Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, философију, идеологију, ређе као мистику... Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не могу?

 

beli-andjeo01-620x350.jpg

http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji

 

Етика заједно са естетиком спада у заједничку област философије која се назива аксиологија или теорија вредности. Она се бави изучавањем морала и појмовима доброг и исправног. Свака етичка теорија садржи бар две компоненте - теорије: ону која одређује шта је добро или вредно и она која одређује шта је исправно.

Етичка дилема је ситуација до које долази када се чини да су две или више моралних вредности једнако валидне, а контрадикторне, а од појединца се захтева да направи најбољи могући избор[1].

Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0

Share this post


Link to post
Share on other sites

sa sajta eparhije niske....veoma dobar clanak na tu temu....

 

Хришћанство представља потпуно нов начин живота у свету, те је и гледиште хришћана другачије и специфично.

 

У хришћанској етици битно је разликовање Божјег становишта и људских судова. Прво се односи на препознавање откривене Божје воље, а друго на мишљења и ставове људи. Сагласно томе, може се говорити о нарочитој природи предмета хришћанске етике. Хришћанска етика настаје на основу промишљања онога што је Божје.

У ма којој варијанти нехришћанске, незнабожачке етике говори се о прописима и њиховом испуњавању. Оно што је људско обухвата прописе, 
правила, предвиђања, оно што је у људској власти и што људи својим разумом могу спознати. Добро је испуњавати дате прописе, а зло не испуњавати. Човек се сматра самобитним бићем, независним у свом постојању. Бог је у том случају само људска замисао, механизам који региструје тачност испуњавања прописа и у складу са тиме одређује награду или казну.

У хришћанској етици говори се о односу љубави човека са Богом. Добро је бити у заједници љубави са Богом, а зло не бити у тој заједници. Човек је несамобитно биће; он сâм не може да постоји, није сам себе створио и не може сам по себи да се одржи у животу. Заједница са Богом услов је самог његовог постојања. Бог није апстрактна идеја већ живо присутна личност, која слуша, помаже, прашта, оставља или спасава човека.

Очигледно је да схватање морала стоји у непосредној зависности од тога како људи схватају Бога, човеков живот и сврху човековог постојања у свету.

 

http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/248-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Јустин нови (Ћелијски)

О суштини православне аксиологије и критериологије

 

Ava.jpg

 

Одломак из приступног предавања др Јустина Поповића, универзитетског доцента, одржано на Православном богословском факултету у Београду 16. јануара 1935.

 

На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско-хуманистички максимализам који од Христа узима све, и западни хришћанско-хуманистички минимализам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у хришћанско-хуманистичком максимализму и у хришћанско-хуманистичком минимализму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се хришћанско-хуманистички максимализам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости човека Богочовек није заувек замењен непогрешним човеком. Јер овим догматом човек је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих апостола, и од светих отаца, и од светих васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве, овај максимализам је превазишао Лутера, творца хришћанско-хуманистичког минимализма. У самој ствари, први, радикални протест против једне, свете, саборне и апостолске Цркве треба тражити у западном хришћанско-хуманистичком максимализму, не у лутеранизму. У том првом протесту је и први протестантизам.

 

Не треба се варати: западни хришћанско-хуманистички максимализам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека, и то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени хришћанско-хуманистички максимализам, чије је основно начело спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризовани хришћанско-хуманистички максимализам, али лишен мистике, ауторитета и власти.

 

Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо а на његово упражњено на земљи место постављен је његов заменик, Vicarius Christi. Каква трагична нелогичност: свудаприсутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству.

 

Све ове чињенице наводе на закључак: хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест против Богочовека и његове аксиологије и критериологије. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. А иза свега тога стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches. Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али исто тако и упропашћено. Пошто је извршен "глајхшалтунг" хришћанства са хуманизмом, данас се понегде у Европи помишља да се хуманистичко хришћанство замени старим германским многобоштвом. Покличи појединаца у протестантском свету: Zuriick zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког хришћанства које је напустило богочовечанску аксиологију и критериологију, и сада се гуши у очајању и немоћи. А из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: Проклет човек који се узда у човека (Јерем. 17,5)!

 

У широкој историјској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није друго до покушај да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последња трансформација и завршна глорификација хуманизма. После рационалистичке просвећености 18. века и кратковидог позитивизма 19. века, европском хуманизму није било остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом о непогрешивости човека спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но иако догматизован, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све погубне противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље на небо. Јер је хуманизму главно и најглавније да човек буде највиша вредност и највише мерило.

 

Све у свему: хришћанство је хришћанство Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Овом основном истином је условљена и детерминисана сва хришћанска аксиологија и критериологија. Само као Богочовек, Христос је највиша вредност и највише мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнији самозванац, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историјска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Богочовека и његово богочовечанско тело - Цркву, у којој је Он оставио сву чудесну личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове јесте у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни н беспомоћни хуманизам.

 

Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SustinaPravoslavneAksiologijeIKriteriologijeJustin.htm

 

Преузми цело предавање у pdf:

Ava Justin - O sustini pravoslavne aksiologije i kriteriologije.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, ређе као мистику. Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не може?

 

 

http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji

 

Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0

 

 

Стара пословица каже: " Човеку који се интересује за твоје одело, не показуј своје унутарње". У наше време смо заузети да покажемо спољашњост, поготово ако у години срећемо више људи него што је неко срео у свом животу. Не знамо да ли је особа пријатељ или непријатељ, да ли можемо да јој верујемо, морамо да направимо брзу одлуку углавном на несвесном нивоу. Ако бих ја тебе срела и видела да изгледаш естетски добро и имаш добро одржано тело, значи изгледаш здраво, очигледно си у стању да се бринеш о себи, тако да се може на тебе рачунати. :) Занимљиво  је да ли се овај култ здравља који данас личи на епидемију може оправдати у естетици. Ове епидемије симптоми су здраво, лепо, младо, јако, чисто.

