Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Vizantiona

"Он освећује крв, памти је, не заборавља јаука невољних" - спомен на жртве ратова и геноцида у ХХ веку

Recommended Posts

Otac Jovan govori o logoru Jasenovac,posrnucu Srpske nacionalne svesti, kao i nasem nemaru prema najvecem Srpskom stratistu u Istoriji.Rec je uzeo i profesor Srboljub Zivanovic,covek koji je 1964 ucestvovao u iskopavanju Jasenovackih zrtava, i izneo potresno svedocenje onoga sto je tamo video.

Neka je vecna slava Jasenovackim mucenicima!

Da se nikada ne zaboravi!

Share this post


Link to post
Share on other sites

U Americi uhapšena Azra Bašić, osumnjičena za zločine nad Srbima

Azra Bašić, rođena u Hrvatskoj, uhapšena je u utorak u saveznoj američkoj državi Kentucky zbog sumnje da je učestvovala u ratnim zločinima počinjenim u BiH tokom rata.

Bašićeva, koja je koristila i imena Azra Kovačević i Izabela Bašić, sumnjiči se da je učestvovala u mučenjima i ubistvima Srba iz Dervente, u logorima, u periodu od aprila do juna 1992. godine. Ona već duže vrijeme živi u Stantonu u Kentuckyju, a uhapšena je na osnovu potjernice iz BiH.

OT Doboj vodi istragu

"Okružno tužilaštvo (OT) u Doboju vodi istragu protiv osumnjičene Azre Bašić, zbog osnova sumnje da je kao zapovjednik grupe 108. Riječke brigade vojske Republike Hrvatske, u periodu april – juli 1992. godine na području opštine Derventa počinila krivično djelo ratni zločin protiv civilnog stanovništva", kazala je za Sarajevo-x.com Slobodanka Lukić iz Odjela za informisanje pri OT Doboj.

Kako smo saznali u OT Doboj, za Bašićevom je bila raspisana međunarodna potjernica.

Američki mediji navode da ju je Interpol 2004. godine locirao u Kentuckyju, a Sud BiH je objavio međunarodnu potjernicu za njom u oktobru 2006. godine. Navodno, SAD su zvaničan zahtjev za ekstradiciju Bašićeve dobile u februaru 2007. godine, no američke vlasti su tražile dodatne dokaze, koje je naše Tužilaštvo poslalo u aprilu 2010. godine.

U Okružnom Tužilaštvu Doboj istakli su za Sarajevo-x.com da oni još nisu zvanično obaviješteni o hapšenju Bašićeve i stoga ne mogu davati više podataka o predmetnom slučaju.

Stravična svjedočenja

Američki mediji navode da se u dokumentima koji su predati Okružnom sudu u Lexingtonu, navode stravični detalji o mučenju i ubistvu Srba koje je počinila Bašićeva kao zapovjednik Riječke brigade vojske RH.

U dokumentima su navedena i svjedočenja Radojice Garića u Dragana Kovačevića koji tvrde da je Bašićeva zaklala Blagoja Đurasa, kojeg su prije toga do besvijesti tukli pripadnici hrvatske policije i vojnici.

"Nakon toga Azra nas je uhvatila za glavu, odvukla do Đurasa i natjerala da pijemo njegovu krv", posvjedočili su bivši logoraši.

Sreten Jovanović je također posvjedočio da ga je Bašićeva tjerala da pije benzin, tukla do besvijesti i palila njegovo lice i ruke.

Mile Kuzmanović je naveo da su ga Bašićeva i ostali vojnici tjerali da puže po podu na kojem je bilo stakla od razbijene boce i da liže krv, te da su mu vojnici konopcem čupali zube.

On je naveo i to da je Bašićeva njemu i drugim zatvorenicima naredila da progutaju šaku soli i jedu jugoslovenski novac, a nakon toga ih je udarala čizmama, kundakom, šipkama, električnim kablovima i palicama.

Bašićeva je, kako se navodi u dokumentima, Kuzmanoviću zasjekla uho klještima, a prije toga su mu istim tim klještima počupali sve nokte.

