Jump to content
Danijela

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему

Recommended Posts

СЛОБОДА У БУДУЋНОСТИ

Парадоксално, развој науке и технике у овој фази цивилизације води новим сумњама у могућност слободне људске воље. Наука све то са вољом све више своди на процесе у мозгу који се, у принципу, дају објаснити алгоритмима - методичким скуповима корака који могу да се примене у израчунавањима, решавању проблема и доношењу одлука.

Либерални хуманизам, заснован на слободи људске воље, својим слепим поверењем у развој економије, науке и технике, сам себе води у самоукидање - кад ће систем познавати човека боље него што он сам себе познаје. Тада ће уступити место диктатури од које ће се тешко бити одбранити. Зачетке процеса већ сад видимо, а пуне димензије само наслућујемо..

Православна духовност од првих векова чува знање о потреби лечења воље како би могла заиста постати слободна, и биће у будућности оружје против дехуманизације људскости. Православље управо слободу види као божанску искру у човеку.

Важно је сад сачувати веру која ће више него икад бити потребна човечанству, разочараном у хуманизам који је прогласило религијом, и спремном да се преда "објективном". Треба издржати и бити стрпљив.
Али важно је у Цркви од жара који је у њој непрекидно доступан разгорети ватру довољно јаку да осветли сумрак који наступа, како би била свима видљива. Од загледаности у прошлост храбро се окренути и ухватити у коштац са садашњошћу и будућношћу.

Наша млакост довела нас је дотле да збуњени више гледамо на оно што се дешава у захукталом свету и покушавамо да се како тако прилагодимо или само кочимо, па ни не узимамо пуним плућима ваздух како бисмо божанску ватру разгорели.

Пре свега, непрекидно треба себе да подсећамо какво чудо нам је у Цркви понуђено - сусрет Бога и човека, могућност да ако то заиста желимо од Бога будемо усвојени.
А да бисмо нашу вољу чували у том смеру, увек је било и биће потребно и нешто одрицања и жртве зарад Љубави. Ипак не иде ништа само по себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Кад се умножава број понижаваних, поткраданих, злоупотребљаваних, застрашиваних, слаганих - бесмисао завладава, друштво оболи и ствари не слуте на добар развој. 
То што ће у пуцању чира можда и бити кажњени они који понижавају, поткрадају, злоупотребљавају, застрашују, лажу људе, и чине сваковрсно насиље, може бити само привремена и невелика утеха за то што је земља темељно упропаштена.
Бесмисао и даље може да влада и да порађа нове наказне друштвене облике.

Прво што треба урадити то је људима у безнађу вратити поглед ка смислу. Смисао буди наду, а не празна обећања. Тамо где владају бесмисао и безнађе - људски живот ништа не вреди. И кад тад људски живот постаје једнаковредан мртвим стварима. Тад долазе заиста гадна времена.

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрво "Даће Бог". Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

Овако даље, да се правимо да није баш толико лоше - неће ваљати. Никако."

https://www.facebook.com/dakon.ilic?__tn__=%2CdCH-R-R&eid=ARDBmuEv0xNZLZDCHPX_MtVS5y4JITr_wyIm1qDiimmmWWuyBuLr50q9iMxjuWhN-NUD26PnKA0j2Vas&hc_ref=ARTZTse5kOD9ytC42QKi5ckSwKE20ES61qyorNLPQMoiKCzACV98MZhllT907ZOQ2BI&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 6.12.2018. at 18:35, obi-wan рече

Дужност Цркве (рукоположеног свештенства и свих верујућих) је да се у временима кад бесмисао завладава свом снагом баци на сведочење смисла.
Ако на време не покренемо себе на подвиг - наша одговорност као чувара истинског смисла биће преогромна. Оправдања нам неће бити од помоћи. Ни малокрво "Даће Бог". Једино што нас може оправдати је велики и искрен труд, до границе наших снага. А Бог помаже најпре тамо где људи дођу до границе својих снага, где пронађу границу својих могућности.

:skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites

БЛУДНИ СИН

Велики пост се приближава. 
Подсећамо се једнe великe Христовe поучнe причe. Причe о блудном сину.