 

Данас је довољно људима да се виде. Етика је напуштена у корист естетике. Однос је напуштен у корист самољубља.  Оно што изгледа добро, није нужно етички. Лепо није нужно добро, а то значи да не можемо бити задовољни лепим, ако лепо не садржи добро.

 

Добра тема (одлична тема), јер је важно размотрити есетику у светлу етике. Мислим да није погрешно тражити лепо, али мора да се подреди етици.

И само да додам разматрање Светог писма. Свето писмо није слепо за лепо, али прави разлику између лепоте која је света и створена од Бога и  лепоте која је од стране људске грешности, али Божија лепота не може бити изолована од Божијег лика. Најближе речено његове славе сјај. Реч "слава" је на много начина синоним за лепоту, као и реч "свети". Божија лепота није само физичка,  већ веома етичка. Сукоб између лепог и етичког не постоји када је Бог и оно што припада Богу.

 

Да поткрепим став не могу, јер се удајем. :D (једна мала шала)

 

 

:) Obi-wan се пријавио, а мени нека буде тема са које се одјављујем са форума.

 

Нека Вас Господ благослови и чува! .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da se prijavim na temu, ako moze... :)

Пријављуј се и не питај шта кошта! :)

 

Божија лепота није само физичка, већ веома етичка.

Добро си ме подсетила. Једна епизода "Константиновог наслеђа" се бави баш овим питањем.

 

ОСТАРЕЛИ НАРЦИС (Проблем тела)

У много чему цивилизација на почетку двадесет првог века обележена је медицинско-спортском компонентом -- незапамћено интензивном бригом о телу. Постепено, како је религија губила велики део свог значаја у модерној цивилизацији, завладало је сазнање да је наше биолошко трајање једино што можемо поуздано знати о себи. Један од основних задатака потрошачке културе постао је да одржи тело и подстакне појединца да прихвати предложене методе којима би се борио против пропадања свог тела... Православна култура чува лек растућој нарцисоидности наше цивилизације. Пракса аскетизма, здрав однос према материји и материјалном, према телесној љубави, одговор на еколошке проблеме -- о свему томе у четвртој епизоди серије "Константиново наслеђе" о православној култури у 21. веку -- "Остарели Нарцис".

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije slučajno onaj stih "najljepši od sinova ljudskih" (e ovde bi išla ona navodna reprodukcija sa torinskog platna lika Najljepšeg)

Ljepota u ovom svijetu je odsjaj duhovnog svijeta. Ljepota mora da ima božanski odsjaj. Moralni lik čovjeka može da unakazi najljepše lice. Ono ne mora da odaje zlobu, samo gordost, pa da ne bude više lijepo. Kako su lijepa mila, radosna, dobbra lica starih monaha! Ima li ružnog djeteta? Ono što je milo, ono je i lijepo, i svakom je njegova majka zato najljepša. Čistota i nezlobivost čine lijepim njihova lica iako nisu savršenih crta. Ljepota čovjeka izvire iznutra, iz njegovog srca.   Nisu slučajno anđeli slikani kao lijepi mladi ljudi, kao i Bogorodica. Lijepo i dobro su nužno povezani. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Lepota ce spasiti svet" :)

Како то двосмислено звучи... (-_-)/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Juce sam na kratko razmenio par reci sa dr. Darkom Djogom na ovu temu, i ovo je njegova preporuka, tj. literatura i autori koji su nezaobilazni za bilo kakvo ozbiljnije proucavanje hriscanske etike i uopste estetike. Naravno, i ove knjige, ali i sve drugo sto bi se naslo od ovih autora...

 

Ђакон др. Милорад М. Лазић - "Теологија лепоте"

Viktor Vasiljevič Bičkov - Estetika otaca crkve

Viktor Vasiljevič Bičkov - "Kratka istorija vizantijske estetike"

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ђакон др. Милорад М. Лазић - "Теологија лепоте"

""Теологија лепоте" књига докумената рано преминулог историчара српске средњевјековне културе ђакона др Милорада Лазића постхумно представљена у Дому културе Студентски град у Београду. О књизи су говорили академик Владета Јеротић и др Бојан Јовановић. Емисију припремио Јово Бајић." 

 



 

Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites

Калокагатија  (καλοκαγαθία, καλὸς κἀγαθός)

 

Веома богата источњачка култура врло рано је пренета на просторе Грчке, што је условило висок развој културе, трговине и политике. У периоду од VI до IV века пре нове ере и васпитање у Грчкој носи одређене специфичности друштвено-економских и културних прилика.

 

four+virtues.jpg

Четири врлине, палата Естергом, Мађарска

http://lexchristianorum.blogspot.com/2012_10_01_archive.html

Настанак калокагатије

 

Васпитни идеал античке Грчке (Атине) јесте хармонијски развијена личност или калокагатија, под којом се подразумевало спајање у једну личност лепо снажно тело и високи морал. Хармонијски развитак означава складан и равномеран развитак свих човекових психичких и физичких снага, његово усклађено духовно и телесно обликовање и оформљавање. То је, у ствари, тежња да се у човеку постигне складан спој лепоте и доброте помоћу телесног и духовног васпитања (философије, књижевности, музике, политике). Овакво васпитање било је доступно само слободним грађанима, али не и робовима. Дакле, реч калокагатија није означавала само идеал коме је требало тежити у васпитању, већ је то означавало и појам богатства. Тако реч калос више значи „углађен” него леп, а реч агатос  “добар грађанин” , што је,разуме се, онима на власти одговарало да себе представе као добре грађане.

 

Платон и калокагатија

 

”Антички идеал - хармонијски савршено развијена личност” постоји и у педагошким размишљањима Платона. У свом делу “Држава”, која је за педагошку науку од изузетног значаја, јер су у њој дате најзанимљивије мисли о васпитању у читавој античкој епохи, Платон истиче: “Онога, дакле, ко најлепше уме да објасни музичко васпитање и гимнастику,… могли бисмо с пуним правом назвати музички и хармонијски савршено одгојеним човеком”.

