Jump to content
Danijela

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему

Recommended Posts

ТАКО ЧИНИТЕ...

Шта нам Христос говори у овонедељном Јеванђељу?
"Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима"...
Има ли шта разумније и једноставније? Има ли иједан савет који је лакше прихватити?
Како желим да се људи односе према мени, тако се ја односим према њима. И шта је ту проблем?

Рећи ћемо: па ја бих тако чинио, и понекад се трудим да чиним, али људи се не односе према мени као што би волели да се ја односим према њима. И онда ту нема никакве равнотеже. Ја чиним њима добро, они мени лоше.
И могу тако да издржим неко време, а онда више једноставно не могу. Још ако не живим сам, онда се та неравнотежа прелива и на моју породицу, моје ближње, који онда имају штету од мог идеалистичког приступа животу...
Лепо је то Боже што ми причаш, али не може се тако живети и преживети. Можда једног дана, у неком другачијем свету...

Тако ми прихватамо разне утопије које се баве рајем на земљи, само га одлажу у неизвесну будућност.
Или одбацујемо било какву наду овде, у овом свету, и остављамо све за крајњу будућност, за крај историје, Други долазак Христов.
Ионако Царство Божије и не може бити на земљи.

У оба случаја постајемо пасивни. Испуштамо свој живот из руку.
Постајемо беспомоћни, све беспомоћнији.
Заборављамо шта нам је још Христос рекао после првог, најважнијег и најједноставнијег савета.
А рекао нам је да волимо не само оне који нас воле, него и оне који нас не воле. Да дајемо шта можемо не само онима који ће нам вратити истом мером, него и онима који нам можда неће вратити никако. Да волимо и своје непријатеље. да тако будемо синови Свевишњега који је благ и према незахвалнима и злима. Да будемо милостиви као што је наш Отац. Да не правимо ми рачуницу у ономе што не можемо да сагледамо.
И то нас опет враћа на почетак.

Не можемо, Боже, да испунимо тако тежак задатак. Не можемо бити као Ти. Ако си нам задао такав циљ, што нам ниси дао и снагу потребну да се тај циљ испуни? То може само Бог, само Ти. Не и ми слаби људи.
А да ли нам је Бог рекао да одмах морамо да испунимо велики циљ? Да чим пожелимо можемо постати благи и пуни љубави као Он?

Није довољно пожелети, и не може то одмах бити. Не може се циљ нашег живота испунити одмах, јер зашто бисмо онда даље и живели. Може, наравно, али онда треба да одмах учинимо и највећи подвиг. Да из љубави дамо свој живот за другога.

И онда се ми, народ кратког даха, уздамо у прилику коју ће нам Бог можда дати као што је давао нашим прецима и прославио их у мучеништву. Тако ми несвесно прихватамо презир свакодневног труда, па и презир самог највећег Божијег дара - живота. И живот нам постаје тмуран и сив у очекивању чуда или прилике да страдамо мученички, а кад прилика дође многи ће схватити да су се погрешно, коцкарски уздали у решавање смисла живота једним потезом.
Многи ће се тада уплашити и обесмислити свој живот пасивности и чекања. Живот чисте рачунице. А зар није било боље послушати савет који нам је, Свој деци, Отац дао?

Покушајмо да пажљиво и мирно поново чујемо речи Божије. Покушајмо да сваког дана макар учинимо и нешто најмање што надилази рачуницу овог света. Да учинимо добро некоме, без обзира како он чини нама. Зра то већ не радимо у својим породицама. Проширимо своје виђење породице. И упорно чинимо тако помало сваког дана. И кад не учинимо будимо свесни да смо погрешили, остали себични, затворили се и смањили уместо да се отворимо и порастемо. Стрпљиво и преко малих ствари. И сваки дан преслишајмо себе шта смо на том пољу урадили.

Не звучи занимљиво? Не звучи велико и јуначки? Па зар није јуначки учинити добро неком ко те је увредио? Зар је мало урадити нешто добро без рачунице и икаквог очекивања да нам се врати? Сами кажемо да је то тешко. Немојмо радити оно што нам је претешко, немојмо себи задавати превише. Али можемо мало, по мало, сваки дан. И постаће нам лакше и разумљивије. Уздајмо се у помоћ Божију. Иначе све добро што постижемо, Његовом силом постижемо.
И почеће да нам стиже снага и да нам се враћа добро одакле нисмо ни слутили да ће доћи. Јер мала је наша разумна рачуница. А велика је Љубав Божија која нас све држи у себи. И јаке и слабе, и добре и лоше. Служећи њој мењамо и себе и свет. Приближавамо се Богу. Постајемо као Он. Вером у Њега и Његове речи.