Drugi svjedok je, pak, potvrdio da je Bašićeva Kuzmanoviću usjekla krst sa četiri S na čelu.

Azra Bašić je rođena 22. juna 1959. godine u Rijeci u Hrvatskoj kao Azra Alešević. Za Nedžada Bašića iz BiH udala se 1994. godine.

http://www.sarajevo-x.com/bih/clanak/110317048

Share this post


Link to post
Share on other sites

СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА ОД ЗЛОГЛАСНЕ РАЦИЈЕ У ГРУБИШНОМ ПОЉУ

На данашњи дан прије 70 година, свега двије седмице након проглашења Независне Државе Хрватске /НДХ/, на подручју Грубишног Поља у западној Славонији ухапшено је 504 лица српске националности, од којих се 487 никада није вратило.

"Под изговором да Срби котара Грубишно Поље спремају "ђурђевдански устанак", на иницијативу тамошњег жупника Петра Сивјановића из Загреба је у Грубишно Поље у предвечерје 26. априла 1941. године возом стигло око 120 хрватских усташа, на челу са "емигрантима", шефом загребачке усташке полиције Ивицом Шарићем и Еугеном Кватерником", рекао је Срни предсједник Удружења грађана "Јадовно 1941." Душан Басташић, чијих су двојица дједова и стриц били међу ухапшенима, који се никад нису вратили.

У договору са тамошњим повјереником МУП-а НДХ адвокатом Лујом Стахуљаком и "предстојником" Зориславом Микићем, у ноћи између 26. и 27. априла похапшено је у својим кућама 504 православних Срба.

У сточним "Г" вагонима 27. априла пребачени су у "Загребачки збор", а након тога у логор "Даница" код Копривнице, чији су били први затвореници.

Крајем јуна 1941. године, превезени су у Госпић у Лици, а одатле на острво Паг, у логор Слана. Током јула њих 487 побијено је на Велебиту, изнад мјеста Трибањ Крушчица, у дијелу комплекса усташких логора Госпић.

На жељезничкој станици у Грубишном Пољу породице побијених постављале су спомен-плоче, које су уништене 1971. и 1991. године и до данас нису обновљене.

На педесетогодишњицу страдања 1991. године служен је у Грубишном Пољу парастос, одржан комеморативни скуп и у парку постављен камен-темељац за споменик невиним жртвама, који је, такође, уништен почетком протеклог рата.

Код Шаранове јаме на Велебиту, на иницијативу Удружења грађана "Јадовно 1941." из Бањалуке, по трећи пут је постављена спомен-плоча 26. јуна прошле године.

"На 70. годишњицу, у Грубишном Пољу неће бити комеморативног скупа. У том граду, гдје функцију замјеника градоначелника врши тамошњи Србин, члан владајућег ХДЗ-а, данас нигдје нема споменика о стравичном злочину. Жалосна је и чињеница да Српско народно вијеће није смјело или није хтјело да код свог коалиционог партнера ХДЗ-а `испослује` макар симболичан помен за 487 убијених Срба", каже Басташић.

Акцијом "Откос" крајем октобра 1991. године, а онда и 1995. акцијом "Бљесак", Срби Грубишног Поља сведени на Туђманових три одсто.

С.В.

http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=39299

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПАРАСТОС У БИЈЕЛОМ ПОТОКУ

Служењем помена и полагањем вијенаца на спомен обиљежју у бањалучком насељу Бијели Поток, данас је обиљежена 69. годишњица од усташког масакра 54 Срба у овом мјесту.

Вијенце на споменик жртвама положили су делегације града Бањалуке, СУБНОР-а, Спомен-подручја Доња Градина, те представници Удружења породица, потомака и поштовалаца жртава усташког терора 1941 – 1945. "Бијели Поток".

Представници Удружења подсјетили су да су у овом мјесту на Васкрс 4. априла 1942. године усташе из сусједног села Дебељаци на звјерски начин хладним оружјем побиле мјештане српске националности у доби од једне до преко 80 година.

Помену и полагању вијенаца присуствовали су представници Владе и Сената Републике Српске, те чланови породице Адамовић, потврдио је Срни секретар Удружења Рајко Миљевић.

