Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Vizantiona

"Он освећује крв, памти је, не заборавља јаука невољних" - спомен на жртве ратова и геноцида у ХХ веку

Recommended Posts

Хрватски ветерани покушали да спријече комеморацију у Јадовну

Представници неколико хрватских удружења ветерана из посљедњег рата данас су се, уочи комеморативног скупа Дан сјећања на Јадовно, недалеко од тог мјеста, окупили на контраскупу, тврдећи да је број жртава, како истичу, "историјски фалсификат".

 

206792.p.jpg
Код Шаранове јаме одржан помен на страдале Србе, фото: СРНА
    

Учесници протеста покушали су, трећу годину узастопно, да блокирају пролаз до мјеста комеморације, али их је хрватска полиција брзо уклонила са пута.

Они су носили транспарент "Пијетет жртвама - Да, четничко-комунистичком антифашизму - Не!", пренијели су хрватски медији.

Комеморативном скупу код Шаранове јаме у Јадовну у Хрватској присуствовали су министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Србије Александар Вулин, министар културе Хрватске Берислав Шипуш, предсједник Српског народног вијећа Милорад Пуповац, предсједник Координације јеврејских општина у Хрватској Огњен Краус и Јован Вејиновић из Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Хрватске, као и велики број поклоника и потомака жртава.

У комплексу логора смрти Јадовно, према до сада прикупљеним подацима, који нису коначни, на најбруталнији начин убијено је 40.120 људи, углавном Срба.

РТРС

21 / 06 / 2015

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сјећање на страдање Срба средњег Подриња

У Братунцу ће сутра бити одржан централни комеморативни скуп поводом 23 године од великог српског страдања у околини Сребренице и Братунца на Петровдан 1992. године и у знак сјећања на све Србе средњег Подриња које су убили припадници такозване Армије БиХ током одбрамбено-отаџбинског рата. Радио телевизија Републике Српске уживо ће преносити овај догађај од 11 часова и 45 минута.

207760.p.jpg
    

Министар рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Миленко Савановић оштро је критиковао правосудне органе БиХ који нису спремни да процесуирају лица одговорна за злочине над Србима у средњем Подрињу и Бирчу, гдје је страдало 3.500 Срба.

- Тамо се десило највеће страдање цивилног становништва у протеклом одбрамбено-отаџбинском рату, рекао је Савановић поводом сутрашњег обиљежавања у Братунцу страдања Срба са тог подручја.

Парастос и прислуживање свијећа за покој душа око 3.500 настрадалих Срба, међу којима и за 69 убијених на Петровдан 1992. године, почеће у 11.00 часова на братуначком Градском гробљу.

У 11.30 предвиђено је полагање цвијећа код Централног спомен-крста.

Предсједник Пододбора Владе Републике Српске за обиљежавање значајних историјских догађаја Велимир Дуњић рекао је да ће програм бити настављен обраћањем званичника на градском тргу у 12.00 часова, након чега ће услиједити духовни програм.

Дуњић је најавио да ће, у оквиру обиљежавања страдања Срба, данас у 11.00 часова на градском тргу у Братунцу бити отворена пригодна изложба у организацији Републичког одбора породица погинулих и заробљених бораца и несталих цивила и Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и несталих цивила.

Изложба ће бити организована и 8. јула у Сребреници, у оквиру програма традиционалне меморијалне културно-спортске и хуманитарне манифестације "Петровдански дани".

Он је додао да су позиви за сутрашњу комеморацију, између осталог, послати свим амбасадама у БиХ, свим српским представницима у заједничким институцијама и свим члановима Предсједништва БиХ.

На Петровдан 1992. године убијено је 69 српских цивила и војника, а 22 су заробљена од којих половина још није пронађена.

Настављајући етничко чишћење на подручју братуначке и сребреничке општине, започето у априлу 1992. године, муслиманске јединице из Сребренице напале су на Петровдан 1992. године братуначко село Загони ради заваравања српских снага, а тежиште напада усмјериле су на сребреничко село Залазје гдје су вођене жестоке борбе.

Највеће злочине муслимани из Сребренице починили су током 1992. и 1993. године у братуначким и сребреничким селима Бјеловац, гдје је 14. децембра 1992. године убијено 109 Срба, Скеланима гдје је 16. јунаура 1993. године убијено 69 Срба, те у Сасама, Биљачи и Залазју на Петровдан 1992. године.

У Подравању 24. септембра 1992. године убијено је 32 лица српске националности, док је у Кравици на Божић 1993. године на најмонструознији начин масакрирано 49 српских цивила.

Српска села најчешће су нападана на највеће православне празнике Ђурђевдан, Тројчиндан, Видовдан, Петровдан, Божић...

За убиства Срба средњег Подриња, претежно цивила, међу којима је било

највише жена, дјеце и стараца, још нико није процесуиран, осим команданта муслиманских снага у Сребреници Насера Орића који је у Хашком трибуналу био осуђен на само двије године затвора, а затим ослобођен.

Породице убијених Срба тврде да постоје бројни докази о злочинима које је удружена злочиначка група предвођена ратним злочинцем Насером Орићем починила над српским цивилима и заробљеницима, а и свједоци који су гледали како зликовци масакрирају, кољу и свирепо убијају и пале српске жртве, али правосуђе БиХ ништа не предузима да процесуира починиоце тих злочина.

- Правду, истину, одговорност и казну за почниоце злочина над Србима у и око Сребренице већ двије деценије траже породице жртава, а Тужилаштво и Суд БиХ игноришу те захтјеве и породице с правом истичу да штите злочинце, рекао је Срни предсједник Организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из Сребренице Младен Грујичић.

Од око 3.500 настрадалих Срба из Сребренице, Скелана, Братунца, Милића, Власенице, Осмака и Зворника, у току посљедњег рата, скоро половина убијених били су цивили- старци, жене, дјеца и болесне, непокретне и слијепе особе.

Према подацима Републичког центра за истраживање ратних злочина, без једног или оба родитеља у Подрињу, током протеклог рата, остало је око 800 српске дјеце, а око 5.400 породица остало је без покретне и непокретне имовине.

Од априла 1992. до јануара 1993. године у нападима муслиманских снага из Сребренице уништено је и разорено на десетине српских села, масакрирано и на најбруталнији начин убијено стотине српских цивила у Сребреници и селима око Братунца, Милића, Сребренице и Скелана.

Организатор сутрашње комеморације и парастоса је Одбор Владе Републике Српске за његовање традиција ослободилачких ратова.

Због великог интересовања грађана из општина регије Бирач сутра ће бити организован бесплатан аутобуски превоз заинтересованих да присуствују парастосу настрадалим Србима у Братунцу.

У знак сјећања на страдање Срба средњег Подриња које су убили припадници такозване Армије БиХ током одбрамбено-отаџбинског рата, данас je на градском тргу у Братунцу отворена пригодна изложба.

