Jump to content

Recommended Posts

Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, философију, идеологију, ређе као мистику... Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не могу?

 

beli-andjeo01-620x350.jpg

http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji

 

Етика заједно са естетиком спада у заједничку област философије која се назива аксиологија или теорија вредности. Она се бави изучавањем морала и појмовима доброг и исправног. Свака етичка теорија садржи бар две компоненте - теорије: ону која одређује шта је добро или вредно и она која одређује шта је исправно.

Етичка дилема је ситуација до које долази када се чини да су две или више моралних вредности једнако валидне, а контрадикторне, а од појединца се захтева да направи најбољи могући избор[1].

Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0

Share this post


Link to post
Share on other sites

sa sajta eparhije niske....veoma dobar clanak na tu temu....

 

Хришћанство представља потпуно нов начин живота у свету, те је и гледиште хришћана другачије и специфично.

 

У хришћанској етици битно је разликовање Божјег становишта и људских судова. Прво се односи на препознавање откривене Божје воље, а друго на мишљења и ставове људи. Сагласно томе, може се говорити о нарочитој природи предмета хришћанске етике. Хришћанска етика настаје на основу промишљања онога што је Божје.

У ма којој варијанти нехришћанске, незнабожачке етике говори се о прописима и њиховом испуњавању. Оно што је људско обухвата прописе, 
правила, предвиђања, оно што је у људској власти и што људи својим разумом могу спознати. Добро је испуњавати дате прописе, а зло не испуњавати. Човек се сматра самобитним бићем, независним у свом постојању. Бог је у том случају само људска замисао, механизам који региструје тачност испуњавања прописа и у складу са тиме одређује награду или казну.

У хришћанској етици говори се о односу љубави човека са Богом. Добро је бити у заједници љубави са Богом, а зло не бити у тој заједници. Човек је несамобитно биће; он сâм не може да постоји, није сам себе створио и не може сам по себи да се одржи у животу. Заједница са Богом услов је самог његовог постојања. Бог није апстрактна идеја већ живо присутна личност, која слуша, помаже, прашта, оставља или спасава човека.

Очигледно је да схватање морала стоји у непосредној зависности од тога како људи схватају Бога, човеков живот и сврху човековог постојања у свету.

 

http://www.eparhijaniska.rs/%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%81%D0%BB%D0%BE%D0%B2%D1%99%D0%B5/%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0/248-%D1%85%D1%80%D0%B8%D1%88%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D1%81%D0%BA%D0%B0-%D0%B5%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0-%D1%83%D0%B2%D0%BE%D0%B4%D0%BD%D0%B0-%D0%BF%D0%B8%D1%82%D0%B0%D1%9A%D0%B0

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свети Јустин нови (Ћелијски)

О суштини православне аксиологије и критериологије

 

Ava.jpg

 

Одломак из приступног предавања др Јустина Поповића, универзитетског доцента, одржано на Православном богословском факултету у Београду 16. јануара 1935.

 

На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно је Богочовек сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешног човека у Риму, и не мање непогрешног човека у Берлину. Тако је постао западни хришћанско-хуманистички максимализам који од Христа узима све, и западни хришћанско-хуманистички минимализам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у хришћанско-хуманистичком максимализму и у хришћанско-хуманистичком минимализму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, његовог дела и његовог учења. Истрајно и упорно трудио се хришћанско-хуманистички максимализам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости човека Богочовек није заувек замењен непогрешним човеком. Јер овим догматом човек је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од светих апостола, и од светих отаца, и од светих васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од васељенске Цркве, овај максимализам је превазишао Лутера, творца хришћанско-хуманистичког минимализма. У самој ствари, први, радикални протест против једне, свете, саборне и апостолске Цркве треба тражити у западном хришћанско-хуманистичком максимализму, не у лутеранизму. У том првом протесту је и први протестантизам.

 

Не треба се варати: западни хришћанско-хуманистички максимализам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека, и то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени хришћанско-хуманистички максимализам, чије је основно начело спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог човека у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризовани хришћанско-хуманистички максимализам, али лишен мистике, ауторитета и власти.

