Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Glorifikovana lenjost u svetu bez posvećenosti – Sukobljavanje svrhe i prolaznosti kod lepote modernog

 

Individualno i kolektivno su oduvek bili u svađi jedno sa drugim. Čak je i književnost imala svoje brojne izlete u stvarnost pojedinca i stvarnost drugih – to čuveno i nekada ozloglašeno „zajedničko“ tumačenje drugih. Možda su ponovo najinteresantniji primerci bili romani Džeka Londona i njegovo suočavanje sa stavovima kolektivnog. Recimo taj dobro poznati, tragični „Martin Eden“ sadrži u sebi razoračenje kako „kolektivno“ pogrešno glorifikuje „individualno“ i ta glorifikacija dolazi tek kada neki autoritet iz kolektivnog označi našeg individualca kao vrednog. Neminovno nakon toga kreću razne mistifikacije tog pojedinca i čak i on sam ima priliku da postane autoritet… Ali uzročno tome i konfliktno gledano, on je tada postavljen u samu buru duhovnog ispita – on mora da prihvati ulogu koja se očekuje od njega, a ne može da opstane u onome što on zapravo jeste… (dalje)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Према једној групи теоретичара, кич се одржава на пет виталних принципа: неадекватности, кумулације, синестезије, осредњости и комфора.

ludwig2.jpg

Кад је по праву старешинства 1864. наследио престо и постао краљ, Лудвиг од Баварске био је једва пунолетан, хиперсензибилан фантаста, опседнут Вагнеровом музиком, горљиви франкофил и манијакални обожавалац месеца. Према владарским и политичким пословима био је прилично равнодушан. Државне обавезе је препуштао својим чиновницима, осим краљевских указа попут оног којим је композитор Рихард Вагнер пресељен у Минхен, уз богату апанажу за нове композиције и опере...

Опширније: Кич, витални чинилац глобализма

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 7/29/2015 at 1:44, Иван_ рече

Васпитни идеал античке Грчке (Атине) јесте хармонијски развијена личност или калокагатија, под којом се подразумевало спајање у једну личност лепо снажно тело и високи морал

Касно се, укључујем у ову веома занимљиву тему, па идем редом. Калокагатија јесте заиста васпитни идела Грка, међутим и, још нешто: како је писала класичар професорка Ксенија Марицки Гађански (а и преводила друге савремене ауторе на тему калокагатије), под њом су Грци подрзумјевали још нешто. Укратко када се етимолошки и семантички дубље изучи употреба калокагатије - она је означавала и једну идеју изгледа присутну у свим временима - оно што је младо то је и лијепо.

Дакле двоструки изазов за естеску педагогију:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Људи изгледају лепи само један другом. Лепоту човека ни један други свет не опажа. Да ли зато што је лепота човека беспредметна у моралној и духовној драми света? Или зато што лепота човека и није лепота него ругоба у сравњењу са његовом прототипском лепотом? Или обоје?" (Св. Николај Жички и Охридски)

Image may contain: 1 person, closeup

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10208427681242207&set=p.10208427681242207&type=3&theater

"Осећања су им сахрањена у предсвести. У љубави не дају ништа од себе, пошто немају личност коју би могли да дају, него се обавијају око вас у агонији неисказане жудње која је супротна нежности и уживању." (Л.Дарел "Александријски квартет")

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

143066.jpg.9ed4f587a451b947986122f2ce9395b3.jpg

https://www.kristendom.dk/interview/kierkegaard-fik-politisk-indflydelse

Естетски живети заправо значи не одлучивати се

Према Кјеркегору естетска егзистенција “не излази из круга игре с безбројним бићима што их машта налази у себи самој радећи”.

