Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Vizantiona

"Он освећује крв, памти је, не заборавља јаука невољних" - спомен на жртве ратова и геноцида у ХХ веку

Recommended Posts

Покољ у српској цркви у селу Драксенићу

Да о томе наведемо најпре сведочење Крњајић Растка (32), Србина из Босанске Дубице, које је као избеглица у Београду дао 13. јуна 1942, пошто је спашен из логора Јасеновац. „Од слома Југославије прошле (1941) године, па све до 18. априла 1942. г. живео сам у Босанској Дубици. Дана 18. августа ове (1942) године ухапшен сам по налогу усташких власти и стављен у затвор среског начелства у Б. Дубици, а тада су мене, као и још 12 других Срба и једног Муслимана, спровели у затвор у Нову Градишку... У првим месецима после слома Југославије у прошлој (1941) години... стварањем усташке организације по варошима и селима почиње усташки терор. Свет је већ тада морао да бежи и да се склања од усташа... О жетви године 1941. терор усташки по селима среза Бос. Дубица достигао је врхунац. Усташе су о вршидби упадале у села (српска) и одузимала храну, што је коначно изазвало револт, тако да су сељаци у селу Мирковцу пружили усташама отпор, тројицу усташа разоружали и убили их. Настао је тада по селима општи метеж и побуна.... Усташе се тада почињу формирати и као војне јединице упадати изненада у поједина села ради „чишћења терена“. Ово прво „чишћење“ од стране усташа свршило се тиме што су усташе попалиле многе куће и зграде (српске), као и жито садевено у камаре по селима уз цесту која води од Б. Дубице према селу Мирковцу... Тим поводом настала су нова хапшења (Срба), па сам и ја, као и многи други Срби из Б. Дубице, да би се склонио пред хапшењем, избегао из Дубице у село Хрваћане (срез Приједор). У то време један део угледних Срба из Б. Дубице избегао је у Србију, док су знатан број Срба Дубичана усташе похапсили и отпремили у Нову Градишку у затвор, а употребили су их у раду на рушењу тамошње српске православне цркве. Од тада ухапшених Срба у Б. Дубици усташе су убиле у затвору у Дубици њих 15 (набраја њихова имена). ...Овако стање потрајало је до месеца октобра и тада је опет почело „чишћење Срба“. Прије „чишћења“ скупљено је у Бос. Градишки, Б. Дубици, Приједору и Бос. Новом око 20.000 усташа и домобрана и из ових места упутили су се усташе и домобрани у планину Козару да је „очисте“ од Срба. Српско сеоско становништво уклањало се пред усташама и војском, јер су усташе кога су ухватили или затекли заклали одмах. Страдало је том приликом доста жена и деце, док је мушкарцима успело да се сакрију у великој планини Козари. Поред убијања жена и деце, усташе су вршиле и силовања над младим девојкама, као и над неодраслом женском децом. Приликом овог „чишћења“ највише су страдала српска села Маглајци и Бјелајци, среза босанскодубичког, у којима је поклано око 500 жена и деце. У овим селима усташе су децу набадале на нож, женама секли дојке и одсечене дојке стављали деци у уста. Ужас је био такав, да је много жена и деце излудило... Приликом нових хапшења Срба (децембра 1941) у Босанској Дубици је ухапшено, покрај Срба, и доста Хрвата и Муслимана, већином угледнијих грађана, који су стајали по страни и нису пришли усташама... У то {63} време (јануара 1942) догодио се и овај случај. Једна група усташа из Јасеновачког логора изненадно је прешла реку Саву и упала у село Градину и одатле у село Драксенић, у којем су попалили неколико кућа, а око 70 жена и деце одвели су у српску цркву у том селу и ту их све поклали.“ (Цео овај документ, из Архива Св. Синода, објављујемо у додатку).

Други преживели сведоци овако описују монструозни злочин јасеновачких усташа у поткозарском српском селу Драксенићу. Око 800 усташа из Јасеновца, предвођени злогласним Максом Лубурићем, командантом Јасеновачког логора, уз помоћ и домобранске војске, упали су у Босанску Градину, Чуклинић и Драксенић. У овом селу усташе су убиле и поклале око 360 Срба — људа, жена и деце, у току 13-15. јануара 1942. Највећи злочин, масовни масакр Срба, усташе су извршиле у српској цркви села Драксенић, где је тада убијено 208 особа, међу којима највише жена и деце. Наводи се да је у цркви заклано 47 деце, док их је у целом селу убијено 85, јер многа су деца убијена и изгорела у попаљеним кућама у селу, јер је читаво село потпуно опљачкано и спаљено. Други сведоци кажу да је српски народ овога села био од усташа позван у цркву да их покатоличе, али су људи то одбили. Онда усташе крећу по кућама и пале их, а жене и гола и боса деца беже по снегу, па их усташе хватају и силом одводе у цркву. У олтар су издвојили девојке ради силовања и мучења посебним методама. Једна жена, која је у ранама остала жива у хрпи лешева Драксенићке цркве, прича о том бестијалном усташком клању: „Усташе су нам рекле: Идите у Цркву. Тамо ће вам наш командант Лубурић држати говор. Ми смо пошли у цркву да чујемо шта ће командант говорити. Нисмо дуго чекали. Кад је командант ушао у цркву, почео је он и усташе све редом клати ножевима и сјекирама. Послије свега тога клања, усташе су на хрпи лешева, на црквеном олтару силовали дјевојке, па су их послије тога готово луде искасапили“.

Друга три преживела сведока — Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић овако су описале усташки злочин у православном храму у Драксенићу: „Црква је била пуна лешева, а крв је достизала до врха ципела. На самом олтару била је наслоњена, као да спава, убијена жена Николе Драчине. Пред црквом, наслоњена на тарабе лежала је Марта Врнић са двоје деце. Обе дојке биле су јој прорезане и кроз њих провучене ручице њене дјеце. Дјечје руке биле су везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, Десино дијете. У првој кући до цркве крмци су почели развлачити лешеве Михајла Врепца и Буре Маринковића. На запаљеној комуши у дворишту Марјана Торомана лежала је убијена Нада Жабић, кћи Митрова. Имала је 16 година и била најљепша дјевојка у селу. У гапи лежао је заклан Томо Угреновић. У кући Николе Грбавца, на запаљеној комуши, убијено је 24 чељади међу којима је било 7 дјеце Јефте Петровића, Јове и Николе Грбавца. Од Јефтине породице избјегла је само мала Косана. У кући Раде Грбавца страдало је њих 15 са дјецом. Иза Радине куће заклан је омладинац Рајко Влајнић из Чуклинца. Глава му је одсјечена. У кући Лазе Маринковића изгинула је цијела фамилија са петоро дјеце. Породица Стане Петраковић потпуно је затрта, нема више породице Милована Влајнића. Угашена је породица Драгића Влајнића са троје дјеце, а избјегла је само мала Савка која је отишла у партизане. У Стеве Вујчића затрта је цијела породица са петоро дјеце. Више никог нема од породице Пере Мећаве и Николе {64} Шпица. Од једанаесторо дјеце Јована и Анке Котур остало је само двоје — Гојко и Вукосава. Мили Бабићу, одборнику, уништена је сва породица, сем једне кћери која је била удата на цести. Потпуно је пусто и огњиште Николе Влајнића“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Логор Госпић

1941

Другим по реду настанка усташким логором сматра се да је био сабирни логор у Госпићу, са своја два "истурена одељења" смрти : логор Јадовно на Велебиту и логор Слано на острву Пагу.

Госпић и његова стратишта била су у првим месецима усташке власти главна места егзекуција (Јасеновац је основан тек августа 1941).То место је одабрано јер се у близини налази више јама у које су бацане жртве. Госпићки логор је затворен кад је та територија предата Италијанима. Радио је од 1.маја 1941 до 20.августа 1941. После затварања улогу места које ће касније постати симбол усташких покоља преузеће Јасеновац.

О броју жртава госпићких логора и стратишта постоји више процена, али оне не варирају толико као кад се ради о броју жртава у Јасеновцу. Процене су базиране на изјавама логораша и самим усташким изворима. Према изјавама заточеника који су побегли, сваки дан је одвођено на Велебит неколико стотина људи па се процене страдалих крећу око 35 000 , а иду и до 60 000. Хрват Мирко Першен, писац књиге "Усташки логори", написане с циљем благог ублажавања усташких злочина, процењује да се укупне жртве госпићких логора и стратишта могу кретати од "15 до 25 тисућа".

Жртве су довођене сточним или теретним вагонима на госпићку железничку станицу и то из свих крајева усташке државе. Према исказима заточеника који су успели да побегну сваки дан су из госпићке казнионе по два пута одвођени транспорти заточеника према Велебиту. У транспортима је било по неколико стотина људи. Према тим изјавама може се закључити да је у велебитске јаме бачено око 30 000-40 000 људи. Сам логор Госпић-Јадовно био је такођер место масовних покоља.У неким публикацијама се за госпићки логор дају одвојене процене , а одвојено за остала стратишта у околини Госпића и јаме на Велебиту где су бацани и убијани заточеници.

------

Изјаве преживелих

Изјаве неколико десетака преживелих заточеника дате пред послератним комисијама за ратне злочине или још у току рата пред Комесеријатом за избеглице и пресељенике који је прикупљао изјаве. Изјаве се чувају у Архиву војно историјског института. Неки искази објављени су у књигама и зборницима докумената и сведочанства о усташким логорима.

Делови исказа Ђуре Медића из Славонског Брода ,заточеника логора у Госпићу (извор-Антун Милетић ,књ.1,документ 85,страна 231):

"Ми смо остали у Госпићу у казниони свега 17 дана то јест до 20.августа.

За то време долазили су сваки дан нови транспорти Срба из свих крајева. Дневно их је пристизало од 700 до 1000,а исто толико је сваки дан транспортима из казнионе отпремљено у Велебит. Казниона у Госпићу била је само сабиралиште и пролазна станица за све Србе који су одређени за Велебит и Паг.Већина Срба који су транспортима долазили у казниону били су крвави,поломљених руку и ногу, разбијених глава, а многи са убодима и другим видљивим повредама по лицу и осталом телу.Тако се сећам да је једног дана стигао у казниону у Госпић транспорт Срба из срезова Зеница и Вишеград -око 80 до 100 људи који су били скоро сви испретучени и крвави и са разним озледама. Сваки дан су ишла из казнионице за Велебит два до три транспорта Срба. У сваком транспорту 200 до 300 људи тако да их је дневно одлазило у Велебит од 700 до 1000 људи. Србе одређене за Велебит свако пут су постројили за руке жицом два по два, а затим све са једним дугим спољним ланцем или жицом и тако их везане пешке гонили за Велебит. Нити један од ових Срба није се вратио , а нити се коме јавио.