Коначан број жртава у Бијелом Потоку још није утврђен.

Б.Т.

http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=39260

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОМЕН У ДЕРВЕНТИ- ЗЛОЧИНЦИ ЈОШ НЕКАЖЊЕНИ

Злочин су 26. априла 1992. године починили припадници регуларне војске Хрватске и паравојних хрватско-муслиманских јединица које су формирали ХДЗ и СДА.

Предсједник Удружења ратних заробљеника из Дервенте Драго Кнежевић рекао је да су Срби убијани на кућном прагу и да су усмрћене цијеле породице.

"Тог 26. априла 1992. године, на Васкрс, у дервентско насеље Чардак упало је више јединица хрватских снага које су биле добро наоружане", рекао је Кнежевић, и подсјетио, да је убијено 36 српских цивила, а да су остали тада одведени у логоре који су раније формирани у Дервенти.

Он је рекао да су у логоре из Чардака одвођени и дјеца, жене и старци. "Данима су држани без хране и воде, премлаћивани и малтретирани, а жене су силоване. Људи су убијани наочиглед осталих заточеника", подсјетио је Кнежевић.

Он је нагласио да за овај злочин још нико није процесуиран, иако је Хашком тужилаштву и Суду БиХ достављен обиман материјал.

"Наду да ће бити суђено починиоцима злочина у Дервенти даје недавно хапшење једног од злочинаца Азре Башић у САД", рекао је Кнежевић.

Он је додао да се централно обиљежавање годишњице страдања Срба на Чардаку сваке године одржава на Мали Васкрс код Централног споменика у овом насељу.

Кнежевић је најавио да ће парастос у недељу служити владика зворничко -тузлански Василије и да се очекује присуство делегације Републике Српске.

В.Д.

http://rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=39312

Share this post


Link to post
Share on other sites







Канадска јединица Принцес Патрициа


У операцији хрватске војске на Медачки џеп од 1. до 17. септембра 1993. године убијено је 88 Срба, а тела 11 убијених још нису пронађена. Хашки трибунал је у јулу 2001. године подигао оптужницу против тројице хрватских генерала - Рахима Адемија, Јанка Бобетка и Мирка Норца за злочине у Медачком џепу.

Бобетко је умро у априлу 2003. године, док је Хашки трибунал предмете против Адемија и Норца 2005. године уступио хрватском правосуђу.

У мају ове године Жупанијски суд у Загребу ослободио је Рахима Адемија оптужбе за злочине у Медачком џепу, док је Мирко Норац осуђен на седам година затвора.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ekshumacija žrtava u akciji "Bljesak"

10.05.2011

Na mjesnom groblju u Vrbovljanima, u Zapadnoj Slavoniji, danas je počela ekshumacija posmrtnih ostataka Srba stradalih u akciji hrvatske vojske i policije "Bljesak" u maju 1995. godine.

Kako je saopćila Komisija za nestala lica Vlade Srbije, očekuje se da će ekshumacija trajati pet dana.

Ekshumacijama, koje će obaviti nadležni hrvatski organi, u svojstvu promatrača prisustvovati će stručni tim Komisije za nestala lica Vlade Srbije.

http://www.slobodnaevropa.org/content/news/24096768.html

Share this post


Link to post
Share on other sites

ТАЧАН БРОЈ СРБСКИХ, ЈЕВРЕЈСКИХ И РОМСКИХ ЖРТАВА У ОВИМ ХРВАТСКИМ ЛОГОРИМА СМРТИ, НИКАДА НИЈЕ УТВРЂЕН

Логор на острву Паг

Логор на острву Паг је један од првих и најзлогласнијих усташких логора и састојао се из два дела: логора Слано и логора Метајна. Формиран је 25. јуна 1941, а распуштен августа исте године кад је Паг предат Италијанима. Прве жртве били су Јевреји из Загреба, а потом су довођени Срби и Јевреји из разних крајева. Усташе су их убијале клањем или бацањем у јаму у пределу Фурнаже. Као један од првих усташких логора, логор на Пагу био је у правом смислу речи кољачка школа у којој су професори били монструозни зликовци.