-Онај ко естетски живи живи у свету чији је орган бесконачна потенција. У свету бесконачне потенције има безброј могућности и ни једна није права. Ни за једну од њих не треба да се одлучимо. Естетски живети значи заправо не одлучивати се. Не одлучивати се значи играти се с могућностима. У непосредној игри с могућностима и без одлуке човек не може да се извуче из свог живота и да о њему суди, него здваја. Има људи који нису у стању да се играју, јер све што им се догоди узимају озбиљно. То су праве супротности естетским егзистенцијама. Даље>>>

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 22.5.2017. at 14:20, александар живаљев рече

Касно се, укључујем у ову веома занимљиву тему, па идем редом. Калокагатија јесте заиста васпитни идела Грка, међутим и, још нешто: како је писала класичар професорка Ксенија Марицки Гађански (а и преводила друге савремене ауторе на тему калокагатије), под њом су Грци подрзумјевали још нешто. Укратко када се етимолошки и семантички дубље изучи употреба калокагатије - она је означавала и једну идеју изгледа присутну у свим временима - оно што је младо то је и лијепо.

Дакле двоструки изазов за естеску педагогију:)

Треба и Апостола Павла позвати овде!
Цитирам:
 


16....Јер се не стидим јеванђеља Христова, јер је оно сила Божија на спасење свакоме који вјерује, а најприје Јудејцу и Јелину.

17. Јер се у њему открива правда Божија из вјере у вјеру, као што је написано: А праведник ће од вјере живјети.

18. Јер се открива гњев Божији с неба на сваку безбожност и неправду људи који држе истину у неправди.

19. Јер што се може дознати за Бога познато је њима, јер им је Бог објавио.

20. Јер што је на Њему невидљиво, од постања свијета умом се на створењима јасно види, његова вјечна сила и божанство, да немају изговора.

21. Јер кад познаше Бога, не прославише га као Бога, нити му захвалише...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja

Engleski književnik i esteta, talentovani govornik, teoretičar „larpurlartizma“ je u svom jedinom romanu Slika Dorijana Greja, otvoreno i kritički ustao protiv licemerja i amorala, čime je izazvao oštre kritike. Ovom romanu se može pristupiti i kao jednoj krimi priči, što on i jeste i po pоreklu i po nameni. Dorijan Grej, dendi i zločinac, nastao je istovremeno kad i Šerlok Holms: za vreme jedne večere na kojoj su Oskar Vajld i Konan Dojl prihvatili ponudu američkog izdavača da svaki od njih napiše po jedan roman. Autor je u svom romanu sproveo svoju estetičku kritiku života i dao obrazac jedne umetničke egzistencije.

Preuzmi pdf: Oskar Vajld – Slika Dorijana Greja

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Апологетама се висока духовност хришћанског учења чинила неспојивом са античким естетизмом, са античким "пластичним" мишљењем. Управо на том плану Климент Александријски схвата Мојсејеву забрану приказивања, коју је "подржавао и Питагора": "Забрана је врло мудра. Законодвац је хтео да наше умове уздигне у област созерцавања, а не да их задржи на материји. Није тачно да се величина Божија губи у свом блеску, ако Божанство не буде приказано обичном уметношћу; напротив, клањати се бестелесном бићу, доступном само духовном виду, приказујући га у опажајној форми, значи само га унижавати. Тако су мислили и најумнији египатски жречеви" (Str. V, 28,4-5). Те идеје су постале аксиоми целокупне патристичке естетике, оријентишући је од миметичког изображавања ка символичко-алегоријском, од илузионистичког ка условном начину приказивања.

Виктор Бичков, Естетика Отаца Цркве (стр. 189.)

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Jace Jerimoth рече

Није тачно да се величина Божија губи у свом блеску, ако Божанство не буде приказано обичном уметношћу; напротив, клањати се бестелесном бићу, доступном само духовном виду, приказујући га у опажајној форми, значи само га унижавати. Тако су мислили и најумнији египатски жречеви" (Str. V, 28,4-5).

Da li se ovo odnosi I na ikonopisanje, jer ono nije "obicna umetnost"...?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 часа, "Tamo daleko" рече

Da li se ovo odnosi I na ikonopisanje, jer ono nije "obicna umetnost"...?

