Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Реч филокалија (=добротољубље) у хришћанској литератури сретамо најпре код Климента Александријског (2-3 век,) у његовом Педагогу, којије у ствари означава Христа: "Човек је по природи узвишено и делатно живо биће које жељно тражи добро, јер је створење Доброга (Бога), и зато је истинском добротољубљу и прелепим задовољствима туђ онај неславни живот у уживањима који многи људе проводе" (Педагог, 3,7). Љубав, дакле, према истински лепом и добром јесте добротољубље, јер у грчком и словенском језику лепо и добро скоро су синоними.

 

Истинска лепота увек је и доброта, и право добро увек је и лепо. Највећа Лепота и највеће Добро и јесте Љубљени Син Божији и Син Човечији, Богочовек Исус Христос. Зато је Он крајња мета сваког добротољубља.

 

st-sava-and-simeon.jpg?w=529

http://stanjestvari.com/2014/01/13/%D1%82%D0%B0%D0%BA%D0%BE%D0%B7%D0%B2%D0%B0%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D1%80%D0%BD%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%80%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%BD%D0%B0-%D1%86%D1%80/

 

Међутим, израз Добротољубље у значењу збирке лепих и добрих текстова употребљен је први пут од Светих Кападокијаца, Василија и Григорија, када су, половином 4. века, подвизаваући се крај реке Ириса у Понту, правили књижевно-богословски избор из дела мудрог и ученог Оригена полетно се учећи на добротољубивим делима младог Александријца, но вешто избегавајући потмуле јелинске замке у философији и заблуде у неделатној и неспасоносној пракси.

 

Филокалија је, дакле, љубав према лепом и добром. Но за Свете Оце Кападокијце, а онда и за све касније истинске хришћанске мислиоце и подвижнике, као усоталом и за Јеванђеље Христа Богочовека и Његових Апостола и Пророка, увек су нераздвојно спојени и сједињени словенсност делатна и дело словесно. Зато су за вође и учитеље хришћанског живота узимани, читани, преписивани и у зборнике сабирани, само умно-срдачни, созерцатељно-практични подвижници мисли и делатности јеванђелске и православне, какви су били велики Оци хришћанског Истока, како они учени богослови у свету, најчешће на епископским службама у народу Божијем по градовима, тако и они "грађани пустиње", који су својим богоугодним животом и подвизима пустињу "анђелима у телу" настанили и "земљу онебесили", као што су били Свети Антоније и Макарије и плејаде египатских, палестинских, сиријских, малоазијских, цариградских и јужноиталијанских подвижника, све до свештених исихаста Свете Горе и Балкана у 14. веку.

 

Еп. ЗХП Атанасије

одломак из текста "Неколико речи о Добротољубљу"

Share this post


Link to post
Share on other sites
 

Ево један текст који сам написао на мом блогу о пропадању моралних вредности у нашој земљи:



Како то мислите!? Православна Србија!? 

Пре пет година београдска панк група Директори издала је песму ''Како то мислите?''. Песма говори о пропадању моралних вредности код нас. Данашњи човек, а поготову омладина, изложена је многим искушењима која пружа модеран свет. Како им одолети? Да ли је наша Православна Србија сада само прошлост, да ли смо део налазне модерне глобалистичке културе?

У овој земљи већина грађана се изјашњава као Православни. Колико је Православље заиста заступљено у нашим животима. Јесмо ли Православци истински, у души, или само на папиру или на речима? Да ли веру потврђујемо делима или златним крстом око врата, бројаницом око руке?  
Да Православље у Србији губи свој утицај показао ми је претходни Васкршњи пост, а највише последња недеља. Васкрс је нарадоснији хришћански празник, а недеља пре Васкрса најтужнија недеља у години. То је она недеља када свако треба да се посвети духовној страни своје личности, да осим уздржавањем од хране пост потврди и смиреношћу. Велики Петак је најтужнији дан у години када је и најстрожи пост.

Прво што је свима привукло пажњу јесте одлука фудбалског савеза, да се, и поред захтева навијачких група, редовно коло ЈСЛ одигра на Велику Суботу. Већина навијачких група бојкотовала је, као и претходних неколико година, мечеве на тај дан. То је у медијима одмах изазвало коментаре како су навијачи лицемерни, да њихов живот није хришћански,да се свуда у свету тако игра... Када се огласила Црква причало се да Црква не треба да се меша у фудбал... А заправо то се није тек тако приказало навијачима да терају инат. Бојкот утакмица се понавља већ годинама у назад и невероватно је да Савез није хтео да услиши вољу великог броја публике на стадионима! То што су на тај дан одигране утакмице само сведочи да у нашем друштво не постоји православна клима. Осим што се не ради на неколико верских празника, ништа не показује да је ово држава већинског Правосавног становништва.

А какво је заправо то Православно становништво? Да ли је ова земља заиста већински Православна? Осим оваквих иступака тих злих навијача и националистичких организација, мало је још ствари које показују да је ово друштво живи православним животом.Вратићу се на последњу, најтужнију недељу Васкршњег поста. Велики Петак, цео град је пун. Из мени непознатих разлога, сваког Великог петка град се пуни и сви иду у Цркву да пале свеће, а у поноћ да са свећам,а шетају по граду и око Цркве! Ако, тако и треба, питао би ме неко зар ми као Православцу није пуно срце што то видим? Не, није! Као Православца, мене је било СРАМОТА онога што сам тог петка видео! У Цркву су тада ушли сви најгори фенсери и истриповани криминалци, сви који ни једним својим делом не показују да су имало побожни. У Цркву су ушле дрољетине у минићима, на штиклама, оне које су већ у 14 година имале први секс, а са 15 исти снимиле мобилним телефоном, оне које се сваке вечери ''изватају'' са по два три малопре поменута ''опасна момка''. Паркирала су се испред Цркве бесна кола из којих ће исте вечери да тутњи музика деведесетих. Бабе се гурају и гњече децу која хоће да ставе паре на икону. Нико од њих ни приближно не зна шта се десило на Велики Петак, нити зна да нису пре изласка требали да поједу пљескавицу, али нема везе, сви ту долазе! Заврши се цела та парада по Цркви и багра се разилази. Истим скупим колима возе се до прве дискотеке где ће целу ноћ да трешти музика, да се пије, дува трава... Провод као и сваког осталог петка тек почиње око 12, ништа нису пропустили... Исти ти који су љубили икону сада пуше џоинт, рукава којима су држали свећу сада 'ватају клинку која игра у минићу... Ипак, већина њих кажу да су Православци, носе златне крстове око врата (мода из деведесетих), пет бројаница око руке... А живот им је у супротноси са свим православним начелима.

