Jump to content
Danijela

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему

Recommended Posts

ТАКО ЧИНИТЕ...

Шта нам Христос говори у овонедељном Јеванђељу?
"Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима"...
Има ли шта разумније и једноставније? Има ли иједан савет који је лакше прихватити?
Како желим да се људи односе према мени, тако се ја односим према њима. И шта је ту проблем?

Рећи ћемо: па ја бих тако чинио, и понекад се трудим да чиним, али људи се не односе према мени као што би волели да се ја односим према њима. И онда ту нема никакве равнотеже. Ја чиним њима добро, они мени лоше.
И могу тако да издржим неко време, а онда више једноставно не могу. Још ако не живим сам, онда се та неравнотежа прелива и на моју породицу, моје ближње, који онда имају штету од мог идеалистичког приступа животу...
Лепо је то Боже што ми причаш, али не може се тако живети и преживети. Можда једног дана, у неком другачијем свету...

Тако ми прихватамо разне утопије које се баве рајем на земљи, само га одлажу у неизвесну будућност.
Или одбацујемо било какву наду овде, у овом свету, и остављамо све за крајњу будућност, за крај историје, Други долазак Христов.
Ионако Царство Божије и не може бити на земљи.

У оба случаја постајемо пасивни. Испуштамо свој живот из руку.
Постајемо беспомоћни, све беспомоћнији.
Заборављамо шта нам је још Христос рекао после првог, најважнијег и најједноставнијег савета.
А рекао нам је да волимо не само оне који нас воле, него и оне који нас не воле. Да дајемо шта можемо не само онима који ће нам вратити истом мером, него и онима који нам можда неће вратити никако. Да волимо и своје непријатеље. да тако будемо синови Свевишњега који је благ и према незахвалнима и злима. Да будемо милостиви као што је наш Отац. Да не правимо ми рачуницу у ономе што не можемо да сагледамо.
И то нас опет враћа на почетак.

Не можемо, Боже, да испунимо тако тежак задатак. Не можемо бити као Ти. Ако си нам задао такав циљ, што нам ниси дао и снагу потребну да се тај циљ испуни? То може само Бог, само Ти. Не и ми слаби људи.
А да ли нам је Бог рекао да одмах морамо да испунимо велики циљ? Да чим пожелимо можемо постати благи и пуни љубави као Он?

Није довољно пожелети, и не може то одмах бити. Не може се циљ нашег живота испунити одмах, јер зашто бисмо онда даље и живели. Може, наравно, али онда треба да одмах учинимо и највећи подвиг. Да из љубави дамо свој живот за другога.

И онда се ми, народ кратког даха, уздамо у прилику коју ће нам Бог можда дати као што је давао нашим прецима и прославио их у мучеништву. Тако ми несвесно прихватамо презир свакодневног труда, па и презир самог највећег Божијег дара - живота. И живот нам постаје тмуран и сив у очекивању чуда или прилике да страдамо мученички, а кад прилика дође многи ће схватити да су се погрешно, коцкарски уздали у решавање смисла живота једним потезом.
Многи ће се тада уплашити и обесмислити свој живот пасивности и чекања. Живот чисте рачунице. А зар није било боље послушати савет који нам је, Свој деци, Отац дао?

Покушајмо да пажљиво и мирно поново чујемо речи Божије. Покушајмо да сваког дана макар учинимо и нешто најмање што надилази рачуницу овог света. Да учинимо добро некоме, без обзира како он чини нама. Зра то већ не радимо у својим породицама. Проширимо своје виђење породице. И упорно чинимо тако помало сваког дана. И кад не учинимо будимо свесни да смо погрешили, остали себични, затворили се и смањили уместо да се отворимо и порастемо. Стрпљиво и преко малих ствари. И сваки дан преслишајмо себе шта смо на том пољу урадили.

Не звучи занимљиво? Не звучи велико и јуначки? Па зар није јуначки учинити добро неком ко те је увредио? Зар је мало урадити нешто добро без рачунице и икаквог очекивања да нам се врати? Сами кажемо да је то тешко. Немојмо радити оно што нам је претешко, немојмо себи задавати превише. Али можемо мало, по мало, сваки дан. И постаће нам лакше и разумљивије. Уздајмо се у помоћ Божију. Иначе све добро што постижемо, Његовом силом постижемо.
И почеће да нам стиже снага и да нам се враћа добро одакле нисмо ни слутили да ће доћи. Јер мала је наша разумна рачуница. А велика је Љубав Божија која нас све држи у себи. И јаке и слабе, и добре и лоше. Служећи њој мењамо и себе и свет. Приближавамо се Богу. Постајемо као Он. Вером у Њега и Његове речи.

Ако тако чинимо, можда успемо да учинимо наш заједнички живот подношљивијим па и лепшим. И да уместо заједничког великог страдања у којем ћемо претрпети велике муке, и у коме ће многи страдати и можда се и изгубити, можда ипак служимо Богу и једноставном детињом послушношћу. Као хришћани. Није ни немогуће, ни досадно. Узбудљиво је и радосно. Свако је појединачно ту одговоран али слушајући Оца - "ја" које расте у Богу са осталима налази и "ми" за вечност
А сваком нашем малом и несигурном дечијем кораку Отац се радује и пружених руку нас очекује и храбри нас. Зна Он добро колико је сваки такав корак за нас велики. Даће нам Он снаге.

Фотографија корисника Ненад Илић

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕВЕРНИК

Уморих се од расправи са атеистима који не желе да их зову безбожници и агностицима који не желе да их зову неверници, са верницима који не разумеју невернике, са неверницима који не разумеју вернике... па зовем у помоћ Душка Радовића и ову његову дивну причу.

"Неверник"

Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи, не пропушта.
Поваде Петру све зубе. Мисле, то је од зуба. Али није од зуба. Јер се онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабаченију и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре. А онај исти Бог дође му и у тај последњи сан. Узе скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме архангеле и серафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, ВЕЗА И ОБАВЕЗА

Свети заштитници. Веза и обавеза.
То да су нам светитељи веза код Господа, то лако разумемо. Сви стално траже неке везе: у општини, код лекара, за посао. Па онда нам је, наравно, важна и веза код Господа. А светитељ кога славимо у нашој Крсној Слави је ближњи, најближи, јака веза. Толико јака да заборавимо да и ми нешто треба лично са Господом да радимо. Некако мислимо - наш светац ће све за нас да уради. Ми и не морамо ништа. Лако заборавимо на своје обавезе. И према Господу, али и према светитељу који нашу породицу вековима не напушта,шта год ми радили.