Делови исказа Милана Стаменковића из Осијека, (извор.Антун Милетић-књ.1.документ 42,страна 109-113):

"У Госпићу смо затекли у казнионици окружног суда око 1500 ухапшених Срба који су били смештени што по собама затвора, што у дворишту казнионе на земљи. Из Госпића су распоређивани транспорти за Паг, за Велебит и за Јадовно на Велебиту.Транспорти су ишли готово сваки дан и то у групама од 300 до 400 људи , па и више према томе колико би ухапшеника доводили у Госпић. Колико ја знам стизало је у Госпић сваки дан 400-500 Срба и након задржавања од једног до два дана чим би скупили 1000 људи вршило би се транспортовање на већ поменута места то јест Паг, Велебит и Јадовно."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Усташки логор "Даница" 1941. године

(Из необјављеног рукописа преживелог логораша из "Данице", проте Димитрија Јоке)

- У селу Дрње код Копривнице, основан је логор, и зграде напуштене фабрике "Даница" биће употребљене у логорске сврхе. Из наше зграде, 600 затвореника одмах је отпремљено тамо. Нас је сада овде било непуних 400 људи. Говорило се да ћемо и ми за њима... тако је и било са нашом собом.

На железничкој станици било је доста путника, али одједном се око нас нагомила силни народ, непријатељски према нама расположен, и сви се устремише на нас. Бију нас каменицама, покидаше плот, па нас оним летвама сабише у један ћошак, пљују, вичу, песниче, хоће да нас линчују... Золић (натпоручник спроводник) је морао да пуца поврх те разјарене масе разног узраста. Једва је успео да нас утрпа у један теретни вагон, који су одмах железничари запломбирали... Сав вагон био је исписан и исцртан: "Роба за клање", "Опасни четници", "Крвници хрватског народа", "Бандити, крвопије", "Побијте скотове!" итд. Те етикете писали су још у Бјеловару...

Стигли смо у саму зору. Изван станице су нас истоварили и преко њива упутисмо се у Копривницу... Од Копривнице до села Дрње, где је формиран логор "Даница", има преко 3 километра.

У логор смо просто утрчали под батинама од стране пратиоца. Када смо ушли - били смо пописани: име, презиме, година рођења, занимање и место становања. Ваљда у оскудици писаћег папира, били смо пописани на два омота савског дувана, са оне унутарње стране. На сваки омот по 21 име са другим подацима. Сваки је био добро померен од двојице "жутих" усташа, који су стајали до писара. Земљорадник је морао да покаже длане. За то занимање, као уосталом и за карактер човека, руке су најбоља легитимација. Рекли смо сви да смо сељаци. Свима су гледали дланове. Срећом сам пре хапшења изриљао сву моју башту па су ми руке биле пуне жуљева. Када сам рекао да сам сељак, један од усташа завртео је главом и мало детаљније погледао у моје дланове, онда је поверовао и тако сам, на моју срећу, уписан као сељак. Сви осим сељака били су "господа" (тако су их звали), а према њима је био сасвим други режим; сваки дан два пута су их тукли и, чим се покаже прилика за стрељање, одводе их стрељају појединачно, ноћу, или их прве гурају у транспорт за стрељање. Нестајало их је тако, и никад се нису вратили.

После пописа ушли смо међу бараке и одједном се пред нама створише неке усташке главешине, а међу њима тројица "жутих" (то су усташе емигранти, који свуда воде главну реч). Један ће кад нас спази:

- Основали смо логор, дај да га крвљу одмах прекрстимо, - те нареди нашим пратиоцима да нас поредају уза зид зграде, која је била врло дугачка. Стајао сам на самом ћошку те зградетине и мој заштитник из наше пратње дограби ме за руку и увуче иза ћошка, а онда повуче на простор где су, до саме латрине, клечали људи изнакажени и крвави од батина. Било их је више од стотину и сви су изгледали јадни и понижени. Њих су малопре претукли ови исти "жути" усташе и, када су хтели да их побију, заштитио их је Павел Гажи, командант логора. Тако исто је заштитио и моје сапатнике, због Славка Ратковића, са којим је друговао, није дао ни да их туку. Тако смо се нашли помешани са онима који су клечали над латрином. Дуго се Павел Гажи борио са "жутима", јер су они заиста хтели да се врате и ликвидирају једне и друге.

- Зар сте логор основали за мртве или живе? - питао их је.

- За живе, рекли су, што их је мало поколебало, али, одлазећи, изјавили су да ће се можда некада навратити. Увели су нас у најлепшу бараку код малог улаза, управо, то је једна стамбена зграда на овоме крају, а све остале служиле су као оставе за материјал, прерађену робу и ко зна што још. Осим оних које су биле у рушевном стању, било је на овоме крају шеснаест зграда, а удругом делу, с оне стране водоводне куле, било је још и више зграда, које су служиле усташама као војничке собе, канцеларије и др. Тамо су постојали огромни магацини, међу које је улазио воз да одвезе робу, а сада из тих магацина одвозе људе и они обично сада служе за преноћишта онима који се одмах отпремају даље, неки транспорт, тако су рекли, за Лоњско Поље, али, вероватније да је то све ишло у Јасеновац, а неки су заиста отишли у Госпић, (на Јадовно), или незнано куда. Били смо сведоци честих одабирања, прозивки по ноћи и одвођења мањих и већих група у један од тих магацина, у који може да стане и хиљаду људи, и из њега су обично товарили затворенике у теретне вагоне и одвозили на ликвидацију.

По инстинкту осећали смо сваки пут када ће неки транспорт да се формира; друкчија је атмосфера, посебан режим у логору.

У нашој згради, у приземљу, били су Бјеловарчани, да набројим неколицину: Никола Бан, катихета; Ђорђе Милојевић, свештеник из Нових Пављана; Јово Бакиш, професор; Милан Бакић-Баја и брат му Аца Бакић; судија Вукобратовић; Митар Томић, трговац; лугар Добричић итд., ко све да их поброји поименце.

Они су пре нас били затворени у Старој војној болници, а прави су, као логораши, у овоме логору. За њима су дотерани сељаци и околине Грубишног Поља. Када смо ми стигли, број логораша у "Даници" већ је одавно премашио цифру од хиљаду људи.

Сада смо са Бјеловарчанима у истој згради, која је по изгледу најлепша, то је уствари и била станбена зграда. Лежишта су пуна вашки, бува и стеница. Оно мало струшене сламе на којој лежимо, разиђе се по бетону, онда ова гамад почне да "ради. По читаву ноћ се вртимо, чешемо, премештамо, али - беспомоћно. Дању се гамад скрије или по нашем вешу, или у прашину од сламе у којој лежимо, више без сна. Временом огугламо, свеједно нам је, гризу ли, сишу ли крв - ништа не осећамо. Понеко постане имун, једноставно, неће их нека од ових досадних животињица, којих има свуда, само миле, миле... Ујутро гледаш нечија леђа, сва ишарана траговима стеница, слично влажној њиви када их прошарају трактори обесних или пијаних тракториста. Једно јутро скуписмо се око две вашке потпуно беле, а свака је на леђима имала црвени крст. Биле су крупне, изузетно велике, па је неко приметио, да би свака могла да понесе на леђима по десетодинарку... Буве, гледали смо, могле су да скоче невероватно далеко и тако брзо и вешто да заварају траг. Ти наши мали крвници јуришали су на нас само ноћу, уједали нас, будили, нервирали, а ми их ловили и међу прстима гњечили, убијали... Но, није све зло било у овим крвожедним животињицама, зло је долазило и дању и ноћу од стражара из логора, од усташа из усташког стана у логору. Ми смо били изван закона, а они пуни мржње, жеље да се освете просто видиш - мирише му крв, пио би је, као хијена. Са свих страна вреба смрт. Чекаш је, не знаш откуда ће доћи, када ће доћи и каква ће бити. Ове животиње у људском облику кују и планове како пре смрти да намуче и срце и мозак, да психички човека припреме, обезвоље, униште, па да тако намучен, сам затражи смрт, сам пожели да га убију. Логор је зато ваљда и створен, да се крвници и мучитељи оваквим језуитизмом "откупљују": човек је лепо молио да га убијем!" Можда и тиме ови монструми умирују неку своју савест.

На крају: има ли савести ко убија људски живот?

О, како је те године било лепо расцветало пролеће. Завиди човек цвету, листу, завиди лептиру, мраву и гуштеру... све је у бољем положају, а логораш, црни логораш...?

Млади смо, просечно ту око 30 година, хтели бисмо да живимо, да стварамо, да смо међу својима. Неко спомиње родитеље, неко жену, неко децу, неко браћу и сестре: уздише се, а сећања су са сузама. Све животне радости сведене су овде на огромну жалост, на тугу, које полагано сише из нас чак и саму вољу да живимо, сваки елан, и тако ставља на пробу наше стрпљење: хтели бисмо да живимо а не дају нам...

Нечије лудости, искривљене идеје никле у болесноме мозгу, профит као мржња, организовали су и наоружали људе против људи: да се кољу, да се убијају, да се пале и овако, натенане, уништавају, а да ни сами не могу дати одговор: зашто? Слика убијања стално нас прати, убијање гледамо, о њему причамо, догађаје препричавамо сваки из свога места.

Неки Деспинић из Клокочевца код Бјеловара прича нам о стрељању Срба у Гудовцу:

Било је ту око две стотине људи из села: Гудовца, Пргомеља, Рајића, Клокочевца, Станичића, Болча, Великог Коренова, Бостона и др. Дотерали су нас усташе из ових села, а највише их је било из Гудовца, са засеока Рашћа, где су насељени сами Загорци. Коловођа је био неки Мартин Вусић са Рашћа. Људе су дизали са посла, из поља, па чак и неке старије и болесне истерали су из кревета.