Проблематични млађи син тражи своју аутономију. Добија од оца свој део имања који списка живећи глупо и развратно. Остаје сам и бедан и решава да допузи назад оцу изатражи милост. И добија је.
Отац му се обрадује и направи велико весеље. Старији брат, озбиљан и праведан, наљути се на оца што мангупу који је оштетио породичну имовину приређује весеље са гозбом, а њему није никад поклонио толику пажњу, иако му је он био стално одан и послушан.

А отац каже: "Чедо, ти си свагда са мном, и све моје јесте твоје. Требало је развеселити се и обрадовати, јер овај брат твој мртав беше, и оживе; и изгубљен беше, и нађе се".

Вечна поука хришћанима: Не суди. Опраштај седам пута седамдесет седам пута. Не пореди се са другима. Нека ти љубав буде једини закон...

Бог је све створио као добро. Сви смо од Бога добили своје наследство. А трошимо га како умемо, по својој памети и снази. 
Ко самовољно глупо и задовољавајући своје страсти, можда и никад није глупо потрошио део онога што му је Бог дао, ако осуди блудне синове који се враћају у Очев дом, Цркву, доћи ће у улогу старијег брата. Ако будемо искрени, препознаћемо тада у себи завист. Ако смо одани Богу без рачунице, не због тога што мислимо да смо тиме нешто заслужили и зарадили, нећемо осећати завист и нећемо осуђивати.

Али, да ли заиста ико од нас може за себе да каже да је у сваком часу и у свему био Богу одан без остатка, да није нешто радио по својој од страсти оболелој вољи? 
Да ли ико од нас нема у себи макар нешто од Блудног сина? Па кад се нађе јарким светлом осветљен Блудни син и оптужимо га у тренутку његовог покајања, зар ми онда нисмо потпуни лицемери? Завидљиви због тога што нисмо довољно грешили?

А ако не нађемо у себи ништа од Блудног сина и потпуно се поставимо у улогу старијег брата, зар нисмо онда судећи прекршили оно у шта свакодневно улажемо свој ум и срце: "... Опрости нам дугове наше као што и ми опраштамо дужницима нашим".
Људски се може разумети наш отпор ка уравњивању оних који живе у одрицању и подвигу и оних који блудниче и расипају уздајући се у бесграничну љубав Очеву, али се може и разумети да треба да креативно превладамо очигледне и једноставне ситуације које нам доносе пре свега проверу наше љубави. 
А Блудни син је млађи. Млад. Ништа не зна, све учи, а често на погрешан начин.

Дај Боже да се покају сви Блудни синови, али дај Боже и да се покају све "малогрешне" судије.
Сви имамо због чега да се покајемо, а приближава нам се Велики пост. Не одмеравајмо се према мери појединачне грешности, него према мери љубави којом се спајамо са Оцем који нас непојамно, али не и безнадежно надилази. Будимо Му искрени и одани синови а не судије у Његово име. Радосно дочекајмо све покајнике. Седам пута седедамсдесет и седам пута, ако буде потребно...
И видећемо како ћемо и ми сами и наша велика црквена породица расти у љубави и радости вечног Очевог дома.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Пријатељи су ме позвали да говорим на великом скупу у Београду. Нисам могао да дођем, па сам замолио Анастасију да прочита моје писмо.

...

Грађани Србије, браћо и сестре,
Црква ће увек бити уз оне који траже Истину и правду. Црква се не бави и не треба да се бави страначком политиком, али кад неправда и лаж постану очигледни, Црква има обавезу да реагује и да стане у заштиту верног народа.
Не треба да вас збуне појединачне реакције појединаца из цркве. Црква није партија и нема никакав комитет или главни одбор. Црква су сви заједно и покојни и живи и свештенство и народ, предвођени светима сви заједно у Христу, Истини.
На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.
Из поштовања према свима вама који су устали против малодушности и издаје живота, против умирања Србије, због моје жене која вам ово чита и моје деце која су међу вама, нећу вам се обратити својим домишљањима него ћу цитирати најјачи глас дијаспоре, речи вечног владике Николаја који је живот завршио далеко од Србије коју је волео само мало мање него што је волео Христа. А он је и истински глас Цркве, велики пророк који је упутио властима које се занесу самољубљем следеће речи:

„Они који воде народ, не воде него га заводе, - шта ћеш чинити с њима Господе мој?…
Завађају народ ради своје користи, и кад се народ збуни и узбуни, они се измичу са власти и у миру једу излагану добит. Криве своје противнике, а иду стазама њиховим. Од њихове галаме мудрац не долази до речи.
Ласкају глупаку и насилнику само да дођу до првих места. Посведневно пишу књиге и објављују зло својих сродника, да би скрили своје зло.
Немоћни су да учине правду народу, него га застрашују плашећи га гором неправдом прошлих времена.
Харају за себе и за пријатеље своје, јер знају да неће дуго.
Шта ћеш чинити с њима праведни Господе?“
„Заиста, неће јести своју добит у миру, него ће је потрошити на даће својих рођака.
Осиромашиће и мишеви ће им пролетати коз подрту кошуљу. Сневаће буне преварених и похараних, и дизаће се у поноћи, престрашени и ознојени. Биће им дуг живот, да би им казна била дужа.
Доживеће да виде свој дом у згаришту и бежаће из своје земље, гладни и болесни, и неће смети изговорити своје име ни пред ким.
Гледаће туђинце у својој земљи и просиће комад хлеба од њих.
Слушаће клетве свога имена, и неће смети повирити на прозор.
Гледаће свој народ где га везане у поворкама воде, и бојаће се за себе.
И слушаће, и у сну и на јави, проклињања свога имена, и дрхтаће а неће моћи умрети“.

Дај Боже памети, снаге и упорности да и њих и себе сачувамо овакве судбине!

...

Свештеник Ненад Илић

57045347_10219158904111809_3026425989044

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 26 минута, obi-wan рече

На позив пријатеља, обраћам вам се као од скора свештеник у дијаспори која сваким даном све више расте док се Србија све више смањује. А многи које срећем радије би били у Србији него на Западу.

Istina!!! Imala sam srecu da nedavno posetim i upoznam oca Nenada i popadiju, zaista su divni, otvoreni i pristupacni za sve. Jedno veliko pojacanje za nas ovde.:sunce:

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВЕЧЕРА У ЕМАУСУ

Двојица Христових ученика иду неким послом из Јерусалима у село Емаус.
Као што ми причамо о Христу причају и они.
Васкрсли Христос им се на путу придружи, али га они не препознају.
Он се надовеза на њихову причу о догађајима у Јерусалиму, о Исусу Назарећанину, великом пророку, силном у речи и делу, о томе како су га првосвештеници и кнезови предали да буде осуђен на смрт, а његови ученици су се надали да ће он избавити Израиљ. Узбуђено говоре о томе како га нису нашли у гробу.
Васкрсли Христос им објасни све шта је од Мојсија и пророка писало о Христу, али два сапутника га и даље не препознају.
Баш као што и ми говоримо о Христу, баш као што читамо шта су о њему рекли теолози. Слушамо, говоримо али га не препознајемо...
И онда величанствени тренутак ове приче.
На вечери у Емаусу Христос за трпезом узе хлеб, преломи га и даде га двојици ученика.
"А њима се отворише очи и познаше га. И он поста невидљив за њих".
Препознали су га при ломљењу хлеба... Није им поновио али они су се сетили: "Примите, једите, ово је тело моје..."
И кад су га препознали - постао је за њих невидљив.
Први порив им је био да се одмах врате осталима да сведоче да су срели васкрслог Христа и да су га препознали у ломљењу хлеба.
Христос их је подсетио на место препознавања - Свету Литургију. И склонио се испред њихових очију. Да би Га они пронашли у себи, да би и сами наставили ка Царству Божијем. Као кад деца проходају.
На свакој литургији дешава се што и у Емаусу. Једино што смо изгледа ми обично или превише поспани или никако да проходамо. Иначе бисмо после те вечере изјурили у свет и сви би знали зашто се затварамо и Кога срећемо у нашим црквама.
На слици: Христос ломи хлеб и даје га ученицима за трпезом у Емаусу, а у Грачаници. На Косову.

Христос васкрсе!

...

58374147_10219282596124032_6335099645185

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЉУДИ И ДЕМОНИ

Двојица мучених од демона, бесова, бесомучни.
Не можемо њих да оптужимо. У самој речи бесомучни је њихово мучеништво. Не дао нам Бог памети која ће сама истраживати због чега су баш они бесомучни. Да нису ипак нешто криви? Што бесови не муче остале добре хришћане?...

А ко каже да их не муче? Ко зна колики је укупан број оних које бесови данас муче мање или више. Тек од скора смо пристали да ако некога бесови натерају на самоубиство и даље се ради о мученицима, а не о онима које треба осуђивати, изопштавати.