Ако тако чинимо, можда успемо да учинимо наш заједнички живот подношљивијим па и лепшим. И да уместо заједничког великог страдања у којем ћемо претрпети велике муке, и у коме ће многи страдати и можда се и изгубити, можда ипак служимо Богу и једноставном детињом послушношћу. Као хришћани. Није ни немогуће, ни досадно. Узбудљиво је и радосно. Свако је појединачно ту одговоран али слушајући Оца - "ја" које расте у Богу са осталима налази и "ми" за вечност
А сваком нашем малом и несигурном дечијем кораку Отац се радује и пружених руку нас очекује и храбри нас. Зна Он добро колико је сваки такав корак за нас велики. Даће нам Он снаге.

Фотографија корисника Ненад Илић

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕВЕРНИК

Уморих се од расправи са атеистима који не желе да их зову безбожници и агностицима који не желе да их зову неверници, са верницима који не разумеју невернике, са неверницима који не разумеју вернике... па зовем у помоћ Душка Радовића и ову његову дивну причу.

"Неверник"

Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи, не пропушта.
Поваде Петру све зубе. Мисле, то је од зуба. Али није од зуба. Јер се онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабаченију и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре. А онај исти Бог дође му и у тај последњи сан. Узе скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме архангеле и серафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, ВЕЗА И ОБАВЕЗА

Свети заштитници. Веза и обавеза.
То да су нам светитељи веза код Господа, то лако разумемо. Сви стално траже неке везе: у општини, код лекара, за посао. Па онда нам је, наравно, важна и веза код Господа. А светитељ кога славимо у нашој Крсној Слави је ближњи, најближи, јака веза. Толико јака да заборавимо да и ми нешто треба лично са Господом да радимо. Некако мислимо - наш светац ће све за нас да уради. Ми и не морамо ништа. Лако заборавимо на своје обавезе. И према Господу, али и према светитељу који нашу породицу вековима не напушта,шта год ми радили.

Данас славимо Светог Димитрија.
Димитрије је био млад човек на власти. Из добре породице, способан и амбициозан. Власт у целој солунској области. Изнад себе има цареву власт. Али иако је млад, Димитрије не заборавља да и изнад цара има власт. Господ Исус Христос. И кад цар крене против Христа, Димитрије не слуша надређену власт. Противно царевом наређењу, уместо да прогони Христа, бори се за прогоњене и угрожене хришћане. Због тога је мученички пострадао. Скинут је са власти и погубљен.

Замислимо данас неког политичара коме је свети Димитрије светитељ кога прославља. Да ли ће он одрећи непосредну земаљску власт владару који иде против истине, поштења, добра, или ће изабрати каријеру која као циљ све оправдава? А мирно ће гледати у лице свог светог, као да је све у реду. Он му постаје веза не за Господа него за служење сопственим, често не баш високим циљевима. А шта би тек било да је улог његов живот, а не само каријера?

Мало је данас људи који ће се одрећи власти због служења истини, правди, милосрђу. Једва да их више има.
Мало је данас и људи који нису на власти, имају мање да изгубе од људи са великим каријерама, а да имају храбрости да стану насупрот лажи, неправди, похлепи, да се жртвују како би заштитили немоћне и угрожене.

А славимо светитеље. Славимо Светог Димитрија. Где нестаде наша обавеза? Како нас није срамота пред нашим светим рођацима? Пред прецима који су се више од нас трудили да поштују узор који су им светитељи дали? Који су се трудили да макар оправдају везу коју су незаслужено добили? Не траже они коверте, они траже макар мало нашег поштења, храбрости и доброте.

Многи око светог Димитрија нашли су у његовом примеру снагу за храброст и чињење добра по сваку цену. И млади Нестор који је светошћу учинио немогуће и савладао у борби моћног плаћеника Лија, и слуга Луп, и многи други... Савладали су своје слабости и страх, мученички су пострадали заједно са Димитријем и на крају донели победу својим пријатељима, рођацима, потомцима, свим хришћанима.
Колико свако од нас својим примером може да утиче на људе око себе? Имамо ми обавезу. И те како.
Свети Димитрије, ти који нам преносиш своју благодат не тражећи ништа за узврат, подсети нас на наше обавезе. Нас ради. Наших ближњих ради. Наших потомака ради.

Срећан нам празник великог светитеља, Светог Великомученика Димитрија Солунског. Онима који славе - срећна Слава!