 

Ово показује да Платон схвата савршено хармонијску личност, као личност развијеног ума, тела и срца, односно јединство умног, телесног, естетског и моралног васпитања, са идејама лепог, правичног и доброг као основним врлинама и васпитним вредностима.

Описујући атинско васпитање, које је за основу имало хармонијску личност, Платон у “Протагори” каже: “ Учитељи музике старају се да њихови млади ученици науче да се уздржавају и клоне од сваког рђавог поступка. Пошто их науче да свирају на лири, они са њима изучавају лирске песнике, компонују их музички и старају се да деци прикључе хармонију и ритам, да би деца навикла да буду мирна, кротка, да се потчињавају хармонији и ритму, па према томе, да буду спремнија за разговор и акцију, јер људски живот у свим својим манифестацијама тражи хармонију и ритам.”

 

Циљ калокагатије

 

Према томе, циљ хеленског васпитања и културе био је синтеза лепоте и врлине, односно према коме је сваки слободан грађанин Атине требало да буде леп и племенит. Међутим, каснији атински период изменио је овај васпитни идеал, па је калокагатија означавала моралне норме без нарочитог наглашавања естетских вредности...

 

Из књиге: "Увод у педагогију", аутор: Ценић Стојан

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У сали Црквене општине Велика Плана, у недељу, 31. марта 2019. године, након вечерње службе, секретар Одбора за просвету и културу Епархије браничевске, протођакон доц. др Златко Матић, одржао је предавање на тему „Подвиг (пост) – пут ка литургијском јединству“.
       
      Тема која се најчешће налази на трибинама, разговорима, духовним поукама, у свим тренуцима литургијске године, макар на нашим просторима, свакако је пост. Када, пак, почне Велики пост, Света четрдесетница, ова тврдња бива додатно појачана. Довољно је само узети у обзир најаве предавања на сајту СПЦ или огромне већине епархија, па ћемо се уверити да ова моја тврдња стоји.
      Теза коју вечерас подвлачим јесте следећа: мислим да се о посту неоправдано много прича, дискутује и да се тиме та институција атомизује, затвара у себе, постаје самодовољна. Полако се заборавља да је пост једно средство, које није себи циљ и чији је задатак да човек прерасте статус религиозног бића и окрене се заједници слободе деце Божје. Неоправдана условљеност Причешћа постом довела је до лажне слике наших пуних цркава 3-4 пута годишње и става да је добро тако наставити, да би се, како се обично каже, очувала „каква-таква веза тих људи са Богом“. Каква веза и са којим Богом? Овиме желим да кажем да је институција поста историјски апсолутна, а све остало (број вишедневних постова, њихово трајање, изглед, начин поста, разликовање поста у строгим аскетским заједницама од поста у градским парохијама) – потпуно релативно, то јест променљиво.
      Пост је саставни део свих религија, и у свим религиозним или филозофским системима има за циљ да олакша неку везу (умишљену, рационалну, квазимистичку) са Богом или божанством или да се аскезом човек учини већим, лепшим и бољим. Такве су религије, али хришћанство није религија. „Посебно данас имамо велику одговорност у томе да се одрекнемо идеологизације и религизације Цркве, да на место религије изнова ставимо веру, њено свакодневно чудо, чудо вере Цркве“ . Прота Михаил Кардамакис, чије сам речи управо цитирао, у својој књизи чији је наслов Православна духовност, у оквиру поглавља „Православни подвиг“ (145-159) теми „Подвиг и пост“ посветио је само две странице (читава књига има 300 страница). За њега је пост један облик подвига и то телесног подвига (157), подсећа нас на пало стање у којем ћемо се налазити до Другог доласка Христовог. Ето првог прекида са религијским сликама поста и самог религијског колектива. Религије постоје тако што чекају смрт, па да после тога наступи време када божанство крене у акцију (суђења). До тада је потребно умилостивити тог бога, приносити му жртве, од којих је једна од најбитнијих пост. У Цркви се не чека смрт, деоба душе од тела, никакав привремени суд, митарства или чистилишта. Црква чека Христову Парусију. Ми смо жива заједница и свесни смо да је наше стање – ишчекивање Живота, живота у изобиљу, кога још увек немамо. Пост је подсетник на наше пало, пролазно, смртно стање у коме ћемо бити све док нам Господ поново не дође; пост указује да ништа није у реду, да ништа не ваља, докле год влада смрт, докле год се Месија не врати /На овом месту је корисно сетити се старе праксе западних хришћана, тзв. Среде пепелнице, пепељаве среде…/. У онтолошком смислу, ту пост ништа не може поправити. Будући да експлицитно подсећа на смрт, пост је историјска категорија и нема му места у Рају: ни у Рају протологије, ни у Рају есхатологије (Царству). Царство Божје је радост, живот вечни, трпеза Царевог Сина! Први Рај (из књиге Постања) говори о дијалогу Бога и Адама, дакле о кинонији Творца и човека, тако да ни тамо посту није било места... Једноставно, само тамо где влада смрт, може се говорити о посту. Због овога су пост и Света Евхаристија две реалности које се у потпуности искључују. Или се пости, или се служи Евхаристија. После Евхаристије нема поста!
      Ако је хришћанство – Црква, а не религија, онда оно литургијски пројављује победу радости над тугом, заједнице над пакленом усамљеношћу, трпезе над постом, Васкрса над смрћу. У периодима дана или године, када светотајински плодови Христове победе живе у нама, поста – нема. То су, по преимућству, недељни дани и период од Васкрса до Вазнесења (Духова). Када нам се символички одузме Жених ми постимо, али свесни да то чинимо са циљем да се заједница са Христом васпостави. Будући да је наш Бог постао човек, и тиме умртвио или обесмислио сваку религију, заједница са Христом се идентификује као заједница са ближњим. Дакле, циљ поста је успостављање, повратак или учвршћивање заједнице са другим човеком. У томе се налази истинско смирење, смирење пред другим, свест да немамо живот по себи, да сами себи, ма колико врлински били, не можемо дати вечност. Смирење пред истином сопствене немоћи и пролазности, смирење које се претаче у истинску слободу прихватања другог. Тада је пост истинит, јер се претвара у плашт ширења љубави и заједнице.
      Заиста, последњи и финални ударац који је Црква задала религији (персонификованој у фарисејима) јесте пост ради другог: „Истински пост је у овоме – одагнај жалост ближњег, опрости му дугове. Када сте у међусобним расправама /свађама/, нисте у посту“, без обзира на то шта једете, каже Свети Василије Велики (PG 31, 196). А све ове теме закључује Свети Јевсевије Александријски: „Бесплодан је пост који нема (за циљ) заједницу са другима“ (PG 86, 316).
      Постом се, дакле, своје биће препушта у руке дугима, други постаје извор спасења и на тај начин постом потврђујемо веру у Свету Тројицу, Бога који је заједница слободних личности које постоје у кинонији, заједничарењу. Свака Личност Свете Тројице постоји кроз друге две и на тај начин слободно постоји, не као индивидуа, него као љубав других. Будући да су то ствари на које смо се обавезали Крштењем, додатно инсистирање на посту сам назвао претеривањима и уместо тога, мислим да су периоди поста погоднији за предавање догматског богословља, него што се обично вртимо у зачараном кругу мртве етике. Сачуване катихезе, од којих су најпознатије оне Светог Кирила Јерусалимског, кога данас прослављамо, посебно послекрштењске, мистагошке, мислим да потврђују ова моја размишљања.
      Ако су вас моји ставови позитивно испровоцирали да дискусија заживи, благодаран сам и Богу и вама.
       