Мислим да се првенствено односи на иконописање јер се, бар у одељку из ког је овај цитат, аутор нарочито бави односом апологетичара према антропоцентричном ликовном изражавању јелина, чак и кад су богови у питању.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Лепота је дар, али ако се не носи са скромношћу окреће се против онога ко је поседује. Лепота је дар за очи другог а не за онога ко ју је без икаквих заслуга добио. Она се сведочи другоме као утеха или инспирација, а да други није ничим угрожен или занемарен као какав неестетски субјекат. Није сваки поглед акт пожуде, може бити прећутана потврда, визуализација другог као интерактивни комплимент самим посматрањем. Приметити другога значи волети га. Толику важну улогу имају наше зенице које се у некој светој немости скупљају или шире када посматрају лепоту другог или када сам други осећа поглед неког трећег на себи. Па ипак, није сувишно нагласити да су танке линије између погледа и жеље, као и да онај ко је свестан свог физичког дизајна да лако може застранити ако себе сматра искључиво као сексуални објекат који се намеће по високој (гледај али не пипај) или ниској цени (пипај али плати). Стога, управо због каквоће наличја, таква лепота и еманира на лице онога ко је носи као део свог идентитета. А нису само светитељи приметили да ружан човек постаје леп због своје доброте, као и да леп човек постаје наказа због своје мржње. Приметили су сви они који умеју да гледају и да се диве лепоти човека као најлепшој Божијој креацији.

Записи из ништине

Share this post


Link to post
Share on other sites

Бог је оправдао уметност тиме што се јавио, у телу, у конкретном телесном постојању, и тако себе учинио представљивим у тварној, чулима доступној форми. Оправдао је уметност и тиме што је људе позвао на синовство по благодати, а тиме и на састваралаштво и саделатност у свету, све док је света.

У Јеванђељу по Јовану, после распећа, а пре него што је „узишао Оцу својему“ (Јн 20, 17), Исус Христос је ученицима поручио: „Као што је Отац послао мене, тако ја шаљем вас“ (Јн 20, 21), откривши им суштину њихове мисије у свету, омогућене потоњим „примањем Духа Светога“ („И ово рекавши, дуну и рече им: Примите Дух Свети!“ – Јн 20, 22). У људском (са)стваралаштву и (са)делатности тиме учествује целина заједнице Свете Тројице, нудећи се као праслика сваке људске заједнице и сваког људског стваралачког делања.

Цео чланак: Владимир Коларић - Уметност и „очи вере“

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Православно стваралаштво и одговорност

Hristos-i-Marija-Magdalina-1918-1919.jpg

Василиј Чекригин, Христос и Марија Магдалина, 1918–1919.

Дух православног стваралаштва и свеукупне црквене културе представља анагошко кретање ка савршенству. О томе јеванђелист Матеј открива: „Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески“ (Мт. 5, 48). Такође, хришћански дух је енергија динамизма јединствене суштине, различитог идејног енергијског интензитета деловања и разноликост форми и сегмената живота који се објективизује и постаје духовна култура. Ми исувише дуго, мада уз неприродне прекиде и одступања, иживљавамо и трошимо своју православно-народну традицију. Рекло би се да то чинимо до те мере да смо погрешним односом према живој традицији, утилитарним односом према својим светињама и стваралачким вредностима прошлих времена у многоме посрнули и изгубили живи додир. Последњи је час да такав колективни карактер из темеља мењамо. Да бих позив на одговорност појаснио, актуелизоваћу у духу наших савремених потреба поруку Апостола Павла: А сада се ослободимо злоупотребе, мртвила и незнања, умревши ономе што нас држаше, да служимо Богу у новоме духу а не по староме слову (на основу Рим. 7, 6).

На плану самог црквеног стваралаштва предуго смо се задовољавали разним облицима осредњости, чак и испод сваког нивоа укуса и обрасца. Није само реч о уметницима, него и пастирима у њиховим покушајима стварања живе Цркве. Пад у осредњост дешава се када средина услед разних поремећаја није погодно тло за развој светости, процват генијалности и испољавање талента. Без ове три потенције личности које стварају Цркву, нема напретка, губи се потребна разноврсност стваралачких дела и искуства. Наиме, свако искуство које има карактер усхођења и продор у непознато постаје додатни елемент, не само конфесије и нације, него и традиције православних народа. Дакле, конфесионално „благољепије“ а одржавање некаквог стваралаштва постало је традиција, систем вредности и у многим случајевима пожељна граница наших могућности.

