Jump to content
Gordana .

Uticaj internet medija u patologizaciji društva ili "Ko je bez greha neka prvi baci kamen"

Оцени ову тему

Recommended Posts

Kao društvo u celini i kao pojedinci postajemo sve više bezosećajni i ravnodušni. Verovatno za sebe mislimo da nismo učesnici u linčovanju i ismevanju drugih.
A da li je to zaista tačno? Koliko kamenja dnevno bacamo samo klikčući na "share" i na "vesti" koje to nisu, koliko učestvujemo u olajavanju i osuđivanju samo mrdajući kažiprstom? Koliko ljudi zapravo dnevno povredimo i ne razmišljajući?
Na ovu temu sam naletela na jedan izuzetan tekst, o posledicama hajke na život žrtve.
Zanima me da li ste nekad razmišljali o tim ljudima čije živote i muku razvlačimo po celom internetu? Kako to utiče lično na vas? Koliko razmišljamo o hrišćanskom aspektu našeg onlajn delovanja?

http://www.heraznanje.com/monica-lewinsky-ne-budite-virtualni-ucesnici-u-kamenovanju/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Procitah. Ne slazem se sa onim u tekstu da je cilj ponizavanje. Prosto, u centru je poriv da "budem bolji od...", iliti individualizam. Taj poriv je lakse hraniti online zato sto se ne suocavamo sa covekom "licem u lice", pa sve to postaje nacin za praznjenje (samim tim se gubi .

"licna nota")

90% napisanog na internetu ljudi ne bi rekli uzivo toj osobi (ovo pisem za one koji se suocavaju sa tom vrstom maltretiranja) zato sto su krhki i kukavicni.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Koliko kamenja dnevno bacamo samo klikčući na "share" i na "vesti" koje to nisu, koliko učestvujemo u olajavanju i osuđivanju samo mrdajući kažiprstom? Koliko ljudi zapravo dnevno povredimo i ne razmišljajući? . . . Zanima me da li ste nekad razmišljali o tim ljudima čije živote i muku razvlačimo po celom internetu? Kako to utiče lično na vas? Koliko razmišljamo o hrišćanskom aspektu našeg onlajn delovanja?

Hm. Mozda... Navikli smo na afere i "prljav ves", a gubimo "liniju" osecaja jer se prema svakoj vesti postavljamo isto. A nije isto. Jedan je slucaj kad starleti "slucajno" ispadne dojka (ili "slucajno" izjavi neku nebulozu), sto novinari "slucajno" zabeleze/uslikaju i tu ne vidim prostor za bilo kakvu zalbu od strane doticnih (sto ne znaci da podrzavam kliktanje na takve "vesti", definitivno sam za ignore). I druga je stvar kad neko zaradjuje na tudjoj nesreci/sramnom cinu. U oba slucaja ne bi trebalo reagovati ispraznim recima. Ne znam, u najkracim crtama: ako nemamo nikakvog dodira sa osobama o kojima ovde govorimo, onda ne treba da se time bavimo komentarisuci.

Posebni slucajevi su oni koji izvlace korist iz tragedije. Slucaj Tijane Juric bi se mogao koristiti kao primer: hajde da URADIMO nesto povodom toga (predlaganje izmene zakona). I svako "bavljenje" necim takvo treba da bude (a ne da se komentarisu suze oca ili neke ucesnice "Parova").

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја сам приметио нешто друго код себе кад обратим пажњу на ове несрећнике : задовољство  собом. Мислим да је то и најопасније у свему, ако ћемо са хришћанског аспекта. Срећа у несрећи па стварно не губим време на  ,,вести" и сл.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

How one tweet can ruin your life

 

For the longest time Jon Ronson reveled in the fact that Twitter gave a voice to the voiceless ... the social media platform gave us all a chance to speak up and hit back at perceived injustice. But somewhere along the way, things took a turn. In this passionate, eloquent talk, Ronson explains how too often we end up behaving like a baying mob — and that it's time to rethink how we interact with others online.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da, i ja sam mislila prvenstveno na Tijanu, pa onda na porodicu Ognjenović i takve slučajeve.

Ali i namenske " vesti" tog tipa, koje su fabrikovane da se sablažnjavamo, zgražavamo i da, osećamo superiorno su zapravo usmerene protiv nas, a ne aktera. Takve vesti i emisije menjaju naš odnos prema ljudima i čine nas hladnijim i bezosećajnijim.