      Извор: Саборност
    • Од александар живаљев,
      Израелски медији о „споразуму века” – Нова Палестина и Израел
        (Фото Танјуг/АП) ЈЕРУСАЛИМ - Израелски листови објавили су наводне детаље документа који је прослеђиван између званичника израелског министарства иностраних послова и који описује кључне елементе америчког мировног плана који је познат под називом „споразум века”.
      Ниједна заинтересована страна, америчка, израелска или палестинска власт нису потврдили тај документ који је објавио лист „Израел Хајом”, који је близак премијеру Бењамину Нетанијахуу, а преноси „Палестинијан Хроникл”.
      Према израелском дневнику, план се заснива на неколико кључних тачака међу којима је тројни споразум који треба да буде потписан између Израела, Палестинске ослободилачке организације (ПЛО) и Хамаса.
      Према тим наводима, палестинска држава под називом „Нова Палестина” би била успостављена на Западној обали и Гази, али њој неће припасти израелска насеља на Западној обали.
      Јерусалим неће бити подељен између Израела и Нове Палестине, већ ће он бити главни град и Израела и Нове Палестине, а арапски становници тог града биће грађани Нове Палестине. Досадашњи статус „светих места” остао би на снази.
      Јеврејима неће бити дозвољено да купују арапске куће и обрнуто, а Јерусалиму се неће припајати додатна подручја, наводи се у плану који преноси израелски лист.
      Египат ће изнајмити и новој палестинској држави земљу да изгради аеродроме и фабрике, и оно ће имати комерцијалну и пољопривредну намену, али на њој неће бити могуће насељавање Палестинаца.
      Стране које ће финансијски подржати примену тог споразума су САД, ЕУ и нафтом богате земље Залива са буџетом од 30 милијарди долара у року од пет година за националне пројекте у Палестини и повезивања јеврејских насеља с Израелом.
      САД ће платити 20 одсто цене таквих пројеката, ЕУ десет, а земље Залива преостали део, преноси Танјуг.
      Према објављеним наводима, Нова Палестина неће моћи да образује војску, али ће имати полицију која ће користити само лако наоружање. Између Израела и Нове Палестине потписаће се споразум о заштити од спољне агресије на основу којих ће она платити Израелу да је брани.
      После потписивања споразума, Хамас ће предати египатским властима сваку врсту наоружања, укључујући лично.
      Чланови Хамаса, укључујући лидере, ће наставити да примају плате од држава које су се обавезале на подршку до формирања владе. Појас Газе ће бити отворен за промет робе и радника у Израел и Египат.
      Демократски избори одржаће се у року од једне године када ће бити изабрана влада Нове Палестине ,а годину дана након тога постепено ће се ослобађати Палестинци из израелских затвора што ће трајати током три године.
      Граница између Нове Палестине и Израела ће бити отворена за промет грађана и робе, а изградиће се аутопут који повезује Западну обалу са појасом Газе, а 50 одсто изградње ће финансирати Кина, а са по 10 одсто учествоваће Јужна Кореја, Аустралија, Канада, САД и ЕУ.
      Долина реке Јордан остаће под контролом Израела. Нова Палестина ће имати прелазе у суседни Јордан под својом контролом.
      Према објављеном документу, у случају да Хамас и ПЛО одбију да потпишу тај споразум САД ће прекинуту сваку финансијску подршку Палестинцима и осигурати да им ни једна земља не шаље новац. Ако међутим ПЛО потпише споразум, а Хамас и Исламски џихад одбију, лидери ове две организације ће се сматрати одговорним.
      У случају новог рата између Израела и подручја Газе САД ће подржати Израел да циљано ликвидира лидере ових организација, наводи се у плану, како је објављено.
      Ако Израел одбије да потпише споразум САД ће укинути финансијску подршку тој земљи, наводи се на крају прегледа кључних тачака споразума.
      САД су најавиле да ће овај план представити после муслиманског месеца поста Рамазана који је завршава почетком јуна, наводи „Палестинијан Хроникл”.
      http://www.politika.rs/scc/clanak/429076/Izraelski-mediji-o-sporazumu-veka-Nova-Palestina-i-Izrael
    • Од Логос,
      Када је реч о односу средстава јавног информисања према Цркви, пре било какве дискусије и очекивања морамо бити потпуно свесни једне важне чињенице, а то је да не постоје вредносно неутрална средства информисања. Шта то конкретно значи? 
      На првом месту то је проблематика односа власничке структуре медијског капитала и медијског садржаја. Једноставно говорећи, уколико међу компанијама које су власници одређеног средства јавног информисања има оних које нису благонаклоне према Цркви, не треба очекивати ни благонаклон став медија који су у њиховом власништву. То је сасвим логична ствар, у пракси више пута посведочена. У истом смислу, ако у директорском борду или уредничком колегијуму неког медија постоји више људи који се јавно декларишу као атеисти или су можда припадници неког идеолошког система који не негује хришћанске вредности, тешко се може очекивати серијал хришћанске веронауке, али су извесне емисије које негују изразито критички тон према црквеном животу и његовој друштвеној улози. А ако је реч о државном медију, онда све зависи од односа политичког естаблишмента према Цркви: уколико је тај однос хармоничан (или бар толерантан), онда постоји могућност за афирмативно сагледавање ствари; уколико је, међутим, реч о тоталитарном режиму или антихришћанским деспотијама, јасно је да се у медијима ништа добро о хришћанском животу не може чути.
      Друга чињеница о којој треба водити рачуна јесте та да савремени „слободни“ медији у оштрој конкурентској тржишној утакмици пре свега траже начин да опстану и профитирају. То је један од главних закона тржишта и ни ту не треба гајити никакве илузије. У таквој парадигми оглашивачи имају веома истакнуто место јер медији најчешће финансијски зависе управо од њих. Са друге стране, оглашивача ће бити ако медијум има довољно публике, што је примарно одређено занимљивошћу медијских тема. Стога се често дешава да нека важна тема за црквени живот не буде медијски „покривена“ или је приказана у најкраћим цртама, не због идеолошког игнорисања, већ због једноставне процене да тема није претерано занимљива медијској публици. Са друге стране, да би се подигао тираж новина или гледаност емисије, медији ће често пренети баналне вести или „сензационална“ открића, примера ради о неком „специфичном“ свештенослужитељу само зато што је то примамљиво за популарност и тираж. Дакле, процена профитаблиности одређује додатно да ли ће и како ће одређена вест о Цркви бити пренета.
      И на крају, трећи проблем код непостојања вредносне неутралности средстава јавног информисања лежи у томе што су новинари сами по себи људи са својим ставовима, што  неретко има утицај на извештавање о неком догађају. Примера ради, ако је новинар литургијски хришћанин, он ће приликом извештавања о одређеној црквеној теми (ма колико она имала критички предзнак) најчешће имати и афирмативну ноту. Са друге стране, тешко је очекивати да ће новинар који је убеђени атеиста или, пак, нехришћанин приликом извештавања о Цркви избећи да са негативном критиком посматра много штошта, чак и у погледу крајње афирмативних друштвених тема попут добротворних делатности. Овде се заправо поставља питање мере неутралности коју извештач треба да има. Она се у пракси своди на новинарску етику која треба да одређени догађај представи што верније, без искривљавања очигледних и важних чињеница, без прећуткивања чињеница које нису у складу са личним ставовима новинара и без пренаглашавања оних аспеката извештавања који су у складу са његовим ставовима. То не значи да нека вест из области црквеног живота треба да буде без икакве „личне“ и препознатљиве ноте у извештавању, но та нота не сме да буде средство манипулације јавношћу.
      Неко ће можда приговорити да медији и не треба да буду вредносно неутрални с обзиром да ни људи нису вредносно неутрални. Заиста, човек није и никако не би смео да буде вредносно неутралан. Поготово ми хришћани то не смемо бити – наше опредељење треба да је свецело у Христу Исусу – у терминологији Светог Писма сви „неутралци“ би заправо били „млаки и бљутави“ (ср. Отк 3, 16). Но те две ствари се не смеју једноставно мешати: људи нису и не треба да буду вредносно неутрални, док медији нису, али треба да буду што неутралнији. Разлог је јасан: ако су медији то што им само име каже – технолошки медијатори између догађаја и оних којима се ти догађаји преносе – онда степен постизања неутралности (који никада не може бити стопроцентан) треба да буде мера њиховог квалитета. У супротном, с обзиром на горенаведене чиниоце који ометају целовитост и истинитост извештавања, лако се дешава да уместо извештавања и медијских информација добијемо пропаганду и медијске дезинформације. Ову проблематику бар нама, православним Србима са трусног Балкана, не треба претерано објашњавати – веома смо је добро осетили на својим плећима у протеклих пар деценија управо због пропагандистичког деловања и наклоњеног извештавања домаћих, а још више светских медијских кућа. Наравно, треба бити реалан: тешко да ће икада бити неутралних медијских извештаја с обзиром на природу претходно наведених чинилаца који то онемогућавају. Но то само значи да треба вредно радити на формирању критичке свести људи који прате медије, што је већ друга, веома озбиљна тема која захтева посебну опсервацију.
       