 

Свођењем хришћанства, са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо а на његово упражњено на земљи место постављен је његов заменик, Vicarius Christi. Каква трагична нелогичност: свудаприсутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству.

 

Све ове чињенице наводе на закључак: хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест против Богочовека и његове аксиологије и критериологије. Истина, и у овоме провејава омиљена тежња европског човека да све сведе на човека као на основну вредност и основно мерило. А иза свега тога стоји један идол: Menschliches Allzumenschliches. Свођењем хришћанства на хуманизам, хришћанство је, нема сумње, упрошћено, али исто тако и упропашћено. Пошто је извршен "глајхшалтунг" хришћанства са хуманизмом, данас се понегде у Европи помишља да се хуманистичко хришћанство замени старим германским многобоштвом. Покличи појединаца у протестантском свету: Zuriick zum Jesus! Back to Jesus! само су немоћни крици у мрклој ноћи хуманистичког хришћанства које је напустило богочовечанску аксиологију и критериологију, и сада се гуши у очајању и немоћи. А из дубине векова брује горке речи сетног пророка Божјег Јеремије: Проклет човек који се узда у човека (Јерем. 17,5)!

 

У широкој историјској перспективи западњачки догмат о непогрешивости човека није друго до покушај да се умирући хуманизам оживи и обесмрти. То је последња трансформација и завршна глорификација хуманизма. После рационалистичке просвећености 18. века и кратковидог позитивизма 19. века, европском хуманизму није било остало ништа друго него да се распадне у својој немоћи и у својим противречностима. Али у трагичном моменту религиозни хуманизам му је притекао у помоћ, и својом догмом о непогрешивости човека спасао европски хуманизам од немиле смрти. Но иако догматизован, западни хришћански хуманизам није могао не задржати у себи све погубне противречности европског хуманизма, које су једнодушне у једној жељи: у протеривању Богочовека са земље на небо. Јер је хуманизму главно и најглавније да човек буде највиша вредност и највише мерило.

 

Све у свему: хришћанство је хришћанство Богочовеком, његовом богочовечанском идеологијом и богочовечанском методиком. То је основна истина на рачун које се не могу правити никакви компромиси. Овом основном истином је условљена и детерминисана сва хришћанска аксиологија и критериологија. Само као Богочовек, Христос је највиша вредност и највише мерило. Треба бити искрен и доследан до краја: ако Христос није Богочовек, онда је он најбезочнији самозванац, јер проглашује себе за Бога и Господа. Али еванђелска историјска стварност непобитно показује и доказује да је Исус Христос по свему и свачему савршени Богочовек. Стога се не може бити хришћанин без вере у Богочовека и његово богочовечанско тело - Цркву, у којој је Он оставио сву чудесну личност своју. Спасоносна и животворна сила Цркве Христове јесте у вечноживој и свудаприсутној личности Богочовека. Свако замењивање Богочовека ма каквим човеком, и свако одабирање из хришћанства само онога што се свиђа човековом индивидуалном укусу и разуму, претвара хришћанство у површни н беспомоћни хуманизам.

 

Извор: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Bogoslovlje/SustinaPravoslavneAksiologijeIKriteriologijeJustin.htm

 

Преузми цело предавање у pdf:

Ava Justin - O sustini pravoslavne aksiologije i kriteriologije.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites

Живећи у палом свету неизбежно се сусрећемо са његовим апсурдима који се пројављују на разне начине. Занима ме шта хришћани имају да кажу о томе кад је у питању естетика. Хришћанство има свој специфичан начин изражавања који свет може најлакше да препозна као уметност, ређе као мистику. Али шта кад се хришћанин суочи са "вредностима" овога света? Како приступити ближњем који је хипнотисан "змијином обманом"? Како освестити себе? Могу ли се помирити хришћанска етика и световна естетика? На који начин и шта ако не може?