Prosto nam menjaju moralna načela, postajemo rulja koja ne razmišlja o posledicama po drugog ( sami pali sami se ubili) i učestvujemo iz naših naizgled bezbednih fotelja klikčući mišem. A svi mi imamo fotografije na netu, kojima se natpisima može menjati kontekst, fotomontažom itd.

Znam za slučaj osobe kojoj je hakovan profil na fb dok nije bio tu pa su se fotošopirale slike u ženski donji veš i davale izjave o polnoj opredeljenosti....uglavnom, dočekao ga je uništen realni život

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ali i namenske " vesti" tog tipa, koje su fabrikovane da se sablažnjavamo, zgražavamo i da, osećamo superiorno su zapravo usmerene protiv nas, a ne aktera. Takve vesti i emisije menjaju naš odnos prema ljudima i čine nas hladnijim i bezosećajnijim.

Pre bih rekla da nam je to samo temelj, dobar izgovor i povod da budemo takvi (kako si opisala). Ljudi pocinju da makar ismejavaju i pljuju one koji "jesu" (deluju kao) bitni onda kada: imaju nesto protiv njih ili kada je odredjena osoba trenutno u centru paznje. I to zato sto oni nisu u fokusu, zato sto se njihovo ne vidi. I to nema toliko veze sa medijima, ljudi su takvi bili oduvek. Jevandjelske price su odlicni primeri.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Slažem se.

E sad, da li osetimo kada te loše osobine u sebi negujemo konzumiranjem određenih sadržaja i saučestvujemo u " kamenovanju" i koliko mi kao društvo formiramo sadržaj tih medija. Ili je sadržaj medija takav da adresira ono najgore u nama i neguje te vrednosti, tj koliko mediji prevaspitavaju narod u smislu šta je opšteprihvaćeno?

Koliko svako od nas stigne da razmisli o svojoj reakciji na ponuđen sadržaj i uskladi ga sa hrišćanskim vrednostima i da li je to uopšte moguće?

Ako je empatija hrišćanska vrlina, kako je moguće izbegnuti osuđivanje ili ravnodušnost?

Share this post


Link to post
Share on other sites

1. E sad, da li osetimo kada te loše osobine u sebi negujemo konzumiranjem određenih sadržaja i saučestvujemo u " kamenovanju" i koliko mi kao društvo formiramo sadržaj tih medija. Ili je sadržaj medija takav da adresira ono najgore u nama i neguje te vrednosti, tj koliko mediji prevaspitavaju narod u smislu šta je opšteprihvaćeno?

2. Koliko svako od nas stigne da razmisli o svojoj reakciji na ponuđen sadržaj i uskladi ga sa hrišćanskim vrednostima i da li je to uopšte moguće?

3. Ako je empatija hrišćanska vrlina, kako je moguće izbegnuti osuđivanje ili ravnodušnost?

1. Uvek je najopasnije ono sto se najmanje oseca, ono sto se podmuklo uvlaci pod kozu, ono neprimetno. I mislim da ipak mi kao drustvo formiramo sadrzaj medija (obratno vazi za maloletne-mediji ih prevaspitavaju jer su, kao nezreli, podlozni onome sto im se servira). Neces otici u Egipat da prodajes pesak, dakle, potraznja diktira ponudu. De facto, krivi smo mi.

2. Mozda nije pitanje "stizanja da se razmisli...". Mozda i ne treba "uskladjivati" sa hriscanskim vrednostima. Mislim da se, pre svega, vrednosti (koje god) usvajaju, pa one same vremenom postaju filter kroz koji gledamo svet. Otud podvig (u najsirem smislu te reci).

3. Smatram da je empatija prosto "posledica" visoke emotivne inteligencije, ne smatram je hriscanskom osobinom. Otud ono "ne daj svoj mir". Hriscanin "kapira" stanoviste drugog bez da se sa istim poistovecuje (ili da "oseca"). Tako barem mislim.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Студентски парламент и Хришћански социолошки центар Православног богословског факултета организовали су 14. децембра, у амфитеатру Богословског факултета, трибину на тему „Приватни живот, личност и интернет“. О овој теми су на претходној трибини говорили г. Родољуб Шабић и отац Оливер Суботић, а овога пута говорили су Лазар Добријевић, студент Електротехничког факултета и вероучитељ Милинко Милићевић, док је модератор била Ранка Маџаревић.