Данас је наша стварност усталасана, а проток догађаја и покрета људског друштва добио је, слободно се може рећи, демонски правац и убрзање. Немоћ да се пронађу нове форме за темељну артикулацију стварности и начин одговорног изражавања, не само наше тренутне датости, него и задатости будућег поретка православног живота у историји, потиче управо зато што се погрешно приступало традицији, тј. што не успевамо да успоставимо живи додир.

Питање наше виталности, дакле и смисла верског подвижништва разних облика, не зависи од једном утврђене датости коју су генерације пре нас врло живо стварале. Такође, треба имати у виду да су живи примери вере непролазне вредности православља и енергијски преносници благодати Светог Духа. Али човек нашег доба има исте потребе и циљеве као и наши славни духовни преци – да снагу светости, генијалности и талента, тј. способност и снагу созерцања, и даље преноси целокупној људској култури и традицији. Тим путем постижу се више благодатне синтезе у самом богословљу, на пример, затим мисионарству, грађењу положаја Цркве у савременом светском друштву, науци итд. Посебно средњовековно православно хришћанство створило је праксу и тиме потврдило откривене речи Јеванђеља, да се истинско стваралаштво вере гради молитвеним созерцањем.

Данас је бесплодно говорити да се само враћањем у плодно време стварања вечних вредности обезбеђује и наша вечност. То је погрешан приступ, јер чиме објаснити немоћ да направимо животворнију и темељнију везу и додир са живом традицијом. Сматрам да животворности одговара нешто живо, те је логично да је за тај додир потребно кретање кроз наше време, пуни живот у нашој историјској конкретности, подвиг ка циљевима који су вечни али ништа мање оивичени и условљени и проблематиком нашег најинтимнијег личног и колективног живота. Наиме, ми пре свега савладавамо отпоре које ствара наше време, али је једини проблем да ли их синхронизовано решавамо везом са прошлошћу и њеном вечном супстанцијом. Заправо, тако се гради искуство и продор вечног презента унутар времена у којем живимо и које смо дужни својим деловањем, а не таворењем и пропадањем, да преносимо до циља – вечности.

Одговорност за свеукупно православно стваралаштво носимо на својим плећима и није довољно само бити носилац и подупирач, него пре свега преносилац благодатних енергија. Питање преношења благодатних Божанских енергија креће се само путевима новог стваралаштва које израста из веома сложене проблематике нашег живота. Како схватити наш живот и наше време? Управо је ово фундаментално питање од којег полази клица новог проницања у стварност а као природни рефлекс јавиће се нови и оригинални облици стваралаштва. Стваралаштво, односно састваралаштво са Богом, је природно стање човека и његово назначење, тако да ће решења долазити, само треба победити страх и бити отворен и искрен.

Намерно поједностављујем ствари, јер је проблем не само сложен него и трауматичан. Заиста је највећа мука не налазити решења, а то значи пропадати. У нашој колективној свести има доста инерције, пометености, хаоса, дубоких и отворених трагедија, свеколике а пре свега духовне, моралне, идејне и материјалне беде. Стваралац, без обзира да ли је уметник, свештеник или мудар човек који проницљиво сагледава живу стварност мора уложити истински подвиг да све то некако схвати. Нужно је постојање мужевне храбрости да се испробају различита, чак најразличитија решења, јер је у природи православља синхроницитет созерцања и акције разних подвига чије је решење светост, и то не само једнога, него преко њега то постаје баштина и енергија свих.