 

 

http://www.telegraf.rs/vesti/1465639-da-li-znate-zasto-je-beli-andjeo-nestao-i-jos-cetiri-neverovatne-stvari-o-srpskoj-svetinji

 

Опширније: https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%95%D1%82%D0%B8%D0%BA%D0%B0

 

 

Стара пословица каже: " Човеку који се интересује за твоје одело, не показуј своје унутарње". У наше време смо заузети да покажемо спољашњост, поготово ако у години срећемо више људи него што је неко срео у свом животу. Не знамо да ли је особа пријатељ или непријатељ, да ли можемо да јој верујемо, морамо да направимо брзу одлуку углавном на несвесном нивоу. Ако бих ја тебе срела и видела да изгледаш естетски добро и имаш добро одржано тело, значи изгледаш здраво, очигледно си у стању да се бринеш о себи, тако да се може на тебе рачунати. :) Занимљиво  је да ли се овај култ здравља који данас личи на епидемију може оправдати у естетици. Ове епидемије симптоми су здраво, лепо, младо, јако, чисто.

 

Данас је довољно људима да се виде. Етика је напуштена у корист естетике. Однос је напуштен у корист самољубља.  Оно што изгледа добро, није нужно етички. Лепо није нужно добро, а то значи да не можемо бити задовољни лепим, ако лепо не садржи добро.

 

Добра тема (одлична тема), јер је важно размотрити есетику у светлу етике. Мислим да није погрешно тражити лепо, али мора да се подреди етици.

И само да додам разматрање Светог писма. Свето писмо није слепо за лепо, али прави разлику између лепоте која је света и створена од Бога и  лепоте која је од стране људске грешности, али Божија лепота не може бити изолована од Божијег лика. Најближе речено његове славе сјај. Реч "слава" је на много начина синоним за лепоту, као и реч "свети". Божија лепота није само физичка,  већ веома етичка. Сукоб између лепог и етичког не постоји када је Бог и оно што припада Богу.

 

Да поткрепим став не могу, јер се удајем. :D (једна мала шала)

 

 

:) Obi-wan се пријавио, а мени нека буде тема са које се одјављујем са форума.

 

Нека Вас Господ благослови и чува! .

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da se prijavim na temu, ako moze... :)

Пријављуј се и не питај шта кошта! :)

 

Божија лепота није само физичка, већ веома етичка.

Добро си ме подсетила. Једна епизода "Константиновог наслеђа" се бави баш овим питањем.

 

ОСТАРЕЛИ НАРЦИС (Проблем тела)

У много чему цивилизација на почетку двадесет првог века обележена је медицинско-спортском компонентом -- незапамћено интензивном бригом о телу. Постепено, како је религија губила велики део свог значаја у модерној цивилизацији, завладало је сазнање да је наше биолошко трајање једино што можемо поуздано знати о себи. Један од основних задатака потрошачке културе постао је да одржи тело и подстакне појединца да прихвати предложене методе којима би се борио против пропадања свог тела... Православна култура чува лек растућој нарцисоидности наше цивилизације. Пракса аскетизма, здрав однос према материји и материјалном, према телесној љубави, одговор на еколошке проблеме -- о свему томе у четвртој епизоди серије "Константиново наслеђе" о православној култури у 21. веку -- "Остарели Нарцис".

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Nije slučajno onaj stih "najljepši od sinova ljudskih" (e ovde bi išla ona navodna reprodukcija sa torinskog platna lika Najljepšeg)

Ljepota u ovom svijetu je odsjaj duhovnog svijeta. Ljepota mora da ima božanski odsjaj. Moralni lik čovjeka može da unakazi najljepše lice. Ono ne mora da odaje zlobu, samo gordost, pa da ne bude više lijepo. Kako su lijepa mila, radosna, dobbra lica starih monaha! Ima li ružnog djeteta? Ono što je milo, ono je i lijepo, i svakom je njegova majka zato najljepša. Čistota i nezlobivost čine lijepim njihova lica iako nisu savršenih crta. Ljepota čovjeka izvire iznutra, iz njegovog srca.   Nisu slučajno anđeli slikani kao lijepi mladi ljudi, kao i Bogorodica. Lijepo i dobro su nužno povezani. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Lepota ce spasiti svet" :)

Како то двосмислено звучи... (-_-)/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Juce sam na kratko razmenio par reci sa dr. Darkom Djogom na ovu temu, i ovo je njegova preporuka, tj. literatura i autori koji su nezaobilazni za bilo kakvo ozbiljnije proucavanje hriscanske etike i uopste estetike. Naravno, i ove knjige, ali i sve drugo sto bi se naslo od ovih autora...

