Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Recommended Posts

Време је поста и желео бих да испробам ово да видим да ли ми одговара. Занима ме на који начин, које методе  користити у исихазму? Чуо сам да су то монаси са Свете Горе који већину живота проводе усамљени у ћутању и молитви. Да ли то може да се ради и код куће рецимо, сат времена издвајања на неко мирно место у молитви и тишини? Такође, користе се созерцањем, па бих овом приликом питао на који начин се то ради. Да ли има неке сличности са медитацијом где се мора ускладити нормално дисање у овом случају током молитве? 

 

Како је пост, чини ми се да ме некако ђаво више куша, јер сам постао од јуче нервозан, кад год ме неко нешто пита знам да загаламим, посвађао сам се већ, у свима видим лоше особине, поготово код девојке, чак размишљам о раскиду јер ми ''не одговара'' како ми каже глас у глави, па не знам ко је ко, да ли сам ја, ђаво или Бог. Унео сам немир у себе, па бих на овај начин хтео да смирим своју душу, разазнам шта је шта, ко је ко и одбраним се од кушања. 

 

Хвала. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

@,

 

Znaš šta, uvek postoji šansa da, kad kreneš da ćutiš sat vremena i da sozercavaš (ja ne znam kako to izgleda u praksi, doduše), da samo još više kreneš da ruminiraš, tj. da "vrtiš" u glavi negativne misli. Možda bi bolje bilo da se posavetuješ sa svojim duhovnikom koji te poznaje i kome veruješ, da ti preporuči adekvatnu praksu za post.

A što se tiče kušanja đavola baš u toku posta, moje je mišljenje da je to po dopuštenju Boga; npr. danas sam otišla u pekaru da kupim nešto posno, pa videla još i neke baš ukusne posne stvarčice, hoću-neću, pa stomakougađanje, ovo-ono, i naručim ih ja, i kad se vratim na posao da doručkujem, vidim da mi ih prodavačica uopšte nije ni spakovala :D samo ono što sam prvobitno tražila. Bog lepo zna slabosti i snage svakog od nas 4869

Share this post


Link to post
Share on other sites

E ovo ti je batac, odgovor na sva pitanja! :)

 

Знам, али мене занима како исахисти то раде, које методе користи, како се молити, како созерцати и слично.

Ђаво ме стално куша, а ово хоћу да испробам баш сад током поста када најјаче делује, а и касније исто. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hm! Ovo sada  što ću napisati nije ni malo prijatno, ali može koristiti, zato praštaj za tu neprijatnost!

 

Imam osjećaj da si malo prenaglio! Zašto misliš da si dostojan jedne takve molitve!!? Ni neki monasi koji cijeli svoj život provedu u tihovanju ne mogu dostići taj nivo molitve, a da o tebi (meni) i ne govorimo! Pogotovu u današnjem svijetu, kad svega ima i sve ti skreće pažnju. Ne zanosi se time! Nego se moli Bogu "najobičnijim" molitvama! 

Shavatam ja tebe, ali mislim da si malko prenaglio sa time......opusti se! :);)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Време је поста и желео бих да испробам ово да видим да ли ми одговара. Занима ме на који начин, које методе  користити у исихазму? Чуо сам да су то монаси са Свете Горе који већину живота проводе усамљени у ћутању и молитви. Да ли то може да се ради и код куће рецимо, сат времена издвајања на неко мирно место у молитви и тишини? Такође, користе се созерцањем, па бих овом приликом питао на који начин се то ради. Да ли има неке сличности са медитацијом где се мора ускладити нормално дисање у овом случају током молитве? 

 

Како је пост, чини ми се да ме некако ђаво више куша, јер сам постао од јуче нервозан, кад год ме неко нешто пита знам да загаламим, посвађао сам се већ, у свима видим лоше особине, поготово код девојке, чак размишљам о раскиду јер ми ''не одговара'' како ми каже глас у глави, па не знам ко је ко, да ли сам ја, ђаво или Бог. Унео сам немир у себе, па бих на овај начин хтео да смирим своју душу, разазнам шта је шта, ко је ко и одбраним се од кушања. 

 

Хвала. 