РТРС

Share this post


Link to post
Share on other sites

Иницијатива да се изгради “Меморијални комплекс српских жртава геноцида”

 

Фондација „Свети Александар Невски“ и Српска народна партија покренућу у Скупштини Србије иницијативу да се изгради „Меморијални комплекс српских жртава геноцида“, који ће се бавити истраживањем масовних злочина над Србима у 20. веку, изјавио је данас председник те фондације и СНП-а Ненад Поповић.

Konferencija-Genocid-nad-srpskim-narodom

 

Како је објаснио на данашњој трибини „Геноцид над Србима у 20. Веку“, тај комплекс ће обухватати научно-истраживачки и образовни институт, музеј геноцида, архиву страдања, споменике, едукативне центре са мултимедијалним садржајима, изложбене просторе…

„Била би то јединствена, највећа збирка докумената о геноциду над српским народом у 20. веку. И што је најважније — збирка имена и презимена и подаци о свим српским жртвама током 20. века“, истакао је Поповић.

Додајући да је циљ данашње конференције да се укаже на тему геноцида над Србима у 20. веку, превасходно у светлу обележавања 20 година од хрватских војних акција „Олуја“ и „Бљесак“, Поповић је истакао да је задатак ове генерације историчара и политичара да не дозволе да се прекраја историја и да се на српски народ удари печат геноцида.

Први геноцид над српским народом, навео је Поповић, догодио се током Првог светског рата, када су аустроугарске и немачке снаге убиле 1,3 милиона Срба, готово трећину становништва Србије.

„Највећи геноцид над српским народом догодио се током Другог светског рата. Тада је убијено око милион Срба на подручју такозване НДХ у логорима у Јасеновцу, Госпићу, Јадовну, на Пагу, Максимовића шталама, у крашким јамама Велебита, логорима Горња Ријека, Тења, Керестинец, Лепоглава, Цапраг“, рекао је Поповић.

 

Крунски доказ намере геноцида над Србима, навео је пример Поповић, јесте Јастребарско, логор за српску децу у НДХ, а та вертикала наставила се, како каже, током ратова у СФРЈ, када је у акцијама „Олуја“ и „Бљесак“ протерано најмање 200.000 Срба, а између 2.000 и 2.500 је убијено и нестало.

„Срби су народ који је процентуално, у односу на број припадника, уз јеврејски народ током 20. века, претрпео највећи геноцид и етноцид на кугли земаљској“, рекао је Поповић.

Академик Матија Бећковић указао је на чињеницу да је највећи непријатељ сећања на српске жртве заправо српски народ.

„Ми се непрестано жалимо како се наше жртве не поштују, а у том непоштовању предњачимо ми сами. Нико није могао да верује да Срби, за које је постојала квота 100 за једног, могу доживети да их називају фашистима и геноцидним народом, а то је управо зато што немамо ниједно губилиште, ниједно стратиште на коме су пописана имена оних који су ту пострадали“, рекао је Бећковић.

Према његовим речима, на највећим стратишима, као што је Јасеновац, не зна се шта је то.

„Када људи долазе не знају шта да раде, није предвиђено да се ту запали свећа, нико се од младих не би сетио када види тај цвет да је ту био један од најстрашнијих логора у Другом светском рату“, рекао је Бећковић.

Он је додао да је потребно да имамо „макар неку ливаду“ на којој ће српске жртве бити забележене, на којој би венце могли да положе они који су злочине починили и да се суоче с тим.

„Прећуткујући дозвољавамо да нам кажу да смо ми криви“, сматра Бећковић.

И историчар Драгомир Анђелковић оценио је да народ који не ода достојну пошту својим жртвама, не попише их и нема адекватна споменичка знамења за њих, тешко да може да очекује ишта добро за свој народ у садашњости, али и у будућности. „Заборављене жртве поново су убијене“, рекао је он.

Некадашњи новинар Александар Митић уводећи присутне у тему конференције нагласио је да сваки народ има право да се бори да успомена на његово страдање буде барем поштована, ако већ правда не може да буде заодовољена.

„Српски народ то никоме не може да спори, али највише то не сме да оспорава себи“, поручио је Митић додајући да примери упорности других народа у обележавању својих страдалника, попут јерменског народа, не треба да нас постиде, већ додатно подстакну на борбу за сећање на наше претке који су страдали у 20. веку.

 

 

 

 

 

Извор: Спутњик/СНП

 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Култура сјећања и памћења" Видео снимци

 
 
У Музеју Републике Српске у Бањалуци 23. марта 2012. године је почео семинар о теми "Култура сјећања и памћења - oднос према жртвама холокауста и геноцида од 1939. до 1945. године".

- See more at: http://istorijabl.weebly.com/1050109110831090109110881072-1089111210771115107211141072/27#sthash.a73vgrYC.dpuf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сећање на Јасеновац у Стокхолму

26. мај 2015. у ВестиДијаспора

 

У петак 29. маја у згради АБФ у Стокхолму, биће одржано вече сећања на небројане жртве страдале у Јасеновачком систему хрватских концентрационих логора за истребљење Срба, Јевреја и Рома. Једини логор у Европи који нису надзирали Немци већ независна држава Хрватска (НДХ) и усташки режим током пуне 4 године.

jasenovac.jpg

Према подацима Интернационалне Комисије за откривање истине о Јасеновцу, у којој нема представника ни са хрватске, нити са српске територије, у Јасеноваöком систему хрватских концентрационих логора страдало је преко 700 000 Срба, 23 000 Јевреја и 80 000 Рома, од којих је било преко 110 000 деце до 14 година старости. Пробој логора априла 1945. започело око 1000 (неки извори наводе 970), а само њих око 90-ак је преживјело пробој.*

Ово је трећи пут да се организује програм сећања на страдање Срба и усташких жртава Јасеновацког система хрватских концентрационих логора у Шведској. Гости на претходним обележавањима су били 2013. филмски стваралац и бивши саветник Меморијалног центра Јасеновац-Доња Градина Симо Брдар, Еберхард Рондхолз историчар и публициста из Немачке; 2014. Милош Ковић историчар који је говорио у почецима Првог светског рата, на отварању изложбе коју је организовао Историјски музеј Србије и Музеј армије – Стокхолм заједно с нашм амбасадом у Стокхолму.

Ове године гости Програма 70. година Јасеновца су:

Професор доктор Жарко Видовић, рођен 1921. у Трешњу, старој Југославији – Босна и Херцеговина. Студирао је у Загребу, затим се пребацио у Сарајево тачно у време када су Усташе почеле с агресијом и пропагандом против Срба, Јевреја и Рома. Неколико пута је хватан и особађан у току Другог светског рата од стране Немачких И Италијанских снага у Сарајеву да би на крају био депортован у Јасеновац од стране НДХ. У Јасеновцу бива одређен, од стране Немаца, за принудни рад у Норвешкој, где је преко Земуна и Бејфјорда стигао у Нарвик 1942. тачно на Нацинални дан Норвешке, 17. мај. Градио је пут који се и дан данас користи у Норвешкој. 1943. године уз помоћ норвежана, локалног становништава, успева да побегне за Шведску. Наставља студије у Уппсали где је добио ћерку Загу. Како би средио своје папире одлази у тадашњу Југославију 1947. где бива затворен, и добија потпуну забрану напуштања земље уз прекид било какве комуникације с Шведском. Данас г. Жарко зиви и ради у Београду као пензионисани професор Историје цивилизацоије и уметности. Наставља да пише и предаје по свету. Специјално за овај програм у Стокхолму направљен је интервју с живим сведоком Јасеновца др Жарком Видовићем који из здравствених разлога није могао да допутује у Стокхолм у којем није боравио од 1947 године.