 

Ђакон др. Милорад М. Лазић - "Теологија лепоте"

Viktor Vasiljevič Bičkov - Estetika otaca crkve

Viktor Vasiljevič Bičkov - "Kratka istorija vizantijske estetike"

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ђакон др. Милорад М. Лазић - "Теологија лепоте"

""Теологија лепоте" књига докумената рано преминулог историчара српске средњевјековне културе ђакона др Милорада Лазића постхумно представљена у Дому културе Студентски град у Београду. О књизи су говорили академик Владета Јеротић и др Бојан Јовановић. Емисију припремио Јово Бајић." 

 

http://www.svetigora.com/audio/download/3169/Teologija_ljepote_M.Lazic_09.02.2008.mp3

Преузмите аудио датотеку

 

Радио Светигора

Share this post


Link to post
Share on other sites

Калокагатија  (καλοκαγαθία, καλὸς κἀγαθός)

 

Веома богата источњачка култура врло рано је пренета на просторе Грчке, што је условило висок развој културе, трговине и политике. У периоду од VI до IV века пре нове ере и васпитање у Грчкој носи одређене специфичности друштвено-економских и културних прилика.

 

four+virtues.jpg

Четири врлине, палата Естергом, Мађарска

http://lexchristianorum.blogspot.com/2012_10_01_archive.html

Настанак калокагатије

 

Васпитни идеал античке Грчке (Атине) јесте хармонијски развијена личност или калокагатија, под којом се подразумевало спајање у једну личност лепо снажно тело и високи морал. Хармонијски развитак означава складан и равномеран развитак свих човекових психичких и физичких снага, његово усклађено духовно и телесно обликовање и оформљавање. То је, у ствари, тежња да се у човеку постигне складан спој лепоте и доброте помоћу телесног и духовног васпитања (философије, књижевности, музике, политике). Овакво васпитање било је доступно само слободним грађанима, али не и робовима. Дакле, реч калокагатија није означавала само идеал коме је требало тежити у васпитању, већ је то означавало и појам богатства. Тако реч калос више значи „углађен” него леп, а реч агатос  “добар грађанин” , што је,разуме се, онима на власти одговарало да себе представе као добре грађане.

 

Платон и калокагатија

 

”Антички идеал - хармонијски савршено развијена личност” постоји и у педагошким размишљањима Платона. У свом делу “Држава”, која је за педагошку науку од изузетног значаја, јер су у њој дате најзанимљивије мисли о васпитању у читавој античкој епохи, Платон истиче: “Онога, дакле, ко најлепше уме да објасни музичко васпитање и гимнастику,… могли бисмо с пуним правом назвати музички и хармонијски савршено одгојеним човеком”.

 

Ово показује да Платон схвата савршено хармонијску личност, као личност развијеног ума, тела и срца, односно јединство умног, телесног, естетског и моралног васпитања, са идејама лепог, правичног и доброг као основним врлинама и васпитним вредностима.

Описујући атинско васпитање, које је за основу имало хармонијску личност, Платон у “Протагори” каже: “ Учитељи музике старају се да њихови млади ученици науче да се уздржавају и клоне од сваког рђавог поступка. Пошто их науче да свирају на лири, они са њима изучавају лирске песнике, компонују их музички и старају се да деци прикључе хармонију и ритам, да би деца навикла да буду мирна, кротка, да се потчињавају хармонији и ритму, па према томе, да буду спремнија за разговор и акцију, јер људски живот у свим својим манифестацијама тражи хармонију и ритам.”

