у Једност суштине, одбацујући у томе (=међу Њима) превасходност или мањкавост. Јер веће или мање односно суштине није могуће сагледати, нити у Тројици по суштини или Божанству, (тако) да Аријанско беснило угасимо, из којег је и са којом је нама сада борба; нити пак (све) у једну Ипостас сливамо или спајамо, него раздвојено постојећим Лицима и Стварностима и Именима, а сједињено по суштини, потврђујемо, (тако) да Савелијеву лудост укинемо — та два зла (међусобно) супротна, а (подједнако) безбожности садоприносећа. И, (све)обухватно речено: спајамо раздељујући побожно, и раздељујемо спајајући богодолично. Тако: оно што је раздељено Ипостасима, то сједињујемо заједницом природе; а оно што је сједињено суштином и Божанством, то разликом Ипостаси познајемо, (те) обострано о Великој и Божанственој и Највишој Тајни наше богомудрости благочестиво (=православно) и здраво верујемо. И тако, будући поклоници у Духу и Истини (Јн 3, 36) Свесвете и Надсуштаствене Тројице, служимо Њој у преподобности и праведности вере, у чистој и непорочној слави, све дане живота нашег.
      Тако, дакле, засновани и утемељени у овом кратком и једноставном Богословљу (Тројичном), следствено даље исповедамо:
      И Једнога од Једносуштне и Надбожанске Тројице, Господа нашег Исуса Христа, Сина Божијег и Бога нашег, Сјајност славе Очеве, Светлост од Светлости, Неизменљиву Слику Оца, Карактер (=Обличје) Бића Његовог (Јев 1, 3), да је у телу дошао на земљу, и поставши човек, Домострој (спасења) за нас извршио. Јер Он, ради срдачне милости и милосрђа (Свога), покренут неизрецивим човекољубљем, није трпео да гледа до краја природу нашу поробљену горком тиранину, него је благовољењем Оца и садејством Пресветога и Живоначалнога Духа, не лишивши се нимало Очеве славе, нити умањен у нечему од Сопствених и Богодоличних достојанстава, спустио Себе у добровољни кеносис (=унижење, Фил 2, 7). И оваплотивши се од Духа Светога и од Пресвете, Славне и заиста Богородице Приснодјеве Марије, и душом и телом предочишћене Духом, јавио се Човек по свему, без греха, обукавши ову смртну и пропадљиву, опипљиву и описиву природу, и произашао је Један и Исти од обојега, од Божанства и човечанства; савршен по свему и неизменљив остао Божанством, и савршен такође и непроменљив човечанством, у којем је са нама заједно живео, и преступ од Адама (настао) Својом безгрешношћу је исцелио, а пропадљивост (насталу) од греха добровољним страдањем тела и животворном смрћу и богодоличним васкрсењем је укинуо, и подарио нама непропадљивост (=6есмртност). Јер је оживео тридневан поробивши смрт, и постао Прворођени из мртвих (Кол 1, 18), и људској природи отворивши пут у непропадљивост, свргнуо је невидљивога непријатеља од владавине над нама. Све је учинио и претрпео што се у свештеним Јеванђељима проповеда и што ми верујемо, чиме је старог Адама пресаздао (=препородио) и нашу природу обновио и у првобитно благостање повратио; и узневши се на небо учинио је првину наше природе саседећом на Престолу Очевом.
      Јер тако, да укратко кажемо, Велику и Часну Тајну Божанског Домостроја, исповедајући да се тако догодила, верујемо. А ако треба и мало опширније о томе излагати, због новониклих (јеретика), који неке новотарије измишљају против спасоносног оваплоћења Бога Логоса, и опет ћемо рећи:
      Да је, будући природом Бог, Јединородни Син и Логос Божији, Који је пре векова од Њега неизрециво и ванвремено рођен, не одбацивши да је (и даље) оно што беше — по природи Бог, у последњим временима века узео на Себе природу људску, и најприсније с нама у телу и крви заједничарио (=узео удела, Јев 2, 14), (те) Логос постаде тело и усели се у нас (Јн 1, 14), не просто тело узевши на Себе, него (тело) одушевљено душом разумном и умном. Он Исти је Један Син и после оваплоћења, једносуштан Богу и Оцу по Божанству, и једносуштан нама по човечанству, чувајући и одржавајући у свакој од природа које су се стекле у једној и истој Ипостаси (=Личности) и у сједињењу непроменљиве и неизменљиве и несливене суште у њима природне разлике у каквоћи. Јер то је ново и парадоксално мешање униженог Божанства и примљенога човечанства, од којих се збило оно познато сједињење по Ипостаси. Јер се рађа Бог са примљеним (човечанством), што је најпарадоксалније. Јер Логос, сав будући Бог, сјединио се са свецелим Човеком, сашавши се по истости у Једну сложену Ипостас.