Зага Грип – ћерка Жарка Видовића, живи и ради у Стокхолму.

Драгана Мијатовић Томашевић – Директор и суоснивач Јасеновац анд Холоцауст Мемориал Фоундатион са ИЦТЈ, добротворне организације са седиштем у Лондону, која има као један од циљева да и финансијски помогне изградњу меморијалног центра у Доњој Градини. Писац књиге „Иван Ханс Мерц, римокатолицка „црква“ и истините лази“, у којој гђа Томасевиц расветљује феномен Католичке Акције на Балкану, познат само узим елитним круговима, а о којој шира читалачка публика врло мало зна. Предавање и предстваљање књиге ће се одржати на енглеском језику.

У току вечери биће приказана Изложба Јасеновац – Доња Градина аутора Симе Брдара заједно с докуметарним филмом истог аутора; као и video запис разговора с др Жарком Видовићем аутора Јелене Миле.

Програм су помогли:
Биро Републике Српске у Шведкој, Фондација Царица Јелена, АБФ Стокхолм, Амбасада републике Србије у Краљевини Шведској, као и Српска православна црква, Црквена општина Свети Сава – Стокхолм.

* У свих 5 логора било је нешто око 1 500 људи, око 450 их је било тешко болесно и заражено, они су били изнемогли, а остали су кренули у пробој. Ови болесни су на лицу мјеста побијени јер су се ипак бунили колико им је физичко стање дозвољавало. Цифре преживелих варирају од 88 до 93. http://www.dijaspora.gov.rs/secanje-na-jasenovac-u-stokholmu/


 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li u Srpskom narodu postoji inicijativa  za zivot .Ta teologija smrti nam je draza od svega ,samo umiranje stradanje trpljenje ,jadikovanje uzas nemastina beda .Koja je to vera ?Pravoslavna nije .Sto bi rekao Ava Justin Popovic pod tu vasionu koja glorifikuje smrt treba stavti dinamiti i razneti je !!!!!!Nema smrti samo zivot !Pa zivi zivot ovde sada ,ovo nije najgori od svih svetova iz koga samo cekamo da se izvucemo haos ,naprvaljen od strane nekog bica koje se izavljava nad ljudima .Svi narodi ukljucujuci Americki imali su stradanja i u 18 i 20 i u 13 veku .Mani se smrti zivot ne smrt

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li u Srpskom narodu postoji inicijativa  za zivot .Ta teologija smrti nam je draza od svega ,samo umiranje stradanje trpljenje ,jadikovanje uzas nemastina beda .Koja je to vera ?Pravoslavna nije .Sto bi rekao Ava Justin Popovic pod tu vasionu koja glorifikuje smrt treba stavti dinamiti i razneti je !!!!!!Nema smrti samo zivot !Pa zivi zivot ovde sada ,ovo nije najgori od svih svetova iz koga samo cekamo da se izvucemo haos ,naprvaljen od strane nekog bica koje se izavljava nad ljudima .Svi narodi ukljucujuci Americki imali su stradanja i u 18 i 20 i u 13 veku .Mani se smrti zivot ne smrt

 

Одлично си то рекао.

АЛИ ван контекста.

 

Нећемо ми да правимо меморијални центар да би гајили култ смрти, већ да оставимо потомцима предање о прецима и сећање на те претке који пострадаше зато што су Срби и православни.

 

Баш онако како то раде и други народи рецимо Јевреји( Јад Вашем) па и Американци и сви паметни народи.

То је управо залог живота - дати потомцима могућност да науче историју значи дати им мудрост да створе бољу будућност, да не праве грешке које су преци и поред те и такве историје правили, а правили су је управо зато што су хтели да забораве овај мучни део историје. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Jasenovac i ina stradanja nemaju toliko veze sa teologijom koliko sa istorijom, sociologijom, psihologijom. Ona su htjeli mi toga da se podsjećamo ili ne, dio naše kolektivne stvarnosti, našeg nacionalnog bića i našeg kolektivnog nesvjesnog. Treba toga da se sjećamo, i tih ljudi da se sjećamo, da ih (se) spominjemo; jer, i Boga molimo da ih se sjeća. I treba o stradanjima da govorimo, ('ako te zaboravim, Jerusalime, neka me zaboravi desnica moja'), kao i o nesreći, sramoti i greoti koju su i naši izrodi učinili npr. u Srebrenici. 

Ne znam za 'teologiju smrti', ali bar mi hrišćani život ne gledamo kao jednu linearnu duž koja ima početak i kraj, biološku smrt, već kao polupravu, sa beskrajem u vječnosti, po milosti Boga Trojičnog. Što je sjećanje na mučenike teologija smrti?! Pa živi su oni... Nismo mi 'propovjednici smrti', upravo se bunimo zbog jada i nepravde, jer svaka aveljevska nevina krv vapije sa zemlje Bogu... I diše ovaj svijet bolom od ljudskog zla, i disaće, dok se cijeli kosmos ne preobrazi u Danu kog čekamo...

 

A Simo Brdar je čovjek koji zaslužuje najdublje poštovanje, koji  je dvadesetak godina posvetio sebe Gradini, koji je u svojoj kući sačuvao arhiv  tokom zadnjeg nesretnog rata... čovjek sa licem isposnika i  mučenika (kako i ne bi, kad je služio sjećanju na nezamislivu muku i jad, pretvorio se u to sjećanje), dok bismo mi otišli (ili ne bismo) na godišnji spomen u avetnu spomen-oblast gdje trava bukvalno ne može da niknee, jer je zemlja prezasićena gvožđem, već 75 godina...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поводом враћања Титовог споменика у Ужице: опроштајно писмо убијеног свештеника

Прва комунистичка власт у Србији догодила се у Ужицу, а са њом и први масовни злочини. Међу стотинама ликвидираних грађана нашао се и парох ужички Милан Пашић. Ово писмо је пред погибију оставио жени и петоро деце. Кад већ толико читамо о споменицима Титу, Мајклу Џексону, Брус Лију, Бобу Марлију, Рокију и просјаку из Сремске Митровице, можемо и коју реч о нашим мученицима.

Titovo-Uzice.jpg

Драга Като!

Пишем ти ово писмо и молим те да га сачуваш деци као успомену. Истина, други својој деци остављају у наслеђе новац и палате, а ја, напротив, остављам им моје име и јуначку смрт која је већи капитал него новац и палате.

