Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Ромејац

Соња Бисерко: Цела српска историја је велика лаж!

Recommended Posts

Ova baba je vrlo opasna za ceo region. Svaki dan se pojavljuju svakojaki (ne)ljudi (između ostalog i Biserko) koji priželjkuju rat, koji bi ponovo da se ovde kolje, ubija, siluje i sl. Oni su popili svu pamet ovog sveta, oni su neka elita koja je duboko zaglibila u 90-tim, izkompleksirane osobe pune mržnje i gneva. Ratni huškači 21. veka, ljudski škart.

 

Njoj treba oduzeti državljanstvo RS i proterati, siguran sam da neće ostati beskućnik negde "tamo" (odakle je i finansiraju).

Ja bih seo u letnjikovac iza kuće, nju vezao za drvo, pijo pivo i na svakih pet minuta bih je zveknuo bejzbolkom....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja stvarno ne znam kako bi hriscani trebalo da se ponasaju u ovakvim situacijama... ja sam ateista.

 

Ali primecujem da tema nema ni dve strane a vec ste:

- pozeleli da je neko ubije

- nazvali djavolom

- proterali iz zemlje

a) Ja to od srca priželjkujem, majke mi b) Ona nalikuje djavolu (djavo = klevetnik, opadač) v) Ja je ne bih proterao iz zemlje već sa Zemlje, ali bojim se osvete vanzemaljaca ukoliko postojhe....

Share this post


Link to post
Share on other sites
Па ајд онда да укинемо и затворе , да се неком неком не ћефне да нас стрпа тамо . Није у томе ствар .

 

Разлика је у томе што затвори постоје свуда у свету, а држављанство се не може нигде одузети особама које су га стекле рођењем. Барем колико је мени познато. Одузима се једино ако се ради о двојном или стеченом држављанству, тј. натурализацији, и то само у екстремно ретким случајевима.

 

Ако грешим, нека ме неко исправи...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Одузима се једино ако се ради о двојном или стеченом држављанству, тј. натурализацији, и то само у екстремно ретким случајевима.

 

Ako ona nema još koji pasoš evo tu me seci. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vedrana je neozbiljna u odnosu na baku Bisreko, svaka druga reč joj je psovka, luda Istrijanka, komičarka.

Они тек треба да прођу ово што смо ми углавном оставили иза себе. Не завидим им уопште.

Не погађају ме ни наше бабе ни њихове будале, мене плаши да ми не кренемо оваквим појавама да дајемо на значају који те појаве одавно немају.

Share this post


Link to post
Share on other sites
У нормалним државама се брани право на слободу говора. А право на слободу говора не постоји ради одбране испољавања истог или популарног мишљења, него УПРАВО због оваквих случајева, када су у питању непопуларни говори. И они се бране у нормалним земљама.

 

Свака слобода има ограничења. Тако и слобода говора. Не постоји неограничена слобода ни у једној области. Закон такву слободу не познаје.

 

Слобода са собом носи и одговорност, последице. Што већа слобода то (би требало да буде) и већа одговорност.

 

У модерним "демократским" друштвим права и слободе су далеко изнад обавеза и одговорности. Тако смо добили и полако добијамо генерацију неспособних, размажених, агресивних деришта са својим "дечијим правима", а са мало обавеза. Политичаре лопове и уништитеље са својим "правима", имунитетима, заштитом.... Тако добисмо и ову несрећницу Соњу Бисерко да нас уништава и убија културно, историјски, правно, међународно... јер за име демо(н)кратије има (безусловну) слободу говора.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Устао сам јој ономад у трајвану... `ел ми се рачуна то у дело?  :.mislise.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vi imate strašno zastarjelu i neaktuelnu definiciju mrzitelja i neprijatelja naroda srbskoga!

Mi imamo danas najmoderniju definiciju mrzitelja i neprijatelja naroda češkoga što postoji!

Mrzitelji i zaporodanci su na primjer oni poslanici u parlamentu Češke Republike i zlosinovi koji su 14.7.

2012. odglasovali vraćanje svim crkvama ukradenih imanja od strane komunista, naročito Crkvi katoličkoj!