 

Dragi brate, Palama tebi treba duhovnik, imaš puno pitanja koja su pogrešna,jer potiču iz pogrešne namere. Ne postoji instant isihast, jednokratni, da probaš dali će ti se svideti.Ili jesi ili nisi isihast u srcu, ne postoji da probam. Ili veruješ ili ne veruješ. Isihazam nisu tehnike niti znanja to stav srca, to je posvećenje. To je stil života! Ne postoji nikakva tajna molitva ili ne daj Bože magična, već postoji jednostavna molitva srca: najjenostavnija je: Isuse, sine Davidov, Pomiluj me grešnog! A što se tiče da li može kod kuće, sat vremena? Svaki hrišćanin treba da odvaja najmanje sat vremena za molitvu i razgovor sa Bogom svaki dan,

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ako vec zelis da se ozbiljnije bavis isihazmom, prvo i osnovno ti je da nadjes dobrog i iskusnog duhovnika. Nikako bez toga.

 

Sto se tice tvojih namera da se molis sat vremena dnevno Isusovom molitvom, rekao bih da je to pogresno (premda odmah da kazem da nemam pojma koliko si i sam iskusan u praktikovanju molitve). Isusova molitva zahteva visok stepen koncetracije, te bih ti zato preporucio da krenes sa necim manjim. Recimo, ako se molis uz pomoc brojanice, pokusaj da ujutru, u toku dana i uvece "izvrtis" po jedan krug. Svakako, moze se desiti (i to se najcesce i desava) da ce ti se na pocetku ciniti da bez problema mozes da izdrzis da se molis sat vremena i vise. Ipak, ne verujem da bi duze vremena izdrzao tako. Al' opet, kazem, osnovno je da nadjes dobrog duhovnika (ako ga vec nemas) i da sa njim popricas o svemu.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Брате Палама, 

ја бих ти препоручио књигу „Школа за молитву“ (на македонски је „Училиште за молитва“) од Митрополита Антонија Блум.

Али боље би било да прво научиш на памет све јутрење и вечерње молитве (читајуќи их ујутро и увеќе), Псалтир, Акатист Пресвете Богородице и Акатист Иисусу Сладчејшему, па тек затим да кренеш озбиљно да се бавиш исихазмом. А за исихазам потребан ти је и искусан духовник исихаст, који је веќ научио да се моли. 

Код нас у Македонији, многе су кренули на пут да симну ума у срцу, али на тај пут су и ума изгубили... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Врло једноставно се постаје. Одеш лепо и пријавиш се неки тежи посао где ћеш се преморити па када дођеш кући једина мисао поред Бога ће ти бити кревет, ем што ђаво неће имати толико времена да те куша, ем што ћеш све време бити сам у созерцавању.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hm! Ovo sada  što ću napisati nije ni malo prijatno, ali može koristiti, zato praštaj za tu neprijatnost!

 

Imam osjećaj da si malo prenaglio! Zašto misliš da si dostojan jedne takve molitve!!? Ni neki monasi koji cijeli svoj život provedu u tihovanju ne mogu dostići taj nivo molitve, a da o tebi (meni) i ne govorimo! Pogotovu u današnjem svijetu, kad svega ima i sve ti skreće pažnju. Ne zanosi se time! Nego se moli Bogu "najobičnijim" molitvama! 

Shavatam ja tebe, ali mislim da si malko prenaglio sa time......opusti se! :);)

 

Не гледам ја то да ли је неко достојан или не, мислим да смо сви исти и да свако може да буде оно што жели ако верује. Али, сматрам да је ово што си рекла праведно, јер има људи тј. монаха који то цео живот желе, њихова жеља и вера је сигурно већа од моје, ако разумеш. 

Амбициозан сам ја много  gringrin

Share this post


Link to post
Share on other sites

Врло једноставно се постаје. Одеш лепо и пријавиш се неки тежи посао где ћеш се преморити па када дођеш кући једина мисао поред Бога ће ти бити кревет, ем што ђаво неће имати толико времена да те куша, ем што ћеш све време бити сам у созерцавању.

кад се сетим војничких дана, никакве мисли ме не гањаху, а кревет беше слађи од шненокли :D свима би нам добро дошло што више неког практичног рада у посту (хеклање, шивење, баскет, пеглање, истовар , утовар :) )

Share this post


Link to post
Share on other sites

Мени ово звучи као нека шала. Али онако, баш добра шала.  :)

 

А зашто мислиш да је шала? 