45795673_2173383516269758_87051341103240

https://www.facebook.com/spcmladenovac/photos/a.2045662999041811/2173383512936425/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

СЛОБОДА У БУДУЋНОСТИ

Парадоксално, развој науке и технике у овој фази цивилизације води новим сумњама у могућност слободне људске воље. Наука све то са вољом све више своди на процесе у мозгу који се, у принципу, дају објаснити алгоритмима - методичким скуповима корака који могу да се примене у израчунавањима, решавању проблема и доношењу одлука.

Либерални хуманизам, заснован на слободи људске воље, својим слепим поверењем у развој економије, науке и технике, сам себе води у самоукидање - кад ће систем познавати човека боље него што он сам себе познаје. Тада ће уступити место диктатури од које ће се тешко бити одбранити. Зачетке процеса већ сад видимо, а пуне димензије само наслућујемо..

Православна духовност од првих векова чува знање о потреби лечења воље како би могла заиста постати слободна, и биће у будућности оружје против дехуманизације људскости. Православље управо слободу види као божанску искру у човеку.

Важно је сад сачувати веру која ће више него икад бити потребна човечанству, разочараном у хуманизам који је прогласило религијом, и спремном да се преда "објективном". Треба издржати и бити стрпљив.
Али важно је у Цркви од жара који је у њој непрекидно доступан разгорети ватру довољно јаку да осветли сумрак који наступа, како би била свима видљива. Од загледаности у прошлост храбро се окренути и ухватити у коштац са садашњошћу и будућношћу.

Наша млакост довела нас је дотле да збуњени више гледамо на оно што се дешава у захукталом свету и покушавамо да се како тако прилагодимо или само кочимо, па ни не узимамо пуним плућима ваздух како бисмо божанску ватру разгорели.

Пре свега, непрекидно треба себе да подсећамо какво чудо нам је у Цркви понуђено - сусрет Бога и човека, могућност да ако то заиста желимо од Бога будемо усвојени.
А да бисмо нашу вољу чували у том смеру, увек је било и биће потребно и нешто одрицања и жртве зарад Љубави. Ипак не иде ништа само по себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Кад се умножава број понижаваних, поткраданих, злоупотребљаваних, застрашиваних, слаганих - бесмисао завладава, друштво оболи и ствари не слуте на добар развој. 
То што ће у пуцању чира можда и бити кажњени они који понижавају, поткрадају, злоупотребљавају, застрашују, лажу људе, и чине сваковрсно насиље, може бити само привремена и невелика утеха за то што је земља темељно упропаштена.
Бесмисао и даље може да влада и да порађа нове наказне друштвене облике.

Прво што треба урадити то је људима у безнађу вратити поглед ка смислу. Смисао буди наду, а не празна обећања. Тамо где владају бесмисао и безнађе - људски живот ништа не вреди. И кад тад људски живот постаје једнаковредан мртвим стварима. Тад долазе заиста гадна времена.

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрво "Даће Бог". Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

Овако даље, да се правимо да није баш толико лоше - неће ваљати. Никако."

https://www.facebook.com/dakon.ilic?__tn__=%2CdCH-R-R&eid=ARDBmuEv0xNZLZDCHPX_MtVS5y4JITr_wyIm1qDiimmmWWuyBuLr50q9iMxjuWhN-NUD26PnKA0j2Vas&hc_ref=ARTZTse5kOD9ytC42QKi5ckSwKE20ES61qyorNLPQMoiKCzACV98MZhllT907ZOQ2BI&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 6.12.2018. at 18:35, obi-wan рече

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрво "Даће Бог". Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites

БЛУДНИ СИН

Велики пост се приближава. 
Подсећамо се једнe великe Христовe поучнe причe. Причe о блудном сину.

Проблематични млађи син тражи своју аутономију. Добија од оца свој део имања који списка живећи глупо и развратно. Остаје сам и бедан и решава да допузи назад оцу изатражи милост. И добија је.
Отац му се обрадује и направи велико весеље. Старији брат, озбиљан и праведан, наљути се на оца што мангупу који је оштетио породичну имовину приређује весеље са гозбом, а њему није никад поклонио толику пажњу, иако му је он био стално одан и послушан.

А отац каже: "Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".

Вечна поука хришћанима: Не суди. Опраштај седам пута седамдесет седам пута. Не пореди се са другима. Нека ти љубав буде једини закон...

Бог је све створио као добро. Сви смо од Бога добили своје наследство. А трошимо га како умемо, по својој памети и снази. 
Ко самовољно глупо и задовољавајући своје страсти, можда и никад није глупо потрошио део онога што му је Бог дао, ако осуди блудне синове који се враћају у Очев дом, Цркву, доћи ће у улогу старијег брата. Ако будемо искрени, препознаћемо тада у себи завист. Ако смо одани Богу без рачунице, не због тога што мислимо да смо тиме нешто заслужили и зарадили, нећемо осећати завист и нећемо осуђивати.