- Заповед је стигла: да сви Срби иду "на преслушање", тако су свакоме рекли. Дуго смо чекали у општинском дворишту у Гудовцу, али "преслушања" није ни било, него су нас повели према Пргомељу и зауставили на једној ливади. Мало подаље тече речица Плавница. Имали смо ту шта да видимо: реке су биле ископане, знали смо шта нас чека. Опколили су нас и притерали рововима. Било је ту и деце, дечака испод 15 година. Људи су се ускомешали. Када је почело стрељање - први је побегао један Босанац, слуга, из Рајића, и за њим Милан Јарић, лугар из Великог Коренова, сваки на своју страну, према реци, а ја сам лакше рањен пао и преко мене падала су мртва телеса. Пуцали су за овом двојицом и трчали низводно, мислећи, што је логично, да ће они да беже низ воду. Али, они су побацали зимске капуте да их носи вода, а сами су узводно бежали до шуме, и онда је било лако. Помогло им је и то што су ови пуцали у њихове капуте, па се ту забавили, да они даље одмакну. Када се пуцњава смирила, чуо сам где рекоше: "Она нам двојица побегоше". Кад су донели креч да нас поспу, а после затрпају земљом, чуо сам једног тешко рањеног гимназијалца, који је био близу мене, где моли свога колегу-усташу, да га не закопавају живога, него да га пре убију, нашто је овај потегао пиштољ и убио га.

Било је негде пред мрак, још нас нису дошли затрпавати. Видео сам одједном над реком Немца, извукли су овога гимназијалца, био је то дечак од око 14-15 година, и опет су га вратили. Са Немцима била је Марта Омчикус из Бјеловара, као тумач. Познао сам је и позвао упомоћ. Рекла је нешто Немцима. Усташе, који су ту били, склонили су мртве са мене и извукли ме на траву, која је била сва црвена од крви. Комад лобање са мозгом био је тик до моје рањене ноге. Усташа је ногом шутнуо у раку. Немци су ме пребацили у бјеловарску болницу. Водили су о мени рачуна, јер, када сам оздравио, допремили су ме овде. Све оне, (усташе), који су Србе стрељали, похапсили су Немци, али, већ сутрадан пустили су их кућама. "Врана врани очи не копа!" И данас су сва та села у црно завијена. Та екипа усташа ишла би и даље да стреља и по другим селима, али им Немци забранише. Био је рат. И они, који су стрељали, тиме оправдавају своју прљаву савест, да у рату и као цивили могли да убијају.

Нисмо још навикли на овај логорски живот. Склупчавамо се на лежиштима, збијени као сардине, а по дану лешкаримо, скривамо се, да смо "даље од очију" стражарима и шпијунима, који се намножише, свуда их има, осећамо их али не знамо који су. До нас у другој соби, као и на тавану, има доста Бјеловарчана, који су "мање криви". На тавану су сељаци из околине Бјеловара. До наше зграде налазе се три бараке у које су смештени сељаци из околине Грубишног поља. Има их нешто преко шест стотина. Ишли су сваки дан на рад формирани по групама. Као и наша група, и они су затрпавали противтенковске ровове, које су пре пар година копали резервисти југословенске војске. До њихових барака су Срби железничари, а до њих Јевреји у две ниске бараке, уз кухињу, која је накнадно формирана. Десно, у огромној кућерини, налазе се људи дотерани махом из Словеније, има их из Осијека, Борова, Вуковара, па чак и из Срема, Митровице и Руме. На средини читавог круга барака и кућа налази се узвишени водоводни торањ са базеном на врху у који се пумпа вода за водовод. У равници са торњем идући, према њивама, налази се дугачка барака пуна Босанаца, Банијаца, Кордунаша и Загрепчана. Затим, на истој страни, у истој равници, две исто таког дугачке бараке, где су измештени људи, али обично они који су класифицирани као "господа". Два велика магацина до којих долази пруга испуњени су Босанцима из Тузле, Олова и Сарајева. Испред самог водовода, код средње главне капије, била је барака бр. ИХ, коју су звали "Барака смрти". Док је ту радила фабрика, то је била коњушница. Над шталама био је сењак, у који су згурали стотину затвореника, а у бившим шталама вршено је батинање. Из ове бараке попуњавали су транспорте за стрељање, али су посебно ноћу изводили на стрељања, а увече и ујутро тукли. Прозову, питају за занимање и онда - удри! Зграда је са дворишне стране била ограђена по ширини дворишта, уз пут дрвеном оградом, а по дужини дворишта стајао је зид срушене бараке и тај део дворишта био је обрастао у коров. Испод те бараке био је висок зид и, тамо где је стајао са зидом срушене бараке, из њега је изникла једна разграната зова, те у њему начинила рупу тако велику да се може човек провући. Иза тога зида били су смештени железничари и унутарњи њихов стражар "бараке смрти" њеним двориштем до излаза код главне капије, где се обично задржавао у разговору са стражарем на капији.

Железничари и мајстори, по усташком разврстању, били су нешто између господе и сељака. Ја ту бараку посебно описујем, јер сам већи део логоровања у њој провео. Од главне капије лево водила је путања до канцеларија и просторија где су биле усташке просторије, управа логора, и тако је та барака била увек на удару.

У прву бараку, где смо по доласку смештени, у њу се ишло уз басамаке, које су биле врло стрме и истрошене, тако да је сваки корак правио велику буку и нико није могао да сиђе а да га стражари не чују. Стражари нису волели да се мешамо са људима из других барака, што је разумљиво, јер у логорима договор је за њих врло опасан, може да дође до побуне.

Били смо врло гладни. Неколико дана ништа не добијамо, нема кухиње, није формирана. О нама нико не води бригу. Када су основали кухињу, док има намирница она ради, а кад нестане намирница не кува се. Једном смо били шест дана без кувања. Сељаци из Грубишног Поља добијали су пакете, па смо од њих понекада добили хлеба. Тешко се преживело то време гладовања. Неки су чупали траву и јели. После су тај простор, где је расла детелина, дали да се прериља. Мислили смо: помориће нас глађу. Једноставно, кад усташе не иду да пљачкају српска села, нема јела, не ради кухиња. По логици усташа - српска села треба да нас хране...

Били смо свесни да треба бежати од сваке пропаганде, бар то је закон логора: причај само са оним у кога имаш вере, са испробаним пријатељем...

Више се ту код нас не зна ко за кога пропагира. Овде су први затвореници били под оптужбом да су четници, и већ је преко хиљаду отерано и побијено. Сада догоне и четнике и комунисте. За стрељање се не прави разлика, изгледа битно је да си Србин, Јеврејин или Циганин, без обзира на политичко определење. Усташе су генералисали у погледу политичког определења, за њих су: сви Хрвати - фашисти, сви Срби - четници, а сви Јевреји - комунисти. После су ту вршили неке исправке у погледу Срба - одједном су и они комунисти.

У овоме логору, могло би се рећи да је 90% Срба било оптужено да припадају четничкој организацији, а уистину, један незнатан постотак био је оних, који су припадали тој организацији, чак ни 5%, а други су били скоро аполитички расположени, неутрални, док би се тај постотак могао доста повећати за Србе националисте, без неког специјалног политичког определења, као што су били комунисти, којих је било мање али су били организованији. Без обзира на опредељење, први транспорти за стрељање отерани су под четничком фирмом, иако је међу њима било и комуниста, и то виђених, као што су браћа Бркићи из Бјеловара. Сви су они били "четници", док Немачка није заратила са Русијом; онда смо били: "четничко-комунистичка банда". Тај назив остао је и даље и исти је третман био према свима. У Источној Босни усташе су ратовали са четницима, а у Банији, западној Босни и Кордуну са комунистима (партизанима), па је првенствено за њих тај назив био адекватан. За њих је то била нека спрега. Говорили су како Срби кољу Хрвате и Муслимане, али ће они очистити Хрватску од тога "корова" и Хрватска ће бити "чиста", без икакве примесе и страног наноса. Исте епитете и претеће пароле давали су свуда српском народу, и онда - није то било произвољно и по неким локалитетима, него је то био званични курс против кога нико није протествовао, ни осуђивао га.

У задњи час сам стигао. Још је било 10 минута до поласка нашег, избегличког транспорта, а у транспорт (осталих логораша) са "Данице", по возном реду, треба одмах иза тога да крене... Прати нас градска полиција у врло лепим, плавим униформама! Наша композиција ишла је напред, а за нама дугачак теретњак са око 30 вагона, који су били натоварени Србима, Јеврејима и Циганима. Ту је Срба око 90%. И сам сам био под редним бројем 3.200, као последњи, па зато могу да тврдим, да је толико људи у томе транспорту.

У разговору са нашом пратњом дознали смо да их гоне у село Јадовно (Брушане), на Велебиту. Најпре ће сићи у Госпићу, а онда ће их гонити у Брушане (Јадовно) "на рад". Ту је био подигнут усташки устанак, који је у крви угушен пред слом Југославије. На гробовима погинулих усташа - сви до једнога биће побијени, то му дође као права освета.

- Ко ће толиким људима да ископа гробнице, неко логички закључује, а стражар лаконски одговара:

- Сам Бог је ту ископао раке. Пуна је Лика шкрапа и вртача, има их дубоких и преко три стотине метара; ето им гробова на све стране.

- Ипак је то љага за читав народ - закључујем ја "дебату" јер смо ионако стигли на станицу РК, пред Загребом. Пребачени смо (ми из избегличког транспорта) на споредни колосек, а транспорт за Лику таман је стао до нас. Изишао сам на ходник не били кога видео кроз мале решетке теретних вагона. Чуло се жаморење у вагонима и вика усташа, који су били у кућицама за кочничаре. Видео сам кроз решетке много преплашених очију и збијених глава. Хтели су да сазнају за своју судбину. Били су баш до мене Јевреји.

- Идете сигурно на стрељање! Спасавајте се! Идете на стрељање! Стрељаће вас на Велебиту! Спасавајте се, стрељаће вас на Велебиту!

Сваки је вагон чуо моју тужну поруку, али, људи су били немоћни. Прстима нису могли да раскопају вагоне и да се ослободе.