 

Циљ калокагатије

 

Према томе, циљ хеленског васпитања и културе био је синтеза лепоте и врлине, односно према коме је сваки слободан грађанин Атине требало да буде леп и племенит. Међутим, каснији атински период изменио је овај васпитни идеал, па је калокагатија означавала моралне норме без нарочитог наглашавања естетских вредности...

 

Из књиге: "Увод у педагогију", аутор: Ценић Стојан

https://sr.wikipedia.org/sr/%D0%9A%D0%B0%D0%BB%D0%BE%D0%BA%D0%B0%D0%B3%D0%B0%D1%82%D0%B8%D1%98%D0%B0

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Страшно ми је што скоро нико не вреднује чињеницу да је владика Стефан Шарић од првог до последњег дана, неуморно, по дванаест сати дневно, ишао са волонтерима и носио хуманитарну помоћ, теглио кесе са брашном, тетрапаке млијека и картоне уља, посјећивао старице и тако даље, радио милион ствари које већина нас не ради, укључујући првог мене. То медијски нико није испратио нити писао о томе. Није уопште занимљиво. Ја први уопште нисам ни знао да Српска Православна Црква даје неку помоћ било коме.     Чим је добио прве симптоме, отишао је у болницу, тестирао се, није се крио, заражавао друге, и сад је тамо и у тешкој је ситуацији. Украткo, понашао се најодговорније могуће, био волонтер и одговорни грађанин, али ипак вирус не бира.   Да смо у Енглеској или Америци, он би био херој, припадник елите и више класе који се бацио у борбу, сви би рекли како њихови попови храбро страдају са народом, не боје се, а наши се возају у џиповима. Овако, пошто је Србин, по несрећи још и из Републике Српске, те поврх свега ипак се ради о Српској Православној Цркви, а ми смо колективно жртве самопрезира, он је у нашим медијима само “сарадник Патријарха који је можда заразио још неке”.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Поуке.орг - инфо
      У контексту синоћ објављених мера Владе Уједињеног Краљевства, Његово Преосвештенство Епископ британско-скандинавски г. Доситеј, донео је следећи акт за Архијерејско намесништво британско и ирско:     Богољубивоме свештенству и свој браћи и сестрама епархиотима британско-ирског намесништва   Сведоци смо у ове наше дане да модерни свет проживљава дубоку кризу и трагедију пандемије коронавирус, која није виђена још од светских ратних страхота и разарања. Пандемијом је захваћен у мањој или већој мери цео свет и стручњаци из области медицинске науке нас уверавају да најтежи дани и месеци тек следе. Јасно је да је ово велико искушење припуштено на људе и народе да преиспитамо наше односе према другим људима, према ближњима, природи и уопште свету у коме живимо јер нема никакве сумње да је људска гордост и грамзивост у корену ове до сада невиђене кризе. Ово време захтева и наш трезвен одговор на новонасталу ситуацију, а притом остајући потпуно смирени и без страха, загледани у самог Господа у Тројици, а руковођени љубављу према ближњима и свим људима, према целокупној Божијој творевини.   Наша богомспасавана Епархија британско-скандинавска простире се на простору седам држава западне и северне Европе стављајући нас и у том смислу пред искушење доношења јединствене одлуке за подручја различитих држава и народа, те одлука Влада тих држава и препорука и правила Националних здравствених служби у условима борбе против ширења корона вируса. Сагледавајући саопштења и поступке наше Свете Цркве у отаџбини Србији али и других помесних Православних цркава, доносимо своју Архијерејску одлуку за епархиоте у Великој Британији и која је у складу са најновим одлукама надлежне владе. Одлука ступа на снагу одмах , стављајући ван снаге све одлуке раније донесене по овим питању, и важиће до даљњег:   1. Од уторка 24. марта 2020. године обустављају се богослужења свештеници ће служити Свете Литургије без присуства народа.   2. Свака од парохија, ако то није већ учинила мора отказати све небогослужбене активности тј. недељне школе, фолклорне групе и друштвене услуге.   