Данас славимо Светог Димитрија.
Димитрије је био млад човек на власти. Из добре породице, способан и амбициозан. Власт у целој солунској области. Изнад себе има цареву власт. Али иако је млад, Димитрије не заборавља да и изнад цара има власт. Господ Исус Христос. И кад цар крене против Христа, Димитрије не слуша надређену власт. Противно царевом наређењу, уместо да прогони Христа, бори се за прогоњене и угрожене хришћане. Због тога је мученички пострадао. Скинут је са власти и погубљен.

Замислимо данас неког политичара коме је свети Димитрије светитељ кога прославља. Да ли ће он одрећи непосредну земаљску власт владару који иде против истине, поштења, добра, или ће изабрати каријеру која као циљ све оправдава? А мирно ће гледати у лице свог светог, као да је све у реду. Он му постаје веза не за Господа него за служење сопственим, често не баш високим циљевима. А шта би тек било да је улог његов живот, а не само каријера?

Мало је данас људи који ће се одрећи власти због служења истини, правди, милосрђу. Једва да их више има.
Мало је данас и људи који нису на власти, имају мање да изгубе од људи са великим каријерама, а да имају храбрости да стану насупрот лажи, неправди, похлепи, да се жртвују како би заштитили немоћне и угрожене.

А славимо светитеље. Славимо Светог Димитрија. Где нестаде наша обавеза? Како нас није срамота пред нашим светим рођацима? Пред прецима који су се више од нас трудили да поштују узор који су им светитељи дали? Који су се трудили да макар оправдају везу коју су незаслужено добили? Не траже они коверте, они траже макар мало нашег поштења, храбрости и доброте.

Многи око светог Димитрија нашли су у његовом примеру снагу за храброст и чињење добра по сваку цену. И млади Нестор који је светошћу учинио немогуће и савладао у борби моћног плаћеника Лија, и слуга Луп, и многи други... Савладали су своје слабости и страх, мученички су пострадали заједно са Димитријем и на крају донели победу својим пријатељима, рођацима, потомцима, свим хришћанима.
Колико свако од нас својим примером може да утиче на људе око себе? Имамо ми обавезу. И те како.
Свети Димитрије, ти који нам преносиш своју благодат не тражећи ништа за узврат, подсети нас на наше обавезе. Нас ради. Наших ближњих ради. Наших потомака ради.

Срећан нам празник великог светитеља, Светог Великомученика Димитрија Солунског. Онима који славе - срећна Слава!

45795673_2173383516269758_87051341103240

https://www.facebook.com/spcmladenovac/photos/a.2045662999041811/2173383512936425/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

СЛОБОДА У БУДУЋНОСТИ

Парадоксално, развој науке и технике у овој фази цивилизације води новим сумњама у могућност слободне људске воље. Наука све то са вољом све више своди на процесе у мозгу који се, у принципу, дају објаснити алгоритмима - методичким скуповима корака који могу да се примене у израчунавањима, решавању проблема и доношењу одлука.

Либерални хуманизам, заснован на слободи људске воље, својим слепим поверењем у развој економије, науке и технике, сам себе води у самоукидање - кад ће систем познавати човека боље него што он сам себе познаје. Тада ће уступити место диктатури од које ће се тешко бити одбранити. Зачетке процеса већ сад видимо, а пуне димензије само наслућујемо..

Православна духовност од првих векова чува знање о потреби лечења воље како би могла заиста постати слободна, и биће у будућности оружје против дехуманизације људскости. Православље управо слободу види као божанску искру у човеку.

Важно је сад сачувати веру која ће више него икад бити потребна човечанству, разочараном у хуманизам који је прогласило религијом, и спремном да се преда "објективном". Треба издржати и бити стрпљив.
Али важно је у Цркви од жара који је у њој непрекидно доступан разгорети ватру довољно јаку да осветли сумрак који наступа, како би била свима видљива. Од загледаности у прошлост храбро се окренути и ухватити у коштац са садашњошћу и будућношћу.

Наша млакост довела нас је дотле да збуњени више гледамо на оно што се дешава у захукталом свету и покушавамо да се како тако прилагодимо или само кочимо, па ни не узимамо пуним плућима ваздух како бисмо божанску ватру разгорели.

Пре свега, непрекидно треба себе да подсећамо какво чудо нам је у Цркви понуђено - сусрет Бога и човека, могућност да ако то заиста желимо од Бога будемо усвојени.
А да бисмо нашу вољу чували у том смеру, увек је било и биће потребно и нешто одрицања и жртве зарад Љубави. Ипак не иде ништа само по себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Кад се умножава број понижаваних, поткраданих, злоупотребљаваних, застрашиваних, слаганих - бесмисао завладава, друштво оболи и ствари не слуте на добар развој. 
То што ће у пуцању чира можда и бити кажњени они који понижавају, поткрадају, злоупотребљавају, застрашују, лажу људе, и чине сваковрсно насиље, може бити само привремена и невелика утеха за то што је земља темељно упропаштена.
Бесмисао и даље може да влада и да порађа нове наказне друштвене облике.

Прво што треба урадити то је људима у безнађу вратити поглед ка смислу. Смисао буди наду, а не празна обећања. Тамо где владају бесмисао и безнађе - људски живот ништа не вреди. И кад тад људски живот постаје једнаковредан мртвим стварима. Тад долазе заиста гадна времена.

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрво "Даће Бог". Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

Овако даље, да се правимо да није баш толико лоше - неће ваљати. Никако."

https://www.facebook.com/dakon.ilic?__tn__=%2CdCH-R-R&eid=ARDBmuEv0xNZLZDCHPX_MtVS5y4JITr_wyIm1qDiimmmWWuyBuLr50q9iMxjuWhN-NUD26PnKA0j2Vas&hc_ref=ARTZTse5kOD9ytC42QKi5ckSwKE20ES61qyorNLPQMoiKCzACV98MZhllT907ZOQ2BI&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 6.12.2018. at 18:35, obi-wan рече

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрво "Даће Бог". Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites

БЛУДНИ СИН

Велики пост се приближава. 
Подсећамо се једнe великe Христовe поучнe причe. Причe о блудном сину.