И онда ја треба да будем срећан што је толико становништва Православно!? Не, мене је срамота!!! Срамота ме је што такви својим понашањем омаловажавају веру, што она због тога не може да се покаже у правом,. Најлепшем светлу.

Зато под хитно треба почети са ДУХОВНИМ ПРОБРАЖАЈЕм становништва, јер у супротном, наша земља не може да опстане. У Србији поново мора да завлада православни систем вредности. Да се уместо Дарвина, у школи учи веронаука. Да се уместо атеистичких лажи деци прича о правим вредностима. Да постану добри Срби и Православци, али у правом смислу те речи. Да се деци објасно зашто улазе у Цркву, да се Богу моле искрено, да воле своју веру, своју земљу, свој народ. Да се преко телевизије не промовиша наказна култура запада, да у 10 година гледају програм за децу а не порно филмове, да уместо ''Секс и Град'', девојчице гледају како се понаша мајка из ''Први пут с оцем на јутрење'', да уместо ''Видимо се у читуљи'' дечацима омиљени филм буде ''Бој на Косову''. Да им узори не буду Јелена Карлеуша или Кнеле, већ Књегиња Милица или Карађорђе. Само са исправним системом вредности наша нација може да опстане.

Док наша омладина не почне да живи Православним животом, овој земљи неће бити боље, па макар се сто власти промениле!

''Није све у сексу, није све у псовкама,
Није све у спорту, алкохолу, дрогама''





http://www.ovo-je-srbija.blogspot.com

 

 

Сродна тема: Da li pravoslavlje odgovara srpskom mentalitetu?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Један занимљив коментар са YouTubea који ми је одавно запао за око:

 

"there's no words to describe the beauty - sometimes music can do that...."

 

И још неке референце о теологији икона...

 

Црквена умјетност

 

Jorgos Kordis, Teorijsko-bogoslovska osnova vizantijskog slikarskog stila (prev. D. Popovic).pdf  2.31 MB - http://ifile.it/52vuqzg
Jorgos Kordis, Ikona i njeno mesto u pravoslavnom religioznom zivotu I (prev. J. Milovic).pdf  857.96 KB - http://ifile.it/8tdk9ls
Jorgos Kordis, Ikona i njeno mesto u pravoslavnom religioznom zivotu II (prev. J. Milovic).pdf  700.21 KB - http://ifile.it/xe19tkw
Dejan Mandelc, Ikona kao opredmeceno prisustvo (Jorgod Kordis - 'Fajumski portreti i vizantijska ikona' i 'U ritmu').pdf  6.17 MB - http://ifile.it/ebptnik

Share this post


Link to post
Share on other sites

16v.jpg

http://ikone-srdjanradojkovic.com/ser/tus_ciklus2_2.html

 

"Лепото моја безмерна, Господе Исусе Христе, много тога лепог си ми дао током овог мог пролазног живота. Захваљујем Ти за то Милости моја, Лепото моја! Али ако су земаљске лепоте тако многобројне, разнолике и пријатне, какве ли су тек небеске, духовне лепоте! Оне су уистину безмерне, безбројне и незамисливо пријатне. Господе многомилостиви и сведобри, не лиши ме онога што си припремио онима који Те воле, али ни осталих Твојих људи. Свима им помози да Те спознају, Господе, Лепото наша, јер Ти си и на земљи присутан кроз Своја чудесно лепа дела. Помози ми, Господе, да с миром у души поднесен све невоље животне, јер су потребне да би укротиле моје страсно тело, мог старог човека. Човекољупче, научи и све остале људе Своје да их добродушно подносе и помози им да схвате да су невоље неопходне. Они који су у невољи трпељиви (уп. Рим. 12,12) у свету ће имати жалост (уп. Јн. 16, 33)."


Св. Јован Кронштатски

Share this post


Link to post
Share on other sites

Гостовање ђакона С. Радојковића у емисији Агапе

 

 

Тема: Ђакон Срђан Радојковић - лик и дело

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мараова смрт – Ко је убио Мараа, Шарлот Корде или Лејди Гага? (одломак)

 

...Од бурних дешавања Француске буржоаске револуције стигосмо до хаотичног времена данашњег. Од класицизма и Давида, преко експресионизма и Мунка, којим дијалектичким скоком стигосмо до Лејди Гаге?

 
 

Живимо у времену потпуне ерозије идентитета, кога углавном креирају медији модерног доба. Нема више револуционарног заноса, па да се појаве Мара и Давид. Нема чисте људске осећајности, па да се појави Мунк. Ништа не може настати изван општег естетичког и вредносног система времена у коме живимо, а то је време обележено одсуством сваке дубине и садржаја. Апотеоза плиткости, равнодушности, празнине. Ко је Лејди Гага у том друштву? Можда најбољи репрезент и најверније огледало једног времена, чији су одрази све више нејасни и недефинисани, у коме је све мање хуманог а све више дехуманизованог. Она је нека врста вештачки створене индивидуе, која своје обрисе формира искључиво путем медијскe презентације. На чему се гради тај идентитет? Електронска музика, високобуџетни спотови, обиље сценеографије, муњевито и непрегледно расипање слика и информација, све до тачке потпуног засићења где је свака емотивна и интелектуална ангажованост апсолутно блокирана. Коначан исход резултира равнодушношћу према свим садржајима који су у оптицају. Њен лик је сваки пут другачији, сваки пут нова маска, сваки пут све више декора, сваки пут све више застора и паравана који би да прикрију сав недостатак талента и креативности. Постављамо питање шта би се добило када би се оголило лице и музика највеће звезде данашњице. Да ли би тада њен алтер его fame monster био у потпуности адекватан? да ли је једном правом таленту заиста потребна толика сценска подршка или су то само моћна помагала на које се недостатак талента ослања? Биће да што је таленат мањи, утолико је сценска иконографија присутнија.

 

Могло би се за тренутак рећи да је Лејди Гагу њена посебност издвојила из мора сличних, униформисаних музичких производа сишлих са исте фабричке траке. Њена необичност, морбидност, лудило постоје искључиво у форми екцеса и глуматања, исценираних само за потребе медијског спектакла. Живимо у времену када је појам генија и посебних остао у оквирима далеке прошлости. У оваквој врсти рекламне педагогије, мегаломаније где све сија, боде очи, пред дефилеом режираног савршенства, свакодневно се суочавамо са сопственом неадекватношћу, где нам једино остаје да због властите несавршености и неуклапања у рекламну слику почнемо да мрзимо себе, при том се дивећи виртуелним духовима нашег доба. Нажалост, испунило се Ворхолово предвиђање да ће доћи свачијих петнаест минута славе. Јавна сцена је престала да буде простор намењен изузетнима и данас се као једина мера и културна матрица објављује просек и осредњост. Ово је време које је дало шансу свима, изузев правима.