 

 

http://www.slovoljubve.com/sites/default/files/79/15/12/23.12.15_zbor_-_tribina_pbf_-_privatni_zivot_licnost_i_internet.mp3

 

 

http://www.slovoljubve.com/emisije/zbor-zborila-gospoda-hriscanska-tribina-pbf-privatni-zivot-licnost-i-internet

Share this post


Link to post
Share on other sites

Француска полиција отворила је истрагу о случају самоубиства који је једна деветнаестогодишњакиња преносила уживо преко апликације „Перископ”.

Девојка је, према писању француских медија, у уторак по подне скочила под воз на станици око 40 километара јужно од Париза.

Претходно је путем поменуте апликације, која омогућава емитовање снимака преко интернета у реалном времену, снимала себе у стану, најавивши снимак којим ће „послати поруку”, али је упозорила млађе пратиоце да ће бити шокантан.

У снимку је навела да је била силована и поменула име силоватеља.

Апликација, коју је „Твитер” купио пре мало више од годину дана, нашла се за релативно кратко време много пута у вестима због непримереног коришћења.

Овогодишња „Песма Евровизије” почела је скандалом због снимка који је постављен управо на „Перископ”.

Једна чланица руског жирија снимала је како су гласали и емитовала снимак пре званичне објаве резултата, што је забрањено. Због тога је удаљена из жирија.

Тинејџерка из Охаја преносила је уживо пре неколико недеља како јој силују другарицу.

То је видела њена пријатељица из друге државе и позвала полицију. И нападач и девојка која је преносила биће оптужени и следује им казна од 40 и више година затвора уколико буду осуђени.

Тужилац је био запањен јер, како је рекао америчким медијима, никада пре тога није видео случај живог преноса сексуалног напада.

Иако правила „Перископа” забрањују многе ствари, кориснике изгледа привлачи прилика да добију својих 15 минута славе, макар то подразумевало кршење закона.

Једна Американка са Флориде прошлог октобра снимала се 40 минута како вози у алкохолисаном стању.

„Возим кући пијана. Забава, молићу лепо! Хајде да видим хоће ли ме привести”, говорила је на снимку. Међу неколико десетина људи који су је гледали била су и два полицајца, којима је неко претходно скренуо пажњу.

Вожња је трајала довољно дуго да би открили локацију и привели је. На крају је прошла са условном казном од 10 месеци, новчаном од 1.000 долара и 150 сати друштвено корисног рада.

Супарничке групе девојчица у Тотенхему заказале су почетком априла тучу преко „Перископа”.

Гледаоци су чекали када ће да почне окршај, али неко је дојавио полицији. Када су полицајци стигли, туча је већ била у току, а многи су стајали са стране и снимали својим телефонима.

Скотланд јард је после на „Твитеру” објавио да су успели да зауставе „велику борбу” и да су запленили „боксер”.

Америчка полиција у Сакраменту имала је мало тежи посао јер није добила дојаву док су двојица мушкараца уживо преносила како се спремају да повреде трећег. Док су се возили аутомобилом, показивали су оружје, а гледаоци су „лајковали”.

У једном тренутку неко је тражио да докажу да је оружје право, па је један од њих двојице отворио прозор возила и опалио. Снимак се прекида у тренутку када су покуцали на врата човека ког су тражили, а потенцијална жртва није идентификована.

Преступници су приведени због низа прекршаја, укључујући махање ватреним оружјем на јавном месту и поседовање марихуане (на снимку је показују).

У свим наведеним случајевима прекршена су правила коришћења овог сервиса која кажу да није дозвољено приказивати непримерене садржаје као што је злостављање деце и животиња, наношење телесних повреда, подстрекивање насиља и претња насиљем.