      Што се тиче односа Цркве према медијима и њене поруке у њима, то је такође слојевита тема. Постоје, додуше, ствари које су једноставне и где не постоји никаква недоумица, због чега нема потребе „компликовати“ било шта. У јавности се у погледу односа Цркве и медија најчешће мисли на информативни и реактивни контекст, када је, рецимо, потребно пренети одређену информацију или одреаговати на неку медијску дезинформацију. То су активности које Црква редовно чини својим каналима комуникације и у највећем броју случајева медији добијају правовремену информацију о црквеном животу која је значајна за вернике и друштвени живот уопште. Некада, међутим, новинари очекују информације и реакције Цркве, али их не добијају у времену или опсегу који би желели. Рецимо, када се очекују неке специфичне информације о садржају синодских, саборских или сличних седница. У овом погледу треба отворено рећи да Црква нема потребу да повлађује императиву медија за новином и себе не сматра обавезном да медијима даје било какав извештај када они то траже. У односу према људима који прате медије она се руководи сотириолошким разлозима који указују да апсолутно повлађивање актуализму не доноси никакву духовну добробит савременом човеку. Црква је спасавајуће Тело Христово, а не информативни сервис – у том погледу за њу не постоји питање да ли да користи медијску сферу, већ како да је користи да би то било спасоносно за савременог човека.
      Постоје и нека сложенија питања у погледу тога на који начин Црква треба да буде присутна у медијима. Примера ради, нека од важних теоријских питања су да ли Црква треба да има свој аутономни медијски простор или да просто дистрибуира свој медијски садржај другима; која је то мера у информисаности верника; како се одредити према медијском захтеву за преносом Свете Литургије… Питања је много, но задржимо се само на последњем у овоме низу да би се видела важност теоријских поставки за практичан однос Цркве према медијима. У погледу телевизијског или радио преноса Свете Литургије данас не постоји заједнички став међу хришћанима. Став аутора овог текста је да је више штете него користи у случају неселективног медијског преноса Свете Литургије и то из више разлога. Први и основни је тај што тиме верујући не добијају много (пре свега у домену спасења), а поготово не добијају оно кључно: не причешћују се. Често се као аргумент пуног преноса Литургије наводи потреба да се изађе у сусрет немоћнима, болеснима, старима… но у том случају би спикер више пута требало да нагласи да је пренос за њих, а не за здраве и младе који треба да су у цркви тог дана. Уосталом, како је то добро приметио један познати православни теолог, древна Црква онима који нису могли доћи на Литургију није покушавала да пренесе то сабрање, већ им је доносила плодове Сабрања (тј. Свето Причешће). Друго, постоји опасност да се временом развије етос посматрача Литургије ако би се она редовно и рутински преносила. Много је лакше медијски „отпратити“ Литургију, него бити на њој и узети живог учешћа у том непоновљивом догађају. Тај догађај је, додуше, медијским путем „споља“ поновљив, али без унутрашње пуноће и смисла, што је само по себи веома проблематично. У времену огромног броја номиналних хришћана који су ионако пасивизирани када је реч о доласку на Свету Службу можда неки од њих помисле да као што могу одгледати фудбалску утакмицу или тениски меч без одласка на терен, тако могу да „одгледају“ и Свету Литургију без физичког присуства у храму. Потребно је, дакле, да се запитамо шта је то што један гледалац може добити посматрајући уживо како се други причешћују? Да ли је ико икада утолио жеђ посматрајући друге како пију воду? И не иде ли то руку под руку ионако јакој тенденцији да се на литургијским службама увек мали број људи причешћује, док огроман број људи стоји и немо посматра, као да га се то уопште не дотиче, као да Христос са амвона увек позива неког другог?
      Постоји, са друге стране, јак аргумент да би пренос Свете Литургије допринео стицању знања о њој код неких номиналних верника, али и да би био средство мисије према неверујућима.  Но зарад те врсте медијске „катихизације“ и мисионарства сасвим је довољно преносити Литургијску службу до Еванђеља односно еванђелске проповеди, чији циљ и јесте да уведе некрштене у тајну у мери у којој је то за њих у том тренутку потребно. После тог тренутка је заиста упутно или прекинути телевизијски пренос или у најмању руку указати да је то крајње снисхођење према онима који су спречени да дођу на службу. Или, рецимо, користити средње решење у виду прављења медијског сижеа изабраних и посебно свечаних делова Литургије, што би се свакако емитовало у скраћеном виду и после службе. Можда би изузетак од овог правила могла да буду специфична и ретка литургијска сабрања у оквиру којих се догађа нешто од посебног историјског и друштвеног значаја (мада, шта може бити значајније од присуства Христовог међу нама и Његовог давања свима нама које је на свакој Светој Литургији главни и централни догађај?). Такав специфичан случај је, примера ради, устоличења јерараха, но изузетак свако не би требало да представља праксу.
      Како год се решила комплексна питања, тежња за што истинитијим и целовитијим преносом информација о црквеном животу треба да буде темељ за однос медија (односно новинара који раде у њима) према Цркви. Са друге стране, однос Цркве према медијима треба да има за основу спасење верног народа и одатле треба да произилази динамика, опсег и начин преноса информација о црквеном животу. Када се та два постулата ускладе, онда је однос Цркве и медија идеалан.
       