Али, да ли заиста ико од нас може за себе да каже да је у сваком часу и у свему био Богу одан без остатка, да није нешто радио по својој од страсти оболелој вољи? 
Да ли ико од нас нема у себи макар нешто од Блудног сина? Па кад се нађе јарким светлом осветљен Блудни син и оптужимо га у тренутку његовог покајања, зар ми онда нисмо потпуни лицемери? Завидљиви због тога што нисмо довољно грешили?

А ако не нађемо у себи ништа од Блудног сина и потпуно се поставимо у улогу старијег брата, зар нисмо онда судећи прекршили оно у шта свакодневно улажемо свој ум и срце: "... Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим".
Људски се може разумети наш отпор ка уравњивању оних који живе у одрицању и подвигу и оних који блудниче и расипају уздајући се у бесграничну љубав Очеву, али се може и разумети да треба да креативно превладамо очигледне и једноставне ситуације које нам доносе пре свега проверу наше љубави. 
А Блудни син је млађи. Млад. Ништа не зна, све учи, а често на погрешан начин.

Дај Боже да се покају сви Блудни синови, али дај Боже и да се покају све "малогрешне" судије.
Сви имамо због чега да се покајемо, а приближава нам се Велики пост. Не одмеравајмо се према мери појединачне грешности, него према мери љубави којом се спајамо са Оцем који нас непојамно, али не и безнадежно надилази. Будимо Му искрени и одани синови а не судије у Његово име. Радосно дочекајмо све покајнике. Седам пута седедамсдесет и седам пута, ако буде потребно...
И видећемо како ћемо и ми сами и наша велика црквена породица расти у љубави и радости вечног Очевог дома.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пријатељи су ме позвали да говорим на великом скупу у Београду. Нисам могао да дођем, па сам замолио Анастасију да прочита моје писмо.

...

Грађани Србије, браћо и сестре,
Црква ће увек бити уз оне који траже Истину и правду. Црква се не бави и не треба да се бави страначком политиком, али кад неправда и лаж постану очигледни, Црква има обавезу да реагује и да стане у заштиту верног народа.
Не треба да вас збуне појединачне реакције појединаца из цркве. Црква није партија и нема никакав комитет или главни одбор. Црква су сви заједно и покојни и живи и свештенство и народ, предвођени светима сви заједно у Христу, Истини.
На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.
Из поштовања према свима вама који су устали против малодушности и издаје живота, против умирања Србије, због моје жене која вам ово чита и моје деце која су међу вама, нећу вам се обратити својим домишљањима него ћу цитирати најјачи глас дијаспоре, речи вечног владике Николаја који је живот завршио далеко од Србије коју је волео само мало мање него што је волео Христа. А он је и истински глас Цркве, велики пророк који је упутио властима које се занесу самољубљем следеће речи:

„Они који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима Господе мој?…
Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Немоћни су да учине правду народу, него га застрашују плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима праведни Господе?“
„Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће и мишеви ће им пролетати коз подрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.
Гледаће туђинце у својој земљи и просиће комад хлеба од њих.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети повирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће а неће моћи умрети“.

Дај Боже памети, снаге и упорности да и њих и себе сачувамо овакве судбине!

...

Свештеник Ненад Илић

57045347_10219158904111809_3026425989044

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, obi-wan рече

На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.

Istina!!! Imala sam srecu da nedavno posetim i upoznam oca Nenada i popadiju, zaista su divni, otvoreni i pristupacni za sve. Jedno veliko pojacanje za nas ovde.:sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВЕЧЕРА У ЕМАУСУ

Двојица Христових ученика иду неким послом из Јерусалима у село Емаус.
Као што ми причамо о Христу причају и они.
Васкрсли Христос им се на путу придружи, али га они не препознају.
Он се надовеза на њихову причу о догађајима у Јерусалиму, о Исусу Назарећанину, великом пророку, силном у речи и делу, о томе како су га првосвештеници и кнезови предали да буде осуђен на смрт, а његови ученици су се надали да ће он избавити Израиљ. Узбуђено говоре о томе како га нису нашли у гробу.
Васкрсли Христос им објасни све шта је од Мојсија и пророка писало о Христу, али два сапутника га и даље не препознају.
Баш као што и ми говоримо о Христу, баш као што читамо шта су о њему рекли теолози. Слушамо, говоримо али га не препознајемо...
И онда величанствени тренутак ове приче.
На вечери у Емаусу Христос за трпезом узе хлеб, преломи га и даде га двојици ученика.
"А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих".
Препознали су га при ломљењу хлеба... Није им поновио али они су се сетили: "Примите, једите, ово је тело моје..."
И кад су га препознали - постао је за њих невидљив.
Први порив им је био да се одмах врате осталима да сведоче да су срели васкрслог Христа и да су га препознали у ломљењу хлеба.
Христос их је подсетио на место препознавања - Свету Литургију. И склонио се испред њихових очију. Да би Га они пронашли у себи, да би и сами наставили ка Царству Божијем. Као кад деца проходају.
На свакој литургији дешава се што и у Емаусу. Једино што смо изгледа ми обично или превише поспани или никако да проходамо. Иначе бисмо после те вечере изјурили у свет и сви би знали зашто се затварамо и Кога срећемо у нашим црквама.
На слици: Христос ломи хлеб и даје га ученицима за трпезом у Емаусу, а у Грачаници. На Косову.