За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор Слана је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.

Логор Метајни на Пагу је био искључиво за жене и децу, и неутврђен је тачан број жртава.

На острво Паг, у логоре смрти логораши су допремани у великом броју из сабирног логора у Госпићу преко Карлобага, кроз такозвана Велебитска врата.

Исказ чувара Орешковића

Један од ухваћених логорских чувара Орешковић дао је о логору следећи исказ:

Још као ђак госпићке гимназије ступио сам 1939 у вјерску организацију "крижаре". Ту су нас под фирмом вјере одгајали у усташком духу. На наше састанке су долазили Јурица Фрковић и Јуцо Рукавина и држали нам предавања против Срба и комуниста. Наша парола је била -у име Криста убиј антикриста. Антикристи су били Срби, Жидови и комунисти. Организовали смо своју ударну јединицу која је ноћу нападала љевичаре. Кад је дошло до рата и расула југословенске војске ми смо је разоружавали. Одмах смо ступили у усташе јер смо то сматрали својом националном дужношћу. Мене су са још неким Госпићанима одредили у логор Слано на отоку Пагу. Ту су се налазили највише Жидови и Срби, а било је и неких Хрвата љевичара. Кад сам дошао тамо запањио сам се кад сам видио како муче оне људе. Спавали су под ведрим небом у жици. За храну су им нису давали ништа осим сланих риба, али им воде нису давали тако да су многи полудјели од жеђи. У то је дошла нова скупина заточеника. Старјешине су нам дале наређење да одвојимо 200 заточеника из прве партије, да их одведемо на море и побијемо. Ја и неки моји другови нисмо могли. Онда су нас грдили и пребацивали нам какви смо ми то Хрвати и усташе. Говорили су нам да није усташа онај који не може с весељем убити Србина, Жидова и комунисту. Да нас придобију на убијање давали су нама млађима вина и ликера. Доводили су пред нас заточене дјевојке, свлачили их до гола и говорили да можемо узети било коју, али да их послије акта морамо убити. Неки младићи опијени вином и занесени страшћу почели су тако убијати. Ја нисам могао. Гадило ми се и то сам јавно рекао. Након пар дана дошао је у логор неки виши функционер из Загреба Лубурић. Дошао је да погледа рад логора. Тек тада је почело право клање. Море око Пага било је црвено од крви. Лубурићу су реферирали да ја и још неки нећемо да убијамо. На то је Лубурић сазвао све усташе, постројио нас и одржао говор у којем је рекао да су издајице усташтва они који не могу да убијају Србе, Жидове и комунисте. На то је упитао ко је тај "усраша" који не може да убија. Јавио сам се ја и још неколико. Како сам био први по реду од тих који су се јавили, Лубурић ме је позвао пред строј и упитао ме какав сам ја то усташа кад не могу убити Србина и Жидова. Рекао сам да сам спреман у свако доба дати живот за Поглавника, да мислим да бих могао убијати у борби али да не могу убијати овако голоруке људе, а особито жене и дјецу. Он се на то насмијао и рекао је да је наша дужност да очистимо Хрватску од те куге, а тко то неће је непријатељ Поглавника и Хрватске као и они. На то је позвао једног из своје пратње и нешто му шапнуо. Овај је отишао и донио двоје мале двогодишње жидовске дјеце. Лубурић ми је предао једно дијете и рекао да га закољем. Одговорио сам да не могу.На то су сви око мене праснули у смијех, ругали ми се и викали- "усраша", а не усташа. Онда је Лубурић извадио нож и заклао преда мном дијете говорећи: "Ево како се ради". Кад је дијете вриснуло и праснула крв, све око мене се завртјело. Скоро сам пао. Један ме усташа прихватио. Кад сам се мало прибрао рекао ми је Лубурић да дигнем десну ногу. Дигао сам, а он ми је под ногу ставио оно друго дијете. Онда је заповједио: "удри". Ударио сам ногом и згњечио главу дјетету. Лубурић ми је пришао, потапшао по рамену и рекао: "Браво, бит ћеш ти још добар усташа".