      *Текст сачињен на основу излагања на Васкршњем сајму књига у Београду 2012. године у оквиру округлог стола
      „Средства јавног информисања о Цркви – Црква о средствима јавног информисања“
       
      Извор: Човек и технологија
    • Од Логос,
      Ако би очеви увек преносили своја знања и таленте деци, вероватно бих био музичар, или томе слично. Мој отац је у младости уредно ”стругао” виолину, читао ноте из нотне свеске и био је нада у области хармоничних звукова. Али, није се отворило. Ни њему, ни мени. Као у ”Рубљову” код Тарковског, ”рецепт за бронзана звона” отац је однео са собом. А ја не да сам остао без слуха за музику, него са уобичајеном неписменошћу када је реч о музици. Такав сам, генерално, и сада. Нажалост. Мада…

      Некада давно сам водио ауторску емисију. Имао сам слободу да позивам интересантне саговорнике, што сам и чинио. Испред микрофона су неретко били преводиоци, филмски критичари, рок музичари, педагози. Једном је био и он. Назваћемо га Гена. Виолиниста. Од тада смо пријатељи.
      Гена је остављао утисак особе која је врло напета. Ако бисмо сви били лутке које се напајају обичним батеријама, Гена би највише личио на нешто што се напаја на високоволтни кабл. Он би све време или нешто слушао у својој глави, или о нечему тешком размишљао, или гунђао, или дубоко у души превртао неке велике камене блокове. Било је врло интересантно.
      Пре свега, поразио ме је његов скептични однос према музици, као према средству за усавршавање унутрашњег света. Знате како сваки сељак хвали свога коња? Глумци и режисери се представљају као мистични служитељи у храму уметности. Тако и кажу, да је позориште храм уметности. Научници своје институте називају ”храмови науке”. Они су, веле, служитеље у том храму. Сликари и песници настоје да се прикажу као проводници. И сви они, наводно, имају приступ вишим сферама. И без свих њих би мајка-природа неизоставно пресушила. Како је уопште, – размишља човек, док слуша све то, – могуће да живи, а да нема потанко знање о једној или другој уметности? Ето сав тај снобизам, подмазан уљем самољубља, Гени је бивао сасвим стран.
      – Музика не може направити бољег човека – рекао ми је, не мењајући израз лица, док је слушао нешто у својој глави, или премештао неки блок.
      – Ма немојте! – рекао сам. Чему онда све? Ако не због унутрашњег развоја?
      – Не знам, – узвратио је. – Можда и због унутрашњег напредовања. Само, музика неће створити бољег човека.
      Тада смо се присетили Јановског концентрационог логора у Лвову, чији је командант био истанчани естета. Од четворице јевреја који су пре рата свирали или у опери, или у филхармонији, овај есесовац је направио квартет. Јадни затвореници су свирали “танго смрти” док су људе водили у смрт. Присетили смо се филма где официр свира Бетовена, док војник Мићка, измучен ударцима шипки, умире. Још много чега смо се присетили.
      – Чему онда музика? – питам.
      – Ничему, – одговара. – Она је антрополошко својство, као ходање по правој линији и владање говором. Без ње се не сме. Нема немузикалног човека. И она је, наравно, од Бога. Од кога би другог била? Исто као и способност човека за науку о Богу. Али, како наука може бити сумњива и штетна, исто тако може и музика. И сви таленти, које човек има, због греха су постали двострани.
      Он је још причао да се музика није развијала од једноставне ка сложеној. Вели, прво је био ”Чижик-Пижик”, потом ”Или у врту, или у башти” а потом Моцарт. Не. Музика је, вели, од постанка била сложена. Јер је, опет, од Бога. Причали смо још о томе да су у старој Кини били чиновници, који су, док су обилазили провинције, слушали песме које је певао народ. На основу тих песама, долазили су до закључака о расположењу у народу, о стању народног духа. Па би, у случају нарушавања народне хармоније, примењивали смртну казну. Јер онај који мења древне и традиционалне мелодије, колеба и дух народа. Ни мање ни више: разштимава васељену.
      Још смо говорили да је књижевна цензура увек могућа, с обзиром да се информација кодирана разумљивим речима лако може контролисати, а музичке цензуре нема. Јер скоро да нико не уме да разуме, и научно протумачи музику. Отуда око нас, свакодневно, без контроле облећу најзлобнији, најнеморалнији звуци и сазвучја, која руше унутрашњи свет, а ми ни прстом да макнемо, јер не схватамо важност овог проблема. Причали су да би новајлија који тежи самообразовању, требало да почне од европске музике XVIII века. Управо XVIII века. Јер везе са хришћанском духовношћу, са Светим Духом, још нису биле искидане, а техничко умеће је било на изузетно високом нивоу. Тако је емисија прошла између, по добру споменутих, Хендла и Мусоргског.
      Реците ми, да ли сам могао и да се не сретнем са таквим саговорником? Наравно да нисам могао. Може човек годинама да живи као риба, и ни са ким да не проговара – и одједном такав саговорник.