3. У Вашем молитвеном правилу а посебно свештеници у богослужењима додати посебну молитву Богу да нас избави од од присутне опасности епидемије и пошаље анђела чувара да бди над нама а Господ да исцели оболеле и поврати здравље.   4. Свештеници да не преносе уживо Свету Литургију путем техничких средстава умањујући и профанишући реалну мистику људског партиципирања и небоземног јединства у литургијској Светој чаши, чинећи од овог јединственог догађаја „ствар за гледање“. Само је пожељно да се прикаже на социјалним мрежама Литургија речи, конкретније, читање одељка из Апостолских посланица, Свето јеванђеље, свештеничка проповед и молитва за избаваљење од епидемије али не и канон евхаристије.   5. Свештеници и Управе црквених општина ће предузети и остале неопходне кораке у погледу задовољавања највиших хигијенских норми у Светим храмовима у условима светске пандемије, а у складу са нашим православним предањем.     6. Да се молимо за медицинске раднике који су на првој линији помоћи оболелима, радницима у трговинама и дежурним службама које тешко раде и брину да нормалан живот ипак буде омогућен.   Света Литургија је крајеугаони камен наше вере и бића. У Литургији благодарно приносимо Творцу дарове Његове творевине да би предокушали од небеске стварности и истинске радости. Болна је помисао да се за неко време удаљавамо од Свете тајне али нам овај историјски тренутак намеће другу духовну борбу не заборављајући да притом живимо литургијски и евхаристијски. Повлачење у изолацију, штитећи на тај начин себе и друге, не значи позив на ленчарење већ на духовни подвиг молитве, молитвеног тиховања, читања корисне литературе, обнове запостављених породичних односа... Повлачење од света и бег у тиховање многим је светим оцима значило духовно присаједињење Христу, те и ми овај наш, истина присилни, одлазак у изолацију, прихватимо као црквену заповест и великопосно послушање. Прихватимо у смиреној послушности ову своју неопходну жртву за добро свих и да нам Господ дометне вере и наде да се упркос недаћама радујемо нашем великопосном путовању према Васкрсу, крајњем и истинском смислу нашег живота.   + Д О С И Т Е Ј Епископ британско-скандинавски     Извор: Епархија британско-скандинавска
    • By Поуке.орг - инфо
      Митрополит Порфирије: Велики пост - пут ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. У прву недељу Великога поста, Недељу Православља, када Црква прославља победу православне вере над јереси иконоборства, Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије началствовао је светом архијерејском Литургијом у Саборном храму Преображења Господњег у Загребу.       Митрополиту су саслуживали свештеници и ђакони Саборног храма. После читања Јеванђеља Митрополит је поучио сабрани народ о смислу и значају поста објаснивши значење прочитане јеванђелске перикопе.   -Браћо и сестре, стигли смо на прву степеницу, или можемо рећи на прву паузу, на прво острвце одмора на путу Великог поста, на путу ка тајни победе над смрћу, ка тајни распећа и васкрсења Христовог из мртвих, а у исто време и нашега васкрсења у Њему и са Њим. Пост је пут подвига. По речима апостола Павла, то је пут скидања старога човека са себе и рађање новога човека у нама. Пост је пут сараспињања са Христом и саваскрсавања са Њим. То је пут подвига који није нимало једноставан пут, због тога што је процес скидања старога човека и умирања старога човека у нама веома тежак. То није подвиг који се тиче спољашње гимнастике. То није ни подвиг који се састоји у дијети, у непрестаној бризи о томе да ли ћемо узети кап уља више или мање у храни, у непрестаној бризи о томе шта је дозвољено, а шта није. Ми нашу веру често сводимо на списак, на кодекс правила у којима јасно хоћемо да знамо шта је то дозвољено, а шта није, и иза којих заправо хоћемо да сакријемо наше унутрашње, истинско, право духовно стање.   