Наш свет, његове структуре, историјско-политичка слика стварности, статичност традиционалних конфесија, националне идеје, традиционалне институције, системи друштвених вредности и друго, све се овог тренутка обрушава, нешто заувек пропада а друго остаје да лебди тражећи нову формулу за вечне темеље и нова проницања у вечне истине. Такође, нагле промене дају свеукупном животу друштва други смер, који се у нашем случају није показао да би се могао јасније сагледавати. Дакле, и човек-стваралац мора осећати ритам промена, чувати оно што ће опстати и стварати нове могућности, да нас туђа воља не прегази. Заправо, наша стварност је одавно подривена и принуђени смо да опстајемо али то не треба чинити по сваку цену. То би било понижавајуће, а тако се нестаје са историјске позорнице.

Потребно је стварати ново имајући пред собом потпуно јасне циљеве, упркос најгорих могућих околности. Ако је наш циљ истрајност и виталност да се не успе по сваку цену, тада оно добро наставља да живи, а тај подвиг даје нам потребно достојанство. Наша енергија није исцрпљена, него лажна идеологија. Наш савремени човек пати јер је гладан погрешних и лажних вредности које су раније наметнуте или се овог тренутка убрзано намећу. Нужно је удвостручити снагу постојања и стваралачког деловања, своје амбиције усмеравати на темељне вредности, на саму срж вере. Такође, треба деловати без трикова. Када употребљавам ову реч мислим пре свега да се темељном променом циљева живота и деловања, тј. система вредновања, рађа тријумфујући дух који по својој природи живи на дуге и најдуже стазе. Он уради дајући све од себе, а потомству ствара простор даље борбе и могућности. Немогуће је издржати тај дах који покушава да створи на брзину, да се обогати, завлада, стекне славу и моћ, створи помодни и комерцијални уметнички опус и слично. Наше историјско и животно деловање мора постати конструктивно и до фанатизма окренуто раду, тј. подвигу с јасним циљем, на стварању перспективе дугог тока трајања кроз напредовање, до вечности.

 

Извор: Ђакон Милорад М. Лазић, „Православно стваралаштво и одговорност“, у: Светост и одговорност, прир. еп. Јоаникије Мићовић и др, Цетиње: Светигора, 2000, 136–139.

 

http://teologija.net/pravoslavno-stvaralastvo-i-odgovornost/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. 