ZRÁDCI ČESKÉHO NÁRODA

Kakvo je mišljenje neutralnog promatrača o gore rečenom, imali u tome što istine?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nikad nisam razumeo zašto je pravilno i bitno ne reagovati na negativne pojave. Ne vidim da se time bilo šta dobija. Kao kad razmaženo derište npr. krene da zaurlava u prodavnici. Šta, svi treba da ga ignorišemo, i trpimo, ili roditelji treba da preduzmu nešto da ga obuzdaju?

Две различите ствари. Над дететом имаш власт, над Соњом Бисерко немаш. Ако реагујеш, храниш их. Ако не реагујеш, као што нисмо у задњих пар година, овакве појаве нестају, као што је ова сад нестала из Србије па мора да урла по комшилуку да би је било ко уопште објавио.

Као што је контрапродуктивно објављивати разне спискове "србомрзаца", јер их тако оживљаваш и дајеш им простора у медијима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На радост верног народа Епархије диселдорфско-немачке, у петак, 31. Маја у Карлсруеу, окупила су се господа Архијереји: диселдорфско-немачки Григорије, рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије, захумско-херцеговачки и приморски Димитрије и умировљени захумско-херцеговачки и приморски Атанасије.

      У Храму преподобне мајке Параскеве у Карлсруеру Владика Димитрије служио је Велико вечерње са петохлебницом. Током наступајућег викенда у Карслуруеру биће извршено велико освећење Храма Преподобне мајке Параскеве, а у недељу ће у Минхену бити прослављена Епархијска слава, Свети Николај жички и охридски,  након чега ће уследити свечана академија поводом 8 векова аутокефалности Српске Православне Цркве.

      Извор: Телевизија Храм
    • Од Презвитер,
      Извор: https://eparhija-zahumskohercegovacka.com/?p=57667
      ЕПИСКОП АТАНАСИЈЕ (ЈЕВТИЋ)
      СРПСКА АРХИЕПИСКОПИЈА ЖИЧКА – ПЕЋСКА ПАТРИЈАРШИЈА И ЦАРИГРАДСКА ПАТРИЈАРШИЈА, ОДНОСИ КРОЗ ИСТОРИЈУ
      1) Покрштавање Српског народа из Цариградске
      Патријаршије (7-9. век)
      Покрштавање Српског народа, тј. примање вере у Христа и ступање у Цркву Његову, било је постепено и трајало је неколико векова. То је бивало и због насељавања Срба на широком простору Балканског Полуострва, јужно од река Дунава и Саве, уз реке Тимок, Нишаву, Вардар, Марицу, све три Мораве, Ибар, Дрину, Зету, Неретву и Требишњицу, па северније уз Врбас и низ Далматинске реке до Јадранског мора.
      tekst2.pdf

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Српска православна црква у Црној Гори „ужива нелегитимне привилегије" и убира приходе од давно „узурпиране имовине". Ово је став црногорске владе на коме почива темељна идеја новог Закона о верским заједницама. Тим трагом Нацрт закона сугерише развлашћивање Српске православне цркве и својеврсну национализацију њене имовине.
        Спровођење овог плана подгоричка влада доживљава као историјску ствар која ће до краја утемељити културни и грађански идентитет Црне Горе. Постоји, такође, уверење да је коначно пронађен „правни начин" да се релативизује духовна јурисдикција Српске православне цркве у Црној Гори, а потом спута и њен јавни и политички утицај.
      Отпор Црногорско-приморске митрополије, међутим, није ништа мањи него у ранијим споровима са државом Црном Гором. Нацрт закона је тренутно у Венецијанској комисији, а до краја јуна требало би да се нађе у скупштинској процедури. Тим поводом о историјским узроцима, пореклу и могућем исходу сукоба Српске православне цркве и савремене црногорске државе за Речено и прећутано говоре историчар др Александар Раковић, стручњак за црквено право др Далибор Ђукић и координатор Правног савета Митрополије црногорско-приморске Велибор Џомић.
      Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић
      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
       
    • Од александар живаљев,
      Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • 
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом
      Милош Ковић (Извор: ИН4С)
       
      Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља.
      Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи.
      После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“.
      Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића.
      Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама?
      У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству.
      Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају.
      Наслов и опрема: Стање ствари
      (Политика, 21. 5. 2019)

      View full Странице
×
×
  • Create New...