У Госпићу, када су сишли са воза, чекао их је врло дугачак ланац. За ланац су жицом везали два и два, те их отерали у Јадовно где су их ликвидирали над провалијом дубоком преко 200 метара, а кроз њено дно протиче река понорница у море код Св. Јурија ближе Сења. Морнари су после налазили у мору доста костура везаних жицом, који су се ваљда откачили од ланца, па их река донела у море. Први део те колоне привезане за ланац побили су, па су ови оне друге, живе, повукли у ту страшну, дубоку гробницу. Да ли је шта страшније људски мозак могао да измисли - од Јадовна?

(Објављено у књизи епископа Атанасија Јевтића, "ОД КОСОВА ДО ЈАДОВНА")

Share this post


Link to post
Share on other sites

Покољ дјеце

Кроз читаву годину 1942. врвио је логор  III-C од дјеце која су доведена у Јасеновац заједно са својим родитељима.

Пригодом ликвидације залутало је много дијете и изгубило своје родитеље, па би заточеници пригрлили ту дјецу.

Многи је тако логораш сакрио код себе у бараки сироче без оца и мајке, хранећи га с оним, што је си откидао од уста.

Они заточеници, који су примали пошиљке с храном од куће, дијелили су тој дјеци све што су добили.

Концем љета 1942. опазио је Лубурић да се много дјеце налази на таванима радионица и по заточеничким баракама, те је наложио усташама, да прегледају цијели логор и покупе ову дјецу.

Тако се открило да се у логору налази преко 400 дјеце мушке и женске у доби од 4-14 година. Лубурић се посавјетовао са својим "официрима" те је - на велико чудо свих заточеника - дао сву ту дјецу регистрирати и смјестити у посебне просторије. Нашао је међу заточеницима неколико учитеља и учитељица, па их је задужио, да уче дјецу читању, писању и пјевању.

Тако је тај мали "дјечји дом" постао једина радост свих заточеника. Њихово весеље није дуго трајало.

Матковић Ивица, Капетановић и Слишковић Иван нису били задовољни резултатима у одгоју дјеце; чинило им се, да одгој не напредује довољно у усташком духу, а осим тога установили су, да су та дјеца већином српска.

Кад је Лубурић стигао у Јасеновац, пријавили су му ствар, па је одредио, да се сва та дјеца, која су и онако била на терет опскрбног буџета, побију.

Усташе су ту дјецу одвели у групама од 60-80 у Градину, гдје су их заклали и закопали.

Ова је Земаљска комисија утврдила ово злочинство на невиној дјеци на темељу исказа, које је дало више заточеника. нарочито Стазић Јосип из Загреба и Јовановић Светозар из Осијека.

Share this post


Link to post
Share on other sites

О злочинима у првом светском рату!

------------------------

Помен за жртве стравичног злочина у аустроугарском логору

Datum: 26.12.2008 19:43

Autor: Слободан Пухало

ДОБОЈ - Његово преосвештенство владика зворничко-тузлански Василије служио је у петак у цркви Светих апостола Петра и Павла у Добоју парастос за 45.791 настрадалог Србина, колико их је убијено у аустроугарском логору током Првог свјетског рата у Добоју.

Обиљежавајући 93 године од интернације Срба у добојски логор истакнуто је да је на овом стратишту извршен први геноцид над Србима у 20. вијеку, који је починила једна западноевропска држава.

Савјетник министра рада и борачко-инвалидске заштите Републике Српске Милојко Грујичић, који је жртвама положио цвијеће на споменик, рекао је да је овај догађај веома важан за српски народ у БиХ зато што је послије албанске голготе ово био најстравичнији злочин на подручју БиХ.

- Одбор за његовање традиција ослободилачких ратова Владе Републике овај датум је означио као значајан и ми га редовно обиљежавамо. Aустроугарске власти су 1915. године формирале у Добоју логор са циљем расељавања Срба из Горњег Подриња и источне Херцеговине, како би се створила тампон зона између Србије и БиХ за насељавање неправославног живља. О томе свједочи масовна гробница у којој је око 12.000 убијених Срба - рекао је Милојко Грујичић.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић подсјетио је да је на овом стратишту направљен први геноцид у прошлом вијеку над Србима, који је учинила једна западноевропска држава.

- Ни данас, нажалост, нема оних који би требало да су овдје - власти Републике Српске. Aко данас нисмо овдје, онда се питамо гдје би требало да будемо - нагласио је Дукић.

Овдје су страдале многе српске породице из Билеће, Вишеграда, Рогатице, Фоче, Гацка, Требиња, Сарајева...

- Моје су одвели из Требиња, двије жене са једанаесторо дјеце. Шесторо дјеце и једна мајка нестала је за сва времена. Долазим у Добој, поклоним се жртвама, иако не знам да ли су ту и моји сахрањени - рекао је Петар Радановић из Зубаца код Требиња.

Књига

Књигу под називом "Добојски логор", у којој су предочени бројни подаци о жртвама, нека њихова свједочења, објавио је добојски новинар и публициста Душан Паравац. Описане су муке Срба који су боравили у бившим коњушницама, као и имена многих породица које су у њима оставиле своје кости.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hercegovina je jedan od rijetkih primjera u svjetu opste narodne obmane , stradanja , prevare ,....

Ova SRPSKA zemlja kroz sve prohujale vijekove iznad nasih glava stradala je najvise od svih . Medjutim nije bila sama , sa njom su stradali nevini Srbi . Komsije muslimani koristili su sve prilike da popune okolne jame srpskim tjelima . Medjutim zlocine kakve je imala Pridovricka jama , i njene okolne posestrime rijetko je imala koja jama u istoriji srpskog naroda . Srbi su tokom drugog svjetskog rata stradali kao glineni golubovi , bez otpora od svojih susjeda muslimana . U zlocinima nad Srbima isticalo se porodica Fazlagica , sa ostalima iz mjesta Fazlagica Kule . Ovo zloglasno mjesto sastoji se iz 13 muslimanskih sela sa apsolutnom muslimanskom vecinom . Kolika je bila zadrtost fazlagica ogledalo se na cistim primjerima . U ova sela Srbi su rijetko i u vrijeme mira dolazili , a postar nikada nije privirio u ovo selo ako je bio srposke nacionalnosti . I tih ratnih 40 godina , ovo selo je pokazalo svoje ekstremisticke teznje . I to na dane najveceg duhovnog uzdignuca Srba , krsne slave , Bozice , itd . Vrhunac je bio 7.januara1942 godine . U nastavku teksta sluzicu se citatima iz knjige "Jagnje bozije i zvijer bezdana " autora Tihomira Burzanovica>>>>>Početak II. svjetskog rata u Hercegovini znači i početak ustaškog genocida u najsvetijoj srpskoj zemlji; kamenoj kolijevci srpstva i pravoslavlja: unište li se tu Srbi, neće ih biti više nigdje.

Prvih dana rata, od aprila 1941. godine pa do početka marta 1942. godine, srpski narod u Hercegovini je jedinstven oslobodilački korpus u borbi protiv ustaškog pokreta Ante Pavelića i Nezavisne Države Hrvatske, protiv ustaškog zločina i klanja. Tih dana, kao i danas, u Hercegovini su na jednoj strani ostaci nezaklanog srpskog naroda, koji spašava svoju nejač, žene i starce, a na drugoj strani su ustaše: Hrvati, njihovo "cvijeće" muslimani, kao i jedan broj Cigana koji procentualno nijesu na prvom mjestu po zločinima, ali po metodama u njihovom vršenju ne zaostaju za drugima.

Ustaše kreću u svoju zločinačku misiju po Hercegovini, ali ne zato, kako reče veliki Dučić "što su hrabri, nego zato što stida nemaju". Najveći pokolji i zločini u Hercegovini počinjeni su u veoma kratkom roku, od maja 1941. do jula 1942. godine. U tom periodu nosioci ustaške vlasti i ustaška krvoločna rulja natrpali su živim i ubijenim Srbima mnoga rječna korita i virove, mnoge logore, kao i bezbroj jama, pećina, rupa, prla i drugih stratišta.

Trebinje i njegova okolina doživljava Golgotu, veću od one kada su od strane Austrijanaca u samom gradu 1914. godine ubijena 82 najuglednija Srbina ovog grada. Ustaše 1941. godine najuglednijim Srbima pune jame Pridvoricu, Ržanji Do, Bivolje Brdo, Kapavicu, a selo Čavaš biva prostor na kome je izvršen apsolutni genocid, ubijeno je 108 Srba, tačno onoliko koliko ih je to selo i imalo. Zatim ustaše pune Srbima jame u Vidovom Polju, Pješivcu, Gavranici; Srbi se zvjerski ubijaju i bacaju u jamu kraj sela Šurmanci, zvanu Golubinka, dubokoj preko 100 metara.

Ustaše dolaze na Ilindan 2. avgusta i blokiraju selo, kad se Srbi spremaju da proslave ovaj veliki praznik. U osnovnoj školi hapse učiteljicu, Srpkinju Stanu Arnautović, i njih 12 krvoloka, zločinaca, siluju je pred 120 učenika. Zatim su u školu doveli najljepše djevojke iz sela i sve ih silovali pred djecom. Poslije toga ustaše odvode nejač, žene i starce nad jamu, gdje naređuju majkama da svoju djecu pobacaju u nju. Ustaški obruč je bio svakog trena uži, pa su mnogi mučenici skakali živi. Od običnog genocida i zločina, ovaj se umnogome razlikuje, jer žrtva doživljava posebna psihička stanja, koja dugo traju, a koja prethode strašnoj smrti, na blagi dan i u slavu Svetog Ilije. Ustaše – zločinci konvertiti dolaze na dan Svetog Proroka Ilije, kada učiteljica sa učenicima pjeva tropar svetitelju u kojem se kaže "Danas se slavi anđeo u tijelu, osnov proroka, drugi preteča dolaska Hristova, slavni Ilija, koji je odozgo poslao Jeliseju blagodat da goni bolest i da čisti prokažene: zato on i onima koji ga poštuju šalje u izobilju iscjeljenja". Većina biva pobacana i ubijena, a i ako neko preživi, Svetog Ilije se sjeća po zločinu nad njegovim najdražima. Ustaše, posavjetovani fašistoidnim katoličkim sveštenicima to rade smišljeno ne ubijajući samo Srbe kao ljude, nego i kao pravoslavce. U tom trenutku ubija se ona duhovna vertikala u jednom narodu, ubija se vjera, kao jedan od osnovnih temelja jednog naroda.