      Ниједна прилика где се догађају сусрети и успостављају односи са ученицима није морално неутрална или недовољно етички значајна. Наше доба брине о етици. Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког добро уређеног броја правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми.
      Иако се духовно образовање и настава не тичу одлука о животу и смрти директно и на исти начин као у медицини, постоји неколико етичких дилема које се могу применити у контексту обраћања младима  са места и у улози наставника. Образовање се упућује људским бићима која се сматрају незрелим, неискусним, на различите начине некомпетентним да узму учешћа у јавним пословима друштва. У случају духовног образовања, руковођење младих догађа се на путу вечног живота. Важност сазревања људског бића на том путу не може се пренагласити. Многи родитељи, породице и црквене заједнице учиниле би много да обезбеде ваљано духовно образовање својој деци, а значајан део њих у том погледу указује велико поверење верској настави. У тој перспективи, принципи понашања или етика вероучитеља, било да су они пастири или лаици Цркве, треба да буду у служби интереса и добробити младих. Верска настава је служба за опште добро Цркве и друштва путем залагања за добро личности које се налазе у периоду развоја.
      Теорија православне верске наставе више се не може сводити само на питања педагогије и методике. Не ради се ту више само о сврсисходности, већ пре свега о одговорности понашања катихета у настави. Односи у настави нису тема методике, већ етике катихетске службе. Та етика не може се аутоматски регистровати као хришћанска свуда где се ради о Верској настави православне цркве. Овде важи обрнута логика: служба је у оној мери православна уколико представља пројаву и сведочење хришћанске етике. Шта је, међутим, за вероучитеље хришћански морал? У модерно доба термин ''морал'' углавном се примењује на правила и вредности које су наслеђене из прошлости, из неке традиције, религије или из књижурина. Појам је мање више специјализован за смисао ''онога што је пренесено'', као неки код већ формираних понашања и судова. Термин ''етика'' више се користи за подручја у којима норме и правила понашања тек треба сачинити, измислити и утврдити колективном мишљу. Људи се у новонасталим ситуацијама питају да ли треба дозволити или забранити одређеним навикама да доминирају, да ли су оне добре или лоше, у ком случају, за кога и под којим условима. Треба утврдити правила, обликовати их, узети у обзир више гледишта, пронаћи евентуално неки компромис. То је, говорећи савременим језиком, посао етике. ''Морал'' би у том случају означавао наслеђене норме, а ''етика'' оне које се формирају.
      Тумачење етике службе православних катихета колеба се између ова два савремена значења. У извесном смислу, она потиче из предања Цркве, држи се њеног благослова и дисциплинског поретка. Са друге стране, хришћанска етика је увек назив за ново, за морал у настајању, морал који у новој генерацији верних трага за својим идентитетом, нарочито када су у питању нови изазови. Савремени свет опхрван је сумњом у правила која треба поштовати и збуњеношћу пред принципима које теба примењивати. Очигледност моралних дужности мање је јасна, јер увек постоји неколико начина сагледавања моралних питања – чак и када је у питању православно хришћанско гледиште. Одговори нису више јединствени. Човек савременог доба суочава се са мноштвом критеријума моралности, неком врстом полицентризма или расточене структуре која је разорила вредности и начине оцењивања онога што је добро и лоше. Пред таквом многострукошћу морала, етичка мисао постаје све важнија у свом пољу истраживања.
      Наставници нису машине програмиране да извршавају разне задатке без размишљања. Они доносе одлуке током читавог дана и током читавог века службе, преузимајући одговорност за себе чак и у најбезазленијим случајевима општења у настави. Етику њихове службе не треба схватати као практичну активност у оквиру које је могуће задовољити се пуким примењивањем правила. Треба размишљати чиме се та правила оправдавају, на чему се заснива избор нечијих поступака, шта је полазиште од кога он креће, методе које жели да употреби, какви су резултати које жели да постигне, који су разлози који све то оправдавају. Својим поступцима наставник никада не чини ствари само себе ради, већ посредно одлучује и за друге – своје ученике. Сваки пут када катихета прави неки избор, тај избор се истовремено тиче и других, односно његових ученика. Ако поступа на начин за који сматра да је најбољи (ма какав он заиста био), он установљава неко правило, користи критеријуме избора. Проблем је што многи вероучитељи тога углавном нису свесни. Етика њихове службе проистиче из размишљања о томе по којим правилима поступају и по којим критеријумима процењују поступке других. Тешкоћа етичког расуђивања и одлучивања огледа се у томе што, чак и када се неко руководи општим правилима, опет мора да се суочава са појединачним случајевима. По дефиницији, сви случајеви личних односа су јединствени. Примењена етика се бави усаглашавањем општих правила са појединачном ситуацијом која је увек јединствена. Треба кројити, подешавати, проверавати да није изгубљен из вида неки аспект ситуације, добро одмеравати све елементе. У настави, као и у животу уопште, готова и коначна решења не постоје. Сами одлучујемо када је тренутак да пређемо из галопа у кас.