Проблематични млађи син тражи своју аутономију. Добија од оца свој део имања који списка живећи глупо и развратно. Остаје сам и бедан и решава да допузи назад оцу изатражи милост. И добија је.
Отац му се обрадује и направи велико весеље. Старији брат, озбиљан и праведан, наљути се на оца што мангупу који је оштетио породичну имовину приређује весеље са гозбом, а њему није никад поклонио толику пажњу, иако му је он био стално одан и послушан.

А отац каже: "Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".

Вечна поука хришћанима: Не суди. Опраштај седам пута седамдесет седам пута. Не пореди се са другима. Нека ти љубав буде једини закон...

Бог је све створио као добро. Сви смо од Бога добили своје наследство. А трошимо га како умемо, по својој памети и снази. 
Ко самовољно глупо и задовољавајући своје страсти, можда и никад није глупо потрошио део онога што му је Бог дао, ако осуди блудне синове који се враћају у Очев дом, Цркву, доћи ће у улогу старијег брата. Ако будемо искрени, препознаћемо тада у себи завист. Ако смо одани Богу без рачунице, не због тога што мислимо да смо тиме нешто заслужили и зарадили, нећемо осећати завист и нећемо осуђивати.

Али, да ли заиста ико од нас може за себе да каже да је у сваком часу и у свему био Богу одан без остатка, да није нешто радио по својој од страсти оболелој вољи? 
Да ли ико од нас нема у себи макар нешто од Блудног сина? Па кад се нађе јарким светлом осветљен Блудни син и оптужимо га у тренутку његовог покајања, зар ми онда нисмо потпуни лицемери? Завидљиви због тога што нисмо довољно грешили?

А ако не нађемо у себи ништа од Блудног сина и потпуно се поставимо у улогу старијег брата, зар нисмо онда судећи прекршили оно у шта свакодневно улажемо свој ум и срце: "... Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим".
Људски се може разумети наш отпор ка уравњивању оних који живе у одрицању и подвигу и оних који блудниче и расипају уздајући се у бесграничну љубав Очеву, али се може и разумети да треба да креативно превладамо очигледне и једноставне ситуације које нам доносе пре свега проверу наше љубави. 
А Блудни син је млађи. Млад. Ништа не зна, све учи, а често на погрешан начин.

Дај Боже да се покају сви Блудни синови, али дај Боже и да се покају све "малогрешне" судије.
Сви имамо због чега да се покајемо, а приближава нам се Велики пост. Не одмеравајмо се према мери појединачне грешности, него према мери љубави којом се спајамо са Оцем који нас непојамно, али не и безнадежно надилази. Будимо Му искрени и одани синови а не судије у Његово име. Радосно дочекајмо све покајнике. Седам пута седедамсдесет и седам пута, ако буде потребно...
И видећемо како ћемо и ми сами и наша велика црквена породица расти у љубави и радости вечног Очевог дома.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пријатељи су ме позвали да говорим на великом скупу у Београду. Нисам могао да дођем, па сам замолио Анастасију да прочита моје писмо.

...

Грађани Србије, браћо и сестре,
Црква ће увек бити уз оне који траже Истину и правду. Црква се не бави и не треба да се бави страначком политиком, али кад неправда и лаж постану очигледни, Црква има обавезу да реагује и да стане у заштиту верног народа.
Не треба да вас збуне појединачне реакције појединаца из цркве. Црква није партија и нема никакав комитет или главни одбор. Црква су сви заједно и покојни и живи и свештенство и народ, предвођени светима сви заједно у Христу, Истини.
На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.
Из поштовања према свима вама који су устали против малодушности и издаје живота, против умирања Србије, због моје жене која вам ово чита и моје деце која су међу вама, нећу вам се обратити својим домишљањима него ћу цитирати најјачи глас дијаспоре, речи вечног владике Николаја који је живот завршио далеко од Србије коју је волео само мало мање него што је волео Христа. А он је и истински глас Цркве, велики пророк који је упутио властима које се занесу самољубљем следеће речи:

„Они који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима Господе мој?…
Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Немоћни су да учине правду народу, него га застрашују плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима праведни Господе?“
„Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће и мишеви ће им пролетати коз подрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.
Гледаће туђинце у својој земљи и просиће комад хлеба од њих.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети повирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће а неће моћи умрети“.

Дај Боже памети, снаге и упорности да и њих и себе сачувамо овакве судбине!

...

Свештеник Ненад Илић

57045347_10219158904111809_3026425989044

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, obi-wan рече

На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.

Istina!!! Imala sam srecu da nedavno posetim i upoznam oca Nenada i popadiju, zaista su divni, otvoreni i pristupacni za sve. Jedno veliko pojacanje za nas ovde.:sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВЕЧЕРА У ЕМАУСУ

Двојица Христових ученика иду неким послом из Јерусалима у село Емаус.
Као што ми причамо о Христу причају и они.
Васкрсли Христос им се на путу придружи, али га они не препознају.
Он се надовеза на њихову причу о догађајима у Јерусалиму, о Исусу Назарећанину, великом пророку, силном у речи и делу, о томе како су га првосвештеници и кнезови предали да буде осуђен на смрт, а његови ученици су се надали да ће он избавити Израиљ. Узбуђено говоре о томе како га нису нашли у гробу.
Васкрсли Христос им објасни све шта је од Мојсија и пророка писало о Христу, али два сапутника га и даље не препознају.
Баш као што и ми говоримо о Христу, баш као што читамо шта су о њему рекли теолози. Слушамо, говоримо али га не препознајемо...
И онда величанствени тренутак ове приче.
На вечери у Емаусу Христос за трпезом узе хлеб, преломи га и даде га двојици ученика.
"А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих".
Препознали су га при ломљењу хлеба... Није им поновио али они су се сетили: "Примите, једите, ово је тело моје..."
И кад су га препознали - постао је за њих невидљив.
Први порив им је био да се одмах врате осталима да сведоче да су срели васкрслог Христа и да су га препознали у ломљењу хлеба.
Христос их је подсетио на место препознавања - Свету Литургију. И склонио се испред њихових очију. Да би Га они пронашли у себи, да би и сами наставили ка Царству Божијем. Као кад деца проходају.
На свакој литургији дешава се што и у Емаусу. Једино што смо изгледа ми обично или превише поспани или никако да проходамо. Иначе бисмо после те вечере изјурили у свет и сви би знали зашто се затварамо и Кога срећемо у нашим црквама.
На слици: Христос ломи хлеб и даје га ученицима за трпезом у Емаусу, а у Грачаници. На Косову.