 

4444.jpeg

 

Видео-портрет Мараова смрт, у којој је Мара заправо Гага, део је пројекта Do what you want, као и део њеног најновијег албума Artpop. Пошто се овде свакако не говори о оригиналној творевини већ копији једног класичног ремек-дела, тако се овом пројекту оправдано може приписати епитет кича. Видео-портрет је дело познатог савременог аутора Roberta Wilsona. Занатско и формално мајсторство је свакако присутно, свемогућности фото шопа максимално исцрпљене, али је то још увек далеко од стваралачког и тријумфа талента. Ово дело није ништа друго до фалсификована стварност, односно комерцијализација уметничког дела. Ако чак будемо и благонаклони према делу Roberta Wilsona у домену естетике, постављамо питање шта нам ова фотографија нуди на етичком плану.

 

Гагин избор никако није случајан. Зашто је она изабрала овог великог револуционара? да ли је њена жеља заправо била идентификација са Мараом? да ли она себе види као неког новог вођу модерног доба, који ће милионе својих фанова повести на неки нови пут? да ли је негде она одличан пропагандиста попут Давида, што свакако поседује таленат да добро упаковану лаж прода као истину? Не морамо можда ни да се трудимо много – Гага је оставила јасну поруку у стиху свог хита Aplausse који је део истог пројекта:

 

One second I’m Koons, suddenly the Koons is me.
Pop culture was in art, now art’s in pop culture in me.

 

Некада је поп – арт био у уметности, сада сам уметност у поп – арту ја

,

каже Лејди Гага. Знамо да је поп – арт прикривао стварност, што у великој мери негира уметност. То је био свет поп звезда, рок певача, филмских идола. Он је био компензација која је продавала холивудску лаж за тежак и испразан живот. Поп – арт је гледао на свет споља. То је била уметност констатације и статистичког пописа стварности који се спроводи без идејног, критичког и емотивног става. Сада је уметност у поп – арту Лејди Гага. Да ли је то дупла деградација, да ли смо тиме отишли још неколико степеника надоле, да ли је опор укус овог техничког времена све јачи? Она је свесна своје позиције. Jeff Koons, најпознатији репрезент кича данашњице, постаје особа са којом Лејди Гага пореди себе, истовремено имајући потребу да дели исти простор у Лувру са највећом традиционалном вредношћу – Мона Лизом. Није мало оних што прихватају кич како би се преко њега укључили у уметнички живот који недовољно познају и још мање разумеју, јер му нису дорасли. Неће ни Мона Лиза изгубити на вредности, нити ће Лејди Гага добити нешто више, али која је порука креатора голбалистичких трендова чије је Гага само средство и који нам поручују да је могуће да обе деле исти простор? Оваква врста нивелације између највиших и најнижих вредности одавно нам је позната, као што нам је одавно знано да то изједначавање иде најчешће у корист горих. Порука која стиже до нас од Лејди Гаге је садржана у називу њеног пројекта Do what you want или бих ја то преименовала у радимо шта хоћемо, јер нам се може. Све што се налази у Лувру прошло је проверу векова и ничија близина неће умањити ту вредност, али је питање да ли ће нове генерације предвођене Лејди Гагом због духовног и интелектуалног сиромаштва увидети разлику. Њен списак фанова је много већи од Мараовог списка. Да ли ће ово бити једно колективно, масовно духовно убиство генерације која је већ одавно поставила своје главе на гиљотину и чека последњи удар до коначне духовне смрти? Да ли је ово неко ново време које очигледно није на нашој страни? да ли је ово време где се угасила скоро свака нада да је избављење надохват руке?

 

Ако је Мараова смрт у Давидовој верзији била физичка, у Мунковој емотивна, онда смо на трагу закључка да је свакако Гагин злочин најтежи, јер је овде реч о подмуклом духовном убиству.

 

Да ли је Лејди Гага својом верзијом слике по други пут убила Мараа?

 

За "P.U.L.S.E" Александра Поповић

 

Цео чланак на адреси: http://pulse.rs/maraova-smrt/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Кад смо већ код тога има једна сродна и занимљива тема овде...

 

Како зауставити дебилизирајуће и тровачке ријалити програме? (Борба против кича и шунда)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Мараова смрт – Ко је убио Мараа, Шарлот Корде или Лејди Гага? (одломак)

 

Sjajne dve trećine teksta, ali mi je moralisanje oko Lejdi Gage i izlizano i kliše veći od njene muzike. Mislim da je vrlo lako ponavljati opšta mesta da smo mi društvo u duhovnom i svakakvom opadanju, a onda odabrati za primer pljuvanje po nekom sa javne scene. Daleko od toga da branim Lejdi Gagu, ali suditi o nečijem talentu na ovako plitak način je poražavajuće, ako se uzme u obzir pronicljivost prvog dela teksta. Da bi se umetnost Munka i Davida potvrdile, nije potrebno degradirati aktuelnu. Po mom skromnom mišljenju, Lejdi Gaga ima neverovatan glas i sluh, a to zna svako ko je zagrebao malo iza spektakla i slušao njene džez obrade ili akustične nastupe. Jasno mi je da ciljate na degradiranje umetnosti velikih slikara, ali zaboravljate da je i dekonstruisanje vrednosti legitiman vid umetnosti 21. veka. Podsmevanje i ironizacija u stihovima koje ste naveli upravo potvrđuju svest o tome. Stoga, čini mi se da bi Vam analiza bila daleko lepša da niste upali u klopku nepotrebnog moralisanja. Kritikuje se delo, a ne ličnost, to je osnovni postulat svakog dobrog kritičara.

Srdačan pozdrav.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Kritikuje se delo, a ne ličnost

На томе и треба да останемо. Овде је реч о (не)делу. Залуд дар ако је протраћен... Чак бива и на штету.

 

У сваком случају...

 

:)))

 

"We're the low art gloominati

And we aim to depress

The scabaret sacrilegends

This is the golden age of grotesque..."

Share this post


Link to post
Share on other sites

Заиста је блажен човек који је стекао потпуну равнодушност према свакоме телу, боји и лепоти.

 

Чист није онај човек који је ово своје блато [тј. тело] сачувао неупрљаним, већ онај који је његове удове савршено потчинио души. Велики је онај човек који остаје без икакве страсти при додиру тела, нетакнут, надвладавши похотљиви поглед размишљањем о небеској лепоти.