Мрети се мора. То је Божји закон и нешто што мора свакога постићи. Кажу људи: умро је природном смрћу кад неко умре после болести. Ја умирем насилном смрћу, па то није природно, али је свеједно. Смрт је смрт и она мора доћи. Како ће доћи, ми то не решавамо. То је ван наше моћи.

Ти Като буди јунак. Претрпи овај бол. Он је тежак, али се поднети мора. Ми имамо петоро деце. Њих нам је Бог дао и дужност нам је да се о њима бринемо. До сада смо се бринули заједно. Од сада та брига прелази на тебе саму. Ти ћеш се уплашити и рећи: шта да радим? Знам ја то. Отуда ти ово писмо и пишем. У њему је мој савет. И на њега се ослони, па ће поред свег зла бити добро бар толико док деца порасту. Дакле:

Замоли Остоју и нека дође Јован са колима и све ствари и намештај претерај у Љубање. Оно без чега можеш продај. Продај све душеке. За њих ћеш узети нешто пара, које су ти сада за исхрану деце најпотребније. Узми и онај душек од Јована Пишчевића, који сам му дао. Ствари дотерај Радовану или Остоји, ако би он хтео да те прими. Уосталом, и код Радована можеш бити.

Душан би требао да иде у Криву Реку код мојих. Ако Никола остане жив, нека ради са њим. Ако богословија проради ти га пошаљи да школу сврши. Ваљда ће водити рачуна о њему као сину свештеничком. Ако не буде богословије Душан ће остати на селу. Нека ради моју очевину.

Ацо нека продужи школу ако хтедне. Може остати у служби у којој је сада. Могао би вас помоћи. Уосталом, он је велики и паметан, па о њему немам много бриге.

Лепа нека напусти школу. Има она машина па нека се научи радити. Јула је са машином све вас спремила.

Мима ми чувај. Он је осетљив и тешко ће ме прежалити. Зато не пуштај гласа пред њим. Учини све да ме заборави. Док прирасту Ацо, Душан и Лепа, ваљда ће помоћи Мима и Наду. Ако ти се догна ти овај мој део имања продај. Ако Радован и Јула буду живи, они ће ти помоћи саветима. Рачунам на пашеноге, Миливоја Тешовића, попа Рада и још ће се ваљда наћи људи да ти помогну.

Рачунам да ћеш добити пензију. Она ће бити мала, јер дугујем свештеничкој задрузи па ће месечно нешто обустављати. Требала би да за моју сахрану добијеш 3000 динара. Али под оваквим приликама од тога неће бити ништа. Уосталом она два дуката одмах продај. То нам је сва готовина. Уосталом о томе се договори.

Ја имам дужан Благоју Савићу 1000 динара. Отиди код њега и реци му да ми опрости што немам сад вратити. Кажи му да остављам деци аманет да му то врате. Он је мој добар пријатељ. Замоли га да ти да још мало пара за моју сахрану. Ако би примила моју плату за септембар могла би му од тога нешто вратити, ако би ти за сахрану дао. Можда ћу добити и октобарску плату. Све зависи како ће се прилике одиграти.

Што се тиче моје сахране учини овако: Наручи прост сандук без икаквих украса и необојен. Тај ће те сандук коштати 400 динара. Покров узми обичан од хартије. Може човек да буде сахрањен у златном ковчегу, ништа му то не помаже. А ја сам био увек скроман и хоћу да се сахраним као просјак. Ти ћеш доцније видети да је ово мудро било. И овако уради, јер је то мој аманет који не би требала да погазиш.

Обуци ми мантију и немој ништа више. Ако хоће да ми обуку свештеничку униформу немој то дозволити. Хоћу да будем сахрањен клот као калуђер. Нека ме опјева поп Радосав. Он је од колега једини мој пријатељ. Њему једино хвала.

Отерајте ме и сахраните код оца. Децу не води. Имаће кад да ми на гроб дођу ако буду живи. Не тугуј. Има Бога.

Све вас воли и љуби ваш Милан

http://andrej.fajgelj.com/povodom-vracanja-titovog-spomenika-u-uzice-oprostajno-pismo-ubijenog-svestenika/

Share this post


Link to post
Share on other sites
NAKRATKO OTKRIVENA SPOMEN KOSTURNICA NA PAKRAČKOM TRGU
Posmrtni ostaci u katastrofalnom stanju

16.11.2015. 13:20 | Autor: Iva Milinčević |

Kako bi se uvidjelo stanje posmrtnih ostataka iz spomen kosturnice na Trgu bana Josipa Jelačića koja bi prema idejnom rješenju uređenja središta grada trebala biti preseljena na južni dio dosadašnjeg parka, danas su djelatnici gradskog komunalnog pogona nakratko otvorili betonski pokrov, a mi smo uspjeli s nekoliko fotografija zabilježiti dio pakračke povijesti.

Podignuvši pokrov, u kosturnicu se nije moglo ući jer se u njoj nalazilo 1,5 metara vode koju su tijekom dopodneva djelatnici Gradskog komunalnog pogona ispumpali. Točan uzrok plavljenja prostorije se ne zna, budući da godinama nitko u nju nije zavirio. Sumnjaju na odvodne vode, no narednih dana vidjet će se prodiru li i dalje.
Riječ je o prostoriji otprilike 20 kvadratnih metara i visine oko 2 metra gdje su poslagani lijesovi kostiju poginulih vojnika iz Drugog svjetskog rata. Lijesovi su izgledali u poluraspadnutom stanju iako nam je rečeno kako su limeni, a neki dijelovi kostiju su otkriveni.
12248123_525941057581432_402902317208331
Nitko nam nije znao reći ni kada je kosturnica zadnji put otvarana, no pakrački dogradonačelnik Goran Labus istaknuo nam je da su 70 - tih godina posmrtni ostaci premješteni u manje lijesove, a unutrašnjost je bila uređena što govori podatak da je obilazak same kosturnice nekada bio i dio školskog kurikuluma.
Postojali su prijedlozi da se kosti premjeste na neko od pakračkih groblja i teoretski je moguće razdvojiti spomen obilježje na spomenik i kosturnicu, no sa stanovišta struke takva procedura je vrlo komplicirana i zahtjevna.

Pakrački gradonačelnik Davor Huška istaknuo nam je da će njegov prijedlog stručnim službama biti da se kosturnica kompletno premjesti 25 metara niže gdje će biti i spomenik te napravi ista prostorija za posmrtne ostatke, ali s potrebnom odvodnjom kako voda ne bi više navirala, a sama procedura premještaja time bi se olakšala jer tada to može napraviti bilo koje pogrebno poduzeće.

Ako je za vjerovati autoru Ivanu Bartovskom, nekadašnjem učitelju u Pakracu, u svom članku iz 1958. godine koji je objavljen dok je radio za Školski muzej u Zagrebu (kopija članka nalazi se u Muzeju grada Pakraca), navodi da su u kosturnicu položeni ostaci 66 palih boraca, no ne postoji popis imena poginulih. Spomen kosturnica je svečano otkrivena 13. rujna 1955. godine kada je otvoren i Gradski muzej u Pakracu (podaci iz članka "Vjesnika komuna" iz 1955. godine).
 
