Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Александар Милојков

Тријадолошке аналогије Светог Августина

Оцени ову тему

Recommended Posts

На овој теми истражићемо тријадолошке аналогије које Свети Августин износи у свом De Trinitate, са циљем да продремо у разумевање његове тријадологије.

 

Молим форумаше који нису довољно упућени у проблематику да се уздрже од коментара. Наравно, то не значи забрану коментарисања и постављања питања. То је само позив на смирење.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прва тријадолошка аналогија Светог Августина:

amans – et quod amo – et ipse amor 
љубитељ - и онај кога љубим - и љубав сама
Отац - и Син - и Свети Духа

На почетку веома је важно истаћи да аналогију Августин назива impari imagine (неједнака слика), како би се избегла било каква апсолутизација саме аналогије.
Августин каже следеће:

Ecce ego qui hoc quaero, cum aliquid amo tria sunt: ego et quod amo, et ipse amor. Non enim amo amorem, nisi amantem amem: nam non est amor, ubi nihil amatur. Tria ergo sunt: amans, et quod amatur, et amor.

Ево ја ово истражујем, када нешто љубим постоји ово троје: ја и онај којега љубим, и сама љубав. Љубав не љубим, ако не љубим љубитеља: нити постоји љубав, где се ништа не љуби. Дакле, постоји троје: љубитељ, и онај којега љуби, и љубав.

 

De Trinitate IX, 2.2

 

 

Рашчланимо сада мало ову аналогију, да бисмо видели шта Августин жели да каже о Светој Тројици. Никада не губимо из вида да је аналогија impari imagine (неједнака слика).
Из ове аналогије можемо видети како Августин објашњава унутартројичне односе. Не односе као такве, већ више „логику“ међусобне зависности у постојању три личности.

Дакле:

amans, et quod amatur, et amor – Отац и Син и Свети Дух

 

Non enim amo amorem, nisi amantem amem: nam non est amor, ubi nihil amatur – не љубим љубав ако не љубим љубитеља: нема љубави, ако се ништа не љуби.

 

 

Отац, дакле, љуби Сина и Духа Светога (аналогија: љубитељ љуби љубљенога и саму љубав). Духа Светога љуби (исходи) јер постоји Син (рађа Сина) којега љубављу (Духом Светим) љуби (аналогија: љубав постоји јер постоје онај који љуби и онај који је љубљен). Дух Свети (љубав) постоји, јер постоји Отац (љубитељ) који рађа (љуби) Сина (љубљеног). Син (љубљени) постоји јер постоји Отац (љубитељ) који га рађа и љуби Сина Духом Светим (љубављу) . Из ових односа и сам Отац бива Отац (љубитељ).

Ова аналогија показује Оца као онтолошко начело Свете Тројице, али и међузависност све три божанске личности, а посебно однос Сина и Духа Сетога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ту аналогију је Зизјулас критиковао као антропоморфизам - психолошка својства.

 

Испустио је ово: аналогија је impari imagine (неједнака слика). Дакле, никако не треба бжанске личности поистовећивати са психолошким својствима. То Августин у једној својој беседи јасно каже (али треба прочитати шта Августин каже):

 

Нека ми, дакле, нико не каже и нека ниједан кривотужитељ не покушава да ме као слабог нападне говорећи: шта од оно троје што си показао да се налази у нашем уму или души припада Оцу?....

Веруј да се помоћу неких видљивих ствари и кроз одређене појаве у поменутој природи (мисли на душу, односно на ум) може показати како се Отац, Син и Дух Свети одвојено показују и неодвојиво делују. То је довољно. Не кажем: Отац је памћење, Син је разум, Дух Свети је воља. То не тврдим. Нека се схвати како хоће. Ја се не усуђујем. То сачувајмо за оне који схватају више стварности. Ми као слаби слабима рекосмо што смо могли. Не кажем да је људска тројичност некако изједначена са божанском Тројицом. Ту нема ни поређења, нема основе да се успостави поређење. Али шта кажем? У теби, ето, нађох оно троје што се одвојено показује а заједнички делује.[1]

[1] Sermones, LII, 9.22-10.23; PL 38, 363-364

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ту аналогију је Зизјулас критиковао као антропоморфизам - психолошка својства.

 

Ако је доследан, митрополит треба да критикује и Светог Василија Великог, да је личности поистоветио са бојама, пошто Василије користи аналогију дуге.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

... ego et quod amo, et ipse amor. ... Tria ergo sunt: amans, et quod amatur, et amor.

... ја и онај којега љубим, и сама љубав. Љубав не љубим, ако не љубим љубитеља: нити постоји љубав, где се ништа не љуби. Дакле, постоји троје: љубитељ, и онај којега љуби, и љубав.

 

 

Ciji je ovo prevod? "Ja i ono sto ljubim", ne "onaj kojega ljubim". I ne "onaj kojega ljubim", nego "ono sto se ljubi".

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ciji je ovo prevod? "Ja i ono sto ljubim", ne "onaj kojega ljubim". I ne "onaj kojega ljubim", nego "ono sto se ljubi".

 

Мој превод. Небитно, не мења се суштина реченог. Ја сам намерно превео како сам превео, да би било јасније. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@Александар Милојков,

 

Мислим да је централна критика коју Зизјулас има према Августину, у томе што Августин узима ,,једнога човека'' за аналогију при тумачењу Свете Тројице, док кападокијски Оци за такву аналогију узимају слику ,,три човека''. Дакле, проблем је аналогија с једним човеком умести са три.