http://www.politika.rs

Share this post


Link to post
Share on other sites

Утицај интернет медија у патологизацији друштва - блогери, јутјубери, интернет фрикови, интернет слава, претпостављена зарада која се готово никада не оствари, подстицање веома младих особа на различите врсте интернет проституције (латински Prostituere, што значи "јавно излагати", продавање услуга за новац, не нужно сексуалних). Можемо видети девојчице које редовно снимају сваки свој дан и као веома "запраћене" и популарне јутјуберке додавањем и измишљањем све слободнијих, уврнутијих и "оригиналнијих" снимака покушавају што боље и што већем броју људи да, једноставно речено, продају себе. Клинци више нису задовољни улогом пасивних посматрача, све више се нуде на интернет тржишту својим снимцима и фотографијама водећи свакодневно борбу за лајк више. Инстаграм је постао ружно наличје одрастања. Запање вас снимци и фотографије чија је патологија очигледна. Ми маторци смо се плашили фејсбука, мислећи да ће клинци постати интернет фрикови а они су се тихо повукли са ФБа остављајући га нама маторцима, и док се ми међусобно пљујемо, крвимо и лајкујемо на ФБу, клинци су на јутјубу и инстаграму створили свој свет у који су пренели све оно што су видели од нас, маторих - друштвену патологију. И док се ми бавимо политиком, они снимају договорене туче, док ми анализирамо узроке нашег друштвеног урушавања, они каче клипове где силују једни друге, док ми качимо меде и маце и куце на своје профиле, они се убијају. А ако то не раде, онда то гледају. И лајкују. Да ли су криви интернет медији, медији уопште, или ми матори који смо на неки начин прећутно одобрили најпре патологизацију друштва а затим и њено преношење на интернет медије, и сами увучени у целу ту заврзламу, остаје отворено питање.

Готово сат времена гледам и читам шта се догодило деветнаестогодишњој девојци, која је жртва ове патологизације. Овакви "случајеви" само показују колики је утицај друштва на медије и обрнуто, и како смо заправо на добром путу да сви, макар мало и макар понекад, изгубимо контролу над својим животом, у корист виртуелног света и лажног друштвеног бољитка. Нажалост, последице нису виртуелне, последице су итекако стварне. Ево и вести о деветнаестогодишњој Монализи Перез.

Monaliza-Perez-nezgoda.jpg

Monaliza Perez, jutjuberka iz Amerike, prilikom snimanja „najopasnijeg klipa ikad“ ubila je momka pištoljem.

Sve je počelo ovako:

„Ja i Pedro snimićemo najverovatnije najopasniji video ikad. Njegova ideja, ne moja“, najavila je Monaliza na svom Tviteru snimak u kom će pucati u svog momka i kolegu jutjubera, Pedra Ruiza Trećeg.

Njih dvoje su početkom godine počeli da prave priloge na vlogu, koji je trebalo da im donese novac i slavu, a na ideju da snime opasan video došli su kako bi povećali broj pratilaca na jutjub kanalu, samim tim i popularnost.

Monaliza je iz pištolja, iz neposredne blizine, pucala u Pedra koji je na grudima rukama držao knjigu debelih korica, koja je trebalo da ga zaštiti od metka. Taj recimo „ogled“, završio se smrću Pedra jer je metak probio knjigu. Snimano je s dve kamere, a scenu je u trenutku tragedije pratilo 30 posmatrača.

Pozvala je policiju nakon što je upucala mladića, ali on je brzo izdahnuo…

 

Њихова трогодишња ћерка је присуствовала овом снимању и била очевидац. Монализа је трудна. Убила је човека којег воли, са којим има дете и који је волео. Има само деветнаест година. Након свега овога, чека је 10 година затвора. За то време, њена деца ће расти без оца и мајке.

Зашто?