 

Онај који пса сладострашћа молитвом тера од себе, личи на човека који се бори са лавом; онај који га противразлозима побија, личи на човека који је свог непријатеља већ натерао у бекство; а човек који је већ потпуно презрео нападе тога пса, устао је из гроба иако се још налази у овом животу. Ако је доказ истинске чистоте да се буде без похотљивих осећаја при нечистим сновима, онда је свакако крајњи ступањ блуда - имати истечење у будном стању од самих помисли.

 

Ко телесним радом и знојем води борбу са овим противником, личи на човека који је непријатеља свог везао слабом врпцом; онај ко се с њим бори уздржањем и бдењем - на онога који непријатеља ставља у гвоздене окове; а онај ко се с тим противником бори смиреноумљем, безгневљем и жеђу - на човека који је свог непријатеља убио и сакрио у песак (уп. Изл.2,12). Под песком подразумевај смирење. Из њега не ниче храна за страсти, јер је прах и пепео.

 

Један савлађује овог мучитеља подвизима, други смирењем, а трећи - божанским откривењем. Први је као звезда Даница, други као пун месец, а трећи - као светло сунце. Но, свима је заједно живљење на небесима. И као што се са зором јавља светлост, а за њом се рађа сунце, тако и то што смо рекли треба разумети и видети како изгледа на делу.

http://www.svetosavlje.org/bibliotekA/lestvica/pouka15.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

Српска уметност из треће четвртине XIII века заиста јесте естетска манифестација врховних етичких начела; то је време када Византија трпи последње године латинске владавине и када, по ослобађању, почиње успон њене уметности у такозваној ренесанси Палеолога. У Србији, то је доба владавине Уроша I и настанка сопоћанског зидног сликарства, истанчаног, зрелог, сажетог и (пр)одуховљеног.

 

152jo8j.jpg

 

Путоводитељица и Наставница

 

Сјајем класичног монументалног стила којим кроз столећа просијавају фреске Сопоћана, зрачи и једна од најлепших српских икона из истог периода. То је Хиландарска Богородица Одигитрија.

 

Тип Богородице Одигитрије - Путоводитељице, Наставнице, веома је чест и омиљен, поред низа других типова, као што су, на пример, Богородица Елеуса (Умиљенија), Евергетида (Доброчинитељка), Епискепсис (Заштитница) и други.

 

Хиландарска Богородица Одигитрија је престона икона. Стајала је на иконостасу старе Немањине цркве на Светој Гори и представљала пандан икони Христа Пантократора, која је такође сачувана и изванредне је уметничке вредности.

 

Нестварна, блистава и златаста као пламеном кандила обасјана кап уља, она плени јединственом лепотом и са правом се сматра једном од најлепших европских икона свих времена.

 

Светлост којој извор није од овог света

 

Покрет главе Богородице и лака нагнутост према Христу - детету, пуни непоновљиве грације, изражавају истовремено и добровољно покоравање највишем принципу бивства и материнску нежност и благост.

 

Озбиљност племенитог лика могла би се у тренутку разумети као наговештај туге која тек треба да дође, да нема дубоке мисаоности, достојанства и преданости који је издижу као испунитељку јединственог задатка због кога ће се звати блаженом међу нараштајима.

 

Господственост лика подвучена је децентном лепотом у којој се, како смо већ напоменули, дешава чудо прожимања високих хеленистичких естетских идеала најодуховљенијег хришћанског израза вере.

 

Српски ликовни израз, значио је одступање од архаичних, византијских узора; наше сликарство уноси дах лиризма, чистоте и ведрине. Иконописци и зографи уздижу физичку лепоту до највишег степена, где се она претвара у метафизичку. Лепота је естетска манифестација врховних етичких начела. Изворни појам "калос" значи - добро и лепо у једном.

 

Руменило образа, које у ликовном смислу складно допуњује зеленкасте сенке, указује такође на господственост и узвишеност - наиме, обичај да на лице стављају руменило владао је у то време само међу цариградским дамама са врха друштвене лествице.

 

Правилне црте, које представљају свршенство духа, озарене су беличастим акцентима: управо тамо, где бисмо очекивали осенченост, наилазимо на њену негацију - светлину.

 

Светлост која јој је извор није од овога света. Она је свепрожимајући, свепрозирући божански сјај, у чијем бескрају лебде и фигуре представљене на икони.

 

Одежда Богородице дата је у сјајним преливима смарагдне зелене боје, која симболизује животодавну снагу, као и наду за човечанство. Њен плашт, обрубљен златом, карактеристичне је мркољубичасте боје. Ова боја указује на високи ранг, углед и значај личности која је носи. (Познато је да су многе владарске династије Европе узимале тамнољубичасту за своју хералдичку боју. То је био случај и са српском властелом; посебна нијанса ове наше националне боје зове се рача.

 

Њени изразито загасити тонови сугеришу мисао у скорби и ножу, који ће јој, како каже Јеванђеље, пробости душу.

 

Лева рука Богородице, изванредно дугих и гипких прстију, указује на дете - Христа, које се налази на њеној десној руци. Христов детињи лик приказан је као смеђоок и смеђокос, што треба да укаже на његово семитско земаљско порекло.

 

Његова раскошна одежда могла би се само условно описати као монохромна, једнобојна, то јест златнонаранџаста, с обзиром да на њој постоји богат преплет сјајних линија за које би се могло рећи да су одбљесци светлости која долази колико са ове, толико и са оне стране видљиве стварности, укрштајући се у фином ритму на опни која тај свет спаја и раздваја - на простору иконе.

 

Лице малог Христа је детиње благо и обло, али, осим ведрином, зрачи и озбиљношћу и мудрошћу. И, као што је у дечјем Христовом лику наговештен Агнец и Спас, тако и неодмотан свитак који држи у руци подсећа на његову суштину као Логоса, Слова, и антиципира Liber mundi и Liber vitae, Књигу света и живота, коју, као Пантократор (Сведржитељ), држи у истој руци.

 

Читава композиција на икони је, мада сведена и једноставна, савршено уравнотежена. Благо, трансцендентно осветљење које артикулише племените облике, рафинован и сажет ликовни језик, а надасве склад свечане монументалности и густе атмосфере лирског, интимног набоја, чине ово ремек-дело тако јединственим и вредним.

 

Трагови огромних суза

 

Ту јединственост уочава савремени гледалац једнако лако као и, седам и по векова раније, савременици Светог Саве и он сам, који је, као што се зна, био велики поштовалац овога лика. (Ниједан његов боравак у Цариграду није могао да прође без посете манастиру Богородице Евергетиде, а том је лику посветио и Студеницу). Читаво полуострво Атос је посвећено Богородици, па се међу монасима и назива - Богородичин перивој (врт).