Ustaško "etničko čišćenje" sela Stara Gabela na samoj granici prema Dalmaciji izvršeno je u jednom naletu: o Vidovdanu, jednom od najvećih srpskih praznika. Tog dana su ubijena 148 Srbina – muškarca, tačno onoliko koliko ih je i bilo u tom selu prije pokolja.

U svojoj nevelikoj knjizi "Stradanje Srba u Hercegovini za vreme Nezavisne Države Hrvatske", Danilo Tunguz-Perović između ostalog opisuje i strašno stradanje Srba u selu Pridvorica u srezu Nevesinje.

"Komandir ustaške stanice Marjan Benovac, kao i domaće komšije Bajro i Mehmed Huko, Ćamil i Avdija Čolpa stalno su uvjeravale Srbe Pridvoričane da se ni od čega ne plaše jer ih oni štite i paze. Međutim, na sami pravoslavni Božić, 7. januara 1942. godine u zoru na svaku pravoslavnu kuću udarila je jaka grupa naoružanih ustaša predvođena narednikom Marijanom Banovcem. Ne nadajući se napadu, nego se pripremajući za praznik Srbi su pružili slab otpor. Ustaše su povezale sve Srbe muškarce i odveli ih u selo Donja Pridvorica. Neke su strijeljali, neke smlatili maljevima i kocima. Biljka Hadžića, Gavrila Nosovića, Ćetka, Gojka i Radovana Skoka ispekli su na ražnjevima. Dok su jedne ustaše završavale posao sa muškarcima, drugi su hvatali žene, djecu i starce, doveli ih među leševe u štale i sve ih zajedno zapalili. Hvatajući po selu srpski ženski svijet, ustaše su izdvojile djevojke udavače i mlade nevjeste i odveli ih u pećinu više sela Pridvorica, gdje su 20 dana dolazile ustaše i silovale ih, a pošto su ih izmrcvarili, onda su ih pobili. Od Pridvorčana su ostali živi samo oni koji se tog dana nijesu zatekli u selu. Muslimani su kasnije spalili crkvu, koju su mještani od svog priloga izgradili 1937. godine, da bi na njenim temeljima izgradili džamiju."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Prof. dr Novica Vojinović, koji je kao dijete sa cijelom svojom porodicom 1941.godine bio zatočenik ustaškog logora smrti silos kod Čapljine napisao je u svojoj knjizi “Srpske jame u Prebilovcima” sledeće:

"Katolički pop Srećko Perić iz samostana Gorica kod Livna rekao je jedne nedelje u junu 1941.godine sa crkvenog oltara u manastiru Gorici sakupljenim vjernicima da počnu sa pokoljem Srba riječima:

-Braćo Hrvati, idite i koljite sve Srbe.Najprije zakoljite moju sestru koja je udata za Srbina, a onda sve Srbe odreda.Kad ovaj posao završite dođite k meni u crkvu gdje ću vas ispoviditi i pričestiti pa će vam onda svi grijesi biti oprošteni.

U samostanu Petričevac kod Banje Luke boravio je fratar Filipović.Kada je 8.februara 1942.godine stigla na ovaj teren Pavelićeva “tjelesna bojna”, Filipović je sa ustaškim natporučnikom Zelićem pozdravio riječima:

-Ubijajte, a ja ću vas razriješiti grijeha.

Zatim je sa njima pošao na ubijanje Srba u selima oko Banje Luke: Drakulić, Motika, Pavlovac, Han-kola i druga.U jesen iste godine Filipović se pojavio kao ustaški natporučnik pod imenom Miroslav Majstorović u jasenovačkom logoru,i za njega su logoraši kazivali da je bio jedan od najvećih mučitelja i pravi monstrum od čovjeka.On je klao i ubijao Jevreje, Srbe i Cigane, a lično je zaklao 56 Jevreja na radu u Bistrici.

Sličan njemu bio je i fra Zvonko Brekalo, zatim pop-koljač Vjekoslav Šimić koga su po zlu zapamtili Kninska krajina i Bosansko Grahovo.

Fratar dr Petar Berkovic bio je u kninskom kraju pravi vođa ustaša koljača, koji je sa ustašama išao kninskim ulicama pod puškom i u odijelu ustaše.

Fratar A.Ćosić bio je organizator ustaške milicije u Kotor-Varoši, i pozivao je katolike sa crkvenog oltara na pokolj Srba.On je od generala Metikoša tražio ispomoć u ustašama, a sa dvojicom Gutića-Viktorem i bratom mu Blažom,počinio je mnoga zlodjela u ovom kraju.

Fratar Ante Klarić, govorio je Hrvatima sa crkvenog oltara:

-Vi ste babe, jer niste do sada ubili ni jednog Srbina.

Lično je dolazio u srpska sela, sakupljao Srbe kao ustaški tabornik, postrojavao ih i naređivao da jedan drugoga šamaraju i psuju, a zatim naredio da se svi poslije mučenja od nekoliko dana poubijaju.

Jedan od zakletih ustaša i misionara bio je i fra Silvestar Zubić, katiheta Vukovarske gimnazije, kasnije “pobočnik” ustaškog logora u Vukovaru.Svoja predavanja u Gimnaziji koristio je za propaganda fašizma i ustaštva a ne za predavanja o evanđelju i vjerskoj dogmatici.

Rasadišta ustaškog pokreta bili su franjevački manastiri u Sinju, Šibeniku, Makarskoj i Dubrovniku.Znatan broj kleroustaša nikao je upravo u tim manastirima.

Karakterističan je ustaški “rad” Petra Glavaša iz samostana Sv.Marije u Sinju, koji je pored zločina prema srpskom narodu bio još i njemački špijun.Kada mu je 1945.godine suđeno, on je dao izjavu karakterističnu za cijelu katoličku crkvu:

-Što nam se od ordinarijata pisalo mi smo narodu čitali..morali smo izvršavati naloge biskupa.Dobijali smo ih nekada u “Listu biskupije” a nekad preko dekana.Naredba Stepinca preko radija da se narod bori za Hrvatsku bila je direktiva klera u političkom pogledu…

Jedan od popova-koljača bio je metkovački župnik, dekan fra dr Vlado Bilobrk, koji je već 1935.godine u Belgiji postao zakleti ustaša.On je prije rata u Neretvi stvorio ilegalne ustaške organizacije pri čemu su ga pomagali i don Ćiro Bubić, don Mato Šinković, don Martin Gudelj, fra Božidar Simić, don Petar Antić i poznati ustaški koljači Jakov Alač, Ante Jelavić, Ante Vujica i mnogi drugi.Fra Bilobrk je za vrijeme kapitulacije Kraljevine Jugoslavije napadao jugoslovenske vojnike u vozu kod stanice Gabela.Bio je naoružan puškom, išao po selima i nagovarao seljake da sjekirama vilama i kosama pobiju vojnike, jer tobože prijeti opasnost od četnika.On je već krajem aprila 1941.godine organizovao pokolj Srba u Neretvi, kada je pobijeno sedamnaestoro Srba.

Na prijavu fra Bilobrka Nijemci su 18.oktobra 1943.godine objesili o telegrafske stubove duž pruge Metkovič-Rogotin 24 neretvanska rodoljuba, a na njegov pristanak poklano je u Šipku, Ćulumu i Pelješkom Blatu krajem 1943.godine 107 žena, djece i staraca.On je sa fra Rokom Roncem i don Martinom Gudeljom bio inicijator ustaških klanja u Metkoviću i okolini.Vršio je katoličenje pravoslavnih, ali sam nije bio pristalica toga-radije ih je ubijao nego katoličio.Kad su mu Srbi, iz straha da sačuvaju glave, dolazili da pređu u katoličku vjeru, on im je odgovarao:

-Džabe vam je da se pokrštavate jer ćemo vas ionako sve pobiti."

Share this post


Link to post
Share on other sites

U avgustu 1941.godine držao je govor pravoslavnima koji su došli u katoličku crkvu po njegovom nalogu i tom prilikom govorio:

-Ima nekih kukavica koji kažu da ne valja nagoniti Srbe da se katoliče i da nije ljudski ubijati.Ja vam međutim tvrdim drukčije: prelaziti na katoličku vjeru mora sve, jer druga vjera ne smije postojati, a niti će ma tko ostati živ tko neće katoličku vjeru.Ljude ubijati nije grehota, nego moramo sve poubijati što nam smeta i potpuno očistiti našu zemlju.

Tu su pored Bilobrka djelovali i ustaški i mnogi drugi sveštenici: fra Bone Jelavić, fra Nikola Ivanković, fra Julije Kožul, fra Serafim Vištica, fra Oton Knezović, fra Rade Glavaš, te donovi: Ilija Tomas, Jure Vrdoljak, Ante Čule i mnogi drugi.

Iz franjevačkih samostana izašli su i takvi ustaški vaspitanici kao što su: Jozo Dumadžić, Stanko Vasilj, Niko Filipović, čapljinski tabornik i Franjo Vego, čapljinski logornik , Rudo Vrdoljak, Dane Miloš, Slavko Šušak, Franjo Nevistić i drugi.

Fra Brano Smoljan u Ljubuškom bio je gvardijan samostana Sv.Ante na Humcu, zakleti ustaša, koji je vjerovao da je “bog sa ustašama i poglavnikom”.

Fra Bogomir Zlopaša, iz prvih redova ustaškog pokreta, je sa crkvene slave kod Ljubuškog na dan Sv.Ante poslao telegram Paveliću i ministru Artukoviću sa sadržinom:

-Sa veličanstvene proslave Sv.Ante na Humcu kod Ljubuškog pozdravlja vas 20.000

prisutnih uvijek spremnih umrijeti za vas i za domovinu.