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

04. rujna 2016.
Piše Goran Plavšić
 
 

Beljenje žrtvama genocida

Otvorenje ‘znanstvenog’ skupa Hrvatskog kulturnog vijeća, na kojem se tvrdilo da su ustaške vlasti pred partizanima spašavale kozaračku djecu u Jasenovcu, Staroj Gradišci i Jastrebarskom, održano je na Hrvatskom institutu za povijest, uz obraćanje zamjenika ministra obrazovanja Hrvoja Šlezaka

slika iz galerije
 
  • 3nhk4y3447q73gvvh3o1kgrpe6r.jpg
 
 

Ustanak u Srbu nije narodni i partizanski, nego četnički. Ustaše nisu bili fašisti, već državotvorci koji su se samo htjeli oduprijeti velikosrpskim idejama i žandarskoj tiraniji u Kraljevini Jugoslaviji. Ustaške rasne zakone, koji su odmah proglašeni i revno provođeni, nametnuli su nacisti, a genocid nad Srbima je laž. Ante Pavelić nije prodao Dalmaciju, to je napravio kralj Aleksandar. Katolička crkva nije organizirano pokrštavala Srbe, partizani su bili teroristi zbog čije su djelatnosti u njemačkim i talijanskim odmazdama stradali civili. U Jadovnom nitko nije ubijen, a u radnom logoru Jasenovac umiralo se gotovo isključivo zbog bolesti, ali je zato Bleiburg najveće stratište hrvatskog naroda… Navedene teze samo su dio organiziranog revizionističkog poduhvata koji skupina hrvatskih povjesničara intenzivno provodi posljednjih godina.

Srpske žrtve ustaškog genocida vrijeđane su na razne načine, a da taj proces, na krilima odnosa prema povijesti kakav je inaugurirao HDZ Tomislava Karamarka, još nije gotov dokazuje prošlotjedni ‘znanstveni’ skup u organizaciji Hrvatskog kulturnog vijeća (HKV), koji je počeo 23. kolovoza, na Evropski dan sjećanja na stradalnike totalitarnih i autoritarnih režima, i trajao iduća tri dana. Skup pod nazivom ‘Dječji dom za ratnu siročad u Jastrebarskom 1941-1945: Istina i monstruozne laži’ okupio je nekolicinu hrvatskih i slovenskih povjesničara. Posebno je zanimljivo da je skup prvi dan održan na Hrvatskom institutu za povijest i da su na njemu sudjelovali i stručnjaci poput predsjednika Komisije Vlade Slovenije za prikrivena grobišta dr. Jožeta Dežmana. Osim toga, na otvorenju se prisutnima obratio i zamjenik hrvatskog ministra obrazovanja Hrvoje Šlezak. Dakle u ovom, još jednom pokušaju revizije povijesti sudjelovale su institucije Hrvatske i Slovenije, a tu je bila i Katolička crkva, koju je predstavljao mons. Juraj Batelja govoreći o ulozi nadbiskupa Alojzija Stepinca u spašavanju djece s Kozare. Što su ovi uvaženi gosti podržali i u čemu su sudjelovali najbolje se vidi iz uvodnog izlaganja bivšeg saborskog zastupnika HDZ-a i predsjednika Matice iseljenika od 1993. do 2000. Ante Belje iz HKV-a. Iako se do sada nije isticao značajnim otkrićima s područja historiografije, Beljo je na skupu odmah zablistao tezom da je zbjeg desetaka hiljada Srba s Kozare uzrokovan, sada duboko udahnite – partizansko-četničkim sukobom na Kozari.

Što su ovi uvaženi gosti podržali i u čemu su sudjelovali najbolje se vidi iz uvodnog izlaganja bivšeg zastupnika hdz-a i predsjednika Matice iseljenika Ante Belje

Evo kako to sažeto opisuje Beljo, izbeljivši se istini u oči na portalu Narod.hr, čiji je izdavač udruga Željke Markić: ‘Do konca 1941. četnici i partizani ratovali su zajedno uništavajući željezničke pruge, mostove, prekidajući svu komunikaciju s ostatkom Hrvatske. Početkom 1942. došlo je do otvorenog rata između jedne srpske struje koja je bila uz Dražu Mihailovića i četnike i druge koja je bila na strani komunističke Jugoslavije. Međusobno su žestoko ratovali i prema partizanskoj literaturi dolazi naredba od Tita koncem 1941. kad šalje Kostu Nađa da nekako sredi te sukobe na korist komunista na Kozari. Istovremeno dolazi zapovijed da sela koja podržavaju Dražine četnike budu popaljena, a stanovništvo protjerano. Iz tog razloga proizišao je najveći broj stradanja.’

Doduše, ova Beljina konstrukcija nije se čula prvi put. Prema riječima povjesničara Silvestra Milete, koji je bio suradnik na dokumentarcu o najpoznatijoj spasiteljici malih Kozarčana Diani Budisavljević, slično su neposredno nakon ofenzive na Kozari govorili i ustaše.

- To je konstrukcija ustaške propagande. Zabilježena je u Hrvatskom slikopisnom tjedniku, gdje se predstavljalo da Hrvatski crveni križ u suradnji s ustaškom državom spašava djecu od partizansko-četničkih bandi. Osim toga, postoji i reportaža objavljena u Hrvatskom narodu o posjetu djeci spašenoj od partizansko-četničkih bandi - kaže Mileta za ‘Novosti’.

Beljo tvrdi da su djeca u Jastrebarskom završila zato što u Jasenovcu i Staroj Gradišci nije bilo mjesta za njih, što je zapravo bilo super, jer su ovako završila kod bogobojaznih slovenskih redovnica u Jastrebarskom koje su ih brižno pazile sve dok zli kordunaški partizani nisu tamo upali i oteli ih. Stariju su djecu, veze dalje Beljo priču, partizani priključili borbenim jedinicama, a mlađu su samo ostavili u šumi, gdje su ih ponovno prigrlile dobre časne i vratile u toplinu prihvatilišta u Jastrebarskom.

Doista se o Kozari, Jasenovcu i Jastrebarskom šire monstruozne laži, kako tvrde u HKV-u, samo su zaboravili napomenuti da su širitelji Ante Beljo i neki od gostiju njihovog skupa, poput Igora Vukića, člana revizionističkog Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac, koji tvrdi da je sam poglavnik Ante Pavelić odobrio spašavanje malih Kozarčana. Istina je ipak nešto drugačija. Istina je da je 1942. usred ustaško-njemačke ofenzive u obruču na Kozari ostalo oko 100.000 stanovnika, većinom Srba. Ubijanje je trajalo danima i tisuće mališana, skupa s majkama, stradalo je unutar obruča. Manji dio se uspio izvući, a više od 60.000 ljudi je zarobljeno. Neki su raseljeni po Slavoniji, a veći je dio završio u logorima u Staroj Gradišci, Jasenovcu i Sisku.