Подвиг поста није нешто што се тиче пре свега тела, иако и тело учествује у посту, иако и тело треба да скине са себе старога човека. Уосталом, стари човек, човек греха, јесте онај, како каже Свето писмо, који носи кожне хаљине. Човек је створен као добар. Није створен као рђав. И сав је био духован, зато што је живео у заједници са Богом, кроз благодат Духа Светога. Определивши се за грех, за страст, определивши се да живи лагодним животом, сладострастним животом, животом који је далеко од Бога, човек се обукао у кожне хаљине. Страст и грех су постали оно што је тешко на њему. У томе учествује сав човек, и тело његово, и душа његова. Човек је позван да сав, у потпуности, учествује у благодати Божјој, да дође до поноће, да оствари оно што му је задато, односно да се уподоби Богу, да постане подобије Божје.   Пост, браћо и сестре, нимало није једноставан. Не зато што се своди на спољашњу гимнастику и подвиг. Пост је тежак зато што треба да скинемо са себе старога човека, а то значи човека егоизма, самољубља, човека довољнога самоме себи, да победимо у себи човека који мисли да све постоји да би њему служило. Пост је, дакле, подвиг љубави, а то значи подвиг распећа. Јер љубав је уписана у нас, Промислом Божјим, крстолико. С једне стране, у вертикали, нашим односом са Богом, а друге стране, у хоризонтали, нашим односом љубави према другим људима, према свим људима. Нарочито према онима који нас узнемиравају, који стају на круну нашег егоизма и самољубља. Они нас највише узнемиравају. Узнемиравају нас када ремете наш поредак егоизма. Зато, идући у том тешком подвигу, Црква нам у недељне дане нуди мала острва предаха. Не предаха као престанка борбе, него предаха као тренутка када преиспитујемо себе и када се надахњујемо оним што нам се у Цркви нуди.   Ова прва недеља поста, прво острво од мора, се зове Недеља Православља. Шта је то Недеља Православља? Ми се називамо православним хришћанима. И готово сваки Србин ће рећи за себе да је православни хришћанин, јер то сматра урођеним. Чак ће и они који не верују у Бога, а Срби су, себе назвати православним атеистима. Имали смо и такве случајеве и међу познатима и великима, али и међу свима онима који сматрају да је верски идентитет амблем, још једна етикета која постоји и која је постављена у грађевину нашег биолошког и нашег историјског постојања, ако хоћете и нашег националног постојања.   Победа Православља над свима онима који су погрешно учили прослављена је 843. године. И данашња прва недеља поста назива се Недеља Православља као успомена на тај догађај, а то је била победа праве вере, вере и Истока и Запада, победа која се тада називала победом над иконоборцима, над многим хришћанима, с једне стране, али хришћанима који нису учили у складу са Јеванђељем Христовим и у складу са вером отаца и вером Цркве, Цркве и на Истоку и на Западу, да је могуће сликати лик Христов, јер су сматрали да ми не можемо упознати Бога, да је Бог за нас неприступачан и невидљив.   Да, браћо и сестре, ми све то знамо. Знамо да је Бог невидљив. Бога нико никад није видео. Бог станује, како каже апостол Павле, у светлости неприступној. Не само да га нико никад није видео, него и Његово станиште је неприступно. Али у исто време исти апостол, тврди да је Син Његов Јединородни показао Бога. У Новом Завету, у оригиналном тексту, стоји да је Син Божји објаснио Оца. Он Га је показао. Он је икона Бога невидљивог. У њему борави сва пуноћа Божанства телесно. Дакле, Бог је дошао у овај свет и оно што нама није било могуће, као створенима, да му приступимо, да га видимо, Он нам је то учинио доступним и могућим.   Због тога, опредељење Цркве Христове да слика икону Сина Божјег Оваплоћеног јесте само та потврда, потврда вере да нам Бог, иако недоступан, није у потпуности недоступан. Напротив, Он нам је у исто време и познат. То је потврда вере да Бог, иако је далеко од нас, иако заувек суштином својом другачији од нас, својим доласком у свет постаје истоветан нама и пружа нам могућност да Га додирнемо, да Га видимо, да ступимо у нераскидиви однос заједнице и љубави са Њим.   