U Bugojnu je fra Silvije Franković sarađivao sa ustaškim koljačima u likvidacijama Srba u svome kraju.Jednom su ga pitali zloglasni ustaše-koljači Božica Križanac, Ivo Jercl i Perica Kutleša, kad će ih ispovijediti, a fra Silvije im je odgovorio:

-Za vas je još rano da se ispovidite.Kad sve uredite onda dođite pa ću vas ispoviditi…Šteta što nismo prije poklali muslimane pa onda Srbe…

A kad se kotarski predstojnik u Bugojnu htio ispovjediti kod fra Silvija Frankovića, rekavši mu da je ubio samo 14 Srba, fra Silvije mu je odgovorio:

-Kad ubiješ 40, onda dođi i sve ću ti oprostiti.

Po zlu poznati sveštenici u okolini Livna, osim Perića bili su još i Borivoje Mač, župnik u Viduši, fra Bono Grebenarović, župnik u Podhumu, fra Viktor Baltić, župnik u Ljubunčiću i don Božo Šimleša, župnik župe Šištani.

Isto tako poznati bili su i fra Ignacije Penavić iz Širokog Brijega (Lištica) koji je podsticao sa oltara katolike protiv Srba, zatim fra Zdravko Zovko, fra Marinko Jelčić, fra Trpimir Musa i drugi.

Tu je bio i Srećko Granić profesor Gimnazije i njemački prevodilac, gvardijan manastira.Sa njim je bio i fra Nikola Ivanković, župnik iz Jablanice, predratni ustaša, učesnik pokolja Srba u Nevesinju 1941.godine.On je pred sudom 1945.godine priznao i ovo:

-U Studencima 1941.godine prije kapitulacije Jugoslavije, sa don Jurom Vrdoljakom stvorili smo plan kako da se razoruža jugoslovenska vojska u Čapljini.Trinaestog aprila 1941.godine došao sam don Juri gdje je bio ustaški kapetan Barišić, jugoslovenski oficir.Tu smo stvorili plan napada.

Na suđenju u Mostaru kao ratnom zločincu 1946.godine utvrđeno je da je fra Ivanković sa Jurom Vrdoljakom iz Studenaca u ljubuškom i čapljinskom srezu pomoću ustaških naoružanih odreda razoružavao jugoslovensku vojsku.U aprilu 1941.godine postao je ustaški tabornik u Jablanici, a krajem juna kao tabornik organizuje jednu koljačku četu ustaša i sa dva kamiona odlazi u okolinu Kupresa gdje je u selu Vukovskom izvršio strahovit pokolj tamošnjih Srba.

Čuveni ustaša Oto Knezović, fratar sa Širokog Brijega, tražio je da se ubijaju ne samo Srbi, nego i neki Dalmatinci, koji neće da idu u ustaše.Drugi ustaša sa Širokog Brijega fra Tugomir Soldo, inače župnik u Čapljini, počinio je mnoga zlodjela u ovom kraju nad srpskim narodom.On je bio član zloglasnog Odbora za likvidaciju Srba u Čapljini, a dokumenti ga stavljaju odmah pored zlikovca Tomasa i Jeličića iz Čapljine, trojice popova koji su kaže se u dokumentima-bili oraganizatori ustaških zločina u ovome kraju.

U Čapljini su takvi bili i fra Andrija Jelčić, fra Ciril Ivanković, fra Slobodan Lončar, župnik u Drinovcima, te fra Petar Sesar, župnik u Čapljini.

Naročito tragičnu ulogu za srpski narod odigrao je don Ilija Tomas, župnik u selu Klepcima, koga je narod još za života nazvao “pop-satana”.Ustaša od 1937.godine, Tomas je u ovom kraju bio jedan od organizatora pokolja srpskog naroda nročito u selima Klepci, Loznica, Gnjilišta i Prebilovci, te Tasovčići i druga sela oko Čapljine.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сведочење Љубана Једнака о покољу у Глинској цркви

Стенографски записник са суђења против усташког министра Андрије Артуковића. стр. 48—61— АЈ, дос. бр. 1268; Сведочење Љубана Једнака, сина Василија, родом из Горњег Селишта, општина Глина са сталним боравком у Глини, деветог дана главне расправе, 24. априла 1986. у Окружном суду у Загребу,

------------

"Када се већ смрачило изненада смо чули пред црквом камион и у цркву су усташе ушле вичући: "Палите одмах свијеће', упитали су нас:

'Да ли ви људи вјерујете у нашег поглавника и у нашу Независну Државу Хрватску.' Ми смо сви одговорили да вјерујемо. На то су нам командовали: Лези, устани, лези, устани и док смо ми извршавали ову команду они су из пушака пуцали по самој цркви која је била у полумраку. Затим су нам издали наређење да се сви свучемо и да имамо остати у кошуљама и гаћама, док смо све своје ствари морали бацити у угао цркве. Послије тога смо сви морали лећи на земљу, а усташе су по ииама ходале и газиле нас. По томе су нам наредили, да устанемо и да се лицем окренемо према зиду, а онда су они пуцали по цркви, али намјерно нису никога погодили, јер су нас тиме плашили. Мало иза тога поново су узели преда се Перу Миљевића и питали: да ли зна што о шумњацима, када је овај одговорио да не зна, један га је усташа ухватио и на очиглед свију нас забио му нож у врат потегавши према доље тако, да му је распорио цијела прса. Миљевић се срушио мртав. На поновни позив да се јаве они који нешто о шумњацима знају, јер да ће бити пуштени кући ако кажу све што знаду, јавио се један човјек и рекао да ће рећи све. Он је рекао да су шумњаци у близини Топускога дизали у зрак бандере и дочекали један усташки ауто. Послије тога усташе су истоме наредили да стави главу на један сто који је у цркви стајао, па када је главу ставио на сто усташа му је зарезао у гркљан и наредио да пјева. Међутим крв је из њега шикнула неколико метара надалеко, па, када није могао пјевати, ударио га је усташа кундаком по глави те му се мозак излио на стол. Након тога почело је клање људи од реда, како смо стајали у цркви. Ухватили су једнога по једнога, повалили на стол, једари је усташа клекнуо на прса, а други је узео нож и пресјецао гркљааи. Нису чекали да искрвавии или умре, већ су га полумртвога изњели из цркве и бацили на камион који је пред црквом стајао.

Када су поклали скоро три четвртине људи стали су да се одморе, а након тога ухватили једног старца питајући га: 'Хоћеш ли нам дати твоју жену, сестру и кћерку?' Он је одговорио да хоће само нека га пусте. Одмах иза тога узели су горећу свијећу и ставили му је испод бркова па су му тако палили бркове и обрве, а касније и очи. У то је прискочио један усташа и викнуо: 'Мајку му српску, шта чекаш, кољи', те су га одмах заклали. По томе су опет клали једнога по једнога, а када нас је остало још пет или шест поново су усташе износили мртве. У једном тренутку, када смо били сам.и скочио сам међу оне који су били већ поклани и легао меду њих притајивши се као да сам мртав. Када су усташе дошле у цркву опазили су да је један из горниле закланих још мицао па му је један усташа ципелом разбио главу, после чега се исти умирио. Тај усташа и мене је ударио по глави, али ја се унаточ грозне боли нисам одао. Неко вријеме иза тога један је усташа из ваииа викнуо, овима у цркви да добро припазе да ли је неко на животу, јер ће бити зло по све њих ако ико жив изађе. Да буду још сигурнији да су сви мртви ишли су од љеша до љеша и забадах још по један пут свакоме нож у срце или у леђа. Ја сам стрпљиво чекао овај ударац, али када је усташа пробадао оне крај мене стао је на мене и пробио онога са стране, мимоишавши ме. Иза тога почели су износити мртве из цркве опет на камионе и хватали су једнога по једнога за ноге и бацали на камион као да би бацили вреће. Како је жртава било много, то су их бацали једнога на другога и то по три до четири на хрпе. Мене су бацили у камион на најгорњи ред, па како је овај био препун, то су наредили да се лешеви пребаце и на други камион. Тако су ме пограбили за ноге и бацили на други камион, те сам ударио главом о неки железни предмет да ми се још и данас позна. У други камион бацили су ме тако да сам устима дошао до пререзаног гркљана једног мртваца из чијег је врата још текла крв, али се нисам смио макнути да се не одам, већ сам чврсто стиснуо уста да ми не уђе крв. Када су нас натоварили возили су нас према Јукинцу, а усташе су за то вријеме сједили на љешинама и то двојица код ногу а двојица код главе, тако да сам се скоро угушио јер нисам имао довољно зрака. Када су нас довезли близу једне шумице чуо сам гдје су викнули шоферу: 'Вози ближе граби.' Када су нас избацили код грабе било је тамо још много људи, који су чекали да буду побијени и побацани у грабу. Тамо су силовали једну жену, те сам чуо када су је питали ко је, да је одговорила да је учитељица из Бовића. Затим су нас почели бацати у грабу, па су тако и мене пограбили за ноге и бацили ме у један угао грабе. На мене су бацили ову учитељицу, коју су послије силовања заклали. Чуо сам како је један усташа рекао да треба прегледати учитељицу да ли има прстења јер би се то добро дало продати. Један је усташа скочио у грабу и збиља је ииашао прстен који је скинуо са руке. У то је дошао један камион пим људи које су једнога по једнога убијали чекићима. Како је љешина било толико да им је изгледало да неће сви стати у грабу, то су двојица усташа слагали љешине да би што више стало. У то се неким причинило да неко дише у јами па су отворили паљбу из пушака у грабу те сам и ја тако погођен у ногу. Ипак ја нисам дао од себе ни једнога гласа и даље сам се притајио као мртав. Када је усташа дошао до мене да ме 'сложи' опазио је на мени добру мајицу, па ју је свукао са мене и ако је била крвава. Ја сам за то вријеме задржавао дах како не би одао знакове живота. Послије тога се све примирило. Усташе су се удаљиле и у шумарку разговарале. Ја сам се потајице извукао из грабе, увукао се у кукуруз и кроз шикарје одвукао се прилично далеко. Из ноге ми је цурила крв јер сам био рањен. У зору сам дошао до мјеста Курете и сакрио се у грм. Ту је наишао један човјек који ме је препознао и одвео ме својој кући. Када сам код њега био око 2 сата проломио се лелек међу женама да долазе усташе да скупе народ за клање. Ја сам се одмах склонио у шупу мога стрица гдје сам живио сакривен шест мјесеци не изасавши никуда, а храну су ми горе доносили..."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дракулић: Помен жртвама усташког покоља

БАЊА ЛУКА - Владика бањолучки Јефрем служиће данас у храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу заупокојену литургију у знак сјећања на више од 2 300 Срба, које су Павелићеве усташе побиле 7. фебруара 1942. године у Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац код Бање Луке.