- Kozaračku djecu nije spašavala ustaška država, djecu nije spašavala NDH. Njih je spašavala jedna privatna građanska inicijativa. Neki od članova te inicijative doista su radili u ustaškim ministarstvima, kao što su bili Kamilo Bresler ili Velimir Deželić. No oni nisu radili u suglasju s ustaškom državom, nego njoj iza leđa i protiv njezine volje - ističe Mileta.

- Da nije bilo Diane Budisavljević, Breslera i antifašističke organizacije od toga ne bi bilo ništa. Sami ustaše nikada tu djecu ne bi spasili iz logora. To bi Belji, Vukiću i svima ostalima trebalo biti prilično jasno - kaže povjesničarka i istraživačica Jasenovca Nataša Mataušić.

Revizionisti poput Belje i Vukića točno zapažaju da su brojna djeca udomljena kod hrvatskih obitelji. Mnogi građani su se iz najboljih pobuda uključili u akcije kojima je, uz podršku nekolicine ustaškim zvjerstvima zgroženih njemačkih oficira, rukovodio spomenuti Bresler, koji je zapravo bio socijalni radnik iz Odsjeka za obitelj i djecu Ministarstva udružbe. Bresler i austrijska državljanka i humanitarka Diana Budisavljević, čije su zasluge za spašavanje djece nakon rata dugo ostale nepoznate jer ih je vlast pripisivala isključivo partijskim simpatizerima, uvjerili su ustaške vlasti da je udomljavanje djece dobro rješenje. Činjenica je da su u Jastrebarskom neke časne sestre doista pomagale djeci i da se u akciju pomoći kasnije uključio i Caritas uz znanje nadbiskupa Stepinca. Međutim, iz logora ili prihvatilišta za djecu u Jastrebarskom mnogi su ponijeli sjećanja o zatiranju nacionalnog i vjerskog identiteta. Nada Požega preživjela je i Kozaru i Staru Gradišku, a na kraju i Jastrebarsko. Njezino sjećanje objavljeno je u knjizi ‘Djeca – žrtve ustaškog režima’ Ivana Fumića iz 2011. godine. ‘Ustaše su djeci stavili na glave kape sa slovom ‘U’. Redovno smo morali odlaziti u crkvu na molitvu. Pri ulasku na molitvu, morali smo pozdravljati sa ‘Spremni’ ili ‘Heil Hitler’. Oni, koji nisu tako postupili, išli bi na odgovornost kod dežurnog ustaše. Kazne su bile veoma stroge. Dobivali smo batine ili smo bili smješteni u samice’, svjedoči Nada Požega.

Igor Vukić citirao je ni manje ni više nego memoare ratnog zločinca Dinka Šakića, koji tvrdi da je ‘poruku o potrebi zbrinjavanja većeg broja djece koja su stigla u Staru Gradišku i Jasenovac nadbiskupu Stepincu među prvima poslao Vjekoslav Luburić’

U Jastrebarskom su djeca umirala od zaraznih bolesti, ali i zato što se nisu uspjela oporaviti od mučenja i izgladnjivanja u drugim, puno strašnijim ustaškim logorima u kojima su bila ranije. Dobivala su jako lošu hranu i da nije bilo pomoći partizanskih simpatizera i ljudi koji se jednostavno nisu slagali s ustaškim metodama, smrtnost bi bila puno veća. O tome što su prošla djeca u Staroj Gradišci, Jasenovcu ili Sisku, odakle su u stočnim vagonima, odvojena od majki, dovožena u Jastrebarsko, svjedočila je Jana Koch, zagrebačka ilegalka koja se s nekolicinom drugarica uspjela ubaciti u osoblje logora Jastrebarsko. Opisala je nepovjerljivost malih Kozarčana koji su se bojali svega, dok nije malo-pomalo zadobila njihovo povjerenje: ‘Djeca su sada življa, plaču, nemirno se bacaju nožicama i ručicama, otvaraju se mala usta i traže hranu. Čučimo kraj djece, a u svakoj nam ruci po jedna bočica. Nutkamo djecu, ali ona koja su bila naglo otrgnuta od majčinih grudi ne poznaju dudu i odbijaju hranu. Osim toga, ona su već satima bez hrane. Naša nepoznata lica ih rastužuju i plaše. Svaki čas mijenjamo plahte koje su vlažne od proljeva. U stolici krvave krpice crijeva. Još iste noći promatramo, tiho i bez plača gase se male oči, koje su nas do zadnjeg časa pažljivo promatrale, tražeći među tolikim licima samo jedno, njima najdraže i najmilije, majčino lice…’

Više od 800 djece umrlo je u Jastrebarskom i majčino lice nikada nije vidjelo. Oni koji su preživjeli, ne zaboravljaju. Ljubica Čorlukić pamti okrutnost nekih časnih sestara: ‘Za svaku, pa i najmanju pogrešku, dobivali smo batine. Prije nego što su nas počeli tući, skinuli su gaće ili suknju, ovisno da li se radilo o muškom ili ženskom djetetu, pa bi nas pletenom brezovom šibom batinali. Poslije batinanja nismo bili u stanju ni sjesti, a ni leći. Sve nas je užasno boljelo.’ Sjeća se i časnih sestara koje su bile dobre prema djeci i izdvaja časnu Graciozu nazivajući je ‘anđelom čuvarem’.

Sve dobro što se događalo u Jastrebarskom komunisti su nakon rata pripisivali svojim simpatizerima i prešućivali herojska djela Diane Budisavljević, no revizionisti, poput Igora Vukića, idu u drugu krajnost i sva dobra djela proglašavaju sustavnom politikom NDH. Iako je i sam Kamilo Bresler kasnije svjedočio kako je radio iza leđa ustaškim vlastima, Vukić na simpoziju o Jastrebarskom citira ni manje ni više nego memoare ratnog zločinca Dinka Šakića, koji tvrdi da je ‘poruku o potrebi zbrinjavanja većeg broja djece koja su stigla u Staru Gradišku i Jasenovac nadbiskupu Stepincu među prvima poslao Vjekoslav Luburić’.

Činjenica je da logor u Jastrebarskom nije bio logor smrti u kojem se provodio organizirani genocid, kako se to radilo u drugim ustaškim logorima. Isto tako je činjenica da Jastrebarsko nije bilo pod ingerencijom ustaške Uprave za logore, kojoj je na čelu bio upravo Luburić. Ništa ne može promijeniti istinu da je na desetke tisuća djece, koja su nasilno odvojena od svojih majki, ubijenih ili odvedenih u ropstvo, ustaška država ubijala na najsvirepije moguće načine u valovima zločina, od kojih je Kozara najgora epizoda. Ništa ne može promijeniti ni istinu o genocidnoj prirodi ustaškog režima, koji je radio sve da se na teritoriju zločinačke tvorevine NDH iskorijeni srpski narod. Logor u Jastrebarskom definitivno nije bio najgore mjesto na kojem su stradala srpska djeca, ali je bio mjesto na kojem se mučenoj, izgladnjivanoj i užasnutoj djeci terorom i batinama pokušavala usaditi ustaška ideologija i promijeniti nacionalni i vjerski identitet. Nikakav skup kojem je, pod krinkom borbe za istinu, cilj rehabilitacija jednog od najgorih kvislinških režima na tlu Evrope u Drugom svjetskom ratu, te činjenice neće promijeniti.