Христос васкрсе!

...

58374147_10219282596124032_6335099645185

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЉУДИ И ДЕМОНИ

Двојица мучених од демона, бесова, бесомучни.
Не можемо њих да оптужимо. У самој речи бесомучни је њихово мучеништво. Не дао нам Бог памети која ће сама истраживати због чега су баш они бесомучни. Да нису ипак нешто криви? Што бесови не муче остале добре хришћане?...

А ко каже да их не муче? Ко зна колики је укупан број оних које бесови данас муче мање или више. Тек од скора смо пристали да ако некога бесови натерају на самоубиство и даље се ради о мученицима, а не о онима које треба осуђивати, изопштавати.

Људи и бесови... Не могу се никад поистоветити. Бесови проговарају из гергесеинских бесомучних. Прозивају Бога, оптужују га. Представљају се као немоћни. А онда моле понизно Бога да их пусти да кад напусте мучене људе могу да уђу у крдо презрених животиња, свиња. Јадни демони... ☺️

А Христос све види. Види њихову злобну намеру, па ипак им допушта да пређу у свиње. Богочовек види кроз време и унапред и уназад оно што људи не виде, а ни демони заслепљени сами собом, мада и они ослобођени тела и земаљских закона имају поглед који може да дотакне будуће догађаје. И то често користе да поробе људе. Ипак, не виде оно што Бог види.

Демони улазе у свиње које ће подавити у језеру, мору, како би тиме изазвали гнев околних становника, посебно власника свиња. Који неће бити захвални због исцељења два људска бића него ће бити незадовољни због жртвовања бесловесне стоке. А Бог види њихову намеру и допушта им.
И долазе мештани и зазирући од онога који изгони демоне ипак траже да оде из њиховог краја. Да их остави на миру са њиховим ограничењима, њиховом себичношћу, њиховим освојеним лажним миром. Да им не наноси материјалну штету. Макар то била цена спасења људи.
И Христос их напушта.

Каква драма! Каква лекција заувек. Није то само Генисарет, нису то само свиње, нису то два бесомучна. Запамтите ово. Сетите се овог кад год вам "здрав разум" налаже да ставите личну корист и сигурност испред добробити ближњих!
И немој отићи од нас, Христе, као што си отишао са Генисаретског језера кад су ти тамошњи људи то тражили.
Ако неко од нас то и тражи, не зна шта тражи! Чуј нас који Tе волимо и призивамо, ако смо и малобројни! И дај нам снаге да нам љубав буде јача од рачунице коју нам диктира свет.

https://www.facebook.com/dakon.ilic?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBZ7DcS9qTIdfjEtOFiWW2ZcGGW4Pz135q26_cf-AKFPssGERRHM6SseIEKtNoFPwKH1UY0WPcEwOwO&hc_ref=ARQeWv31YpIqOVr2vYqoFcm8yH-Q3kjEsmYoD2pA4h1mnp1HfF_w7N9NIHimA-ffBGA&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites

СРБИ СВЕТОМ НИКОЛИ

Понекад није на одмет поновити...

Свети Николаје Мирликијски Чудотворче,
Сабраћемо се око тебе у домовима оних који те прослављају као своју Крсну Славу. 
Не замери нам што ћемо по нашем обичају можда превише пажње посветити посним специјалитетима и добрим винима. И то је због љубави. Радујемо са да макар једном годишње у сусрету са људима које ретко срећемо потврдимо да смо живи, па можда помало и заборавимо због кога смо се окупили. 
Немамо много прилика осим наших Слава да се саберемо, да се осетимо повезани са нашим прецима, да се осетимо повезани и ван наших породичних и најтешњих пријатељских веза, да се сетимо да нисмо усамљени и да имамо свој народ и своју цркву, да разменимо мишљења, да се слажемо и да се не слажемо, а да се при том не нужно и посвађамо.
Ти нас, Свети Чудотворче немој заборавити, многи од нас мисле да нас сад већ само чуда могу спасити. У љубави Христовој сети нас се, моли се за нас и помози нам да се вратимо на пут са кога смо склизнули и не умемо сами да се вратимо.