Тако сам убио прво дијете. Након тога сам се опијао до смрти. У пијанству сам заједно са друговима силовао неке жидовске дјевојке, а онда смо их поубијали. Послије се нисам морао ни опијати. Касније, кад је Слано ликвидирано и сви његови заточеници убијени, послан сам у котар Кореницу на чишћење. Шта сам тамо радио знате…

Share this post


Link to post
Share on other sites

Логор Јадовно

Јадовно, логор у који су усташе 1941. одводиле жртве свог терора да би их тамо побиле. Налазио се у једној долини на Велебиту на простору од 1250 m, ограђен бодљикавом жицом високом 4 m; око жице била је постављена стража у дубину од 1 km.

Заточеници, већином Срби, најприје би стизали у госпићку казнионицу гдје се вршио распоред за логоре. У логор Јадовно се ишло од Госпића преко села Трновца.

Нераван терен у логору морали су заточеници изравнати и на њему направити заклоне од грања. Заточеници су радили по цијели дан до изнемоглости, уз готово никакву храну. На 5 km од логора налазила се јама у коју су усташе повремено бацале заточенике, преклане над самом јамом. Последњу групу од 1500 људи усташе су побиле митраљезима у августу 1941; нове су жртве возиле на Оштарије, велебитско село на цести Госпић - Карлобаг, и бацили их у јаму у заселку Ступачиново.

У мјесецу мају, јуну и јулу 1941. у Госпић је стизало дневно по хиљаду људи, жена и дјеце. Рачуна се да је крашка јама поред логора Јадовно прогутала око 35.000 жртава.

Према налазу спелеолога дубина Шаранове јаме је око 42,5 метара, и то само до првих костију, којих даље у дубину треба да има око 40 кубних метара (осим ако јама има и галерију или подземне воде). Слична је дубина и јаме на Гргином бријегу, а у околини, постоји и још неколико јама које су усташама служиле за затирање трагове својих покоља и човекоубистава.

Постоје сведочења, и Срба и Хрвата, да су усташе, напунивши неке од јама људским телима, затрпавале их и забетонирале, па их покривале земљом и лишћем да би тако затуриле траг својих злочина.

Очигледно је, према томе, да је Јадовно било први усташки логор смрти и да је њему била додељена та првенствена улога: масовно уништавање Срба.

У "Енциклопедији Југославије" и у другим објављеним књигама о усташама и логорима НДХ обично се наводи да је логор у Јадовну отворен у мају 1941. године. Међутим, судећи по много чему, логор и губилиште на Јадовном отворено је још пре тога, то јест одмах по успостављању усташке власти у Госпићу и Лици, а то је било, видели смо, већ 10. априла по подне. О хапшењима Срба у Госпићку казнионицу већ 10. и 11. априла 41. постоје бројна сведочанства, и живи људи који то још памте, а такође и сведочанства о томе да су хапшеници одмах затим одвођени пут Велебита, на Јадовно.

Срби, који су тих априлских дана хтели да својим ухапшеним сродницима однесу храну у Госпићки затвор, били су поверљиво обавештени од пријатеља да су сви ухапшени већ одведени на Јадовно. A логор Јадовно је, као што се зна, већ од првих дана био само привремено прихватилиште жртава одређених за ликвидирање у јамама.

Лика, и нарочито Госпић и околина, раније су од других крајева Ендехазије, постала стравични вртлог затирања Срба. Павелић је, у ту сврху, дао да се и сви Хрвати цивили у Госпићу и околини наоружају пушкама. Наравно, главни злочинци у Госпићу и Јадовну били су још до рата познате усташе Јуцо Рукавина, Јурица Фрковић, Стјепан Рубинић, Томљеновићи и други. Они су и били главни творци и заповедници Јадовинског пакла, чија се страва почела ширити по тим крајевима још од првих дана стравичне и крваве Ендехазије.