Ево шта каже Петар Дамаскин овоме, тачније овде прича митрополит Амфилохије о томе: 

 

Да та жеђ није само својство монаха или пустињака, него да је у природи свих хришћана, свједочи преп. Петар Дамаскин на око 200 година прије Симеона Богослова. „То је подвиг, каже он, који је потребан свима људима, било дјелимично било цјелосно. Без њега је немогуће задобити духовно знање и смирено умље; онај који га иште, постају му преко њега јасне у божанским Писмима и свим тварима скривене тајне." Без молитвеног тиховања, тврди исти светитељ, не можемо се очистити ни познати нашу слабост и демонско лукавство; нећемо бити у стању ни да схватимо Божију силу и Промисао из божанских Ријечи које читамо или пјевамо.

 

http://www.spc.rs/sr/isihazam_osvajanje_unutarnjih_prostora

 

Можда сам глупо поставио па делује неозбиљно, али верујем да свако може постићи оно што жели ако верује. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Достојевски је рекао да је молитва светог Јефрема Сирина - молитва која изражава суштину хришћанства и представља народни катихизис. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? На ово и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, реализованој 21. марта 2019. године, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.
       
       
    • Од Логос,
      У вечарашњем издању серијала “Катедра“, поштовани слушаоци, Вашој пажњи препоручујемо предавање “Пост и молитва – увод у пасхалну радост“, Преосвештеног Епископа др Јована (Пурића), које је одржао у понедељак друге недеље Великог Часног поста 18. марта 2019. године у Темишвару, са благословом домаћина, Његовог Преосвештенства Епископа будимског и администратора темишварског г. Лукијана (Пантелића), на братском сабрању свештенства и монаштва епархије темишварске. Претходно је Владика Лукијан служио Литургију Пређеосвећених дарова у Саборном храму у Темишвару.
      Звучни запис предавања
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Проф. Зоран Јелисавчић је православни теолог и наш познати универзитетски професор и преводилац, који је некада предавао увод у богословље на београдском Православном богословском факултету, а данас предаје патрологију на Православном богословском факултету Универзитета у Источном Сарајеву. Проф. Јелисавчић је завршио основне студије теологије у Београду, магистарске у Атини, а докторске у Фочи. Његова истраживања су фокусирана на православно исихастичко наслеђе, и посебно на аскетско богословље залатног периода светоотачке писмености. Стога смо с њим разговарали управо о актуелности исихастичког наслеђа данас.
       
