Jump to content
Danijela

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему

Recommended Posts

"ДУХОВНИЦИ" УМОБОРЦИ

У ова за српски народ прилично јадна времена - осипа нам се вера, култура, образовање, угрожен нам је идентитет па и сам биолошки опстанак - појављује се и у духовној сфери нешто и тужно и опасно.
У атмосфери непрекидног "одлива мозгова", свеопштег обарања критеријума, па чак, могло би се рећи намерне идиотизације нације путем доминантних медијских садржаја и урнисања образовања, на сцену ступају људи који народу жељном некакве сигурности и мира, представљајући се као духовне особе, верујућима и маловерујућима нуде некакве готове пакете савета и упутстава за живот. Та упутства су врло често не само духовно штетна него и елементарно глупа.

Увек је постојала опасност лошег тумачења и банализације примене неких одломака из богате ризнице хришћанства, али сада, када је Црква, нешто због сопствене слабости, нешто због притисака власти недозвољиво тиха и неактивна, такве појаве су посебно опасне.
Недовољно озбиљно критеријумима некакве редуковане вере процењује се и наука и уметност и национална политика и проблеми свакодневног живота у хаотичном свету који је у превирању.

За почетак, било би добро да уочимо ту опасност и да на трагу препознатих напада на веру у историји хришћанства, на пример - иконоборства, препознамо нову опасност - умоборство. И наравно да на време уочавамо умоборце и њихову активност. Не ради се само о егзотичним појединцима, дух умоборства лако се увлачи и изнутра напада Цркву.

У времену кад смо више него што бисмо можда хтели постали део цивилизације индивидуализма, питање слободе хришћана која је, рецимо по великом пророку Достојевском централно питање времена које је назирао у будућности, од огромног је значаја.
Чувајмо се да своју слободу не предамо умоборцима. Христос није тражио да се одрекнемо своје слободе, него да је користимо за наш развој, јер је оба божанска клица у нама.

Слобода је мучан терет, крст, али пазимо се да је не одбацимо чак и кад мислимо да то радимо Бога ради. 
Чувајмо се умобораца. Кад их препознамо, кад уочимо умоборство и онде где не очекујемо - чувајмо и наше ближње. Душе жедне Бога.

Share this post


Link to post
Share on other sites

СЕНКА БУДУЋНОСТИ?

Гледам разне ТВ серије које скидам са интернета (Пошто се плашим шта ћу затећи кад се укључим у редовни програм. Више пута сам се опекао.1f60a.png? ).
Серије су постале занатски веома добре. Замењују биоскопске филмове међу којима тренутно доминирају они који нису за публику изнад осамнаест година. Као што интернет замењује полако телевизију док је потпуно не интегрише.
Међутим, човек не може а да не примети да преко свих тих занимљивих и занатски одлично урађених серија као да пада нека чудна сенка.
Без обзира да ли се радња дешава у неком ранијем историјском периоду или данас, тешко ћете било где видети сунце и пуне боје. Боје су углавном загушене, баш као да се све дешава под сенком.
Да ли је то последица нејасне слутње будућности која ништа добро не обећава, или само тренутна мода питање је. А можда је мода која је повезана са непријатном слутњом.

Серије које се баве будућношћу не садрже у себи ништа од утопије као нечег што прижељкујемо, све редом су постале такозване дистопије. Нешто од чега стрепимо.
Оне које су авантуре чисте маште у измишљеним световима такође носе са собом добру дозу мрака.

Али оно што је најупадљивије - све те квалитетне серије прихватиле су скоро потпуну моралну релативизацију. Запад више нема снаге да производи хероје. Узоре. Пратимо крволочне Викинге који кољу и муче хришћане и преко структуре серија навијамо за главне ликове који су - Викинзи.
Слично томе навијамо за криминалце или разне проблематичне типове који су можда само мало мање проблематични од средине у којој харају и убијају.