Након литургије, на Спомен костурници у Дракулићу биће служен парастос невиним српским жртвама усташког покоља, а цвијеће и вијенце положиће потомци настрадалих, представници мјесних заједница Дракулића, Шарговца и Мотика, представници града Бање Луке и власти Републике Српске, као и представници борачких организација.

У Дракулићу, Шарговцу, Мотикама и руднику Раковац код Бање Луке 7. фебруара 1942. године Павелићеве усташе из такозваног "Тјелесног здруга", уз помоћ бањолучких усташа, побиле су, без иједног испаљеног метка, сјекирама, ножевима и крамповима, више од 2 300 Срба, међу којима је било и 551 дијете.

Покољ у овим селима организовао је усташки стожерник за "Хрватску Крајину" Виктор Гутић, а покољ је предводио и у њему активно учествовао жупник бањалучког самостана Петрићевац фра Мирослав Мајсторовић Филиповић звани "фра сотона", који је након тога постао заповједник "фабрике смрти" у Јасеновачким логорима.

У документима, чак и оним из усташких извора тадашње Независне државе Хрватске, наводи се да је злочин у овим бањолучким селима био највећи покољ учињен у само једном дану.

Крвави усташки "пир" у овим селима почео је у 4.00 часа ујутру и трајао је до поднева истог дана. Побијени су сви Срби који су се затекли у селу, осим Ленке Курузовић, која је са својих петоро дјеце успјела да умакне усташком ножу.

Да су усташке власти припремале подмукли покољ Срба, говори и чињеница да су неколико дана раније извршили попис сељана, уз образложење да ће сви који се затекну код куће у недјељу, тог 7. фебруара 1942. године, добити помоћ у храни.

Такође, неколико дана раније, усташе су наредиле да се, због наводног бјеснила, побију сви пси у поменутим бањалучким селима, са стварном намјером да за вријеме злочина лавеж паса не би открио да се нешто чудно дешава у тим селима.

Након Другог свјетског рата о овом стравичном усташком злочину дуго се ћутало, а тек 1964. године извршено је пописивање страдалих и то 1 400 лица. Након тога су 1965. године тадашње власти подигле спомен костурницу за тих, како је исписано на плочи, 1 400 жртава фашистичког терора.

Накнадним истраживањима дошло се до броја од 2 300 жртава, пописаних именом и презименом, премда се зна да је и та бројка много већа, пошто су у покољу 7. фебруара побијене и потпуно затрте читаве породице, па о њима није више имао ко да свједочи.

Тек 1991. године одржан је први парастос овим жртвама, а служио га је владика бањалучки Јефрем. Од тада сваке прве недјеље у фебруару служи се парастос, а уназад девет година и заупокојена литургија у новосаграђеном храму Светог великомученика Георгија у Дракулићу.

Иако су потомци жртава и становници ових села, као и цијелог бањалучког региона, очекивали да ће се тадашњи поглавар римокатоличке цркве папа Јован Павле Други током посјете Бањој Луци и самостану Петрићевац у јуну 2003. године оградити од ових злочина, папа овај догађај није ни споменуо.

Једине ријечи поглавара римокатоличке цркве које су се могле довести у везу са овим и другим злочинима у којима су, између осталих усташа, директно као крвници учествовали и католички свештеници, односиле су се на молитве Богу да "буде милосрдан за кривице почињене против човјека, његовог достојанства и његове слободе, па и од стране неких чланова Католичке цркве".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ministar dr Mile Budak je u Gospiću službeno izjavio:

"Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale ćemo prevesti u katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate".

169hraa.jpg

Banjalučki stožernik dr Viktor Gutić maja meseca 1941. je u Sanskom Mostu održao govor, u kome je, između, ostalog, rekao:

Ili ćemo mi pobijediti i ovi prokleti Srbi za vazda biti iskorijenjeni ili ako se za nesreću opet obrazuje Jugoslavija, mi smo bar statistiku ispravili u korist Hrvata.”

"Nema više srpske vojske! Nema više Srbije! Nema gedža, naših krvopija, nestalo je ciganske dinastije Karađorđevića pa i kod nas - uskoro - drumovi će poželjeti Srbalja, al Srbalja više biti neće". Izdao sam drastične naredbe za njihovo potpuno ekonomsko uništenje, a slijede nove za potpuno istrebljenje. Ne budite slabi ni spram jednoga. Držite uvijek na umu da su to bili naši grobari i uništavajte ih gde stignete a blagoslov našeg poglavnika i moj neće vam uzmanjkati. Svaki, koji se za njih bude zauzimao, postaje samim tim neprijatelj hrvatske slobode... Srbi neka se ne nadaju ničemu i za njih je najbolje neka se isele, neka ih nestane iz naših krajeva".

Dr Viktor Gutić je 28. maja 1941. izjavio:

"Oni nepoželjni elementi biće u najkraćem roku u našoj Krajini iskorenjeni, tako da će im se zatrti svaki trag"

U Prnjavoru je dr V. Gutić 9. jula 1941. na zboru izjavio:

"Ovome srpskom gnijezdu Prnjavoru poručujem: da ću ja doći i uzeću sebi 24 sata da to srpsko gnijezdo uništim. Ja ću ubijati, a vi za mnom".

Na ustaškoj skupštini Gutić je bio još veći Hrvat. Rekao je: "Ali sada ću pritegnuti. Pucat će kičma. Poručite to našim neprijateljima. Poručite im, pucat će kičma... Nastat će čišćenje... Nema milosti... Poglavnik i hrvatski ministri jedva čekaju da dođu u očićenu Banja Luku, a to će biti brzo, brzo ćemo i mi raditi. Ja ću biti ovde gvozdena metla... i ja kažem neka mi nijedan ne dolazi moliti za naše dušmane".

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vladimir Mrvos

Ponikve

Gornje Dubrave

Ogulin

“27. januara 1945. godine na sam dan Svetoga Save hrvatske su ustase izvrsile nezapamÊeni zlocin nad srpskim stanovnicima moga sela Ponikve, opcine nekadasnje Gornje Dubrave.

Izmrcvarili su, iznakazili, poklali mnogu nemocnu djecu, zene i starce. Tih kobnih januarskih dana snijeg je bio neobicno velik i sve je pucalo od hladnoce. U selu se nalazio Karlovacki partizanski odred na celu sa Radom Ivkovicem Solarom, (To su bili oni radi kojih Mesic kaze da su Hrvati dva puta pobijedili) nasim dobrim i hrabrim komsijama.

Svi smo se s nasom vojskom veselili, družili i, prema rasporedu, hranu borcima donosili. Bilo je veselo i razdragano kao da je ratu dosao kraj.

Medjutim, u predvecerje kriticnog dana, dok su se mjeseceve zrake odbijale od tvrde svjetlece snjezne povrsine, iznenada s juzne strane, cestom od Ogulina, u Ponikve naidjose ustaski i domobranski zlocinci, i to u velikom broju.

U selu je nastalo komeπanje. Po visokom snijegu narod je bjezalo na sve strane. Spasavao se kako je ko znao.

Uz pomoc partizana, koji su tu zateceni, uspjelo je nesto mladica izbjeci. Partizani kojih je bilo znatno manje, povukli su se prema Zdihovu, ali povlaceci se i napustajuci selo zadrzavali su pucnjavom ustase i tako usporavali njihovo brze nadiranje. Ubrzo je selo palo u ruke zlikovaca. Poginulo je nekoliko partizana, a medju njima ubijen je i komandant Karlovackog partizanskog odreda Rade Ivkovic Solar.

Ustase se zaustavise u naπem selu. Pocelo je maltretiranje djece, zena i nemocnih staraca, mucenje, klanje i spaljivanje.

Ustase su divljacki harale i pljackale. Ostavljale su iza sebe stravicnu sliku. Na svakom koraku ljudski lesevi, goli, polugoli, izmrcvareni, unakazeni i oko njih zgrusana krv. Spalili su kuce i gospodarske zgrade, a stvari koje nisu bile za njih , razbacale su na sve strane.

Moje selo Ponikve cini nekoliko zaselaka: Busici, Vignjevici, Divici, Lalici, Centar, Ivkovici, Lokve, Jurjevici, Kusici, Pocivale, Vrkaπica i Brgljici. U svakom bilo je po nekoliko domaćinstava.

Krvnici su poceli klati seljake na pocetku Busica, a zavrsili su dva kilometra dalje na kraju Brgljica.

U Busicima uz cestu zaklale su ustase Maricu Busic i njena sina Vladu. Majku su razapetu i na kolac nabile. Istu sudbinu nedaleko

od njih doæivjela je i Ljuba Vignjevic. U svojoj kuci zaklan je i bračni par Ilija i Sava Vignjevic. Malo podalje, prema Centru, u kuci uz

cestu, zaklali su Smilju Pavlovic, njene dvije kcerke Danicu i Maricu, i unucad Nevenku i Simu. U Centru, pred skolom, razbojnicki ugusise zivote Cvijete Divic i Drage Trbovic.

U zaseoku Lokve koji se nalazi izmedju Lalica i Pocivala, oduzese zivot bracnom paru Radi IvkoviÊu i Marti Savric. To ucinise

i sa majkom Savicom, njenom kcerkom Nadom i njihovim rodjakom Pavlovic Ljubom.

Njihovi lesevi izgledali su jezivo. Tijela su bila unakazena, sasjecena, izlomljena.

Tijelo Marte, koja se grcevito odupirala krvnicima, bilo je dosta unakazeno kao i leπ Nade Ivkovic, Savicine kcerke. Savica je junacki

poginula. Stala je pred ustaπku kolonu i prkosno im dala do znanja da nece dugo haraËiti i da im je moc na izmaku, a krvnici su je nakon toga rafalom pokosili. To je bila majka Nikole Ivkovica koji je kao prvoborac jos prije svoje majke poginuo u borbi protiv fasizma. Pocivale se nalaze u blizini zaseoka Lokve, na jednom malom brdascu gdje su svega dvije kuce, i to Simeke i Radice. Porodica Simeke sisla je iz zbjega u kucu moga djeda Radice, oca moje majke, Rade Divica. Tu u djedovoj kuci su nas zatekli krvnici - ustase. Zaprepasteni i nemocni, kroz prozor sobe, dolje prema Lokvama, vidjeli smo kako se za Solarevom stalom Marta Cavrinka bori sa ustasama. Zena sezdesetih godina oko pola sata borila se na život i smrt. Nakon teskog obracuna savladali su je i zaklali.