Оштећења, која на слици постоје, налик на трагове неких огромних суза, али и сама златаста као и позадина, не само да јој не умањују лепоту, већ, чини се, за постисторичног гледаоца са краја XX века и сама бивају естетизована.

 

Осим што сведоче о мукотрпном пробијању оваквих дела кроз векове, измицању пожарима, црвоточини, турским зулумима (само за време једног "похода" на Свету Гору, Турци су испекли неколико фуруна хлеба искључиво на хиландарским рукописима!), ти трагови зуба времена, ти "пробели", те лакуне, снагом контраста само појачавају дубину доживљаја - као кад се после пустиње смисла обремо у океану Апсолута.

 

Вера Хорват

Извор, фото

Share this post


Link to post
Share on other sites

antonije_veliki111.jpg

 

Ништа није тешко ономе који верује и који хоће да позна Бога. Желиш ли, пак, и да га сагледаш - гледај на уређеност (лепоту) и промишљање о свему што је настало и што се збива Словом Његовим. Све је човека ради.

 

Св. Антоније Велики

Share this post


Link to post
Share on other sites
Владика Николај Велимировић - Лепота човека
 

Људи изгледају лепи само међу људима.Човек човеку изгледа леп. Иначе нико у свету не опажа лепоту човека.

Природа не опажа лепа човека. За њу су сви људи маске, испод којих она се труди да распозна добру или злу вољу, и добру или злу намеру.

Међутим,природа јако опажа доброту човека. Не само пас, и коњ, и во, него и зверови, и то баш зверови опажају доброту добра човека јаче него домаће животиње. И не само животиње, него чак и биљке и елементи опажају, на свој начин, доброту добра човека.

И као год што сва природа опажа доброту добра човека, тако исто она опажа и злоћу зла човека.

Многобројни примери за ово могу се навести из живота светих људи и злобних људи. Но нема ни једног примера, сем у апсурдним бајкама, да природа ма колико опажа спољашњу лепоту човека.

Исто тако ни свет духова не опажа лепоту човека, но само његову доброту или злоћу, то јест: његову унутрашњу лепоту или ругобу.

Људи изгледају лепи само један другом. Лепоту човека ни један други свет не опажа.

Да ли зато што је лепота човека беспредметна у моралној и духовној драми света? Или зато што лепота човека и није лепота него ругоба у сравњењу са његовом прототипском лепотом?

Или обоје?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Традиционално као и сваког уторка у храму Вазнесења Господњег у Београду, уторком увече - одржано је Духовно вече, на ком је предавање одржао јеромонах Петар (Драгојловић), игуман манастира Пиносаве из епархије шумадијске, на тему "Пост као вишедимензионални подвиг љубави"
    • Од Логос,
      Реаговање на чланак у ”Политици” од петка 7.6.2019.
      ”Подељена мишљења правника о еутаназији.Смрт од туђе руке је убиство, смрт од своје руке је самоубиство, а смрт од државне руке је извршење смртне казне”
       