У серији "Кућа од карата" пратимо двоје злих људи који грабе власт у Америци. Ишчуђавамо се разоткривању отровних механизама политике али преко главних ликова прихватамо правила игре. Пошто се ради о главним ликовима - навикавамо се да прихватимо и њихову аморалност и оправдамо злодела као нужна средства у борби за високи улог власти. Ипак опраштамо због тога што добијамо и јасно разоткривање изједначавања истине и лажи, доброг и лошег у јавном животу не само Америке. А разобличавање увек доноси задовољство. И настављамо да пратимо зле људе и хтрели не хтели - да навијамо за њих. Пошто су они иако негативни - главни јунаци. Некажњени због свог зла. Сад више и не може да се очекује да буду кажњени пошто су серију скинули због скандала у које је уплетен главни глумац.

Медији прихватају моралну деградацију данашње цивилизације, фокусирају се на њу, обликују и враћају публици и тако мада забављајући нас и понекад и образујући, поспешују даљу релативизацију вредности и деградацију. Навикају нас. Као неко врзино коло у сенци надолазећег цунамија.

Наш успешни покушај да се придружимо стилском тренду успешних светских серија има сенку и у наслову: "Сенке над Балканом". Пробој у домаћој продукцији, осим очигледних квалитета серија болује и од неких помодних мана, али за разлику од узора по којима је рађен има неколико ликова који су, у ствари, из оне претходне медијске моде - где су се позитивци само маскирали у пропалице, равнодушне, негативце...
Као кад неки старински мангупи уз помоћ огледалаца шаљу одбијене сунчеве зраке у сенку. Зашто - па, не могу да одоле. 1f60a.png?

Све у свему, сенка над садашњом цивилизацијом као да је све гушћа. А ми као да смо све склонији да и сами прихватимо релативност свих вредности долази од будућег наслућеног мрака.
Или се можда само тако тренутно чини.

Сигурно је једно - време је да хришћани поново открију свету Незалазно Сунце Правде. Ако се не постиде пред заводљивом модом сенке.

...

25074880_10215360366670747_3929833150275

Share this post


Link to post
Share on other sites

ИЗВАДИ СЛУШАЛИЦЕ ИЗ УШИЈУ

Пријатељ ми је послао причу коју вреди поделити.

,,Вулканизер негде на Вождовцу. Дошао да заменим летње гуме зимским. Два радника упоредо раде на два аутомобила. Један је шеф, рекао бих мојих година, а други је Ром који делује нешто млађе од мог ћалета. Ром шепа, једва хода. Али ради исте ствари као шеф.

У једном тренутку поред њих прође аутомеханичар из суседне радионице. Када види Рома како се гега, пита га:
,, Уроше, ништа није боље?",,Убише ме манекенске писте, колега" а онда се уозбиљи ,,Ма све у три лепе...Не питај ме ништа ! "

Шеф се бавио мојим аутом, док је Урош мењао гуме на неком раздрнданом пунту. Власник пунта је стајао и пушио. Када је Урош завршио, тај човек га је питао у чему је проблем са ходањем, додавши,,ако смем да питам". Урош је уздахнуо, рекао кратко "ма..." и деловало је као да размишља да ли да му то буде цео одговор или да дода још нешто. Ипак је изабрао ово друго.
,,Је*е ме кук већ годинама. Дуго нисам имао здравствено, па сам могао да се сликам. Онда сам добио књижицу, али се операција чекала годину и по дана. И када је летос дошао мој ред, рекли су да не може сад, да су остали без неколико лекара у болници. Ђавола су остали без лекара - упао неко преко везе, сигурно. И заказали су ми за крај марта следеће године. Ко зна, можда буде и август ако опет упадне неко преко везе. У септембру сам хтео да умрем од болова. Нисам радио две недеље. А не могу да не радим. Жена умрла уочи Божића, троје деце, најстарије 12 година. И чим је попустило, ето ме назад. И стварно је било подношљиво до прошлог петка. Али ме онда пресекло и од тад сам опет Спајдермен."