О начину ликвидирања жртава у Јадовном постоје сведочења о разноразном убијању, па чак и о томе да су логораше, често и полуживе, а некад и сасвим живе, стрмоглавце бацали у јаме. Најчешће су их везивали жицом за руке, по двадесетак или и више у групи, а онда су само прве убијали кундаком, маљем или чиме крвник стигне, па их онда гурали у јаму, а они су за собом неминовно повлачили остале. Отуда се по Лици и до данас прича да су се из јаме могли чути људски крици и вапаји током неколико дана или ноћи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Логор Јастребарско

Логор Јастребарско радио је два месеца. Иначе, Јастребарско је познато и као једини логор у свијету за дјецу. У њему су била смјештена дјеца старости од једног мјесеца до четрнаест година.

Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен "по комаду"!).

Share this post


Link to post
Share on other sites

Логор Јасеновац

Јасеновац је био логор у истоименом градићу у Хрватској за време Другог светског рата, формиран у августу 1941. године, а ликвидиран априла 1945. године.

Систем концентрационих логора Јасеновац је у егзилу дизајнирао Вјекослав Макс Лубурић, који је био и његов први командант. Први управник логора био је бивши свештеник Мирослав Мајсторовић, а касније Динко Шакић.

Логор је грађен од августа 1941. до фебруара 1942. године. Већи део логора се налазио у месту Јасеновац, око 100 километара југоисточно од Загреба. Логори 1 и 2 били су у селима Брочици и Крапју, али су брзо расформирани због честих поплава. Затвореници су пребачени у логор Циглана (Јасеновац 3), који је био највећи логор и укључивао је крематоријум. У Доњој Градини са друге стране реке Саве вршена су погубљења. Логор за децу био је у Сиску, а женски логор у Старој Градишки на југоистоку од Јасеновца, мада је жена и деце било и у Јасеновцу.

Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945. године). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава између 500.000 и 600.000. О усташким злочинима постоји велика документација. Међутим власти у бившој СФРЈ нису никада дозволиле да се она истражи, па чак ни у најтајнијој форм

Share this post


Link to post
Share on other sites

КЊИГА О ЛОГОРУ У СЛАВОНСКОЈ ПОЖЕГИ

Београдски Музеј жртава геноцида објавио је недавно књигу Миодрага Бијелића Сабирни усташки логор у Славонској Пожеги 1941. године.

На 126 страница, ова књига је не само прва монографска публикација о овом мање познатом логору где је само у два дана августа 1941. убијено више од четири стотине заточеника, него и снажна оптужница против бившег полицијског шефа у Пожеги Миливоја Ашнера који се тренутно крије у аустријском граду Клагенфурту (Целовцу). У књизи се налази и делимичан списак држава и велики број докумената.

Миливој Ашнер

Миливој Ашнер (рођен 21. априла 1913. године, Дарувар, Аустро-Угарска) је хрватски усташа и ратни злочинац из Другог светског рата. Током рата је био Шеф хрватске усташке полиције у Славонској Пожеги 1941. и 1942. године, када је учествовао у прогону и депортацији Срба, Јевреја и Рома. Почетком октобра 2008. године Тужилаштво за ратне злочине Републике Србије поднело је захтев за спровођење истраге потив четвртог најтраженијег нацисте на свету Миливоја Ашнера који је осумњичен да је починио геноцид и злочине против човечности над Србима и Јеврејима током Другог светског рата. Данас Ашнер живи као слободан грађанин у Републици Аустрији.