Христос васкрсе!

...

58374147_10219282596124032_6335099645185

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЉУДИ И ДЕМОНИ

Двојица мучених од демона, бесова, бесомучни.
Не можемо њих да оптужимо. У самој речи бесомучни је њихово мучеништво. Не дао нам Бог памети која ће сама истраживати због чега су баш они бесомучни. Да нису ипак нешто криви? Што бесови не муче остале добре хришћане?...

А ко каже да их не муче? Ко зна колики је укупан број оних које бесови данас муче мање или више. Тек од скора смо пристали да ако некога бесови натерају на самоубиство и даље се ради о мученицима, а не о онима које треба осуђивати, изопштавати.

Људи и бесови... Не могу се никад поистоветити. Бесови проговарају из гергесеинских бесомучних. Прозивају Бога, оптужују га. Представљају се као немоћни. А онда моле понизно Бога да их пусти да кад напусте мучене људе могу да уђу у крдо презрених животиња, свиња. Јадни демони... ☺️

А Христос све види. Види њихову злобну намеру, па ипак им допушта да пређу у свиње. Богочовек види кроз време и унапред и уназад оно што људи не виде, а ни демони заслепљени сами собом, мада и они ослобођени тела и земаљских закона имају поглед који може да дотакне будуће догађаје. И то често користе да поробе људе. Ипак, не виде оно што Бог види.

Демони улазе у свиње које ће подавити у језеру, мору, како би тиме изазвали гнев околних становника, посебно власника свиња. Који неће бити захвални због исцељења два људска бића него ће бити незадовољни због жртвовања бесловесне стоке. А Бог види њихову намеру и допушта им.
И долазе мештани и зазирући од онога који изгони демоне ипак траже да оде из њиховог краја. Да их остави на миру са њиховим ограничењима, њиховом себичношћу, њиховим освојеним лажним миром. Да им не наноси материјалну штету. Макар то била цена спасења људи.
И Христос их напушта.

Каква драма! Каква лекција заувек. Није то само Генисарет, нису то само свиње, нису то два бесомучна. Запамтите ово. Сетите се овог кад год вам "здрав разум" налаже да ставите личну корист и сигурност испред добробити ближњих!
И немој отићи од нас, Христе, као што си отишао са Генисаретског језера кад су ти тамошњи људи то тражили.
Ако неко од нас то и тражи, не зна шта тражи! Чуј нас који Tе волимо и призивамо, ако смо и малобројни! И дај нам снаге да нам љубав буде јача од рачунице коју нам диктира свет.

https://www.facebook.com/dakon.ilic?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBZ7DcS9qTIdfjEtOFiWW2ZcGGW4Pz135q26_cf-AKFPssGERRHM6SseIEKtNoFPwKH1UY0WPcEwOwO&hc_ref=ARQeWv31YpIqOVr2vYqoFcm8yH-Q3kjEsmYoD2pA4h1mnp1HfF_w7N9NIHimA-ffBGA&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites

СРБИ СВЕТОМ НИКОЛИ

Понекад није на одмет поновити...

Свети Николаје Мирликијски Чудотворче,
Сабраћемо се око тебе у домовима оних који те прослављају као своју Крсну Славу. 
Не замери нам што ћемо по нашем обичају можда превише пажње посветити посним специјалитетима и добрим винима. И то је због љубави. Радујемо са да макар једном годишње у сусрету са људима које ретко срећемо потврдимо да смо живи, па можда помало и заборавимо због кога смо се окупили. 
Немамо много прилика осим наших Слава да се саберемо, да се осетимо повезани са нашим прецима, да се осетимо повезани и ван наших породичних и најтешњих пријатељских веза, да се сетимо да нисмо усамљени и да имамо свој народ и своју цркву, да разменимо мишљења, да се слажемо и да се не слажемо, а да се при том не нужно и посвађамо.
Ти нас, Свети Чудотворче немој заборавити, многи од нас мисле да нас сад већ само чуда могу спасити. У љубави Христовој сети нас се, моли се за нас и помози нам да се вратимо на пут са кога смо склизнули и не умемо сами да се вратимо.

Срећна Слава !                          19.12.2018. otac Nenad Ilic

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Назива је словесном службом зато што. при жртвовању не обавља никакву радњу, него ово приношење Дарова савршава користећи се само литургијским речима.     2. Наиме, оно прво приношење Дарова представља дело које људи могу учинити, а пошто га свештеник обавља, може бити названо делатном службом. Оно друго, односно претварање Дарова у божанско Тело и Крв – а што представља само жртвовање – будући да то превазилази човекове моћи, остварује благодат Божија, док се свештеник само моли.   3. Према томе, иако приношење жртве представља и дело и опипљиву стварност, свештеник на њој не обавља никакву радњу осим изговарања речи, те са правом каже како не приноси делатну, него словесну службу.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Драгана Милошевић,
      Отац Миајло Бацковић: На Секулину химну не устајем јер сам прави антифашиста
      На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје
      Једина званица која је сједјела током интонирања актуелне химне Црне Горе на свечаној сједници у Петровцу поводом ослобођења Будве, био је горњогрбаљски парох Миајло Бацковић
      На питање новинара због чега не устаје на химну, Бацковић је одговорио да је истински антифашиста и прави Црногорац који не пристаје на компромисе са истином и нова тумачења историје.
      „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога штој естеЦрнаГора“, рекао је отац Миајло Бацковић.
      „Данас када се сјећамо 75 година ослобођења Будве од фашиста било би лицемјерно устати на химну Павелићевог министра Секуле Дрљевића. Ово није чин непоштовања моје ЦрнеГоре, већ начин да укажем на режимске покушаје гажења свега онога што јесте Црна Гора“, рекао је отац Миајло Бацковић.
        линк
    • Од Поуке.орг инфо,
      Исповест