 

Међутим, ово што сада показујеш из Августинових текстова, види се да Августин није имао за циљ да унесе некакав онтолошки исказ, неки крајњи аргумент исповедања о Бићу Божијем, него је при том одмах наговестио да говори о impari imagine и дао конкретан закључак: ,,Не кажем да је људска тројичност (тј. аналогија са једним човеком) некако изједначена са божанском Тројицом. Ту нема ни поређења, нема основе да се успостави поређење. Али шта кажем? У теби, ето, нађох оно троје (памћење, разум и воља у једном човеку) што се одвојено показује а заједнички делује''.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Мислим да је централна критика коју Зизјулас има према Августину, у томе што Августин узима ,,једнога човека'' за аналогију при тумачењу Свете Тројице, док кападокијски Оци за такву аналогију узимају слику ,,три човека''.

 

 

Када прочиташ онај мој рад, видећеш колико је та критика неоснована. Нити Кападокијсци користе искључиво аналгоју "три човека", нити Августин аналогију "једног човека". Између осталог, Августин тумачи и Аврамово гостољубље као јављање Свете Тројице, а ту управо имамо тројицу људи. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Августиново становиште појашњава се додатно речима Григорија Богослова и аналогије коју је употребио, а коју и сам Августин понавља. Појашњавајући Оца као нечело и узрок Свете Тројице, Григорије говори да то није у контрадикцији са тврдњом да су Син и Дух Свети савечни Оцу:

Како то да они [Син и Дух Свети] нису заједно са њим [Оцем] безначални [συνάναρχα] ако су му савечни [συναΐδια]? Зато јер су од њега иако нису после њега. Јер, оно што је безначално оно је и вечно. Али, оно што је вечно није обавезно и безначално уколико се своди на начело [ἀρχήν] које је Отац. Дакле, они [Син и Дух Свети] нису безначални у односу на узрок [τῷ αἰτίω] [= у односу на Оца], мада, јасно је, узрок није нужно старији од оних којима је узрок – попут сунца у односу на светлост [οὐδὲ γὰρ τοῦ φωτὸς, ἤλιος].[1]

У истом контексту борбе против аријанства, Августин износи идентичну аргументацију и идентичну аналогију:

Кажу да је сам Арије рекао: „Ако је Син, рођен је. Ако је рођен, било је време када није било Сина“, не схватајући да Богу бити рођен значи бити вечан те да је Син са Оцем савечан [non intellegens etiam natum esse Deo sempiternum esse, ut sit coaeternus Patri Filius]. Попут сјаја који се рађа од огња и који се шири [sicut splendor qui gignitur ab igne atque diffunditur]. Истовремен је огњу, а био би му и савечан када би огањ био вечан.[2]


[1] Oratio XXIX, 3; PG 36, 77 B

[2] De Trinitate  VI, 1.1; PL 42, 923

Share this post


Link to post
Share on other sites
Svaka lličnost Svete Trojice je istovremeno i ljubitelj,i onaj koji je ljubljen i sama Ljubav.I

 

То аналогија не спори, напротив. Каже да љубитеља нема без љубави, љубави без љубитеља, итд.

 

ne razumem ovo u poslednjem postu.U kom smislu je Otac beznačalan?
 

 

У смислу да је у онтолошком смислу први у Светој Тројици, да вечно узрокује постојање друге две божанске личности. Он рађа и исходи, док је сам нерођен.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Svaka lličnost Svete Trojice je istovremeno i ljubitelj, i onaj koji je ljubljen i sama Ljubav.

 

Нешто овако је спочитавао Зизјулас за ту Августинову мисао. Рекао је да не може једна личност да представља Љубав као да друге две то нису.

 

Међутим, видимо из Ациних објашњења да Августин није уводио апсолутну дефиницију таквим објашњењима, него је доказивао на такав начин да нешто што је тројично може бити једно.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Међутим, видимо из Ациних објашњења да Августин није уводио апсолутну дефиницију таквим објашњењима, него је доказивао на такав начин да нешто што је тројично може бити једно.

 

Управо тако. То је смисао аналогије.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Следећа аналогија, коју можемо да сврстамо у групу тзв. психолошких:

 

 

mens – et amor ejus (cum se amat) – et notitia ejus (cum se novit)

 

ум (душа) - и његова љубав (којом себе љуби) - и његово познање (којим себе познаје)

 

Августин ће рећи да ове три стварности када су савршене бивају једнаке. Смисао аналогије је: божанске личности су једне есенције.

 

То је прво што жели да објасни о Светој Тројици кроз ову аналогију. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од ABR,
      Deluje mi besmisleno, kako covek ostvaruje zajednicu i kako on zaista raste u bogoliko bice, ako mu nije dato da deli sustinu sa Bogom? Bog je onda zaista Bog, i sva ta prica da covek postane bog(po blagodati) je prazna jer covek uvek ostaje mali, kao neka siromasna kopija ikone Bozije buduci da je izopsten iz sustine Bozije, a Bog je upravo zajednica Tri Licnosti tako sto su iste, jedne i ne razdeljive sustine.
      Ja vas molim da ne shvatite moje pitanje kao plod moje gordosti iako sam svestan da je imam u izobilju.Ovo je pitanje deteta koje je izgubilo cvrstu veru i molitvu jer je ostalo bez odgovora na pitanje.
×