Човек га је питао у којој је болници био и до кад му траје здравствено. Онда се одмакао и телефонирао. У истом тренутку је Урошу зазвонио телефон.

,,Ево радим.
За једно два сата.
Имаш паприкаш од синоћ у фрижидеру.
Појео ти је?
Све?
Па иди купи нешто. Знаш где су паре? И ја тебе, Mико ! "
Онда се обратио шефу:,,Је*оте, оно моје дете само једе. Једном ће нас све појести."

Возач пунта је завршио телефонски разговор, а Урош му је руком показао на ауто и рекао да је готов. Човек га је питао да ли има папир и хемијску. Урош је ушао у радњу и донео му блокчић. Човек је ставио блокчић на хаубу, написао нешто на њему и пружио Урошу.

,, Овде ти је телефон мог колеге, доктора са ортопедије. Јави му се у понедељак после 9 ујутру. Рекао ми је да ћеш бити оперисан у првој половини децембра. Мораш само пре тога да извадиш неке налазе, али рећи ће ти он то већ. А можда и знаш већ све шта треба..."

Урош је погледао у папир, па у њега. Па опет у папир. Па опет у возача пунта : ,, И то само тако? Један телефонски позив ? "

,, Ја сам исто доктор, само немам везе са куковима. Бавим се овим послом скоро 30 година и свакојаких глупости сам се нагледао. Неправда је свуда око нас, а у овом мом послу, у овој земљи Спајдермена и Бетмена, некако најочигледнија. Пун ми је више ку*ац флаша вискија, бомбоњера и лагања људи. Идем у превремену пензију крајем године, не могу више. И мени је умрла жена прошле године, али немам децу, тако да ми неће бити фрка за лову."

Урош га је гледао нетремице. Очи су му биле као лубенице. Држао је онај блокчић и покушавао нешто да каже. Онда је само пришао доктору и загрлио га. Није га пуштао добрих минут. Овај се насмејао и рекао: ,,Ајде бре шта ти је, свако би то урадио да може. А мени се може ! ",, Не би свако, и знам да то знате. И ја сад не знам шта да вам кажем, како да се одужим. Са 'хвала' можете да се сликате, а ја немам много више од тога."

,,Ово је шамарање неправде Уроше. Немам прилику то да јој радим често. Али кад имам, нећу промашити. Јебо хвала. Да си ти жив и здрав. И да те оправе, па да жениш ту децу."

Шеф је завртао шрафове на точковима мог аута а и гледао у ову двојицу. Кад му је доктор пришао и питао колико је дужан, овај је рекао ,,ништа, кућа части". Човек није хтео да чује, али је шеф био упоран. Једва га је некако убедио. Доктор се захвалио обојици, а шеф је рекао:,,Је*емо неправду докторе, кад год нам се може. Је*еш хвала. Да си нам жив и здрав ! "
Није потребно да измишљам приче. Није потребно да маштам. Довољно је да одем код вулканизера и извадим слушалице из ушију. Некад је живот страшнији од најјезивијег хорор филма, али је некад лепши и од најлепше мелодије, па макар ту мелодију написао Леонард Коен, а живот јој продужио Џеф Бакли.
Човек увек има прилику да се покаже, нема оправдања за било шта друго.”

П.С. пројатељи ми накнадно рекоше да је причу забележио Vladimir Skočajić Skoča

Share this post


Link to post
Share on other sites

НАСЛЕЂЕ

Често се поносимо нашим прецима, а онда схватимо колико су нам огромно велики захтев моралности и части оставили. Уплаши се човек кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од пре сто година. На шта овако раслабљени и разбијени личимо кад се погледамо у огледалу старих слика.
Опет, нема места очајавању. И они нису у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умемо. не успоставимо високе вредности које смо заборавили.