      Зато и Ону Која (Га) је родила ми исповедамо да је изворно и истински Богородица. Јер Онај Који је од Оца ванвремено без мајке први пут рођен, од Ње произађе без оца други пут; не као да је Божанство Његово одатле добило почетак бића, него оставши оно што је био, узевши оно што не беше усвојио је. И постаде Посредник Бога и људи (Јев 12, 24), заједничарећи у свакој од различитоприродних суштина, велим Божанства и човечанства, сједињујући (их) јединственошћу Личности. Јер природе које су се стекле у једно, сачиниле су Једнога Христа и Сина и Господа. Јер се Један схвата Христос, произашао од обоје (=од обадве природе), и по замишљаноме и по јављеноме (=виђеноме). Као што је савршен и неизменљив остао Божанством, тако је и савршен и непроменљив био по човечанству; нестрадалан Он Исти по Божанству, јер је и бестелесан, којим је (Божанством) натприродно чудотворио чуда, и такође непропадљив и неописив и бесмртан; а страдалан по човечанству, јер се отеловио, по којем (телу) је природно подносио страдања, и смртан је Он Исти, и изобразив је и описив, пошто је постао човек од семена Давидовог. Логос пак усваја страдања сопственога храма (=тела): крст и смрт и остало што је благоизволео да домостроително за нас претрпи. Јер Његовом часном крвљу бисмо искупљени ми продани греху, којом је (крвљу) разрушио зид преграде, (то јест) непријатељство телом својим (укинуо, Еф 2, 14-15), измиривши небеско са земаљским, и устројивши једну Цркву и Сабор анђела и људи на небу и на земљи. Један је, дакле, обоје заједно; мада ништа не страдајући у сопственој (=Божанској) природи, каже се да је Он Исти пострадао за нас, не Божанством него земљаном природом, јер Му је својствено тело које је страдало. Кроза све је потврђивао достојанство Божанске природе и смерност људског сиромаштва, да не би Домострој (оваплоћења) био схваћен као маштарија. И остао је, како Бог у човечанству, тако је ништа мање и Човек у достојанству Божанства. Дакле обострано је био Један, заједно Бог и човек, Емануил.
      Пошто, дакле, тако у границама благочешћа (=Православља) стојимо, тако о томе мислимо: проповедамо двострукост у Њему саставших се суштина (=природа), са својствима (њиховим), јер је свака од њих савршена и неумањена; такође објављујемо суштински настало од њих стицање ипостасним сједињењем у јединство Личности. Не расецамо, не раздвајамо у двојицу синова Једнога Господа Исуса Христа, у Човека посебно и у Бога посебно и подвојено, те (тако) сујетно раздељељење умом помраченог и човекопоклоника Несторија укидамо; јер нити сливамо нити измењујемо доводећи у истост једне природе јединственост једне Личности него несливено и непомешано очувавамо разлике присутне у свакој природи, те (тако) уједно рушимо празноумног Евтиха сливање, заједно са онима око Севера (Антиохијског), који су с правом названи Акефали (=6езглави), јер и ови злобно сливају, и онај безбожно раздваја, тако да о Домостроју (оваплоћења) једно исто претрпе Евтих у односу на Несторија, што и о Теологији (Св. Тројице) Савелије у односу на Арија.