      Можете ли кратким цртама да нам кажете нешто о томе шта је исихазам?
      Исхазам је, првенствено, настао као тежња за обновом духовног живота у Цркви. Пре свега, исихазам као молитвена традиција у православљу се заснива на речима из Јеванђеља: „Царство је Божије унутра у вама“ (Лука 17, 21); и: „Молите се непрестано“ (1. Сол. 5, 17). Монашки центри исихазма су се  налазили на Истоку, и то у областима Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. Св. Григорије Палама, као глави представник исихазма, наводи да је обожење истинско учествовање, лично општење са Богом и преношење благодати у наш живот. Међутим, тајна божанске суштине нам остаје непозната. Дакле, исихазам у суштини није ништа ново, него само развој већ постојећег црквеног етоса, како је то, рецимо, добро показао епископ Атанасије Јевтић, у чланку „Онај који јесте, живи и истинити Бог Св. Григорија Паламе“; тај његов рад је изузетно драгоцен за разумевање исихазма.
      У каквом односу се налазе савремени свет у којем живимо и исихазам?
      Цивилизација у којој живимо све претвара у тржишну вредност, у мртве предмете за којима жудимо. Међутим, потпуно задовољење жеље се показало као узрок неурозе савременог човека. Дакле, показало се штетним за наше здравље и отуда потреба за забавом као бегством од досаде. Све већа заступљеност екстремних спортова показује да жудимо за истинским доживљајем. Али, „кад појединац осећа, заједница посрће“, каже Олдос Хаксли у роману „Врли нови свет“. Односно, заједница више није профитабилна. Управо таквој култури исихазам није привлачан јер он говори и позива човека на унутрашњу борбу, односно, не препушта га линији слабијег отпора. О томе истом је писао презвитер Михаил Кардамакис и то овако: „Најжалосније је то да је данашњи човек у лудости своје хвалисавости због апсолутне слободе и независности, заборавио да се суочи са опасностима и како да победи искушења. Постао је неспособан да се супростави ‘чудима’ антихриста која га понижавају и изругавају. Савремени човек изгледа разочаран удобним животом у митском псеудо-рајском свету, чија је одлика одбацивање и Бога и ђавола. То је знак да је човек заборавио да се бори, знак да је заборавио личну и тајанствену дубину живота.“ А зар није речено „Бдите и молите се да не паднете у напаст“ (Мт. 26, 41), да не паднете у напаст досаде и линију слабијег отпора?!
      Самим тим, безизлаз савременог човека се увећава тиме што је позван да у изобиљу и удобности, успеху и срећи открије себе и да оствари смисао свог живота. Данашњи човек је индолентан за сусрете са благодаћу који се остварују у трагичним боловима, у тешкоћама, опасностима и искушењима. „Уклони искушења и нико се неће спасити.“ Савремени човек се понаша и живи као да искушења и не постоје. Он их напросто игнорише и све више и више се увлачи у  досаду и безнађе. Највећа човекова несрећа је у томе што глуми човека, тако да кад год се осети исцрпљеним он се „продаје за тањир супе било ком облику лажног ауторитета и тираније: моралне, друштвене , научне или политичке“.
      Да ли можемо да кажемо да је савремено доба антиисихастички настројено?
      Иако можемо да тврдимо да је савремена цивилизација нарцисоидна, самим тим не морамо нужно да претпоставимо да је и савремено доба антиисихастично. У грчкој митологији се за Нарциса каже да му је лице било као од мермера и врат као од слоноваче, а то су материјали који се тешко разбијају. А исихазам је борба за очишћење нашег унутрачњег ја, борба за, како је рекао један наш познавалац исихазма, освајање унутрашњих простора. Управо ово освајање унутрашњих простора је савремено сакој епохи, и сваком времену. Чињеница је да без личног преображаја  не можемо преобразити ни свет у коме живимо. Отуда је исихазам превазилажење човекове отуђености од Бога и другог човека, као и отуђености човека од себе самог.
      О овој отуђености човека или „алијенацији“ говорили су и Хегел, Фојербах, Маркс, што се испоставило као озбиљан проблем савремене културе. Узмимо за пример Декларацију о човековом достојанству коју је донела тзв. Уједињена Европа. Тамо дословно стоји: „Сви људи су слободни и по достојанству и правима рођени једнаки.“ Ова одлука је изгласана скупштинском већином. Питање које овде можемо да поставимо јесте: шта ако сутра нека друга већина одлучи да ми немамо достојанство (што се иначе и дешавало у историји)? Дакле, не може се човеково достојанство заснивати на некаквим одлукама већине, него пре у духу оне Хегелове мисли да „човек не може поштовати себе ако није свестан вишег бића“. То тврди и исихазам: човек има достојанство јер је икона Божија, а без обнове ове иконичности љубав према Богу и ближњем се своди на пуке декларације.
      Да ли можемо да говоримо о постојању псеудоисихазма у савременом свету?
      Да, наравно, како у савременом добу у којем живимо, тако и у временима која су прошла, увек је постојала и постоји човекова потреба да открије себе, свој идентитет, односно своје „ја“. Над улазом у Аполонов храм у Делфима је стајао натпис „Спознај самог себе“, што је уједно и први позив за интроспекцијом, тј. позив да се човек окрене ка својој унутрашњости. Тако и данас постоје псеудоисихастичке методе, као нпр. јога која најчешће и није ништа друго до нека врста магијске интроспекције. Своју унутрашњост човек једино открива у Цркви, у светој тајни Евхаристије. То је место где човек-икона Божија открива себе као малог бога по благодати.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Јелена М.,