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У уторак, 15. октобра 2019. године у 13.бечком бецирку (Don Bosco Haus) одржан је скуп посвећен проблему екологије и друштва са освртом на хришћански допринос у решавању овог проблема. Поред госпође Изолде Шенстајн, активисткиње за очување природе при католичкој Цркви овај скуп су водили модератор Герард Франк, као и учесници из области науке, каритаса и еколошких организација.      Од стране наше Цркве по благослову Његовог Преосвештенства Епископа аустријско-швајцарског Господина Андреја учествовали су бечки свештеници: архијерејски намесник за Источну Аустрију,  протојереј Драган Бурташевић и протојереј Јован Алимпић, парох при храму Васкрсења Христовог. Тема скупа је била брига за очување и одрживост Божије Творевине (природе и околине) која је данас угрожена савременим начином живота.   Предавачи су пластично објаснили како од неумереног развитка стандарда преко све веће борбе за конкуренцијом може доћи до угрожавања природе и друштвеног живота. Мото овог скупа био је јединство правде, мира и чувања творевине.   Након тога су учесници били подељени у 5 група (наука, религија, политика, образовање и привреда) са циљем налажења решења поводом овог проблема. Наша религијска група истакла је значај поста  у којем се умереним и рационалним конзумирањем хране стварју шансе за оне који су угрожени глађу. Поред тога је важан утицај вероучитеља у школама који преносе осећај одговорности према природи својим ученицима, на којима лежи будућност света. На крају су организатори припремили послужење (бифе) за све присутне .   Сутрадан је госпођа Изолда Шенстајн посетила наш храм посвећен Рођењу Пресвете Богородице у 16. бецирку присуствовајући јутарњој служби. После разговора у парохијској сали она се лично захвалила Његовом Преосвештенству Епископу аустријско-швајцарском Господину Андреју, на подршци од стране наше православне Цркве, након чега јој је наш Владика уручио пригодне поклоне.     Извор: Епархија аустријско-швајцарска
    • Од Логос,
      У селу Орашац, надомак Аранђеловца, верни и богобојажљиви народ са својим свештенством у понедељак 16. септембра 2019. године дочекао је свога архијереја Јована шумадијског на имању породице Карић испред цркве брвнаре посвећене Светом Јоаникију, првом патријарху српском, чија се успомена на овај свети дан прославља.   Звучни запис беседе   Свету архијерејску Литургију служио је Преосвећени Епископ шумадијски Господин Јован уз саслуживање протојереја-ставрофора Миодрага Перића, госта из Сиднеја, архијерејског намесника орашачког протојереја-ставрофора Миће Ћирковића, протојереја Миливоја Старовлаха, протонамесника Ивана Теодосића, протођакона Ивана Гашића и ђакона Александра Бабића.   У склопу свете Литургије Епископ Јован је крстио малог Јосифа, сина протонамесника Дејана Тодоровића из Аранђеловца.   У својој беседи Епископ Јован је честитао породици Тодоровић и пожелео да мали Јосиф постане добар и веран хришћанин и потом поучио опупљене вернике о значају свете тајне крштења и миропомазања, а потом је поучио и кума о његовим обавезама као духовног родитеља малог Јосифа.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Разбојник на крсту,
      Свако од нас је, поводом неког туђег злодела, о коме смо изрекли свој суд, могао чути речи: нисмо ми позвани да о томе судимо. У таквим приликама углавном се цитирају речи Господње: Не судите да вам се не суди (Мт. 7,1),  и: Који је међу вама без греха нека први баци камен на њу (Јн. 8, 7).
       