      Теме од највеће етичке важности за катихетску службу могу се поделити у неколико области. Најпре, то су питања компетенције. Је ли неко у довољној мери припремљен и стручно оспособљен за вероучитеља? Има ли он/она довољно личних и других капацитета? Да ли се његова компетенција реално надгледа и према каквом критеријуму се може одмерити? Које напоре катихета улаже на унапређењу делотворности наставе – да ли се и даље образује, обучава, тражи помоћ и подршку у томе? Друга област односи се на поверење ученика. На чему се заснива поверење које ученик указује катихети и где се налазе границе тог поверења? Катихете могу бити мање или више свесне једног широког домена одговорности које укључује њихова служба. Које све одговорности они имају пред својим ученицима? Које пред собом као служашчима у црквеној мисији катихезе? Које пред школом која их ангажује, просветним властима и наставницима других предмета, које пред родитељима и друштвеном заједницом? Важно етичко питање је и начин на који вероучитељ представља себе и свој рад, презентујући свој предмет и анимирајући ученике на избор.
      Увек када неко нуди другима руководство или пример, треба да има на уму како се понаша пред њима и како они то виде. Начини понашања наставника имају изражен елемент индивидуалног, јер се етика донекле заснива на човековим личним вредностима и уверењима. Међутим, постоји неколико заједничких елемената који се тичу етичког понашања наставника. Сви наставници настоје да делују у складу са законом. Сви се труде да поштују личности својих ученика. Сви се држе описа посла који им је додељен у установи у којој раде. Сви покушавају да делују на поштен и разумљив начин. Када су суочени са неком дилемом, сви настоје да раде оно што је најбоље и што доноси најмање штете. Ако постоји икакав средишњи моменат који обједињава ова етичка питања, то је добробит ученика којима се држи настава. Сви наставници покушавају ученицима да помогну пре него да их искористе, да развију њихове могућности пре него да их осујете, да помогну ученицима да науче да доносе зреле личне одлуке а не да други управљају њиховим животима.
      Оно што у погледу одговорности издваја реализаторе Верске наставе од других наставника исто је оно што одликује деловање хришћана у друштву у којем живе и незнабошци. Понашање православних вероучитеља треба да представља пројаву и сведочанство православне хришћанске етике. То није неко ''хришћански специфично'' дефинисање добра и зла, исправног и рђавог, одговарајућег и неодговарајућег. Начела хришћанског понашања налазе се с ону страну сваког аутономног људског поимања (познања добра и зла). Она су заснована на распознавању онога што је Божје у односу на оно што је људско. Када православни катихета размишља о добру својих ученика, постизању исправних циљева наставе или правилном поступању у настави, он настоји да следи Божје заповести, откривену Божју вољу о човеку, духовне смернице развоја личности својих ученика. Судећи по овим критеријумима, добробит ученика не може се сводити на оспособљавање за живот у друштву, на стицање знања и вештина које ће ученицима бити од практичне користи у животу овога века. Добро које има у виду Верска настава је вечно добро човека. Образовање на Верској настави је пут духовног сазревања, којим вероучитељи иду заједно са својим ученицима. Односи успостављени на Верској настави не могу се инструментализовати у сврху постизања ових циљева, јер се остварење тих циљева пројављује управо у самим тим односима. Другим речима, кроз хришћанске односе између катихете и ученика на Верској настави пројављује се вечна божанска љубав Свете Тројице, љубав Бога откривена и дарована у Христу благодаћу Светога Духа.
      Највећа опасност која прети у случају покушаја да се ови односи инструментализују јесте свесно или несвесно искоришћавање полазника Верске наставе. Катихете у својој ревности могу прећи границе благослова са којим су послани на службу. Могу бити мотивисани претежно интересима своје личне добити. Могу се упустити у друштвено-политичку кампању за јачање утицаја Цркве, сврставајући младе људе по принципу припадности. Могу се испречити и сопствени проблеми вероучитеља; нпр. он се може снажно идентификовати са проблемима или позицијом својих ученика. Може имати и стечени интерес у неком посебном резултату свог рада, који би деловао као непланирани изазов. Најзад, успостављајући и негујући личне односе са ученицима он може на различите начине подлећи искушењу везивања за поједине међу њима. Има много начина потенцијално неетичког понашања вероучитеља. Када су у питању односи у настави, не постоји непосредно надлежно тело које их може саветовати и заштитити. Свако ко врши службу катихете мора да укључи личну одговорност како би на принципијелан и етички начин у односима са својим ученицима трагао за путевима Божје воље.