Победа над иконоборцима је победа над свима онима који су погрешно тврдили да Исус Христос није истинити и прави Бог, да Он јесте најсавршенији међу људима, али да није Бог. Црква зна да, ако је то тако да нам Бог остане заувек непознат и недостижан, зна да је онда и људска перспектива заувек без наде. Зато прихватиши пуноћом свога бића и свога срца, својом вером, да је Христос међу нама, опредељује се да је Бог међу нама. Опредељује се за могућност да то и потврди.   Сликати икону Христову значи, пре свега сликати је у својој души, у себи, у своме срцу, остварити непосредни однос љубави и заједнице са Њим, а онда то искуство преточити и претакати и у оно што је опипљиво и видљиво.   Данашњи дан, браћо и сестре, ово славље данашње, нам показује, и ми то свету потврђујемо, да је са Богом могуће ступити у нераскидиву, личну, органску заједницу, и да ми то чинимо не својим празним речима, него својим животом.   Бог је први дошао међу нас, Он је први ступио са нама у однос и заједницу, као што то описује и данашња прича из Јеванђеља, прича по Филипу и Натанаилу, у којој је описано како Господ у Галилеји скупља своје ученике, једнога по једнога, Јована, Андреја, Петра и Јакова, и ево сада Филипа и Натанаила. Филип, који је позван и који спознаје у Христу Господа, Месију и Спаситеља кога ишчекује народ, одлази у одушевљењу да то саопшти свом, по свој прилици најбољем, или једном од најбољих пријатеља Натанаилу. Натанаило, с једне стране, имајући поверење у реч свога пријатеља Филипа, а са друге стране, показујући динамику слободе, која подразумева и сумњу, пита се зар је могуће да може бити нешто добро у граду из којег долази Онај, у коме Филип види Спаситеља, одлази имајући у себи сумњу. Међутим, Господ показује да је Он први њега упознао говорећи му да га је видео док је седео под смоквом, по свој прилици опхрван управо мислима о Месији, мислима о Спаситељу. Открива му оно што је било најинтимније у њему и за шта нико није знао. Показује да познаје њега, његову душу, његову жеђ и глад, његова трагања. Тада Натанаило у одушевљењу каже Ти си Син Божји и Ти си цар Израиљев, а Господ му одговара Више од тога ћеш видети, да су небеса отворена и да анђели Божји силазе на Сина Божјег.   Данашњи празник, браћо и сестре, као Недеља Православља, јесте дан када Црква одређује управо ово Јеванђеље да би ту истиниту и благу вест о томе да су небеса отворена, јер их је Бог отворио у односу на нас, ми потврђивали на све четири стране света. Да су небеса отворена и да је лествица, као лествица Јаковљева из Старога Завета, која је сада Христос Спаситељ, спуштена на земљу. Али исто тако, да небеса отворена са оне стране треба да буду отворена и са ове стране. Са ове стране треба да их отворимо ми својим животом, својом љубављу, читавим својим бићем које, као икона Божија, треба да буде испуњено Христом, по речима апостола Павла, до мере да не живимо више ми, него Христос у нама. Да будемо истински сведоци речи које је Филип упутио Натанаилу позивајући га Христу, без убеђивања, теорија и философија, дођи и види, и онда ће наша бића, Црква, то јест вера наша, бити најбољи могући сведок. Људи ће онда, гледајући нас, не зато што ми идеолошки хоћемо да правимо себи следбенике, него зато што је то заповест и воља Божја, видети кроз нас и у нама Господа и Спаситеља, и онда ће, засигурно, наш живот, наша реч, с једне стране, нама бити спасење, а с друге стране, бити Јеванђеље истине упућено другима.   Нека би Господ дао да овај пост буде пост радости, да буде подвиг у којем јачамо, скидајући са себе егоизам, самољубље, као стару одећу, одећу грешнога човека, човека који живи по закону греха. Нека би се у нас уселио Господ љубављу својом, како би, заиста, Он био истинска и права лествица уз коју можемо да се са земље, крилима љубави и вере, успињемо у Царство Божје, које је у Њему сада и већ овде, и слави се у Цркви Његовој са свима светима, али исто тако и у вечности, и у векове векова. Амин.     Извор: Митрополија загребачко-љубљанска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...