      По питању суда о туђем злоделу, о отвореном греху, о јавној саблазни, можемо рећи да се најчешче крећемо по веома танкој нити. Човек лако може огрешити душу. Но, да ли то значи да се требамо повући пред злом, да пактирамо са њим? Хоћемо ли навући на себе плашт лажног смирења и утопити се у толстојевштини - непротивљењу злу? Како не бисмо упали у разапете мреже лукавога, потребан нам је јасан одговор на питање када је осуђивање грешно, а када није. Ово питање првенствено нас занима односно појединих догађања у нашој Цркви, али и односно „осуђивања“ уопште.  Наша вера је права вера, вера апостолска, вера светоотачка, вера богочовечанска, вера православна (Отац Јустин); она нам даје одговор и на питање како избећи крајности и десне и леве стране, и како ићи не по танкој нити, већ по чврстом тлу, царским путем, како бисмо избегли да због грешног осуђивање будемо и сами осуђени, али и да бисмо избегли да због равнодушности према отвореном злу, као млаки, будемо избљувани из уста Господњих (ср. Откр. 3,16).
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 17. августа у 19:00 часова предавање је одржао презвитер Синиша Смиљић парох улцињски, на тему ”Духовност и одговорност”.       Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Доносимо разговор са протопрезвитером-ставрофором проф. др Зораном Крстићем, који је објављен 2010. лета Господњег у мајско/јунском броју "Православног мисионара". Са уваженим порфесором разговарала је теолог Милана Ивковић.      Шта можете да нам кажете о процесима који се одвијају у савременом друштву, а који су описани појмом секуларизације? Како су ти процеси утицали на то да се Црква смести на периферију живота?   -Феномен секуларизације до сада није био битна тема православне теологије у Срба. Њему се приступало површно, као нечему што је неупитно, само по себи јасно и – са становишта хришћанства – у потпуности негативно. Међутим, овај проблем је толико сложен да површно бављење њиме само усложњава проблематику. На самом почетку важно је раздвојити појам секуларизације од појма атеизма. Ови појмови ни у ком случају нису идентични иако понекад изгледа да теолози ова два појма употребљавају као синониме. Као веома сложен процес, секуларизација није свуда довела до истих последица, што најбоље можемо уочити у разликама између западних и источних европских друштава. Иако је процес секуларизације подједнако захватио и једна и друга, на истоку је водио у агресивни атеизам, али на западу не.   Секуларизација је једна од основних тема изучавања и објекат истраживања како социологије религије, тако и социологије генерално, али и савремене теологије. Настанак и еволуцију модерног друштва је немогуће проучавати уколико се не узме у обзир феномен секуларизације. Прва карактеристика савременог света јесте свест о секуларности света (Д. Ђорђевић). Секуларизацију бисмо, генерално, могли да одредимо као процес еманципације друштва од црквеног туторства и ограничење утицаја који је имала религија на друштвеном, политичком и цивилизацијском плану (Ј. Петру), или процес у коме верске институције губе свој друштвени значај (Wilson), или Бергеров (Berger) закључак да је секуларизација процес у којем се области друштва и културе ослобађају доминације верских институција и симбола.   Овако широко одређење омогућава нам да размотримо како и зашто је до тога дошло. Теоретичари наводе три основне чињенице средњовековне европске историје које су омогућиле настанак и даљи развој процеса секуларизације:   1. Владавина Римокатоличке цркве, њен ауторитет и стремљење ка контроли људских живота и развоја европских друштава.   Први ударци неприкосновеном ауторитету Римокатоличке цркве дошли су из теолошке сфере. Протестанти су заступали идеју да спасење не зависи од цркве као институције, већ од самог Бога, поткопавајући тако, превласт Рима. Све што је Римокатоличка црква својим моћним административним апаратом урадила борећи се против нових идеја савременог друштва које су угрожавале њен статус у друштву – почев од контрареформацијског Тридентинског концила половином 16. века, преко нових догмата Првог ватиканског концила, па до антимодернистичких заклетви с почетка 20. века – није уродило плодом. Исто је тако и стварање протестанских верских заједница у Европи и, de facto, разбијање европског хришћанског јединства ограничило друштвену моћ Римокатоличке цркве. Али су разорни верски ратови током 16. и у првој половини 17. века били суштински разлог настајања једне нове културе. Основна карактеристика нове културе која се односи на религију је верска толеранција, и став да вера појединца не може зависити од вере властодржаца.   2. Употреба или злоупотреба религије од стране политичких чинилаца и њено повезивање са апсолутизмом.   