Овај потресни пример из Великог рата поново се, као опомена, врти по интернету и овде на фејсбуку:

"Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

"Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот."

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

"Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења."

25552214_10215451200061525_7870454720546

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, obi-wan рече

НАСЛЕЂЕ

Често се поносимо нашим прецима, а онда схватимо колико су нам огромно велики захтев моралности и части оставили. Уплаши се човек кад покуша да упореди нас данас са генерацијом наших сељачких предака од пре сто година. На шта овако раслабљени и разбијени личимо кад се погледамо у огледалу старих слика.
Опет, нема места очајавању. И они нису у свакој ситуацији били величанствени. А сурова истина је да ми данас нећемо моћи да се покренемо ка изласку из мочваре у којој се гушимо док поново, како знамо и умемо. не успоставимо високе вредности које смо заборавили.

Овај потресни пример из Великог рата поново се, као опомена, врти по интернету и овде на фејсбуку:

"Године 1914. водила се жестока борба око Аде Циганлије. После битке српска војска је сахранила жртве са обе стране, уз војне почасти. Код страдалог аустријског потпуковника Аугуста Шмита српски војници нашли су неотворено писмо, за које су сматрали да је била наредба за напад. Али, то је било писмо његове ћерке из Беча. Српски официри, на челу са мајором Светомиром Ђукићем, одлучују да пошаљу писмо младој Аустријанки:

"Поштована госпођице, са тешким срцем и болом у души, иако смо непријатељи, принуђени смо да Вам први јавимо тешку вест да је Ваш неумрли тата, херој официр и командант 32. аустријског пука, данас херојски пао на челу свога пука, бранећи свога Цара, своју земљу и своју заставу, а у тешкој борби на српском земљишту у Ади Циганлији. Иако сте изгубили оца, имате њим да се поносите, јер је херојски и достојно једног витеза-хероја пао на пољу части. У исто време Вас извештавамо да смо данашњом упутницом послали Вам 4.000 круна, који смо новац нашли у џепу Вашег покојног оца са писмом и молимо Вас да нас о пријему овог новца известите, јер нам је много стало до тога да примите и новац и писмо. Вашег оца достојно смо сахранили са свим почастима, обележавајући његов гроб једном примерном крстачом, тако да кад се сврше ратне операције и заведе мир, Ви можете са Вашом поштованом породицом доћи у Србију и наћи тело Вашег тате пристојно сахрањено и гроб очуван. Примите наше најискреније витешко саучешће, да Вама и осталима Вашима Бог подари дуг и срећан живот."

После неког времена стигао је одговор госпођице Шмит:

"Поштована господо, Ваше писмо примила сам са највећом захвалношћу, иако је за мене било посве кобно, без обзира на Вашу утеху. Заиста, оваква пажња достојна је само српских хероја официра и ја сам Вам за то вечно захвална. Исто тако и новац сам такође примила на чему Вам такође хвала. У овим тешким моментима за целу нашу породицу, Ваше писмо је заиста окрепљавајуће, утолико пре и више што је наш тата заиста завршио свој живот достојанствено. Ја сам већ са многим мојим другарицама, уплаканих очију, давала Ваше писмо да га прочитају и оне су заједно са мном плакале и дивиле се пажњи српских официра хероја. После овог писма нарочито ценимо подвиге малене србијанске војске, која је достојна сваког дивљења."

25552214_10215451200061525_7870454720546

Овај у средини изгледа ко прадеда Младена Обрадовића из Образа. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако су до скоро идеологије тражиле од појединца да им слепо верује, данас су захваљујући новом интерактивном рачунарском медију поставиле човека у привидно супериоран положај. Некога ко зна да је преварен, али у осећању субјективне надмоћи допушта да буде преварен.
Пошто већ може да растури разне извештаје о преварама, лажима, неправдама и да лако направи своју слику догађаја и стања, човек је умирен илузијом у коју га увлачи систем. Само због тога што му је дато да ту илузију контролише.
И тешко ће се одрећи те своје привидне супериорности да би ушао у неизвесну и застарелу авантуру промене у реалном животу.