      Најкраће: Исповедали су се греси који су пречили причешће, и то су озбиљне ствари. И у раној Цркви си могао или ниједном или једанпут да направиш тај грех. И то нису били греси помисли.
      Доласком визигота, лонгобарда и других, уводи се покајање за помисли. Оне почињу да се исповедају као греси. На Истоку чак и после 11 века постоји идеја испоедања помисли, али као духовни разговор, не као разрешење од греха, јер грех као такав не постоји - грех који би те одвојио од причешћа. Зато ми имамо велике духовнике који нису свештеници а руководе манастирима (нпр. св Бенедикт Нурсијски). Симеон Нови Богослов је имао лаика, Стефана, који га је исповедао. И то је све димензија духовног разговора и руковођења, корекције, која није сакраметална, јер нема опраштања грехова. Сада, помешало се то што је духовни разговор са тајном исповести у сакраменталном смислу, и добили смо праксу исповедања за глупости. Долази ти особа сваке недеље са истим "гресима". Нисам да се то искључи, и у малим и монашким заједницама треба да постоји, јер се ту контролишу особе у добром смислу те речи, па и сам то имам, али увек гледам да их подигнем и на већи ниво. Ту треба рада, ништа више. Не може преко колена.
      Говорим о проблему где се особе причешћују без исповести, а традиционалнији их гледају испод ока и осуђују. Као што и ови "либерални" гледају на ове друге као приглупе. Добро је поразговарати са свештеником ако има искуства, али је лоше разговарати са неком будалом, а таквих има у нашим редовима колико хоћеш. И такав може само да упропасти особу. Зато треба расуђивање. Традиционални нека иду и исповедају традиционалне грехе, све ће уредно бити опроштено, напреднији нека иду другде, али да не мисле да су напреднији од других. Елитизам је секташтво.
      Иди и исповедај се код неке монахиње. Не мора да буде игуманија. Или код цивила, али верног и опитног хришћанина. И добићеш и ти опроштај грехова. Јер ти греси су наше свакодневне муке, а разговор са неким ко се разуме у све то може да ти помогне. Зато се и молите једни за друге. И благосиљајте једни друге. Тиме се ствара веза љубави која треба да победи смрт.