      О, Преславна Мати Божија, помилуј мене, слушкињу Твоју и дођи ми у помоћ у време моје болести и опасности у којима све бедне Евине кћери рађају децу, сети се, Благословена међу женама, с каквом си радошћу и љубављу Ти ишла журећи у далеки крај да посетиш рођаку Твоју Јелисавету за време њене трудноће и какво је чудесно дејство имала благодатна посета Твоја и на матер и на дете у утроби.
      И због неисцрпне доброте Твоје даруј и мени, покорној слушкињи Твојој, да се успешно породим; даруј ми ту благодат да дете које се сад налази под мојим срцем, оживевши, радосно узигравши као свето чадо Јован, поклони се Божанском Господу Спаситељу, Који се из љубави према нама грешнима није узгнушао да и сам постане чадо у утроби Твојој. Неизрецива радост, којом се испунило Твоје девствено срце према новорођеном Твом Сину и Господу нека услади муку у којој ми предстоји да родим.
      Живот света, мој Спаситељ, кога Си родила, нека ме спаси од смрти, која прекида живот многих мајки на порођају и нека уброји плод утробе моје међу изабраника Божије.
      Услиши, Пресвета Небеска, смирену молбу моју и погледај мене, бедну грешницу, погледом Твоје благодати; не посрами моје уздање у Твоје велико милосрђе и осени мене, Помоћнице хришћана, Исцелитељко болесних, Твојим Материнским покровом у часу муке и болести, да се удостојим и ја да осетим на себи да си Ти – Мати милосрђа и да прославим заувек Твоју благодат, која никад не одбацује молитве грешних и спасава све, који Те призивају у време муке и болести. Амин!
    • Од Логос,
      Од свих химни и молитава за време поста, једна кратка молитва може да се означи као Молитва поста. Предање је приписује једном од великих учитеља духовног живота - Светом Јефрему Сирину. Ево њеног текста:
      Господе и Владару живота мога, дух лењости, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми.
      Дух целомудрености, смиреноумља, трпљења и љубави, даруј мени, слуги Твоме.
      О, Господе Царе, даруј ми да сагледам своје грехове, и да не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.
      Ова се молитва чита два пута на крају сваке службе у посту од понедељка до петка (не суботом и недељом, јер, како ћемо доцније видети, службе у ове дане нису по обрасцу посних служби). Код првог читања, метанише се после сваке молбе. Тада се сви клањамо дванаест пута говорећи: „Боже, очисти ме грешног". Цела молитва се понавља са једним метанијем на крају.
      Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? Зато што на јединствен начин набраја све негативне и позитивне елементе покајања, образује, да се тако изразимо, „подсетник" за наш индивидуални подвиг у посту. Подвиг је усмерен најпре у правцу ослобођења од неких основних духовних болести које формирају наш живот, и омогућавају нам да почнемо да се окрећемо према Богу.
      Основна болест је „празност" (лењост). То је она чудна лењост и пасивност целокупног бића, која нас стално убеђује да је промена немогућа, па стога и непожељна. У ствари, то је дубоко укорењсна сумња, која на сваки духовни изазов одговара „чему, ради чега?" и чини од нашег живота ужасну духовну пустош. То је корен сваког греха, јер трује духовну енергију у самом њеном корену.
      Резултат такве лењости - „празности" је „униније" - туга. То је стање очаја, малодушности, које су сви Оци духовности сматрали као највећу опасност за душу. Малодушност је немогућност да човек види било какво добро и било шта позитивно. То је свођење света на негативизам и песимизам. То је демонска сила у нама, јер је ђаво у својој основи лажа. Он човека лаже о Богу и о свету; он испуњава живот тамом и негацијом. „Униније" је самоубиство душе, јер ако обузме човека, он је апсолутно нсспособан да види светлост и да је жели.
      „Љубоначалије" - пожуда! Ма колико изгледало чудновато, „празност" и „униније" испуњавају наш живот пожудом. Обезбеђивањем целокупног става према животу, чинећи живот бесмисленим и празним, „празност" и „униније" присиљавају да тражимо компензацију у коренито погрешном ставу у односу на друге особе. Ако мој живот није оријентисан према Богу, није усмерен на вечне вредности, он ће неизбежно, постати себичан и егоцентричан, а то значи да ће сва друга бића постати средство за задовољењс моје себичности. Ако Бог није Господ и Господар мога живота, тада ја постајем свој господар и господ- апсолутни центар свога сопственог света, и све почињем да вреднујем у терминима мојих потреба, мојих идеја, мојих жеља, и мојих процена. Пожуда је на тај начин најосновнија изопаченост у односу према другим бићима, тражење начина да им се она потчине.
      Она није безусловно изражена у стварној побуди да се влада, да се доминира над „другима". Она може да се испољи у индиферентности, омаловажавању, незаинтсрсеованости, безобзирности и непоштовању. То јс заиста „празност" и „униније" уперено овог пута против других; оно употпуњава духовно самоубиство са духовним убиством.