      Разантни развој сазнања у области медицине и нових медицинских могућности да се продужи људски живот фундаментално су изменили однос људи према смрти.
      У савременом друштву измењених епистемолошких парадигми које се у Немачкој зове Wissensgesellschaft («друштво знања”, по аналогији са појмом „knowledgeable societies“, насталом у англосаксонској социологији), уочавају се све бројнији примери стремљења људи ка ”самоодређењу часа сопствене смрти”. Овај феномен је, можда више но у другим земљама Европе, водио ка сучељењу политичких дискурса. У мешовитом хору опонената посебно место имају велике Цркве у Немачкој које се интензивно и гласно укључују у јавне контроверзне дебате. Њихове биополитичке примедбе и интервенције су легитимисане еклисиолошким начелима у форми ауторитативног гласа о ”друштвеном”,  односно ”моралном надзору” Цркве.
      Овакав етички мандат Цркава почива на темељима хришћанске антропологије, односно хришћанске слике о човеку. О томе да ли је преимплантативна дијагностика етички одговоран чин или не, или о питањима еутаназије, односно асистенције при самоубиству (суициду), расправљало се у стотинама интервјуа и проповеди како евангелистичких бискупа и пастора, тако и њихових римокатоличких колега, са циљем да се утиче на формирање или коректуру мишљења чланова немачког Парламента (Бундестаг). То је кардинал из Келна  Велки (Woelki) у једној својој омилији пред Немачком бискупском конференцијом назвао ”лобијем за живот”. У овом јавном дискурсу учествују и друге друштвене организације, као што су ”Савезна комора лекара у Немачкој”, ”Немачки етички савет”, ”Удружење за палијативну медицину”, представници удружења за помоћ на самрти ”Дигнитас Немачка”, као и ”Каритас”, ”Колпингверк”, Дијаконија”, као и друге личности политичког и јавног живота Немачке. У овој поворци учесника дебате учествују и различити протагонисти философских, теолошких и медицинских факултета, као и оних који се баве биоетиком и медицинском етиком.
      Клерикалне позиције и аргументи
      Ставови водећих представника Цркава су сложеније од ставова других учесника у овој комплексној дискусији и широком спектру сукобљених мишљења. Они морају да своје аргументе заснују и развију на аутентичним хришћанским погледима и да их теолошки легитимизују. Но у Старом и Новом Завету нема одвећ спојних тачака за модерне био-етичке конфликте о почетку и концу живота. Аргументативни мост је најчешће постулат из преамбуле устава Немачке о ”неповредивости људског достојанства”. За теологе је овај постулат само правна конкретизација јудео-хришћанског учења о човеку као слици Божјој (Imago-Dei-учење).
      Иако има разлога за скепсу када је реч о анкетама и статистикама о јавном мнењу, ипак је алармантна чињеница да, сходно Emnid-анкети (институт за испитивање јавног мњења), три четвртине грађана Немачке жели аутономно одређење часа смрти. У Швајцарској је тај квоцијент можда још виши, будући да су Швајцарци у више референдума позитивно гласали за асистенцију при самоубиству, те је она конформна са законима, односно легитимна.
      Теолошка борба за доминацију у тумачењу
      Једно време се веровало да је над питањима живота и смрти међу Црквама на снази екуменски консенс, али се то уверење убрзо показало као илузија. Пету заповест Декалога - ”не убиј” - веле критичари из крила секуларних циника – Црква је небројено пута прекршила апологијама ”праведног рата” (bellum iustum). Међу протестантима има многих заступника ”новог протестантизма” и њеног ”апостола” Ернста Трелча (Ernst Troeltsch), који је у учењу  о ”Imago-Dei” видео индивидуално право човека да
      одреди своју смрт. Овоме је у директној и апсолутној супротности католичко учење о самоубиству као тешком греху, будући да је живот per definitionem ”Божји дар”. Нека буде препуштено историчарима идеја да се споре око тога у којој је мери из античке Стое пренесени, а потом и од стране ренесансног мислиоца Пико дела Мирандоле (Pico della Mirandola) реформулисани појам ”људског достојанства” утицао на теолошке нијансе Imago Dei доктрине. Међу критичарима има и оних који веле да је код човека, за разлику од животиња, на делу расудна моћ интелекта (рефлексивна моћ ума), чиме је човек предодређен за слободу. Дакле, веле они, човек није само примио ”дар живота”, већ и рефлексивну снагу саморазликовања своје пререфлексивне природне датости. Из тога би консеквентно следило да се ”живот сме вратити у Божје руке”. У томе је, позивају се они на Хегела, хришћанство ”религија слободе”. Узети себи живот и вратити га у Божје наручје је за ове опречне аргументативне ста вове ”акт највишег поверења у Бога”.
      Опречна гледишта: Ханс Кинг и Хајнрих Бедфорд-Штром
      У савременој дискусији су можда - pars pro toto - репрезентативна мишљења двојице угледних теолога, проминентног католичког теолога Ханс Кинга, емеритуса из Тибингена,  и савременог и утицајног Хајнриха Бедфорда-Штрома, евангелистичког бискупа Баварске и председавајућег Евангелистиче цркве Немачке (EKD).
      Питањем «ars moriendi», „умећа умирања“, бави се Ханс Кинг још од педестих година прошлог века. Тада је његов старији брат Георг дуго боловао од тумора на мозгу, свршивши самоугушењем у агонији. Недавно је Кинг доживео и тешку смрт свог колеге, професора реторике у Тибингену, Валтера Јенса који је умро вегетирајући под дугом и тешком деменцијом (Алцхајмерова болест). Кинг, који и сам болује од Паркинсонове болести, одлучио је да не жели да му се живот на овај или онај начин продужи, већ ће се, будући швајцарског порекла, подвргнути услузи једне швајцарске организације за асистенцију на самрти. О томе је Ханс Кинг прошле године  објавио књигу, зацело дијалог са популарном немачком talkmaster Ане Вил, насловљену ”Срећно умрети” - Hans Küng: «Glücklich sterben.» Mitautorin: Anne Will, Piper, 2014. Шта значи за Кинга ”срећно умрети?” Лапидарно речено, без горчине и опроштајних болова, већ са  унутарњим миром, као и  ”при потпуној (само)свести да сам човек”, а не у дементној помрчини, сведен на вегетативну егзистенцију. Кингов есенцијални аргумент гласи: ”Из поверења у Бога самовољна смрт је могућа”.
      Евангелистички бискуп Бедфорд-Штром, иначе професор систематског богословља на универзитету у Бамбергу, у својој најновијој књизи Heinrich Bedford-Strohm: "Leben dürfen - Leben müssen. Argumente gegen die Sterbehilfe", Kösel Verlag, противи се прокламовању активне помоћи на самрти, односно асистенције на самрти, већ пледира за консеквентну и достојанствену негу до свршетка живота, дакле за палијативну асистенцију, не суицидалну, чије границе и могућности још нису исцрпљене.
      Сазерцавање или правно-јуридички и морало-етички аспекти
      Старогрчки неологизам εὐθανασία, „лепа смрт“, сусреће се први пут у хеленистичкој литератури у смислу ”felice vel honesta morte mori“ (=умрети срећном и достојанственом смрћу). Овај појам ће добити медицинску семантику, односно постати технички термин тек у 19. веку, у смислу смрти олакшане посредством лекара. У ”Трећем Рајху” је тај појам постао синоним масовног уништења ментално обелеле деце и одраслих.
      Лекар је per definitionem неко ко влада умећем побољшања квалитета људског живота, односно вештином продужења живота. Отуда је идеја асистенције/припомоћи на самрти, читај: суициду, зацело сушта супротност природном циљу тог позива, оличеног у Хипократовој заклетви, односно његова директна логичка и морална контрадикција. Самоубиство (суицид) у нашем правном систему није легитиман чин, односно није дозвољен. Но онај ко се одлучио на суицид, тај се самим тим разлучује одговорности, односно држава нема ту шта да одобри или забрани. Уколико самоубица пак тим чином нанесе трошкове, онда је у обавези да их поравна. Самоубиство је у најужем јуридичком смислу приватна ствар. Што се моралног аспекта тиче, тај чин се морално најоштрије осуђује. Морална осуда самоубиства се може сусрести код Сократа и Платона, као и у хришћанском учењу. Такође га осуђују и Кант и Витгенштајн. Овај пише: ”Ако је суицид допуштен, онда је све допуштено”. Лекарски етос је развио кроз праксу својеврсну казуистику, често без рефлектујућег философског фундамента. Данас се двоји између активне и пасивне асистенције у суициду. Активну асистенцију можемо мирне душе назвати убиством, а пасивну допуштењем да неко умре или се убије. Немачки философ Ернст Тугендхат вели да је свако неиспуњење помоћи да се продужи живот зацело убиство. Суицидом се човек искључује из правне сфере. Но то не важи за онога ко помаже, асистира у суициду друге личности. То је чин у коме су две личности на асиметричан начин укључене. Помоћник припада правној сфери, односно правној одговорности. Он, дакле, не може да каже: ”тебе не мора да буде”. Ко тако каже и дела, тај негира и изопштава самога себе из универзалне заједнице људи. Самоубиство није чин ослобођења. Самоубиство не може бити слобода, када је субјект могуће слободе уништен, као што погрешно учи Жан-Пол Сатр. Нама се чини да сва настојања заступника принципа еутаназије у јавном дискурсу Европе воде фаталној легализацији и тиме полагању фундамената танатологије или цивилазације смрти.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. 