      Исповедајући, дакле, две савршене у Христу природе бићем и по њиховим природним каквоћама (=својствима), треба следствено са тим исповедати и унутар постојеће у свакој (од њих) природне воље и енергије (=дејства); јер је нужно када се верује да су двоструке суштине, заједно проповедати и ове (=воље и енергије) двоструке, јер се иначе неће очувати целовито савршенство у њима (=у природама); пошто ове (=воље и енергије) карактеришу природе, и није могуће наћи природу безвољну и бездејствену (=неенергичну). Као што, дакле, (Христос) као Бог и хоћаше и дејствоваше, тако и као Човек и хоћаше и дејствоваше — и у божанским чудима и у другим стварима Домостроја; и није их имао међусобно супротне, јер су ове (=воља и енергија) примљенога (=човечанства) служиле и потчињавале се онима Примаоца (=Божанства). Као што се, дакле, код Њега ништа не сагледаваше супротно и противно из сједињених природа, мада су оне супротне (=природом различите), и то је доказано, — јер оних чије су суштине различите, и принцип начина постојања је различит, што се баш код различитоприродних показује, — нужно је да и суштинске по вољи и енергији каквоће (=својства) буду различите, јер кроз њих стичемо и познање природа; пошто и оних чија су дејства једна иста, и природе су равночасне (=исте части). Јер тако ће бити лако схватљив Христов начин богочовечанског дејствовања, којим је међу нама живео, који се већ описно схвата одговарајућим називом двострукости природа, објашњавајући двострукост дејстава. Јер начин сједињења има у себи очуваван принцип разлике (природа). Јер тако ће се допустити и да дејствује свака природа са заједничарењем друге. Зато не проповедамо једну вољу и енергију (=дејство) у Божанском Домостроју (оваплоћења), лишавајући суштине (=природе) обојега што свака од њих има природно, ако нећемо да и саму природу потпуно разрушимо, како не бисмо боловали од заблуде безумног и манитог Аполинарија, а са њим заједно свргнућемо и (ново)јављену заверу око Сергија и Пира која (говори) о правом Логосу као бездејственом и безвољном.
      Овако ми мислимо (=прослављамо) Тајну Часног и Спасоносног Домостроја (оваплоћења), која, по речима Богоносца, и поимана остаје неизрецива, и изговарана (остаје) непозната. Исповедамо, зато, да смо, њиме (=Домостројем=Христом Оваплоћеним) посећени и спасени; и, заједно са свим што је код нас свештено поштовано, поштујемо и целивамо и његове свете и уважене символе и обележја (=свете иконе), кроз које нам се, слично јеванђелској историји, он изображава и означава, да нас подстиче на спомињање учињеног за нас Спаситељевог снисхођења, као што смо, одувек и од почетка наслеђујући деца од отаца, благочестиво примили.
      Ове (символе и обележја) држећи, одајемо (им) почасно поштовање, а не приносимо поклоњење по обожавању — небило тога! — које приличи над свима Владајућем Богу. Јер сви који су научени Богом у Духу, знају разлику у поштовању, и какво треба и Христу и Богу нашем поклоњење одавати, и свештеним иконама одговарајуће давати поштовање, и кроз њих част на прволик узносити.
      Уз то поштујемо (и) чесне иконе Пресвете, Пречисте Владичице наше и истинске Заштитнице Приснодјеве Марије, Која је бесемено и неизрециво родила по телу Господа нашег Исуса Христа Бога; такође и (иконе) Светих Анђела и свих других Светих који су од века (Богу) угодили, чије спомене православно прослављамо и (чије) молитве тражимо, јер они живе у Богу и Њиме дејствују, и онима који (им) притичу и моле се, могу помоћ и подршку давати, силом и благодаћу коју од Бога у себи имају.
      Од овога, дакле, исповедања вере шта је узвишеније и поштованије? Јер нема, нити ће бити, друге осим ове вере, коју управо и једину назива вером Апостолска реч, јер о њој каже: „А пре доласка вере, бисмо под Законом чувани, затворени за веру која се имала открити. Тако нам Закон постаде васпитач за Христа, да би се вером оправдали; а када дође вера, више нисмо под васпитачем. Јер сте сви синови Божији вером Исуса Христа; коју имамо као котву душе, чврсту и поуздану, која улази унутар иза завесе, где претеча за нас уђе Христос“ (Гал 3, 23-26. Јев 6, 19-20).
      [1] Свети Никифор (758-828) рођен у Цариграду од мајке Ирине и оца Теодора, који је у време цара Копронима прогоњен због поштовања светих икона. За патријарха изабран је 806. године. Енергично је устао против јереси иконоборства коју је настојао да насилно уведе цар Лав V Јерменин, па је од њега прогнан и као прогнаник преминуо је 2.јуна.
×