    • Од Логос,
      Овде су неки упали у заблуду мислећи како свештениково помињање светитеља пред Богом представља молитву за њих, а не благодарност. Не знам где су они нашли повода за таква размишљања. Јер, повода за такво веровање не могу пронаћи ни у радњама које се овде обављају ни у речима којима се служба савршава.     2. Из самих свештених радњи јасно је да оне не допуштају да се тако нешто и помисли. Јер, ако се Црква моли за светитеље, онда би свакако требало да тражи све оно што иначе увек тражи. А шта је то што тражи за умрле? То је отпуштење грехова, наслеђе Царства, покој у наручју Авраамовом заједно са светима, који су стекли савршенство. То је молитва Цркве, и осим овога она ништа више не тражи за своје упокојене. На то је ограничена наша молитва Богу. Јер, није допуштено да човек тражи све што зажели, него и у томе постоји закон и граница коју није допуштено преступити. „… Јер не знамо шта ћемо се молити као што треба, него сам Дух се моли за нас, односно поучава нас за шта треба да се молимо. Тако су ове речи схватили учитељи Цркве.   3. Према томе, погледај има ли у било којој служби или молитвословљу нешто осим онога што је речено – и нећеш ништа пронаћи.   4. Помолиће се, дакле, свештеници за отпуштење грехова оних који су без кривице као да је кривица још увек на њима; помолиће се да свети нађу покоја међу светима као да они још нису свети; помолиће се за савршенство савршених као да они још нису савршени.   5. Тако, свакако, греше – на један или на други начин. Наиме, или признају блаженство и савршенство светих, те тиме вољно празнослове пред Богом упућујући непотребне молитве за свете; а то више приличи људима који се изигравају са Божанством неголи свештеницима. Или се, опет, мислећи да тиме користе светима, озбиљно моле за њих, чиме одричу њихову славу. То не представља хулу само на светитеље, већ и на Самога Бога, као да Он, тобоже, није одржао Своја обећања којима је обећао даће прославити свете и да ће им предати Царство.   6. Оба ова начина представљају праву хулу. С једне стране, светима у потпуности признају блаженство, а са друге стране, поступају као они који светима одричу блаженство. Јер оне, за које верују да су блажени, да су уврштени међу синове и да су наследници Царства, проглашавају ненаграђенима и презренима и кривима тиме штосе на такав начин моле за њих.   7. Тако се, дакле, из самих ствари види да је неумесно сматрати да жртва коју Црква за своје свете приноси Богу, има својство прозбе.   8. Погледајмо и саме речи молитве: Још Ти приносимо ову словесну службу за преминуле увери праоце, Оце, патријархе, пророке, апостоле, проповеднике, Еванђелисте, мученике, исповеднике, подвижнике, и за сваки дух праведника, преминулог у вери. Особито за Пресвету, Пречисту, Преблагословену, славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију; за светог Јована, пророка, Претечу и Крститеља, за свете славне и свехвалне апостоле (… ) и за све твоје свете, чијим молитвама посети нас, Боже. И помени све преминуле у нади на васкрсење у живот вечни, и упокој их, Боже наш, где сија светлост Лица Твога.   9. То су речи молитве, и нема у њима никакве прозбе упућене Богу за свете, нити свештеник за њих иште нешто од онога што је уобичајено. Али, кад помиње остале престављене вернике, он одмах придодаје прозбу за њих, јер каже: Упокој их где сија светлост Лица Твога. Но, кад је о светима реч, дешава се сасвим обратно: не само да се не моли за њих, него их чак позива у заштиту. Јер, тек што помене и поброји светитеље, свештеник додаје: чијим молитвама посети нас, Боже.   10. Оно, међутим, што највише показује да ове речи не представљају неку прозбу и искање од Бога, већ благодарност Богу за светитеље, јесте то што је у ово набрајање уврштена и Мајка Божија. Јер, не би она ту била уврштена да је онима који су овде побројани, потребно икакво посредништво, и то не само од стране човечанског свештенства, него и од стране анђела; јер је она и од тих најузвишенијих духова неупоредиво светија.   11. Али, рећи ће неко, Христос је Онај Који ову свештену радњу савршава. Према томе, шта је чудно у томе ако Он и посредује за светитеље и за саму Своју Мајку?   12. Али, нема никаквог разлога да то чини; јер није то начин Христовог посредовања. Он је заиста постао „посредник између Бога и људи“, али не уз помоћ неколико речи и молитава, но Самим Собом; тиме што је Он исти и Бог и човек, сјединио је Бога са људима постављајући Себе као заједничку међу двеју природа. Мислити да Он увек посредује у молитвама свете Литургије, то је сасвим погрдно и неумесно.   13. Иако је Христос Онај Који савршава свету Литургију, ипак нећемо Њему приписати све што се на тој служби чини и изговара. Наиме, дело и циљ ове свете Тајне, односно освећење Дарова и освећење верника, Он Сам остварује, а молитве и молбе и прозбе у вези са тим приноси свештеник; јер оно прво припада Господу, а ово друго слузи. Свештеник се моли, Он испуњава молитве; Спаситељ дарује, а свештеник благодари за то што је даровано; свештеник приноси Дарове, а Господ их прима. Приноси, наравно, и Господ, али он Оцу приноси Самога Себе и ове Дарове, кад они постану Он Сам, односно кад се претворе у Његово Тело и Његову Крв. А пошто Самога Себе приноси, због тога се и вели да је Он исти и Који приноси и Који се приноси и Који прима; Он приноси и прима као Бог, а приноси се као човек. Но, Хлеб и Вино, који су још увек Дарови, приноси свештеник, а прима их Господ.   14. Којим чином Он прихвата ове Дарове? Освећујући их и претварајући их у Своје Тело и у Своју Крв. А у складу са оним што смо већ рекли, примање значи усвајање. То је начин на који Христос савршава ову свештену радњу. То је оно што сачињава Његово свештенство.   15. Но, ако и поред овога што је речено, неко ипак тврди да литургијске молитве – или све, или само поједине од њих – представљају речи Христове, тај се не разликује много од оних непобожних који су се дрзнули да оспоре славу Његову. Прочитај све молитве, и схватићеш да све речи у њима јесу речи слугу. Прочитај и ону молитву у којој свештеник помиње светитеље, а коју они дрско приписују Христу, и нећеш у њој пронаћи ништа што приличи Сину равночасном са Оцем, него све речи у њој приличе слугама. Пре свега, ово није Евхаристија само једног човека, него заједничка благодарност свеколиког људског рода;у њој благодаре људи који су сагрешили, али које ипак није напустило човекољубље Божије. Затим, ова благодарност није упућена само Оцу, него и Сину и Духу Светоме; у њој верници помињу и Мајку Божију, као што слуге помињу своју господарицу, и траже да се њеним заступништвом и заступништвом светитеља удостоје и посете Промисла Божијег.   