      Др Ивица Живковић
      из књиге: 
      Студије о верској настави Православне цркве

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“.
       
      Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји.
      Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво.
      Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста!
      Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице.
      Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316).
      Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања.
      Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама.
       
      Извор: Саборност
    • Од александар живаљев,
      Израелски медији о „споразуму века” – Нова Палестина и Израел
        (Фото Танјуг/АП) ЈЕРУСАЛИМ - Израелски листови објавили су наводне детаље документа који је прослеђиван између званичника израелског министарства иностраних послова и који описује кључне елементе америчког мировног плана који је познат под називом „споразум века”.
      Ниједна заинтересована страна, америчка, израелска или палестинска власт нису потврдили тај документ који је објавио лист „Израел Хајом”, који је близак премијеру Бењамину Нетанијахуу, а преноси „Палестинијан Хроникл”.
      Према израелском дневнику, план се заснива на неколико кључних тачака међу којима је тројни споразум који треба да буде потписан између Израела, Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) и Хамаса.
      Према тим наводима, палестинска држава под називом „Нова Палестина” би била успостављена на Западној обали и Гази, али њој неће припасти израелска насеља на Западној обали.
      Јерусалим неће бити подељен између Израела и Нове Палестине, већ ће он бити главни град и Израела и Нове Палестине, а арапски становници тог града биће грађани Нове Палестине. Досадашњи статус „светих места” остао би на снази.
      Јеврејима неће бити дозвољено да купују арапске куће и обрнуто, а Јерусалиму се неће припајати додатна подручја, наводи се у плану који преноси израелски лист.
      Египат ће изнајмити и новој палестинској држави земљу да изгради аеродроме и фабрике, и оно ће имати комерцијалну и пољопривредну намену, али на њој неће бити могуће насељавање Палестинаца.
      Стране које ће финансијски подржати примену тог споразума су САД, ЕУ и нафтом богате земље Залива са буџетом од 30 милијарди долара у року од пет година за националне пројекте у Палестини и повезивања јеврејских насеља с Израелом.
      САД ће платити 20 одсто цене таквих пројеката, ЕУ десет, а земље Залива преостали део, преноси Танјуг.
      Према објављеним наводима, Нова Палестина неће моћи да образује војску, али ће имати полицију која ће користити само лако наоружање. Између Израела и Нове Палестине потписаће се споразум о заштити од спољне агресије на основу којих ће она платити Израелу да је брани.
      После потписивања споразума, Хамас ће предати египатским властима сваку врсту наоружања, укључујући лично.
      Чланови Хамаса, укључујући лидере, ће наставити да примају плате од држава које су се обавезале на подршку до формирања владе. Појас Газе ће бити отворен за промет робе и радника у Израел и Египат.
      Демократски избори одржаће се у року од једне године када ће бити изабрана влада Нове Палестине ,а годину дана након тога постепено ће се ослобађати Палестинци из израелских затвора што ће трајати током три године.
      Граница између Нове Палестине и Израела ће бити отворена за промет грађана и робе, а изградиће се аутопут који повезује Западну обалу са појасом Газе, а 50 одсто изградње ће финансирати Кина, а са по 10 одсто учествоваће Јужна Кореја, Аустралија, Канада, САД и ЕУ.
      Долина реке Јордан остаће под контролом Израела. Нова Палестина ће имати прелазе у суседни Јордан под својом контролом.
      Према објављеном документу, у случају да Хамас и ПЛО одбију да потпишу тај споразум САД ће прекинуту сваку финансијску подршку Палестинцима и осигурати да им ни једна земља не шаље новац. Ако међутим ПЛО потпише споразум, а Хамас и Исламски џихад одбију, лидери ове две организације ће се сматрати одговорним.
      У случају новог рата између Израела и подручја Газе САД ће подржати Израел да циљано ликвидира лидере ових организација, наводи се у плану, како је објављено.
      Ако Израел одбије да потпише споразум САД ће укинути финансијску подршку тој земљи, наводи се на крају прегледа кључних тачака споразума.
      САД су најавиле да ће овај план представити после муслиманског месеца поста Рамазана који је завршава почетком јуна, наводи „Палестинијан Хроникл”.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/429076/Izraelski-mediji-o-sporazumu-veka-Nova-Palestina-i-Izrael
×
×
  • Create New...