Kuca moga djeda Radice imala je dvije sobe i kuhinju. Tu smo se nacli djed Radica, njegova supruga Boja koju smo zvali “majka”, baba Sarka, ujna Sara, moja majka Milica i ja, dvanaest godiπnji djeËak. Svi smo bili stjerani u jednu veÊu sobu koja sa dva prozora gleda prema putu gdje se nalazi drvljenik. Vec se spustila i noc, ali je bilo vidljivo zbog snjezne bjeline i mjesecine.

Oko kuce i u kuci bilo je puno ustaπa. Stalno su pristizali od ceste iz Lokava, a s njima je doπla i jedna æena u ustaπkoj uniformi.

Nosila je u rukama veliki krvavi noz i pjevala: “Koga moja nozina ubode, ne treba mu ni kruva ni vode.”

Shvatili smo da su nam to posljednji trenuci. Poceli su nas tuci i po sobi bacati i goniti govoreci da ce nam oci vaditi i udove rezati.

Traæili smo spas od kuta do kuta i od vrata do prozora. Nastala je velika guzva. Svaki ustasa imao je u rukama okrvavljeni noz ili bajonetu.

Gotovo nikakvog izgleda za spas.

Prvog su iz sobe izvukli moga djeda Radicu i na drvima pred kucom zaklali. Prethodno su ga na drveljeniku tukli nogama i rukama, kundacima i nozevima. On se bezizgledno odupirao, i dugo, hrabro odgadjao sudbinu. Ustaπa je bilo puno oko njega, i onako iznemoglog oborili na zemlju. »im je pao, jedan ustaπa mu je bajonetom prerezao grkljan i krv sa ostrice tog bodeza slavodobitno oblizao.

Nas su primorali da sve to gledamo. Sto je mislila moja mama, njegova kcerka? Sto sam dozivljvao ja? Njegov unuk.

Nakon toga divljackog cina ponovo su nas najurili u kucu, a tada je pala komanda da se kuÊa zapali kako bismo æivi u njoj izgorjeli.

Medjutim, odluku su i odmah i izmijenili, te nanovo odlucili da nas pokolju, a kucu da sacuvaju kako ne bi izgorjela ljetina i ostala hrana koja ce im dobro doci. Iza toga su se rasporedili tako da je jedan ustaπa bio na ulaznim vratima, dvojica kod prozora i trojica sa nozevima medju nama u sobi.

Pocelo je klanje. cula se prigusena vika, jecaji i krkljanje, a ja sam jos uvijek izmicao po sobi. Pokusao sam pobjeci kroz prozor, ali me krvnik pricepi uza zid niz koji sam se i sruπio. Tada je ustasa cizmom stao na moj desni obraz, prignjecivsi mi glavu uz pod. ostetio mi je desnu celjust, slomio mi nekoliko zuba. Zadali su mi nekoliko uboda noæem i gazeci cizmama po meni nanijeli mi ozljede po nogama, tijelu i rukama. Bio sam sav okrvavljen i izmrcvaren. Pogledajte, kakav izgledam. Pun sam oziljaka i izvitoperen.

I ostali u kuci su sliËno prolazili. Tukli su ih, boli i sjekli nozevima. Dok se sve ovo sa mnom dogadjalo, cuo sam zov svoje majke Milice koja je nedaleko lezala, a ustaπa joj je noæem zadavao ubode po glavi, grudima i vratu. Nekako sam se uvukao pod krevet.

Pokusao sam pomoci majci vicuci: “Pustite mi majku!” Kada sam se oglasio, ustasa, koji mi je klao majku, skocio je na mene. Poloæio me na lijevu stranu, pritisnuvπi mi glavu uz pod, a zatim mi zario veliki noz ispod desnog uha i vilice u vrat i onda ga naglo zaokrenuo.

Noz je prosao kroz vrat iza grkljana i izasao na drugu stranu, ispod lijeve donje vilice. Vidite i sada kako to izgledam.

Ponovno me oblila krv, izbijajuci mi na usi, nos i usta. Tada sam se onesvijestio. Majka me zvala, ali nisam uspio doci k njoj, niti joj u njenim mukama pruziti bilo kakvu pomoc, kao ni drugima koji su u istoj sobi sa mnom bili osudjeni na smrt.

Soba je bila puna krvi i kroz pod je curila u podrum i slijevala se u kace i po krumpiru koji se tu nalazio. Lezali smo na podu u krvi. Bili smo u nesvijesti, nepomicni, naklani, izmrcvareni. Ustase su u uvjerenju da smo svi mrtvi napustili kucu i nastavile pokolj Srba na Vrkasici, kod kuÊe Sime i Smilje Pavlovic.

To je bio braËni par koji je imao dvoje djece, Nikolu starog cetiri i Maricu staru πest godina. Kod njih se tada nasao sinovac, dvanaestogodiπnji Milos.

Sve ih je cuvala baka Janja. Smilja i Simo nisu bili kod kuce. Ustaπe su zaklale i djecu i baku. Mucili su ih, kopali oci, rezali usi i nosice, cupali kosu, sjekle prste na nogama i rukama. Nakon takvog zvjerstva zapalile su kucu. Ipak lesevi nisu izgorjeli jer su ih iz zapaljene kuce izvukli ljudi koji su se tada spustili s planine u selo.

Nakon toga u blizini, zaselku Brglici zaklali su u MiletiËinoj kuci starog Milu Jurjevica, njegovu kcer Dusku i troje djece, a cetvrto dijete, Milku Busic su ranili. U istom zaseoku uhvatiπe Milicu JurjeviÊ i Smilju KuπiÊ, zatvoriπe ih u kuÊu i zapaliπe. Æive su izgorjele.

Zaklale su ustaπe tada i Cvijetu Lalic sa njene dvoje djece.

215

Kada su se nasitili krvi, napustili su selo, a ljudi koji su na vrijeme izbjegli, spustili su se sa planine, pokupili mrtve i sahranili na mjesnom groblju. One koji su davali znakove æivota prevezli su do partizana na Pribanjce gdje im je pruzena prva pomoc, a zatim u partizansku bolnicu Zumberak gdje su ostali na lijecenju. Na lijecenje

su otpremili moju mamu, mene, “majku”, ujnu Saru i Milku Busic. Od svih ovih ærtava danas smo živi jedino Milka Busic i ja, Vladimir Mrvos. Ustaπe su selo do temelja opljaËkale i zapalile. Na stotine grla stoke su otjerale. Samo su iz stale djeda Radice odagnali 15 grla krupne stoke. Njega su zaklale, a njegovu suprugu isjekle

nozevima i zaklale, ali je usprkos mukama ostala æiva i doæivjela duboku starost.

Njihovi sinovi, Dusan i Stojan, bili su daleko od kuce i preživjeli rat…”

Ove 1987. godine, Vladimir Mrvоs, je sudac Opcinskog suda u Ogulinu. Teski invalid. oziljci nozeva se dobro poznaju na njegovom vratu i tijelu. ozenio je Hrvaticu i imaju sina i kcer.zive u skladnom braku.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dragi, све има своје време - каже премудри Соломон.

А сад је тренутак и  последњи воз ако мислимо да се правда истера на видело,

у вези гоноцида над Србима.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПАРАСТОС СРПСКИМ ЖРТВАМА У БРАДИНИ

у Брадини се обиљежава деветнаест година од уништења и спаљивања тог и околних села, када је најбруталније убијено 48 српских цивила, велики број протјеран и одведен у логоре, а црква Вазнесења Господњег запаљена и срушена.

008900.jpg

У обновљеној цркви Вазнесења Господњег, служена је Света архијерејска литургија, одржан парастос и положени вијенци на спомен-обиљежје жртвама.

За три дана у Брадини је убијено 54-оро Срба, а у логорима је животе изгубило још њих 22-оје, док се за пет лица још трага.

Највише Срба страдало је из породица: Куљанин, Вујичић, Мркајић, Жужа, Куреш, Глигоревић, Копривица, Драганић и Живак.

Руководилац Тима за координацију активности истраживања ратних злочина и тражења несталих лица Републике Српске Сташа Кошарац изјавио је да је злочин у Брадини био плански, што најбоље говори о карактеру рата у БиХ.

Кошарац је оцијенио да злочин над Србима у Брадини потврђује да је извршена муслиманска агресија на вјековну српску имовину с циљем да се Срби са тих простора протјерају за сва времена.

''Брадина је један од тих примјера. Нажалост, правда је спора, али посљедњи крупни политички догађаји у БиХ и Српској ипак дају наду породицама жртава да ће заслужена казна стићи све оне који су починили стравичне злочине над Србима, не само у Херцеговини, него и у цијелој БиХ'' - закључио је Кошарац.

''МУП Републике Српске до сада је поднио шест кривичних пријава, односно извјештаја и допуна против 18 идентификованих лица за која постоји основана сумња да су између 25. и 26. маја 1992. године у мјесту Брадина код Коњица починили једно или више кривичних дјела ратног злочина'', потврдио је координатор Тима МУП-а за истраживање и документовање кривичних дјела ратног злочина Симо Тушевљак.

Према његовим ријечима, након истраге и прикупљених доказа непобитно је утврђено да су припадници муслиманских оружаних снага планирали, организовали и провели акцију у којој су Брадина и околна села уништена и етнички очишћена од српског становништва.

''Тог дана, 25. маја 1992. године, у Брадини је убијено најмање 38 идентификованих српских жртава, извршено је пет силовања, док је више стотина Срба противправно лишено слободе и одведено у логоре, највише у Челебиће'', прецизирао је Тушевљак.

Он је додао да је преостало српско становништво протјерано са својих огњишта, њихова покретна имовина је опљачкана, а куће и црква Вазнесења Господњег запаљени.

Прије рата у Брадини је било 280 српских кућа са око 1 200 становника.

С.В.

http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=40700

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...