      Ниједна прилика где се догађају сусрети и успостављају односи са ученицима није морално неутрална или недовољно етички значајна. Наше доба брине о етици. Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког добро уређеног броја правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми.
      Иако се духовно образовање и настава не тичу одлука о животу и смрти директно и на исти начин као у медицини, постоји неколико етичких дилема које се могу применити у контексту обраћања младима  са места и у улози наставника. Образовање се упућује људским бићима која се сматрају незрелим, неискусним, на различите начине некомпетентним да узму учешћа у јавним пословима друштва. У случају духовног образовања, руковођење младих догађа се на путу вечног живота. Важност сазревања људског бића на том путу не може се пренагласити. Многи родитељи, породице и црквене заједнице учиниле би много да обезбеде ваљано духовно образовање својој деци, а значајан део њих у том погледу указује велико поверење верској настави. У тој перспективи, принципи понашања или етика вероучитеља, било да су они пастири или лаици Цркве, треба да буду у служби интереса и добробити младих. Верска настава је служба за опште добро Цркве и друштва путем залагања за добро личности које се налазе у периоду развоја.
      Теорија православне верске наставе више се не може сводити само на питања педагогије и методике. Не ради се ту више само о сврсисходности, већ пре свега о одговорности понашања катихета у настави. Односи у настави нису тема методике, већ етике катихетске службе. Та етика не може се аутоматски регистровати као хришћанска свуда где се ради о Верској настави православне цркве. Овде важи обрнута логика: служба је у оној мери православна уколико представља пројаву и сведочење хришћанске етике. Шта је, међутим, за вероучитеље хришћански морал? У модерно доба термин ''морал'' углавном се примењује на правила и вредности које су наслеђене из прошлости, из неке традиције, религије или из књижурина. Појам је мање више специјализован за смисао ''онога што је пренесено'', као неки код већ формираних понашања и судова. Термин ''етика'' више се користи за подручја у којима норме и правила понашања тек треба сачинити, измислити и утврдити колективном мишљу. Људи се у новонасталим ситуацијама питају да ли треба дозволити или забранити одређеним навикама да доминирају, да ли су оне добре или лоше, у ком случају, за кога и под којим условима. Треба утврдити правила, обликовати их, узети у обзир више гледишта, пронаћи евентуално неки компромис. То је, говорећи савременим језиком, посао етике. ''Морал'' би у том случају означавао наслеђене норме, а ''етика'' оне које се формирају.
      Тумачење етике службе православних катихета колеба се између ова два савремена значења. У извесном смислу, она потиче из предања Цркве, држи се њеног благослова и дисциплинског поретка. Са друге стране, хришћанска етика је увек назив за ново, за морал у настајању, морал који у новој генерацији верних трага за својим идентитетом, нарочито када су у питању нови изазови. Савремени свет опхрван је сумњом у правила која треба поштовати и збуњеношћу пред принципима које теба примењивати. Очигледност моралних дужности мање је јасна, јер увек постоји неколико начина сагледавања моралних питања – чак и када је у питању православно хришћанско гледиште. Одговори нису више јединствени. Човек савременог доба суочава се са мноштвом критеријума моралности, неком врстом полицентризма или расточене структуре која је разорила вредности и начине оцењивања онога што је добро и лоше. Пред таквом многострукошћу морала, етичка мисао постаје све важнија у свом пољу истраживања.
      Наставници нису машине програмиране да извршавају разне задатке без размишљања. Они доносе одлуке током читавог дана и током читавог века службе, преузимајући одговорност за себе чак и у најбезазленијим случајевима општења у настави. Етику њихове службе не треба схватати као практичну активност у оквиру које је могуће задовољити се пуким примењивањем правила. Треба размишљати чиме се та правила оправдавају, на чему се заснива избор нечијих поступака, шта је полазиште од кога он креће, методе које жели да употреби, какви су резултати које жели да постигне, који су разлози који све то оправдавају. Својим поступцима наставник никада не чини ствари само себе ради, већ посредно одлучује и за друге – своје ученике. Сваки пут када катихета прави неки избор, тај избор се истовремено тиче и других, односно његових ученика. Ако поступа на начин за који сматра да је најбољи (ма какав он заиста био), он установљава неко правило, користи критеријуме избора. Проблем је што многи вероучитељи тога углавном нису свесни. Етика њихове службе проистиче из размишљања о томе по којим правилима поступају и по којим критеријумима процењују поступке других. Тешкоћа етичког расуђивања и одлучивања огледа се у томе што, чак и када се неко руководи општим правилима, опет мора да се суочава са појединачним случајевима. По дефиницији, сви случајеви личних односа су јединствени. Примењена етика се бави усаглашавањем општих правила са појединачном ситуацијом која је увек јединствена. Треба кројити, подешавати, проверавати да није изгубљен из вида неки аспект ситуације, добро одмеравати све елементе. У настави, као и у животу уопште, готова и коначна решења не постоје. Сами одлучујемо када је тренутак да пређемо из галопа у кас.
      Теме од највеће етичке важности за катихетску службу могу се поделити у неколико области. Најпре, то су питања компетенције. Је ли неко у довољној мери припремљен и стручно оспособљен за вероучитеља? Има ли он/она довољно личних и других капацитета? Да ли се његова компетенција реално надгледа и према каквом критеријуму се може одмерити? Које напоре катихета улаже на унапређењу делотворности наставе – да ли се и даље образује, обучава, тражи помоћ и подршку у томе? Друга област односи се на поверење ученика. На чему се заснива поверење које ученик указује катихети и где се налазе границе тог поверења? Катихете могу бити мање или више свесне једног широког домена одговорности које укључује њихова служба. Које све одговорности они имају пред својим ученицима? Које пред собом као служашчима у црквеној мисији катихезе? Које пред школом која их ангажује, просветним властима и наставницима других предмета, које пред родитељима и друштвеном заједницом? Важно етичко питање је и начин на који вероучитељ представља себе и свој рад, презентујући свој предмет и анимирајући ученике на избор.
      Увек када неко нуди другима руководство или пример, треба да има на уму како се понаша пред њима и како они то виде. Начини понашања наставника имају изражен елемент индивидуалног, јер се етика донекле заснива на човековим личним вредностима и уверењима. Међутим, постоји неколико заједничких елемената који се тичу етичког понашања наставника. Сви наставници настоје да делују у складу са законом. Сви се труде да поштују личности својих ученика. Сви се држе описа посла који им је додељен у установи у којој раде. Сви покушавају да делују на поштен и разумљив начин. Када су суочени са неком дилемом, сви настоје да раде оно што је најбоље и што доноси најмање штете. Ако постоји икакав средишњи моменат који обједињава ова етичка питања, то је добробит ученика којима се држи настава. Сви наставници покушавају ученицима да помогну пре него да их искористе, да развију њихове могућности пре него да их осујете, да помогну ученицима да науче да доносе зреле личне одлуке а не да други управљају њиховим животима.
      Оно што у погледу одговорности издваја реализаторе Верске наставе од других наставника исто је оно што одликује деловање хришћана у друштву у којем живе и незнабошци. Понашање православних вероучитеља треба да представља пројаву и сведочанство православне хришћанске етике. То није неко ''хришћански специфично'' дефинисање добра и зла, исправног и рђавог, одговарајућег и неодговарајућег. Начела хришћанског понашања налазе се с ону страну сваког аутономног људског поимања (познања добра и зла). Она су заснована на распознавању онога што је Божје у односу на оно што је људско. Када православни катихета размишља о добру својих ученика, постизању исправних циљева наставе или правилном поступању у настави, он настоји да следи Божје заповести, откривену Божју вољу о човеку, духовне смернице развоја личности својих ученика. Судећи по овим критеријумима, добробит ученика не може се сводити на оспособљавање за живот у друштву, на стицање знања и вештина које ће ученицима бити од практичне користи у животу овога века. Добро које има у виду Верска настава је вечно добро човека. Образовање на Верској настави је пут духовног сазревања, којим вероучитељи иду заједно са својим ученицима. Односи успостављени на Верској настави не могу се инструментализовати у сврху постизања ових циљева, јер се остварење тих циљева пројављује управо у самим тим односима. Другим речима, кроз хришћанске односе између катихете и ученика на Верској настави пројављује се вечна божанска љубав Свете Тројице, љубав Бога откривена и дарована у Христу благодаћу Светога Духа.
      Највећа опасност која прети у случају покушаја да се ови односи инструментализују јесте свесно или несвесно искоришћавање полазника Верске наставе. Катихете у својој ревности могу прећи границе благослова са којим су послани на службу. Могу бити мотивисани претежно интересима своје личне добити. Могу се упустити у друштвено-политичку кампању за јачање утицаја Цркве, сврставајући младе људе по принципу припадности. Могу се испречити и сопствени проблеми вероучитеља; нпр. он се може снажно идентификовати са проблемима или позицијом својих ученика. Може имати и стечени интерес у неком посебном резултату свог рада, који би деловао као непланирани изазов. Најзад, успостављајући и негујући личне односе са ученицима он може на различите начине подлећи искушењу везивања за поједине међу њима. Има много начина потенцијално неетичког понашања вероучитеља. Када су у питању односи у настави, не постоји непосредно надлежно тело које их може саветовати и заштитити. Свако ко врши службу катихете мора да укључи личну одговорност како би на принципијелан и етички начин у односима са својим ученицима трагао за путевима Божје воље.