      Спријатељили смо се. Био сам гост у Гениној кући. Више пута. Наравно, говорили смо о до-ре-ми-фа-со, које је на чудесан начин повезано са Житељима небеса. Не сећам се свега. Када нема основног знања, информација нема за шта да се ухвати. Али, ипак се нечега сећам.
      * * *
      – Ево, види. (Узео је у руку виолину.) Ово је мелодија Хајдна. Она почиње са нотом ”си”.
      Прешао је гудалом преко струна и зачуо се звук. Потом је направио још неколико покрета, и одсвирао кратку музичку нумеру.
      – Чујеш?
      – Да.
      – Ево Бетовенове мелодије. И она почиње нотом ”си”. Али је, из неког разлога, то друга мелодија.
      Он је извукао из виолине почетно ”си”, потом још неколико звукова који образују мелодични почетак. И, заиста, то је била другачија нота. Слично једном истом човеку, али десет година старијем. Видиш да је то тај човек, само су му власи седе, и у очима му је туга. Тако некако.
      – Зашто је тако, не знам. И таквих трикова је у музици на сваком кораку – на хиљаде. А генерално музика, звук, имају исповедни карактер.
      – Не разумем?
      – Кроз звук се свет и човек исповедају, откривају своје унутрашње тајне.
      Ударио си о дрво, и чујеш одређени звук. То дрво говори: ја сам дрво. Удариш ли о стакло, и стакло ће звуком указати да је стакло. Исто је и са каменом, и циглом, па и човеком. Музичар пише музику и сам до краја не схватајући шта је том музиком рекао. Истанчани и мудри критичар увек зна боље од аутора, шта је управо кроз ту музику речено.
      Он ми је причао о томе, како је једном приликом свирао сонату неког савременог композитора. Неколико месеци је вежбао. У сваки акорд се пажљиво удубљивао: шта овде каже аутор, на шта циља? Потом је био премијера, овације у сали, и захвалност аутра. И ето, после концерта, уз чашу шампањца, Гена је упитао аутора музике: ”Зашто си оставио прву породицу?” Овај је запањено гледао, а Генка га је још једном упитао: ”Зашто си отишао од прве жене, и оставио је са дететом?” ”Одакле ти то знаш?” – љутито и гневно узвратио је композитор. ”Па у твојој музици – узвраћа Гена – све је написано. Све је врло драматично. Породична драма, муке савести, самооправдање и томе слично.” Тада су се посвађали. Јако, и могуће, заувек. Ето то је музика.
      * * *
      О чему смо тада, и приликом других сусрета разговарали? Не сећам се. Кажем, недостаје ми основа. Информација улеће у душу, и попут Нојевог голуба, који нема где да спусти ножице, одлеће. Вода Потопа се још није повукла. Штета. Али сам од тада почео да слушам музику. И с времена на време, почело је да ме “облива”. Једном ми је душу исцепао Бетовен. Тачније неки део Седме симфоније, алегрето, чини ми се. Слушао сам је у колима. И нешто ме је испунило, да сам морао да сиђем са пута, угасим мотор, и да се исплачем. Иначе бих се разбио. Да ме је било који саобраћајац тада видео, паркираног с краја улице, лица мокрог од суза, забачене главе, помислио би да би ме требало лишити права, и звати Хитну. Зовем Гену, ужурбано му причам о Бетовену и Седмој симфонији. А он мирно, и полако ( изгледа да стално у глави премешта неке блокове) одговара: ”То је то. То је музика од Бога”.
      После сам сличан случај имао и са Рахмањиновим. Други концерт за фортепиано са оркестром. Чак је Рахмањинов више од Бетовена утицао. Укратко, Гена је унео у мој живот изненадне промене.
      Да, сетих се. Он је још говорио да музика никако не постоји да би испунила животну празнину, ради ”лепоте” и осталих невиних прича. Она такође не постоји да би направила живот човека естетски бољим или пријатнијим. То је, каже он, чиста јерес.
      Желите да знате зашто постоји висока музика, и висока уметност, уопште? Напрегните се. Висока уметност, према Генки, постоји да би се страдало! Страдало! Истински, узвишено и оправдано страдало.
      Човек је изгубио Рај. Човек овако или онако страда. Али, ако је он по облику живота –теретна животиња, и ништа више, страдаће само од јаке палице у рукама волара. Велика уметност подсећа на Велики губитак, и наводи нас да трагамо за изгубљеним. Сама по себи, уметност, неће вратити изгубљени Рај, и зато ствараоци не треба да се надимају. Они само буде успавану душу и терају је да ”подигне очи моје на планине, одакле ће доћи помоћ моја.” ”Помоћ је моја од Господа, Створитеља неба и земље.” (Пс. 121: 1–2). Стога је истинском творцу тако тешко на земљи. Јер нико не може да га разуме. Све је код њега са душом, као код Љермонтова:
      Не заменише јој звуке небеске
      Туробне песме земаљске.
      * * *
      Да, још је помињао да су трозвук мола и дура попут Тројице у музици. У трозвучју мола средња нота је узвишена. То је радост. То је Христос у слави. А у сазвучју дура средишња је нота снижена. То Син Божији страда: оваплоћује се, смирава се, моли се о Чаши, трпи Распеће.
      Већ сам поновио, да нешто не могу да разумем до краја, а нешто нисам успео да запамтим, јер немам основу. Тајну ”бронзаних звона” отац је са собом однео, и ја сам, као и многи други, музиком називао нешто што она није.
      Док се у мом животу није појавио Гена.