33994783_10216788270727456_2866978326067544064_n.thumb.jpg.6a5caa835b4ebb61f2da43452760d28e.jpg

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10216788270647454&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=3&theater

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПЕТАР И ПАВЛЕ

Свети апостоли Петар и Павле. 
Каква два потпуно несавршена људска бића. Колико различите личности.
Један прост рибар, нагао у одлукама и брзоплет на делу, други образован и амбициозан, болешљив човек интелекта и стратегије.
Замислимо се сви који смо понекад склони олаком процењивању људи и суђењу њихових поступака.
Да смо њихови савременици - како бисмо реаговали да смо се нашли поред Христовог ученика Петра, који му се заклињао на верност, у тренутку кад га се кукавички одриче пред непријатељски настројеним сународницима. 
Или како бисмо као рани хришћани гледали на неосетљивог и суровог Савла, потоњег Павла који систематично прогони хришћане, са амбицијом да се истакне у истребљењу пошасти опасне по његов народ и веру?
Да ли бисмо имали разумевања или бисмо их назвали најгорим речима осуде и презира?

Да, рећи ће неко, али после су они показали своју веру. Свесно су своје животе дали сведочећи Христа. 
Да,после. Али ми у животу обично не видимо то "после".

Склони да идеализујемо време раног хришћанства занемарујемо жестоке међусобне сукобе првих хришћана. Па и сукобе оних који су били уверени да је Христос дошао само Јеврејима и оних који су сматрали да Христово учење мора да се преда свим народима и да се сви укључе у Цркву.
Шта је радио ту Петар, а шта Павле после свог обраћења. Шта су говорили један о другом?

Како је Петар - стена која се котрља својим темпераментом гледао на буђење ауторитета у Цркви некадашњег Савла, који не само да није препознао Богочовека ни у време Његове мисије међу Јеврејима, ни у време Његовог распећа и смрти, ни после Његовог васкрсења, него је још прогонио Његове ученике - значи и самог Петра? Него тек кад га је, по причању непознатих сведока, тамо негде на путу за Дамаск Христос бацио на земљу и ослепо да би могао заиста да прогледа. И колико је могао да верује том новокрштеном?

А како је Павле гледао на тог необразованог галилејског рибара коме је дато да води Цркву? На основу сведочења његових такође необразованих пријатеља?

Мало је о њиховим животима написати романе, снимити филмове, а хвала Богу то није ни потребно, јер њихово наткриљујуће присуство снажно осећамо у Цркви и данас, као што су то осећале и генерације хришћана пре нас.
Можемо да им се обратимо, да од њих самих сазнамо шта желимо о њима.
А шта ће нам прво рећи ови несавршени људи, који су грешили и поправљали се, падали и дизали се?
У чему је њихова тајна, због чега су тако несавршени толико значајни? Што не нађе Црква неке савршеније да можемо да их славимо? :)

Нису били млаки.
Обојица су храбро предали своје срце Христовом пламену љубави. Умели су да се истински покају. И умели су у љубави да прихвате међусобне разлике, да им се и радују.
И тако су постали Његови најближи сарадници. И више од тога. Не штедећи себе отворили су се за Христову Љубав којаи је из њих уклонила страх. 
А без страха - проширили су са осталим апостолима и њиховим настављачима Христову веру у целом свету.

Ако данас уздахнемо вајкајући се да је хришћанска вера у повлачењу, да је свет све више заборавља па и одбија, сетимо се да је то због тога што смо изгубили оно што је двојицу несавршених Јевреја учинило светилима хришћанства и запалило пламен у милионима људи до данас. 
Немамо жара. Постали смо млаки. И често се збунимо тражећи савршенство које не налазимо ни у себи ни у другима. И тако само налазимо оправдање за своју млакост и малодушност.