Људи и бесови... Не могу се никад поистоветити. Бесови проговарају из гергесеинских бесомучних. Прозивају Бога, оптужују га. Представљају се као немоћни. А онда моле понизно Бога да их пусти да кад напусте мучене људе могу да уђу у крдо презрених животиња, свиња. Јадни демони... ☺️

А Христос све види. Види њихову злобну намеру, па ипак им допушта да пређу у свиње. Богочовек види кроз време и унапред и уназад оно што људи не виде, а ни демони заслепљени сами собом, мада и они ослобођени тела и земаљских закона имају поглед који може да дотакне будуће догађаје. И то често користе да поробе људе. Ипак, не виде оно што Бог види.

Демони улазе у свиње које ће подавити у језеру, мору, како би тиме изазвали гнев околних становника, посебно власника свиња. Који неће бити захвални због исцељења два људска бића него ће бити незадовољни због жртвовања бесловесне стоке. А Бог види њихову намеру и допушта им.
И долазе мештани и зазирући од онога који изгони демоне ипак траже да оде из њиховог краја. Да их остави на миру са њиховим ограничењима, њиховом себичношћу, њиховим освојеним лажним миром. Да им не наноси материјалну штету. Макар то била цена спасења људи.
И Христос их напушта.

Каква драма! Каква лекција заувек. Није то само Генисарет, нису то само свиње, нису то два бесомучна. Запамтите ово. Сетите се овог кад год вам "здрав разум" налаже да ставите личну корист и сигурност испред добробити ближњих!
И немој отићи од нас, Христе, као што си отишао са Генисаретског језера кад су ти тамошњи људи то тражили.
Ако неко од нас то и тражи, не зна шта тражи! Чуј нас који Tе волимо и призивамо, ако смо и малобројни! И дај нам снаге да нам љубав буде јача од рачунице коју нам диктира свет.

https://www.facebook.com/dakon.ilic?__tn__=%2CdC-R-R&eid=ARBZ7DcS9qTIdfjEtOFiWW2ZcGGW4Pz135q26_cf-AKFPssGERRHM6SseIEKtNoFPwKH1UY0WPcEwOwO&hc_ref=ARQeWv31YpIqOVr2vYqoFcm8yH-Q3kjEsmYoD2pA4h1mnp1HfF_w7N9NIHimA-ffBGA&fref=nf

Share this post


Link to post
Share on other sites

СРБИ СВЕТОМ НИКОЛИ

Понекад није на одмет поновити...

Свети Николаје Мирликијски Чудотворче,
Сабраћемо се око тебе у домовима оних који те прослављају као своју Крсну Славу. 
Не замери нам што ћемо по нашем обичају можда превише пажње посветити посним специјалитетима и добрим винима. И то је због љубави. Радујемо са да макар једном годишње у сусрету са људима које ретко срећемо потврдимо да смо живи, па можда помало и заборавимо због кога смо се окупили. 
Немамо много прилика осим наших Слава да се саберемо, да се осетимо повезани са нашим прецима, да се осетимо повезани и ван наших породичних и најтешњих пријатељских веза, да се сетимо да нисмо усамљени и да имамо свој народ и своју цркву, да разменимо мишљења, да се слажемо и да се не слажемо, а да се при том не нужно и посвађамо.
Ти нас, Свети Чудотворче немој заборавити, многи од нас мисле да нас сад већ само чуда могу спасити. У љубави Христовој сети нас се, моли се за нас и помози нам да се вратимо на пут са кога смо склизнули и не умемо сами да се вратимо.

Срећна Слава !                          19.12.2018. otac Nenad Ilic

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје.     2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек.   3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено.   4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу.   5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам.   6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама.   7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Логос,
      Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје.     2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек.   3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено.   4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу.   5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам.   6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама.   7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, 
      али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА
       
      Заправо, погледајте о чему се ради 
       
    • Од Логос,
      Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота.    Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире.   2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“.   3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом.   4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“.    Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од александар живаљев,
      Душан Илић: Светодмитарска лента
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • 
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 
      Душан Илић (Фото: Лична архива)
      Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.
      Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.
      Георгијевска лента или трака светог Ђорђа
      Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.
      Извор: drina.info
      Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.
      Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!
      Душан Илић, Институт за европске студије

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...