      Најзад, „празнословије". Једино човек, од свих створења, обдарен је даром говора. Сви Оци виде у томе „печат" слике Божијс у човеку, јср се сам Бог открио као Реч. Али, реч као врховни дар је истовремено и врховна опасност. Будући основним изразом човека, средством његовог осмишљења, говор је из истог разлога и средство његовог пада и саморазарања, преваре и греха. Реч спашава и реч убија. Реч надахњује и реч трује. Реч јс оруђе истине и демонскс лажи. Имајући крајње позитивну силу, она има и ужасно негативну снагу. Она заиста ствара позитивно или негативно. Када одступи од свог божанског порекла и сврхе, реч постаје „празна". Она неминовно условљава лењост, пожуду, очајање, а живот преобраћа у пакао. Она постаје самом силом греха.
      Ово су четири негативна услова покајања. Они су препреке које треба савладати. Али једино сам Бог може да их уклони. Према томе, први део молитве поста јссте крик из дубине људске беспомоћности. Затим се молитва креће у правцу позитивних циљева покајања, а има их опет четири.
      Чистота, целомудрије! Ако се овај израз не сведе само на његово сексуално обележје, а то се погрешно веома често чини, чистота се разумева као позитивна супротност „празности". Тачан и потпун превод грчког „софросини" и црквенословенског „целомудрије" требало би да буде „чистота умовања". Лењост је, пре свега, расипање, траћсње, распусност - скрханост наше визије и енергије, неспособност да сагледамо целину. Тачно његова супротност је целовитост. Ако обично под чистотом замишљамо врлину супротну сексуалној распусности то је због тога што се слаби карактер нашег постојања нигде боље не пројављује него у сексуалној пожуди - отуђењу тела од живота и контроле духа. Христос је у нама обновио целовитост, у нама је успоставио истинито мерило вредности и поново нас вратио Богу.
      Први и најдивнији плод ове целовитости или чистоте је понизност. О њој смо већ говорили. Она, изнад свега другог, представља победу истине у нама, одстрањивање сваке лажи, сагледавање и прихватање ствари онаквих какве су, а самим тим сагледавање Божије величанствености, доброте и љубави у свему. Стога је речено да је Бог милостив понизнима и да се противи гордима.
      Природни пратиоци стрпљења су чистота и понизност. „Природни" или „пали" човек је нестрпљив. Слеп у односу на самог себе, он је брз да суди и осуђује другог. Пошто је његово знање о свему крње, непотпуно и искривљено, он све мери према властитом укусу и идејама. Индиферентан према сваком изузев самом себи, он жели да му живот буде успешан, овде на земљи и то одмах. А стрпљење је божанска врлина. Бог је стрпљив не стога што је „благ" већ зато што сагледава дубину свега што постоји, што је Њему отворена унутрашња реалност ствари, коју, у нашем слепилу, ми не можемо да видимо. Што ближе прилазимо Богу, постајемо све стрпљивији и тада се у нама све више одражава безгранично поштовање према свим бићима, а то је већ божанска особина.
      Најзад круна и плод свих врлина, сваког раста и напора, јесте љубав - она љубав коју, како смо већ рекли, може једино Бог да подари. То је дар који је циљ и сврха свих духовних припрема и праксе.
      Све је сабрано и обухваћено завршним делом молитве. Молимо „да уочимо своја прегрешења и да не осуђујсмо свога брата". Али постоји једна опасност: гордост. Гордост је извор зла, а све зло је гордост. Па ипак није довољно само да уочимо своје грехове. Чак и ова очигледна врлина може да сс преобрати у гордост.
      Духовни списи су пуни опомена упућених против суптилних облика псевдопобожности која, под плаштом смирености и самоосуђивања може да одведе у праву демонску гордост. Када „увидимо властите погрешке" и „не осуђујемо своју браћу", када се, другим речима, чистота, понизност, стрпљење и љубав у нама сливају у једну целину, тада и само тада бива у нама уништен највећи непријатељ, наиме, гордост.
      Метанишемо после сваке молбе. Метанисања нису ограничена само на молитву св. Јефрема Сирина. Она сачињавају једну од специфичних карактеристика целокупног посног богослужења. Али у молитви св. Јефрема је значење метанисања најбоље изражено. У дугом и тешком напору духовне обнове, Црква не прави разлику између душе и тела. Цео човек је отпао од Бога. Цео човек треба да буде обновљен, цео човек треба да се врати Богу. Катастрофа греха и лети до превласти телесности - животиње, нерационалног и пожуде у нама - над духовним и божанским. Међутим, само тело је узвишено, тело јс свето. Оно јс толико свето да је сам Бог „постао човек". Према томе није тело презрено или занемарено у односу на покајање и спасење. Оно је обновљено и враћене су му његове основне функције: да се преко њега изрази живот духа и да буде храм непроцењиве људске душе. Хришћански аскетизам је борба, не против тела него за тело. Из овог разлога каје се цео човек - душа и тело. Тело учествује у молитви душе баш као што се и душа моли кроз тело и у телу. Метанисања су „психосоматски" знак покајања, понизности, обожења и покорности. Она су посни ритуал par excellence.
       
      Преузето из књиге Велики пост протојереја Алекдандра Шмемана
×
×
  • Create New...