16. Шта ово има заједничко са једним Господом, Јединородним Сином Божијим, безгрешним, Господом свега? Благодаримо, вели, Теби и Јединородноме Сину Твоме. Па зар Христос благодари Јединородноме Сину Божијем? Јер, ево, тада ће бити два сина; у складу са безумљем Несторијевим. Толико је безбожно и неразумно сматрати да Христос заступа светитеље и приписивати Му такво заступништво и посредништво!   17. Показало се, дакле, да није у томе смисао ових свештених образаца. Оно што преостаје јесте да ове речи не представљају прозбу, негоблагодарност.   18. Да, рећи ће неко, али то не допушта израз за, који очито има прозбено значење, пошто овај предлог то хоће да назначи. Но, то није обавезно; јер он не показује увек прозбу. Наиме, користимо ову реч не само када молимо, него и када благодаримо. То се може видети на многим примерима, па и у самој молитви о којој је реч. За све то, каже молитва, ми благодаримо Теби и Јединородноме Сину Твоме и Духу Твоме Светоме…, за сва знана и незнана… доброчинства, благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку. Видиш ли да се реч за и при благодарењу користи. Према томе, нема никаквог оправдања за ову заблуду.   19. Тако је, дакле, немогуће да помињање светих представља прозбу. Да је то помињање благодарствено, најпре показује чињеница да није прозбено. Јер, сигурно мора бити једно од ово двоје – или прозбено или благодарствено будући да само на та два начина помињемо Богу сва она добра која нам чини, било да хоћемо да их примимо, било да смо их већ примили; тако оно прво бива прозба, а ово друго благодарност. Ово помињање показује и то да савршенство које светитељи стичу, представља највећи дар који Бог даје људима, и због тога је неприлично да Црква не исповеда захвалност Богу за своје свете. А опет, зашто савршенство светитеља називам највећим од свих дарова које Бог даје човеку? Па она цела јесте дар Божији! Јер, од свих добара која је Бог учинио роду људском, ово је врхунац и циљ: хорови светих; а због тога добра створено је за нас небо и земља и све што је видљиво. Због тога постоји рај, због тога су пророци, због тога је Сам Бог примио на Себе тело, због тога су речи Божије, Његова дела, Његова страдања, Његова смрт: да би се људи са земље преселили на небо и да би постали наследници тамошњег Царства.   20. Према томе, ако у овој свештеној служби постоји благодарност, и ако су Дарови благодарствени исто као што су и прозбени, тада је нужно да главни разлог и полазиште Евхаристије буду савршени светитељи.   21. Уосталом, шта је то што нам Евхаристија пружа? Зар није то чињеница да смо тражили и да смо тражено добили? То је свакоме јасно. Према томе, оно због чега благодаримо, истоветно је са оним што тражимо.   22. Дакле, шта је то што Црква тражи од Бога? То је оно што ју је Сам Господ научио да тражи, односно то је Царство Његово, како би га верници наследили и како би постали свети као што је свет Он Који их је на то позвао. Ако та добра Црква тражи и моли од Бога, јасно је да за њих и благодари. Наиме, моли се да верници буду савршени у светости, и зато је природно и неопходно да благодари Богу за оне свете који су већ савршени у светости. Због те благодарности Богу за светитеље, ова служба се и назива Благодарење. Јер, иако Црква на овом месту помиње и много другога, светитељи ипак представљају испуњење свих ових захтева, те она благодари за савршенство које су светитељи стекли. Јер, све што је Господ учинио, учинио је да би сабрао хор светих, а тако и Црква, када слави Бога за сва она добра, чини то гледајући на хор светих. Зато је Спаситељ предао ову Тајну благодарећи Оцу, јер је са Њим требало да нам отвори небо и да тамо сабере овај сабор првородних.[30] Дакле, Црква се на Њега угледа када Дарове приноси не само на прозбени него и на благодарствени начин. Наравно, ово показује и на друге начине, а особито молитвом у којој је садржан сав циљ свете Литургије. Наиме, пошто наброји све што нам је Бог даровао и пошто заблагодари за све, те на концу помене како је Господ дошао у телу, предао нам ове свете Тајне и поручио да и ми тако исто чинимо, молитва овако завршава: Сећајући се, дакле, ове спасоносне заповести и свега што се нас ради збило: крста, па набројавши све што после крста следи, каже: Твоје од Твојих Теби приносећи због свега и за све, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш.   23. Видиш ли? Сећамо се, вели, Твојих доброчинстава и зато Ти ове Дарове приносимо. У томе и јесте благодарност: да Даровима указујемо почаст своме Добротвору за добра која нам је подарио. А затим, још јасније исказујући своју благодарност, каже: Приносећи Ти ове дарове, Тебе певамо, Тебе благосиљамо, Теби благодаримо, Господе, и молимо Ти се, Боже наш. У томе је, вели Црква, смисао приношења Дарова: у слављењу, у благодарењу, у прозби, као што смо од самог почетка говорили; тако да то приношење истовремено буде и благодарност и прозба.   24. Ово чинимо, вели Црква, сећајући се две ствари: заповести коју нам је Он дао, говорећи: „Ово чините за мој спомен“, и свега што се нас ради збило. Јер, уопште, сећање на доброчинства која су нам учињена, подстиче нас на то да узвратимо, те да и ми нешто принесемо Ономе Који нам је небројена добра даровао; а сећање на заповест учи нас томе какво треба да је наше уздарје и које дарове треба да принесемо.    Приносимо Ти онај исти принос који је и Јединородни Твој Син принео Теби, Богу и Оцу; и приносећи га, благодаримо јер је и Он, приносећи Ти Дарове, благодарио. Због тога ми овоме приносу Дарова не прилажемо ништа своје; јер ни сами Дарови нису наше дело, него Твоје; јер Ти си Саздатељ свега. Нити овај начин служења представља наш изум, нити смо га ми сами зажелели, нити смо сами себе покренули на овакво служење, него си нас Ти томе научио, и Ти си нас, преко Јединороднога Сина, на то подстакао. Због тога, све ово што приносимо, потиче од онога што си нам Ти дао; све је ово Твоје због свега и за све.   25. Тако и за сам евхаристијски принос изнова дугујемо Богу благодарност јер ништа од овога приноса није наше, него је све Његов дар; јер чак и то да желимо и да обављамо приношење, није наше – Он је Тај „Који чини у вама“, како вели божански Апостол. Због тога се у молитвама и каже: Благодаримо Ти и за ову службу, коју си изволео да примиш из наших руку.   26. То је, дакле, оно што нас учи да помињање светих на светој Литургији не представља прозбу упућену Богу за њих, него благодарност.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Нећу служити ономе у шта више не верујем, било да се то назива мојим домом, мојом отаџбином, или мојом црквом. И покушаћу да се изразим у неком облику живота или уметности најслободније и најцеловитије што могу.[1]
       