Срећна Слава !                          19.12.2018. otac Nenad Ilic

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Интензитет нападâ на православно свештенство, како у Републици Српској, тако и у Републици Србији уопште, не јењава, већ само мијења модалитете.     Дана 12. децембра 2019. године друштвене мреже, и то веома ревносно, објавиле су видео и аудио запис у којем наводно свештеник Српске Православне Цркве пјева текст пјесме непримјерене садржине. То је генерисало „лавину“ увреда на рачун православног свештенства. Посматрајући и слушајући снимак, мало ко, а можда и нико не би помислио да није ријеч о православном свештенику. Свако би прије помислио да ЈЕСТЕ, неголи да НИЈЕ православни свештеник. Ако би неко и устврдио да није ријеч о православном свештенику, тај онда познаје лично аутора снимка. Најблаже речено, дјеловање аутора снимка је sacrilegium (= светогрђе). Ово тврдим из разлога што се изругивао како православном свештенству уопште, тако и онима које је Господ одазвао из овог свијета у Царство небеско. Но, родило се и ваља га љуљатʼ!   Мој пријатељ из иностранства послао ми је предметни снимак и у поруци питао шта се то дешава и је ли тако нешто могуће, поготово у дане Божићног поста. Одговорио сам му сљедећим ријечима: „Да ли је ријеч о свештенику, брате (име)? Можда је у питању обичан провокатор? Тога буде у Србији, посебно негдје пред засиједање Сабора (у априлу или мају). Уколико јесте свештеник, ваљда би требало да против њега буде покренут црквеносудски поступак, тј. да буде процесуиран. Уколико је цивил, опет би грађански суд требало да га санкционише, управо због прљања угледа свештеника.“ Послије овог мог одговора пријатељ ми је послао линк демантија са сајта Епархије жичке у којем стоји да није ријеч о православном свештенику, већ о особи која се неистинито представља да је православни свештеник.   Недуго затим, пријатељ ми је послао нови снимак у којем надрисвештеник изражава покајање и моли за опроштај, вјероватно срачунато очекујући, уколико дође до судске парнице, то би му могло послужити као аболиција. Је ли посриједи његово истинско покајање или је ријеч о егзистенцијалном страху усљед најављене тужбе, не знам? Бог зна. Да ли је овај надрисвештеник „регрутован“ од било кога, не знам? Бог зна. Откуд му одјевни предмети мантија, прслук, камилавка, затим напрсни крст као знак свештеничког достојанства, који ни сви православни свештеници не посједују, јер просто немају овакво одликовање, не знам? Бог зна. Да ли је можда ријеч о неумјесној шали или ауторовој задњој намјери, исход је потпуно исти: углед свештеника је срозан. Ако би неко питао: „Којем свештенику је учињена штета?“ Па, свима. Црква је Тијело Христово. Сви крштени у име Оца и Сина и Светог Духа јесу уд(ов)и овог тијела. Ако би ме неко и „увјерио“ да је у позадини тог спорног снимка ништа друго до „шала“, то аутора опет не оправдава, јер у свакој „шали“ постоји само трећина шале. Другачије речено, „шала“ је само добар начин да човјек каже оно што мисли, јер да није „шале“, не би могао да каже оно што мисли.   Будући да сам, такође, и сâм православни свештеник са вишегодишњом службом у нашој помјесној Цркви, осјећам духовну потребу да својим текстом позовем на будност савјести и оних који тако олако и неодговорно, па рекао бих и нечовјечно поступају, као и оних који то објеручке и без иоле гриже савјести објављују, односно надлежних који би требало да се овим случајем позабаве мало одговорније него до сада. Неко би могао да пита: „Шта се то тиче оних који живе у другој земљи?“ Површно посматрано, можда тако и дјелује да нас се не дотиче. Међутим, све оно што се догађа у Републици Србији, коју ми – православни Срби с лијеве дринске обале матицом зовемо, има своју пројекцију и у Републици Српској, и то у много већој мјери него ли што се овдашња дешавања пројектују на Републику Србију. Све новинске написе који долазе с десне стране ријеке Дрине, овдашњи људи помно прате и мишљења сам да им више вјерују него ли сопственим гласилима. Да дезинформација долази однекуд друго, овдашње узнемирење било би мање. Међутим, овдашње узнемирење је израженије, јер дезинформација стиже из Србије из које ништа лоше не очекујемо, па стога нисмо жељели ни да подвргнемо провјери њене новинске текстове.   Немам потребу да осуђујем аутора спорног снимка, јер ово је резултат његове људске слабости, за које недјело ће да поднесе рачун свом и нашем Господу и властитој савјести као гласу Божијем у сваком нас. Српски народ, у својој пословичној мудрости, каже: Не мрзи рђавог човјека, већ оно что он ради! Ове редове не посвећујем конкретно том спорном снимку, већ феномену атак на свештенство. Одакле таква патолошка потреба?! Кога ће од нас убудуће напасти? Шта је сљедеће? Постоји ли адреса која би требало тим феноменом да се позабави? Коме да се обратим? Илустрације ради, службеника полиције, самим тим што је службено лице, штити Закон; адвокат је под заштитом адвокатске коморе; посланика штити имунитет и др. Ко штити православног свештеника? Не смије се дозволити да православни свештеник буде једна сламка међу вихорови, сирак тужни без иʼђе икога! Не може православни свештеник, поготово у ери вјерских слобода, да буде вјечито „монета за поткусуривање!“ Ко би други требало да стане у нашу одбрану ако не један од нас, јер наде више нема ни у кога до у Бога и у своје руке. Проблем, који је евидентан, неће бити ријешен тако што је „рјешаван“ од случаја до случаја. Овдје је потребно системско рјешење. Православног свештеника, истом мјером као и остале грађане, требало би да штити закон. Закон ће да каже: „Системско рјешење већ постоји, јер сви грађани наше државе једнаки су пред законом.