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Дана 15. марта 2019. године, у петак прве недеље Великог поста, Његова Светост Патријарх московски и целе Русије Господин Кирил служио је Литургију Пређеосвећених Дарова у Успењском храму Свето-Тројичке Сергијеве Лавре. По завршетку богослужења поглавар Руске Православне Цркве се обратио верницима одржавши проповед.
      У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Завршава се прва недеља четрдесетодневног попришта Великог поста, која има изузетан значај у духовном животу православаца. Имали смо прилику, нарочито они који могу да долазе у храм свакодневно – да се погрузимо у највећу духовну мудрост, растворену у песмама и молитвама, и у благодат која је присутна у храму Божијем и силази на заједницу која се моли у ове свете и велике дане.
      Духовни жар прве седмице Великог поста не може се проширити и на следеће недеље, али нам искуство које стичемо у току првих седам дана поста помаже да задржимо мисли и осећања која су по милости Божијој многи од нас стекли долазећи у храм Божији у ове свете дане.
      Данас обраћамо пажњу на подвиг светог великомученика Теодора. А мученички подвизи су оно што нам показује саму суштину хришћанства, јер за Христа може да положи живот само онај ко живи Христом.
      Често испробавамо на себи оно што сазнамо из живота светих мученика питајући се: а шта бих ја урадио на њиховом месту? Да ли бих могао да дочекам смрт и мучења исто као они? То је природна мисао која долази сваком човеку који пажљиво слуша о великом подвигу светих мученика. И ова мисао не треба да остане само мисао. На срећу, данас нас нико не позива на мучеништво, на страдање, али само исповедање Христа у сваком времену, а можда посебно данас, захтева храброст, захтева верност Господу, захтева духовну снагу. И ако је у стара времена ова снага била потребна да би се савладале физичке муке, данас треба да савладамо мноштво искушења и саблазни који нас гурају на широк, лак и комфоран пут, пун задовољстава и задовољења страсти.
      Да бисмо данас остали верни Христу потребно је исто толико снаге, исто толико будности, исто толико спремности да се разапнемо са Господом и да живимо у складу с Његовим законом – упркос свему ономе што постоји у савременом животу. Зато подвиг мученика за нас увек треба да остане звезда-водиља и пример за то како да останемо верни Христу у свим околностима, како да идемо за Њим чак и онда кад нас људи из околине не схватају и кад не деле наша стремљења. И нека би нам Господ помогао да носимо свој животни крст, црпећи снагу у примеру светих мученика, светих исповедника, и остајући верни Христу, чак до смрти. Амин.
       
      Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...