У традиционалним средњовековним друштвима религија је давала легитимитет политичким одлукама, које су у то време изражаване апсолутистичком влашћу краљева и локалних феудалаца. Ова веза између политике и хришћанства се у периоду настајања модерности озбиљно доводи у питање, и то опет у периоду верских ратова. Раздељене и ратоборне стране у сукобу нису више довољно јака снага легитимитета политичких одлука. Он се доживљава као резултат договора оних на које се односи, а то нису само грађани, већ и властодршци, који су, такође, у обавези да се повинују закону. Крајња последица је раздвајање политике и религије и секуларизација саме политике. Догодила се демитологизација политике, што значи да користити политичке идеологије религиозног карактера које би давале легитимитет политичким одлукама више није допуштено и политички исплативо. То се сматра анахроним. Религија, тако, престаје да буде ствар државе и потискује се у ствар приватног.   3. Постојање искључиво јавне сфере у средњовековној Европи.         Око појма приватности вере постоје не мали споразуми. Често се трди да је комунистичка идеологија веру потиснула у сферу приватног, а да је после пада комунизма поново дошло време да се вера врати у сферу јавног. У овој тврдњи остаје нејасно да ли се приватно поистовећује са тајним и да ли се прави разлика између појмова јавно и државно. Формирање приватне сфере је једна од кључних карактеристика и новина модерности. Традиционална друштва негирају приватност појединца, што се и данас понегде може видети у малим, затвореним срединама, у којима снажна друштвена контрола још увек доминира над приватношћу појединаца. А сфера приватности значи област слободе појединаца, а не област тајности.  То у случају религије значи да је вера искључиво ствар личне одлуке појединца, а да је њено практиковање свакако јавно, сем у случају кад је религија прогоњена, као, на пример, у периоду комунизма. Појмови који се искључују нису приватност и јавност, већ приватно и државно. Залагање за повратак религије у сферу јавног је само по себи апсурд јер она већ јесте тамо. Али ако се мисли на повратак религије у сферу државног, онда је то покушај оживљавања анахроних политичких идеологија (попут теократије) које су током 19. и 20. века на Истоку само доводиле до директне потчињености Цркве држави. Ова недоумица је актуелна и у посткомунистичким друштвима, у којима још није довољно ојачао друштвени сектор, који је par excellence простор слободне активности појединаца и група. Када нема друштвене сфере, онда остају само индивидуа и држава, а религија у модерности није ни индивидуална ни државна ствар, већ слободно и јавно изражена воља конкретних личности да припадају такође конкретним верским заједницама, које су део друштва.   Да ли мислите да можемо да говоримо и о позитивним странама процеса секуларизације? Ако можемо, које су? Шта се подразумева под феноменом екскултурације, који је настао из овог процеса?       -Сложен, вишедимензионалан и дуготрајан процес трансформације традиционалних друштава у модерна – при чему је секуларизација битан елемент ове трансформације – захтева изнијансиране ставове у приступу. Уколико ове значајне промене које се односе на место и улогу религије посматрамо искључиво као негативан процес, у опасности смо да будемо окарактерисани као социјални песимисти. Тврдња једног таквог песимисте је следећа: религиозност данашњих људи је неупоредиво мања од религиозности људи у прошлости. Посматрано са овог становишта, секуларизација је исто што и атеизација, о чему смо већ говорили. Недовољно познавање функционисања и узрока настанка савременог друштва код верујућих људи може изазвати страх и жељу за бегством у религиозну сигурност неких прошлих времена. Историја се, тако, тумачи као деградацијски процес и – за разлику од социјалног дарвинизма, који сâм проток времена тумачи као прогрес – у овом случају имамо супротно виђење: социјални песимизам који се односи на религиозност људи. Многобројна спроведена истраживања, међутим, уопште не могу да потврде тезу о мањој религиозности савременог човека или, можда прецизније, о већој религиозности људи у прошлости. Златно доба религије је, по мишљењу тих теоретичара, илузија. Када говоримо о средњовековном хришћанству, највећи проценат података којима располажемо односи се на друштвену елиту, тако да би се тај период могао назвати златним добом религиозности друштвене елите, али је сасвим отворено питање каква је била религиозност осталих слојева друштва.         Ако, дакле, закључимо да је жал за прошлим временом неутемељен, а свакако и нереалан, онда нам остаје да трезвено и изнијансирано сагледамо и оценимо све елементе процеса секуларизације, које можемо посматрати у три равни:   1. процес секуларизације у ужем смислу, 2. секуларизам као идеологија и 3. секуларизација црквеног живота.       Под процесом секуларизације у ужем смислу подразумевам све оне крупне догађаје који су омогућили стварање савременог посветовњаченог друштва, а за које део одговорности сносе обе западне хришћанске конфесије – својим верским сукобима. Савремено друштво није настало као последица идеолошких избора, већ из потребе да се обезбеди миран живот грађана различитих, а притом зараћених, хришћанских конфесија. И данас постоје људи који сматрају да верске разлике дестабилизују једно друштво, а ако сами чланови цркава и верских заједница то потврђују својом нетолеранцијом, онда се и данас, као и у прошлости, широм отварају врата даљим секуларизацијским процесима.       