“ Да, ово звучи примамљиво, добронамјерно и слушаоцу „голица уши“, али истина је мало суровија.   Између безброј примјера, навешћу само један. Рецимо, кад дође до саобраћајног удеса са смртним исходом, у новинама које извјештавају јавност о идентитету учесникâ у удесу, чак и код оних који су удес изазвали, стоји само: „лице са иницијалима Н. Н.“, дакле, без навођења занимања. Уколико је у удесу учествовао православни свештеник, макар и не проузроковао саобраћајни удес, односно макар и настрадао, готово по заповијести стоји: „свештеник (неријетко пејоративна одредница ʼпопʼ) са иницијалима Н. Н.“ Овај примјер је „лакмус папир“ који на веома илустративан начин говори о односу према православном свештенству. Ово је омјер односа према њему. Зашто? Постоји ли одговор српске јавности?   Да ли нецрквени људи нападају свештенство због Цркве или Цркву нападају због свештенства? Цијеним да је обрнуто. Не забрињава толико овај спорни снимак колико интересовање за њега и све оно што је пропратно (коментари пуни увреда и осуда, просљеђивања, злурадости и др). Нецрквени људи, за службу православног свештенства, посебно сузаинтересовани пред сезону крсних слава, па вјерујем да је аутор тог спорног снимка брижљиво бирао нарочити тајминг како би његов „труд“ био што видљивији и вредновање његовог недјела што омасовљеније. Забрињава то што готово нико од надлежних државних органа није поставио питање аутентичности тог спорног снимка!   Господ ће свима да нам суди. Пошто Црква има и своју историјску компоненту, јер постоји у свијету и ради свијета, то би требало да се и грађански суд, и то одговорније него до сада, позабави како аутором спорног снимка, тако и одговорнима у новинама „Ало“ које су тако бескрупулозно објавиле снимак, не истражујући ко је аутор. Сензације или шићарџијских порива ради, спорни снимак је ноншалантно пуштен у етер, и то у истом чланку кад и деманти Епархије жичке. Једноставно, забрињава осионост одговорних који уопште не промишљајукако о директној, тако исто и о индиректној штети која је нанесена угледу православног свештенства диљем земљиног шара, јер православни свештеник није сам. Он има и породицу! Да ли је то слобода медијâ и слобода ауторовог изражавања? Слобода воље је дар Божији човјеку. Она не смије да буде модел за манифестовање прикривене злобе! Слобода укључује одговорност за своје поступке. Ако је мојом „слободом“ нарушена, па и угрожена слобода мога ближњег, онда то није слобода, већ злоупотреба слободе.   Наша помјесна Црква има преко двије хиљаде свештеника. Непријатност наведене или сличне форме догодила се свима. Не „дијелимо се“ на оне којима се догодила или није, већ на оне који то признају или не. Ево, један од православних свештеника износи свој став у којем се не мири са таквим односом према свештенству! Рекох и душу спасох!   Савремени човјек има необјашњиву „потребу“ да над неким мало искали свој бијес. За такву врсту „потребе“, готово по правилу, најтраженији су незаштићени. Неодговорни би за „чешање“да бирају сваку другу ограду (плот), осим онес „бодљикавом жицом“. Тим чином несвјесно говоре о себи, јер да имају имало храбрости, инсистирали би на одмјеравању снага са јачима од себе или макар са једнакима себи. Марко Миљанов учи нас: Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство је бранити другога од себе.   Закључујући, имам духовну потребу да оном малом стаду кажем: Пазимо на вријеме, јер су дани зли! Заобиђимо оне који на несрећи својих ближњих „изграђују“ сопствену „срећу“! Не повлађујмо онима који имају нељудски нагон да гадости своје душе износе вани, несвјесно још више своју душу губећи? Не нападајмо своје православно свештенство – учитеље вјере, јер с њима и уз њих овоземаљски живот нам и почиње и завршава се! Не осуђујмо оне који с нама дијеле и зло и добро! Не атакујмо на оне који се с нама радују у нашим радостима и који с нама у нашим тугама жалосте, јер чашу меда још нико не попи да је чашом жучи не загрчи; чаша жучи иште чашу меда смијешане најслађе се пију! Ако се будемо клонили недјелâ, тако ћемо достојније да дочекамо празник Рождества Христовог и отворити врата наших срца како би долазећи Богомладенац ушао и вечерао с нама.   свештеник др Живко Ј. Илић     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Логос,
      Назива је словесном службом зато што. при жртвовању не обавља никакву радњу, него ово приношење Дарова савршава користећи се само литургијским речима.     2. Наиме, оно прво приношење Дарова представља дело које људи могу учинити, а пошто га свештеник обавља, може бити названо делатном службом. Оно друго, односно претварање Дарова у божанско Тело и Крв – а што представља само жртвовање – будући да то превазилази човекове моћи, остварује благодат Божија, док се свештеник само моли.   3. Према томе, иако приношење жртве представља и дело и опипљиву стварност, свештеник на њој не обавља никакву радњу осим изговарања речи, те са правом каже како не приноси делатну, него словесну службу.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Драгана Милошевић,
      Отац Миајло Бацковић: На Секулину химну не устајем јер сам прави антифашиста
      На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје
      Једина званица која је сједјела током интонирања актуелне химне Црне Горе на свечаној сједници у Петровцу поводом ослобођења Будве, био је горњогрбаљски парох Миајло Бацковић
      На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје.
      „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога штој естеЦрнаГора“, рекао је отац Миајло Бацковић.
      „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога што јесте Црна Гора“, рекао је отац Миајло Бацковић.
        линк
    • Од Поуке.орг инфо,
      Исповест