      Др Ивица Живковић
      из књиге: 
      Студије о верској настави Православне цркве

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“.
       
      Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји.
      Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво.
      Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста!
      Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице.
      Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316).
      Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања.
      Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама.
       
      Извор: Саборност
    • Од александар живаљев,
      Израелски медији о „споразуму века” – Нова Палестина и Израел
        (Фото Танјуг/АП) ЈЕРУСАЛИМ - Израелски листови објавили су наводне детаље документа који је прослеђиван између званичника израелског министарства иностраних послова и који описује кључне елементе америчког мировног плана који је познат под називом „споразум века”.
      Ниједна заинтересована страна, америчка, израелска или палестинска власт нису потврдили тај документ који је објавио лист „Израел Хајом”, који је близак премијеру Бењамину Нетанијахуу, а преноси „Палестинијан Хроникл”.
      Према израелском дневнику, план се заснива на неколико кључних тачака међу којима је тројни споразум који треба да буде потписан између Израела, Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) и Хамаса.
      Према тим наводима, палестинска држава под називом „Нова Палестина” би била успостављена на Западној обали и Гази, али њој неће припасти израелска насеља на Западној обали.
      Јерусалим неће бити подељен између Израела и Нове Палестине, већ ће он бити главни град и Израела и Нове Палестине, а арапски становници тог града биће грађани Нове Палестине. Досадашњи статус „светих места” остао би на снази.
      Јеврејима неће бити дозвољено да купују арапске куће и обрнуто, а Јерусалиму се неће припајати додатна подручја, наводи се у плану који преноси израелски лист.
      Египат ће изнајмити и новој палестинској држави земљу да изгради аеродроме и фабрике, и оно ће имати комерцијалну и пољопривредну намену, али на њој неће бити могуће насељавање Палестинаца.
      Стране које ће финансијски подржати примену тог споразума су САД, ЕУ и нафтом богате земље Залива са буџетом од 30 милијарди долара у року од пет година за националне пројекте у Палестини и повезивања јеврејских насеља с Израелом.
      САД ће платити 20 одсто цене таквих пројеката, ЕУ десет, а земље Залива преостали део, преноси Танјуг.
      Према објављеним наводима, Нова Палестина неће моћи да образује војску, али ће имати полицију која ће користити само лако наоружање. Између Израела и Нове Палестине потписаће се споразум о заштити од спољне агресије на основу којих ће она платити Израелу да је брани.
      После потписивања споразума, Хамас ће предати египатским властима сваку врсту наоружања, укључујући лично.
      Чланови Хамаса, укључујући лидере, ће наставити да примају плате од држава које су се обавезале на подршку до формирања владе. Појас Газе ће бити отворен за промет робе и радника у Израел и Египат.
      Демократски избори одржаће се у року од једне године када ће бити изабрана влада Нове Палестине ,а годину дана након тога постепено ће се ослобађати Палестинци из израелских затвора што ће трајати током три године.
      Граница између Нове Палестине и Израела ће бити отворена за промет грађана и робе, а изградиће се аутопут који повезује Западну обалу са појасом Газе, а 50 одсто изградње ће финансирати Кина, а са по 10 одсто учествоваће Јужна Кореја, Аустралија, Канада, САД и ЕУ.
      Долина реке Јордан остаће под контролом Израела. Нова Палестина ће имати прелазе у суседни Јордан под својом контролом.
      Према објављеном документу, у случају да Хамас и ПЛО одбију да потпишу тај споразум САД ће прекинуту сваку финансијску подршку Палестинцима и осигурати да им ни једна земља не шаље новац. Ако међутим ПЛО потпише споразум, а Хамас и Исламски џихад одбију, лидери ове две организације ће се сматрати одговорним.
      У случају новог рата између Израела и подручја Газе САД ће подржати Израел да циљано ликвидира лидере ових организација, наводи се у плану, како је објављено.
      Ако Израел одбије да потпише споразум САД ће укинути финансијску подршку тој земљи, наводи се на крају прегледа кључних тачака споразума.
      САД су најавиле да ће овај план представити после муслиманског месеца поста Рамазана који је завршава почетком јуна, наводи „Палестинијан Хроникл”.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/429076/Izraelski-mediji-o-sporazumu-veka-Nova-Palestina-i-Izrael
×
×
  • Create New...