 
 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Шиптарски геноцид над Србима у XX вијеку

 
Tagged: 

Genocid.jpgСама Божија промисао је помогла да се сачува грађа за књигу "Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку" која се управо појавила из штампе и која је у уторак вече 9. децембра представљена јавности у Великој дворани Коларчеве народне задужбине у Београду. Петнаестога марта 2004. архива Епархије рашко – призренске премјештена је из епархијског сједишта у Призрену у привремено епархијско сједиште у Грачаници, а 17. марта те 2004. године почели су погроми над Србима, када су паљене цркве и манастири и када су у Призрену изгорјеле све зграде и све богомоље Српске православне цркве.

korice.jpgКњига "Шиптарски геноцид над Србима у 20. веку" представља збирку докумената које су током двадесетога вијека писали бројни свештеници и други очевици, свједочећи из прве руке о геноцидним злочинима над српским народом. Ти извјештаји слани су надлежним црквеним органима Рашко – призренске епархије. На око 500 страница књиге наведено је мноштво ових докумената који, гледано по међународном праву, потврђују геноцид над Србима. Ова књига, како је рекао Његово преосвештенство епископ – рашко призренски Артемије, нема аутора и нема почетка ни краја. Злочини геноцида чињени су и у деветнаестом, а настављени су у двадесет првом вијеку.

О књизи су говорили његово преосвештенство епископ рашко – призренски Артемије, др Радош Љушић, професор историје на Филозофском факултету у Београду и Славица Радомировић, која је прегледала архивску грађу Епархије рашко - призренске и одабрала документе за ову књигу.


Share this post


Link to post
Share on other sites

Zašto su sve vlasti krile genocid nad Srbima?

Boris Subašić | 23. novembar 2013. 21:21 | Komentara: 214

I kraljevska vlada i komunisti zataškavali podatke o zločinima ustaša u Drugom svetskom ratu. Istinu znali i saveznici i srpski ministri u londonskoj vladi, ali su je prećutkivali. Srbi žrtve najvećeg etničkog čišćenja

HRVATSKA pojačava svoj advokatski tim koji će pokušati da dokaže da je Srbija nad njom izvršila genocid, uprkos pomirljivim porukama iz Beograda. Srpski istoričari kažu da ovo nije prvi put da Zagreb dugotrajnim parničenjem pokušava da sakrije odgovornost za najsistematičnije etničko čišćenje u 20. veku, u kome su Srbi potpuno izbrisani sa teritorija na kojima su vekovima živeli kao autohtono stanovništvo.

- Srbi još nisu svesni da su doživeli genocid, jer su skrivali zločine nad samima sobom zbog Jugoslavije. Moramo već jednom da deidelogizujemo istoriju i prestanemo da predstavljamo stvari s pozicije komunističke jugoslovenske ideologije, koja je bila pobednička, ali posle Drugog svetskog rata. Inače ćemo ponoviti katastrofalnu grešku koja je učinjena tada prikrivanjem zločina genocida u NDH da bi se ponovo stvorila „bratska zajednica“ - upozorava akademik prof. dr Vasilije Krestić.

On podseća da je prvi izveštaj o genocidu nad Srbima u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj sačinila Srpska pravoslavna crkva, prikupljajući izjave od izbeglica koje su se od aprila 1941. kao reka slivale u Srbiju. Prognanici su svedočili o najužasnijim ubistvima, prekrštavanjima u katoličanstvo pod pretnjom smrću, progonima i pljačkama.

- Ta svedočanstva su ne samo rasturana po raznim arhivima po naređenju komunističke vlasti, već su bacana u smeće. Ja sam za Arhiv SANU kupio gomilu tih potresnih ispovesti od ljudi koji prekopavaju otpade - otkriva Krestić.

KONTRAMEMORANDUM- Ima indicija da su dolazak Dr Sekulića u London sprečavale britanske obaveštajne službe povezane s Vatikanom. Kao i da su neki nemački oficiri o memorandumu javili svojim poverljivim ljudima koji su bili naklonjeni Vatikanu. Ove indicije idu u prilog tvrdnji da su iz Vatikana naručili kontramemorandum - smatra istoričar dr Mihailo Stanišić.

Sinod SPC je jezive podatke o stradanju Srba u NDH sažeo u memorandum koji je već u julu 1941. predao nemačkom vojnom komandantu Srbije. Uprkos očajničkim molbama da se srpski civili zaštite, odziva nije bilo, iako su nemački obaveštajci potvrđivali zločine.

- Ustaše su primorale desetine hiljada Srba da pređu u katoličku veru. Onim pravoslavcima koji su se tome protivili masovno je prerezano grlo - ovo treba shvatiti doslovno - ili im je sva imovina oduzeta i onda su bez ičega proterani iz zemlje - napisao je dr Eugen Gerstenmajer 24. septembra 1941. u izveštaju nemačkom ministru spoljnih poslova Ribentropu.

Ugledni beogradski lekar dr Miloš Sekulić je zato 28. septembra 1941, rizikujući život, u jugoslovensku ambasadu u Carigradu doneo svedočanstva zločina u NDH. Memorandum SPC je telegrafski prosleđen u London.

- U depešama iz Carigrada grozote pogroma u Hrvatskoj i Bosni prevazilaze sve što se može zamisliti. Računaju broj žrtava na 300.000. Simović umesto užasavanja primećuje: „Ko je brojao?“. Ali i da je triput manje, to je strahota. Krnjeviću (hrvatski ministar, prvi zamenik premijera) se u diskusiji otela i odbrana hrvatskih vojnika - zabeležio je zgroženi ministar Milan Grol.

Hrvatski ministri jednoglasno su tvrdili da su podaci o srpskim stradanjima netačni i zlonamerni, a da bude još gore, pridružuje im se i deo Srba u vladi. Na primer, dr Branko Čubrilović zapisuje: „Što se više studirao izveštaj SPC o pokoljima Srba, uviđalo se da u njemu ima pored tačnosti i izvesne zlonamerne tendencije“. Oni traže da dr Sekulić dođe u London i lično svedoči o stanju u zemlji.

rep-genocid-mala.jpg

- Danas je poznato da su srpski ministri koji su bili protiv memoranduma bili na vezi sa službama Velike Britanije i SSSR. Njihova ideološka ubeđenja bila su jača i od zdravog razuma. Nisu ih menjali ni kada su stradali članovi njihovih porodica - kaže prof. dr Veljko Đurić Mišina.