Друга последица верских ратова, коју смо означили као демитологизацију политике и премештање религије из државне у приватну сферу, такође тражи вредновање, за које се морамо присетити Јеванђеља. Када ђаво по трећи пут куша Христа, одводи га на гору и показује му сва царства овога света и њихову славу говорећи: Све ово даћу теби ако паднеш и поклониш ми се. Тада му Исус рече: Иди од мене, Сатано, јер је написано, Господу Богу своме клањај се и њему једином служи! (Мт. 4. 9-10). Сâм Христос овде, као и на другим местима у јеванђељима, одриче сваку жељу за влашћу и моћи у друштву. На један парадоксалан начин процес секуларизације друштва – одузимајући од Цркве једну по једну друштвену област – поново је доводи до њене основне улоге, а то је да речима и делима сведочи у историји Царство Небеско. Остале области овога света овоме свету и припадају.        Посебно претерана љубав православних према држави може да доведе до питања да ли је нама Христос довољан, или је за прихватање Истине потребан и државни ауторитет. Са друге стране, можемо се запитати, зашто би Црква требала да даје легитимитет било којој државној власти. Демитологизација политике значи истовремено и ослобођење Бога од свих могућих политичких и осталих злоупотреба, које самог Бога означавају као извор, узрок и оправдање неправди, које су постојале и које ће постојати у сваком друштву. Римокатоличка црква је дуго била спремна да жртвује и саму поруку Јеванђеља да би задржала свој друштвени status quo.          Друго присећање на Јеванђеље се односи на веру као слободно изражен личноси чин. Христос позива да га следе они који то хоће. Ништа повезано са вером се не може засновати на неслободи.          Верска неутралност државе (ма ког степена она била) подстиче Цркву да се окрене својим члановима. Они су њена снага, и само живљење по Истини чланова Цркве доказује Њену вредност. Овако посматрајући, имамо право и могућност да поједине последице процеса секуларизације вреднујемо позитивно – Црква се враћа самој себи и својој основној  мисији, односно сâм процес секуларизације не угрожава бит Цркве, али свакако мења њено место и улогу у друштву.        За разлику од процеса секуларизације, секуларизам као идеологију не можемо позитивно вредновати, али у садашњем постмодерном, плуралистичком друштву секуларузам је само једна од многих космотеорија које се такмиче на позорници духовног тржишта.       И од секуларизације и од секуларизма за Цркву је много погубнија секуларизација самог црквеног живота. Она представља чин неповерења према Светом Духу и став да се поједини аспекти и области црквеног живота могу засновати искључиво на људској мудрости и знању, а не на даровима Светога Духа, тј. синергији Бога и човека.     Говорећи о друштвеној одговорности хришћана, поставља се питање у каквој се вези налазе са једне стране богословље, а са дуге стране друштвени ангажман, с обзиром на то да се примећује тенденција савременог богословља ка нечему што се назива „литургијски изолационизам.“        -У својој Социјалној концепцији Руска православна црква наглашава општехришћански став о недопустивости манихејског гнушања над животом света који нас окружује јер су свет, друштво и држава предмет љубави Божије. Ово истовремено значи и одговорност за тај исти свет и друштво. Црква постоји зарад света, а не зарад себе саме. Она треба да буде окренута свету, а не самој себи. У том смислу сваки изолационизам, па и литургијски, значи бављење самим собом. У свету и животу постоје реалне животне ситуације које Литургијом треба да буду обасјане и преображене светлошћу Царства Небеског. Онда је то актуелно и друштвено ангажовано.   Да ли можемо да говоримо о двострукој одговорности хришћана: пред друштвом и пред Богом – позивајући се на речи из светог Писма „подајте, дакле, ћесарево ћесару, и Божије Богу (Мт. 22, 21), или је то ипак једна те иста одговорност?“          -Реч је о једној и истој одговорности, а то је – ни мање ни више – него да буду со земљи. Хришћанима је поверено и од Бога задато да сведоче свету аутентичност живота. У томе се састоји највећа одговорност хришћана јер ако со обљутави, чиме ће се свет и друштво осолити. Љубав коју имамо међу собом најбоље сведочи или не сведочи о поменутој аутентичности.   Како и колико однос Цркве и државе утичу на свест, мисију и позвање, самим тим, и одговорност хришћана?          -Последице процеса секуларизације, о коме смо говорили, јесте и та да су у савременим друштвима односи Цркве и државе регулисани на другачији начин од оних у предмодерним друштвима, тј. у константиновском моделу односа Цркве и државе. Данас је тај однос заснован на закону – код нас на Уставу и Закону о црквама и верским заједницама – и не зависи од вере, воље или атеизма појединаца или политичких партија. Ти закони Цркви гарантују слободу деловања и заштиту од било каквих тоталитарних политичких идеологија, а све даље зависи – и све ће више зависити – од самих хришћана и од квалитета њихове вере.     Извор: Православни мисионар   Православни мисионар - часопис српске Патријаршије
      MISIONAR.SPC.RS

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...