По оснивању Независне Државе Хрватске 1941. године Ашнер је био међу повереницима нове власти у Славонској Пожеги и постављен је за Шефа хратске усташке полиције. Миливој Ашнер је 26. августа 1941. године учествовао у планирању и прихвату 438 ухапшених Срба из Дервенте и Босанског Брода и њиховог смештања у Сабирни исељенички и усељенички логор у Славонској Пожеги. Током транспорта Срби су били мучени, а посебно од железничке станице до логора у Славонској Пожеги, хрватске усташе и полиција су тукле српске цивиле, ударали их кундацима, чупали им косе и браде и терали их да певају хрватске песме. У логору депротовани Срби су били смештени у мале ћелије. У тако мале ћелије затварано је и и по тридесет Срба. Ашнер је наредио чуварима да затворене Србе муче, а и лично је спроводио тортуру над њима, тако што их тукао мокрим конопцем. У то време било је заустављено исељавање Срба из Независне Државе Хрватске на немачко окупационо подручје Србија, хрватске усташе и полиција су се договорили да се исценира побуна логораша и да се сви стрељају. Масовно стрељање Срба изведено је 26. и 27. августа 1941. године, хрватске усташе стрељале су 438 српских цивила. Миливој Ашнер је од јуна до краја децембра 1941. године наређивао да се пожешки Јевреји депортоју у хрватске логоре смрти. Ашнер је наредио још крајем јула да се три особе јеврејске националности депортоју у логор у Госпићу, које су затим ликвидиране. Током октобра Ашнер је наредио да се из својих домова у Славонској Пожеги протера 28 јеврејских породица. Њихова имовина је затим конфискована, а они су ликвидирани у логорима Јасеновац и Ђаково. Ашнер је касније наредио да се сви преостали Јевреји из Пожеге транспортују вагонима за стоку у логор Јасеновац. Током пута ликвидиран је један део мушкараца, а остали 2. јануара 1942. године када су стигли у логор. Ашнер је био део снага које су учествовале у доношењу и спровођењу одлуке да Срби буду обележени посебном траком са натписом „православац“, док су Јевреји морали да носе жуте траке са Давидовом звездом на којој је писало „Жидов –Јуда“, да могу да буду ван својих домова само до 18 часова, да све јеврејске трговине буду обележене црвеним хрватско-немачким натписом и да у њима буду усташки повереници. Ашнер је наредио да се изврши попис целокупне покретне и непокретне имовине Јевреја, затим да се заплене сва новчана средства јеврејске богословске општине и наредио да се не спречавају напади хрватских грађана на јеврејске верске објекте. Ашнер је после рата побегао у Аустрију, где се и настанио.

На позив председника Хрватске Фрање Туђмана 1990. године Ашнер долази у Славонску Пожегу, у којој живи краће време, а затим одлази у Клагенфурт. Млади истраживач Центра „Симон Визентал“, Ален Будај, је током акције „Последња шанса“ открио Ашнеров идентитет. Хрватска затечена пред овим сазнањем, формално је затражила његово изручење од Аустрије 2005. године како би му судили за почињени ратни злочин. Али, Аустрија је одбила да га изручи јер је наводно неспособан за суђење. Британски лист „Сан“ објавио је фотографије Ашнера и његове супруге Еделтраут како спокојно шетају по граду и седе на тераси једног кафеа. Исти лист, најпре је објавио фотографије на којој се види како, заједно са другим Хрватима, навијају за хрватску репрезентацију на утакмицама Евра 2008. Подстакнут тим открићем, „Сан“ је затим направио са Ашнером интервју, после којег је новинар констаовао да је „он луцидан и снажан“. Британски лист је потом пронашао Душана Јаковљевића (88), из Славонске Пожеге, једну од Ашнерових жртава, којег је овај усташа свакоднево до крви тукао мокрим конопцем. Јаковљевић је ипричао да је ухапшен 1941. године као кројачки шегрт, зато што је Србин и затворен у малу ћелију са још тридесет људи. После чланка у британском „Сану“ о Ашнеру и његовим „физичким активностима“, аустријско тужилаштво у Клагенфурту затражило је лекарску експертизу. Лекарском еспетризом, поново је утврђено да хрватски држављанин Миливој Ашнер (95), који се сумњичи за ратне злочине у Другом светском рату, због здравствевеног стања не може да буде изручен Хрватској. По мишљењу аустријских лекара, Ашнер, који последње две године живи у Клагенфурт и има аустријски пасош не може да се суди због лошег здравственог стања. Он је, по њиховом извештају „услед Алцхајмерове болести слаб и тешко покретан“. Израелски Центар „Симон Визентал“ апеловао је на аустријске власти да хитно изруче Ашнера који се сумњичи за ратне злочине почињене у Другом светском рату над Србима, Јеврејима и Ромима. Ашнер се на потерници Интерпола налази као четврт најтраженији нациста на свету.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...