On naglašava da je istog trenutka kad je Memorandum SPC stigao u London započela perfidna igra zataškavanja i diskreditovanja podataka o genocidu nad Srbima.

- U tom špijunskom trileru učestvuju i Britanci, Sovjeti i Nemci, u potpuno neočekivanim ulogama. Postoje indicije da je časni oficir Vermahta pukovnik Fon Rajsvic dostavio predstavnicima SPC fotografije ustaških zločina, jer nije želeo da na Nemačku padne ljaga za takve nečovečnosti. Istovremeno, saveznici, Britanci i Sovjeti, savetuju kraljevskoj vladi da se o zločinima nad Srbima ćuti jer „Jugoslavija mora da opstane po svaku cenu“ - kaže dr Đurić.

Istoričari podsećaju da je dr Sekulić od Carigrada do Londona, zbog neuobičajene sporosti britanske birokratije, putovao skoro mesec dana iako je imao status savezničkog diplomatskog kurira sa važnim dokumentima.

PAPA PIJE XII: PAVELIĆ DOBRONAMERANSaveznici su znali istinu o genocidu nad Srbima, napominje akademik Dragoljub Živojinović. - Amerika je bila neutralna sve do decembra 1941. i preko svojih konzularnih predstavništava i biznismena dobijala je podatke o zločinima u Hrvatskoj. Ruzvelt je verovatno pod utiskom tih izveštaja jednom prilikom javno rekao da Jugoslavija ne treba da se obnavlja i da Srbija treba ponovo da bude samostalna. Međutim, kasnije je promenio stav. Britanski otpravnik poslova u Vatikanu jednom prilikom upitao je papu Pija XII zašto ne osudi zločine u NDH, a ovaj je odbio optužbe protiv Pavelića rečima da je on „dobronameran čovek“ - kaže akademik Živojinović.

 

Dok je dr Sekulić čekao britanske vize u Africi, hrvatski političari napisali su pamflet kao odgovor na memorandum SPC.

- Rudolf Bićanić, ministar u kraljevskoj vladi, pripremio je kontramemorandum po nalogu Vatikana, otkrio je kasnije hrvatski ministar Ilija Jukić. Bićanić je poslao svoje tumačenje srpskih podataka i Amerikancima. Za zverstva je okrivljivao Nemce, Italijane i ustaše i pravdao nezavisnu Hrvatsku kao izraz težnji hrvatskog naroda potlačenog pod „batinaškim“ srpskim režimom. Tvrdio je da je memorandum SPC iznesen iz Srbije uz pomoć Nemaca, koji žele da izazovu razdor u izbegličkoj vladi. Tu tezu su prihvatili i neki srpski političari, kao ministar Sava Kosanović, koji kaže: „Ovaj memorandum je jedan od najuspelijih akata Gebelsove propagande“ - navodi Đurić.

Zahvaljujući Arhivu SANU, „Novosti“ su imale uvid u izveštaj o putovanju koji je napisao dr Sekulić.

- Stigao sam u Bristol 1. novembra ujutro. Na moje veliko iznenađenje nisam odveden predsedniku vlade već u neku zgradu opkoljenu žicom i čuvanu od naoružanih vojnika. Odveli su me kod jednog mladog gospodina koji je dobro govorio srpski. On mi je izjavio da je Englez i da je dugo živeo u Zagrebu i radio u engleskom konzulatu - zabeležio je dr Sekulić.

Beogradski lekar uzaludno je protestovao zato što ga saslušavaju i što mu je oduzeta diplomatska pošta koju je nosio.

- Pošto sam prenoćio u toj zgradi, kojom prilikom mi nisu dali ni najosnovnije stvari, onaj isti „Zagrepčanin“ pozvao me je i rekao da sama slobodan i da mogu da idem u Kingston haus gde se nalazi predsednik Kraljevske vlade - piše dr Sekulić.

Srpski ministri u vladi bili su užasnuti Sekulićavim svedočenjem, ali su ćutali jer je general Simović pretio da neće dozvoliti da mu „velikosrbi“ rasturaju Jugoslaviju. Krajem novembra na konferenciji za štampu Simović pred više od 200 novinara zabranjuje dr Sekuliću da govori o sadržaju memoranduma tvrdeći da „to može da rasturi Jugoslaviju“.

rep-genocid-za-unutra.jpg

- Ipak, zahvaljujući Mihailu Pupinu i Jovanu Dučiću, podaci o masovnim ubistvima, progonima i nasilnom pokatoličavanju iz Memoraduma SPC ugledali su svetlo dana u SAD, u listu „Amerikanski Srbobran“. Međutim, odmah je usledio kontranapad od strane bana Šubašića, hrvatske emigrantske štampe, ali i od srpskih levičarskih listova. Njima je koordinirao Stevan Dedijer, visoki funkcioner Komunističke partije Amerike, brat Titovog biografa Vladimira Dedijera - objašnjava dr Đurić.

On navodi da je originalni memorandum navodno nestao 1944, kad su komunisti uzeli vlast u Beogradu.

- Dokumentacija koju su pravili Komesarijat za izbeglice Tome Maksimovića i Srpska pravoslavna crkva, gde je najvažniji posao obavljao akademik Radoslav Grujić, posle rata je rasparčana u arhive Jugoslavije, Srbije, Udbe, Maršalata, a nešto je ostalo i u Sinodu, ali nikada nije publikovano. Grujić i Maksimović, najzaslužniji za spasavanje izbeglica i dokumentovanje zločina, proglašni su saradniciima neprijatelja i oduzeta su im sva građanska prava - kaže dr Đurić.

Za razliku od njih, ljudi koji su se borili protiv memoranduma, Ivan Šubašić, Rudolf Bićanić, Branko Čubrilović, Savo Kosanović, Dušan Simović u Brozovoj Jugoslaviji ostaju uzorni građani koji obavljaju značajne političke i akademske funkcije.

 

POP DRAGANIĆ PRIZNAO ZLOČINE

MASOVNE zločine u NDH, koje su demantovali hrvatski ministri u kraljevskoj vladi u egzilu, potvrdio je viskopozicionirani katolički sveštenik dr Krunoslav Draganović, organizator „pacovskih kanala“ kojima je hiljade ustaških i nacističkih zločinaca pobeglo u južnu Ameriku.

- Kad sam doznao za mnogobrojna i teška dela u više mesta u zemlji, najviše protiv srpskog elementa, smatrao sam svojom ljudskom i kršćanskom dužnošću izneti te stvari pred dr Pavelića kao šefa države i šefa ustaša, te odlučno zatražiti da te strahote prestanu... „Čast hrvatskog naroda je ukaljana, nevino prolivena krv vapije za osvetom. Jadni hrvatski narod koji će sutra plaćati ono što se dans čini u njegovo ime“ - zabeležio je Draganović u dnevniku iz 1941. nedavno otkrivenom u Beogradu.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/reportaze/aktuelno.293.html:465165-Zasto-su-sve-vlasti-krile-genocid-nad-Srbima

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...