      У овим речима Џојсовог јунака Стивена Дедалуса откривамо саму суштину „беспомоћности хришћанства пред савременом трагедијом човека.”[2] Шта подразумевамо под „беспомоћношћу хришћанства” и под „савременом трагедијом човека”? 
      Стивен Дедалус је био задивљен стваралачким могућностима које пружа језик.
      Ниједној од својих ранијих страсти није се, као овој, тако свесрдно предао: чинило му се сада да је бити монах само половина од онога што значи бити уметник.[3]
      Млади Стивен Дедалус не жели да служи ономе у шта више не верује. А престао је да верује у своју цркву зато што је сматрао да је човек потпуно слободан једино као уметник, а не као монах. Шта је то што уметник поседује, а што недостаје монаху или свештенику? Зашто је хришћанство само половина од онога што је уметност? У грчком језику, реч “ποιητής” означава како песника тако и творца. Зар је Христос само Искупитељ, или је можда и Творац, и песник? И ако је Христос Архипастир и Првосвештеник, зар то не значи је потребно бити песник да би се било свештеник? Можда проблем није у Христу, већ у клиру и теологији који су извитоперили Христов лик? Можда је управо ово преиначавање одговорно што се „хришћанство до данас”, према речима Николаја Берђајева, „није у потпуности открило као религија слободе”.[4]
      Оци Цркве пишу да је човек свештеник, свештеник творевине. Претпоставимо да у свом пра-изворном значењу ова два појма имају једнако значење. То би значило да је Бог створио човека као песника творевине. Можда је Џојсова визија човека као песника много ближа непатвореном Божијем науму од извитопереног појма који заступа класична хришћанска теологија? Да ли је заиста немогуће замислити да појмови свештеника и песника у суштини могу бити једнаки? 
      Џерард Манли Хопкинс, један од најбољих писаца Викторијанског раздобља, и члан нашег Колеџа, дубоко је страдао покушавајући да помири ова два позива у свом животу. У једном писму Хопкинс се јада:
      Надугачко си ми придиковао о ексцентричностима. Авај, толико тога сам о њима слушао, и још више због њих страдао, због њих сам заправо потпуно и непоправљиво уништен, у толикој мери да су моје тобожње ишчашености постале болна тема.[5]
      О. Софроније Сахаров, велики руски мистик и писац, тврдио је да не можемо бити хришћани ако нисмо песници. Но, можда су ове речи само романтично виђење јединства хришћанства и поетског стваралаштва? Као што знамо, пре него што ће постати искушеник у језуитском реду, Хопкинс је спалио своје песме. Веома слично Џојсу, који је такође намеравао да постане језуитски свештеник, и који је образовање стекао у језуитском Клонгоуз колеџу, Хопкинс пише ове трагичне речи једном пријатељу:
      И даље желим да пишем, а као свештеник бих то такође могао да радим, истина не толико слободно колико бих желео, тачније, ништа или сасвим мало када је реч о стиховима, а несумњиво само оно што би служило задатку моје цркве.[6]
      Да ли то Хопкинс говори да може служити својој цркви само тако што ће се одрећи своје слободе? У једном другом писму, Хопкинс описује судбину уметника у Цркви:
      Цвет омладине ове земље у великом броју је ушао у језуитски ред. Међу њима, колико мора бити да је песника, колико уметника најразличитије врсте! Али Језуити су до сада ипак дали тек неколицину поета. Међутим, када бисмо поближе погледали, испоставило би се, верујем, да је било нечег изузетног у околностима њиховог живота, или, како би се то рекло, неуравнотеженог у њиховој каријери.[7]
      Поставили смо питање о савременој трагедији човека и о беспомоћности хришћанства. Суштина ове трагедије се састоји у томе што човек не пристаје само на слободу од – на слободу од страсти – већ тражи и слободу за – слободу за бесконачно стваралаштво. „Слобода је моћ да се ствара ни из чега”,[8] писао је Берђајев, али у хришћанству се поглавито сусрећу само закон и искупљење. Берђајев примећује:
      Ниче је горео стваралачком чежњом. Када је реч о религији, знао је једино за закон и искупљење, али у њима није могао да нађе откровење о стваралачком позиву човека. И зато је омрзнуо Бога, јер је био опседнут погрешном идејом према којој је људско стваралаштво немогуће ако Бог постоји.[9]
      С обзиром да је створен по икони Божијој, да би био слободан човек мора имати способност стварања сличну оној којом располаже Бог. Пред собом, међутим, имамо створени свет који, наводно, ограничава нашу слободу. Али када би свет заиста био довршен и када му се ништа ново не би могло додати, то би значило да нам Творац није подарио истинску слободу.
      Могуће је, међутим, претпоставити да медијум створеног света не ограничава наше стваралаштво. Можда природа језика, музичких хармонија и боја пружа могућност неограниченог стваралаштва? У роману У трагању за изгубљеним временом Пруст пише о композитору Вентеју:
      Знао је да поље које стоји музичару на располагању није некаква бедна клавијатура од седам нота, него једна несамерљива клавијатура, готово још сва непозната…[10]
      Хришћанска мисао је, на жалост, пропустила прилику да нагласи како медијум створеног света пружа могућност за неограничено стваралаштво. Хришћанство схвата човека као свештеника творевине и тајна његове слободе се крије управо у овом позиву. Зато је неопходно установити да ли овако замишљено свештенство одиста оваплоћује стваралачки идеал.
      Неки од најутицајнијих савремених теолога тврде да је суштина свештенства у приношењу дарова хлеба и вина на олтар, а при том се хлеб и вино схватају као симболи целокупне творевине. Свештеник, дакле, приноси дарове Богу и моли се за њихово освештавање. Значајно је то, кажу, што човек не приноси просто пшеницу и грожђе већ их прерађује у хлеб и вино.[11] Суштински чин преображавања који следи је, међутим, искључиво Божије дело. Свештеникова дужност је, чини се, сведена на то да обавља релативно пасивну молитву – и да буде пекар и винар. 
      Свети Максим Исповедник, један од најзначајних писаца Цркве, видео је човека као далеко активније биће. Шта значи бити активан у случају људског бића? Људско биће је, пре свега, „биће које је обдарено силом логоса”, то јест, поседује моћ да ствара и тумачи значења. Управо стога се унутрашњи смисао Евхаристије и свештенства крије у искупљивању творевине, тако што ће човек, по Максимовим речима, „понудити Богу умна значења творевине”.[12] „Умно значења творевине”, пак, јесте оно што је Хопкинс називао inscape, што су код Џојса означавали појмови quidditas или whatness,[13] а што се код Пруста појављује под именом „опште суштине ствари”.[14]
      Медијум створеног света не само да не ограничава, већ захтева човеков урођени порив ка поетском стварању ex nihilo. Црквени писци схватају свет као уметничко дело а Бог се назива уметником par excellence. Хајдегер пише: 
      Мишљење бића јесте првобитни облик поетизовања.[15]
      Да би се понудило умно значење божанског уметничког дела потребно је створити друго уметничко дело. И управо обављајући песнички позив човек постаје свештеник творевине. 
      „Поетизујућа суштина мишљења чува владање истине бивствовања”, додаје Хајдегер.[16] Спасење света, дакле, зависи од наше моћи да сагледамо пуну истину његовог бића, и да ту истину мислимо и изразимо на поетски начин. Али наш свештенички однос према творевини не састоји се само у томе што бисмо ми понављали значења која је Бог већ усадио у све постојеће. Берђајев тврди да Бог не може и не жели да зна шта ће човек створити. Бог жели да га човек изненади својим песничким стваралаштвом.
      О. Софроније је, дакле, био у праву. Свештеници смо утолико, уколико смо песници творевине. А поета има моћ вечно-новог стварања, кадар је да обогати и прошири божанско биће, што представља слободу у њеном исконском и суштинском облику. 
      Хришћанство би коначно требало да себе открије и обзнани као религију поетског свештенства. Не само, дакле, као религију слободе, већ као религију у којој је слобода врховни императив. Ако то не учини, биће и даље „беспомоћна пред савременом трагедијом човека”. И цвет сваког будућег нараштаја ће говорити: „Не желим да служим ономе у шта више не верујем.”
       
      * Проповед одржана у капели Бејлиол колеџа у Оксфорду, 29. маја 2011. године.
       
      Извор: Теологија.нет

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...