      Најкраће: Исповедали су се греси који су пречили причешће, и то су озбиљне ствари. И у раној Цркви си могао или ниједном или једанпут да направиш тај грех. И то нису били греси помисли.
      Доласком визигота, лонгобарда и других, уводи се покајање за помисли. Оне почињу да се исповедају као греси. На Истоку чак и после 11 века постоји идеја испоедања помисли, али као духовни разговор, не као разрешење од греха, јер грех као такав не постоји - грех који би те одвојио од причешћа. Зато ми имамо велике духовнике који нису свештеници а руководе манастирима (нпр. св Бенедикт Нурсијски). Симеон Нови Богослов је имао лаика, Стефана, који га је исповедао. И то је све димензија духовног разговора и руковођења, корекције, која није сакраметална, јер нема опраштања грехова. Сада, помешало се то што је духовни разговор са тајном исповести у сакраменталном смислу, и добили смо праксу исповедања за глупости. Долази ти особа сваке недеље са истим "гресима". Нисам да се то искључи, и у малим и монашким заједницама треба да постоји, јер се ту контролишу особе у добром смислу те речи, па и сам то имам, али увек гледам да их подигнем и на већи ниво. Ту треба рада, ништа више. Не може преко колена.
      Говорим о проблему где се особе причешћују без исповести, а традиционалнији их гледају испод ока и осуђују. Као што и ови "либерални" гледају на ове друге као приглупе. Добро је поразговарати са свештеником ако има искуства, али је лоше разговарати са неком будалом, а таквих има у нашим редовима колико хоћеш. И такав може само да упропасти особу. Зато треба расуђивање. Традиционални нека иду и исповедају традиционалне грехе, све ће уредно бити опроштено, напреднији нека иду другде, али да не мисле да су напреднији од других. Елитизам је секташтво.
      Иди и исповедај се код неке монахиње. Не мора да буде игуманија. Или код цивила, али верног и опитног хришћанина. И добићеш и ти опроштај грехова. Јер ти греси су наше свакодневне муке, а разговор са неким ко се разуме у све то може да ти помогне. Зато се и молите једни за друге. И благосиљајте једни друге. Тиме се ствара веза љубави која треба да победи смрт.

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...