Ако презремо млакост и разгоримо у себи жар Живота до мере способности за жртву, ма колика она била, Христос ће нам показати да наш пут ипак није пре свега у постизању савршености, у формама и правилима, него у љубави. 
И многи ће онда то препознати. Светло ће се поново јаче засјати. Неће само треперити.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Tekst je od vl. Nikolaja, ali o. Nenad Ilic je preneo pa zato ovde postavljam...

https://www.facebook.com/dakon.ilic?hc_ref=ARQIEQu9J39u0N-Oe8dpqFkGsUnC8V5vpGaXnMz6MKJaF_RvdYbiSDQI-H7hoC_KjGE&fref=nf&__tn__=C-R

...

"Шта нам остаје друго до да пођемо дакле од себе, драга браћо? Будимо претече деци нашој у зидању будуће срећне отаџбине. Никад неће доћи спаситељи овој земљи ако се не буду прво појавиле претече. Будимо ми те претече, ти почетници. Нека наши потомци виде бар један искрен и одважан покушај од наше стране.

Свети Николај Српски"

...

41326714_10217574675947095_5750393075365

Share this post


Link to post
Share on other sites

БОГ, РОД И ПОРОД

Рођени у Изабраном народу, Јевреји Јоаким и Ана, и њихова ћерка Марија...
Породица коју помињемо на свакој Литургији. а данас посебно прослављамо.

Породица нам је дата да пронађемо први начин за надилажење себичности.
Народ имамо да превазиђемо породичну самодовољност и себичност.
Они који не заволе чланове своје породице и своје сународнике које срећу, тешко да могу да заволе "Човека" кога нису ни срели. И што више осећају немоћ да заволе конкретне људе, то више су им уста пуна љубави ка човечанству.
Без Бога, због велике међусобне близине у породици људи могу да не науче љубав, не могу да сагледају самосталну личност преко пута, него им и поред велике блискости чланови породице остану само сопствени продужеци. Наставак самољубља кроз нове, проширене "спољне органе".
Без Бога. припадност народу може да остане такође само наставак самољубља и да уместо раста ка љубави према човечанству доведе до пада у мржњу и крваве сукобе с другим народима. Због "правде" која надилази основну самозаштиту, очување наслеђа предака и будућности потомака, а коју је без Бога тешко препознати и успоставити.

Јоакима и Ану славимо не због тога што су одани традицији и вредностима свогЈеврејског народа, што су значајни за смисао његовове историје, и не због тога што су поштени породични људи. Чак не ни само због тога што су родили Ону која ће родити Спаситеља света.
Бога због тога славимо.

А њих славимо пре свега због тога што њиховим слављењем себе обавезујемо да чувамо светост породице, оданост народу, и пре свега веру у Бога Творца и Сведржитеља који једини свему даје смисао. Сваком народу, свакој породици, свакоме од нас

 

image.thumb.png.ca80c93b105309c8f92ffbef9d789b32.png

Share this post


Link to post
Share on other sites

ТАКО ЧИНИТЕ...

Шта нам Христос говори у овонедељном Јеванђељу?
"Како хоћете да вама чине људи, чините тако и ви њима"...
Има ли шта разумније и једноставније? Има ли иједан савет који је лакше прихватити?
Како желим да се људи односе према мени, тако се ја односим према њима. И шта је ту проблем?

Рећи ћемо: па ја бих тако чинио, и понекад се трудим да чиним, али људи се не односе према мени као што би волели да се ја односим према њима. И онда ту нема никакве равнотеже. Ја чиним њима добро, они мени лоше.
И могу тако да издржим неко време, а онда више једноставно не могу. Још ако не живим сам, онда се та неравнотежа прелива и на моју породицу, моје ближње, који онда имају штету од мог идеалистичког приступа животу...
Лепо је то Боже што ми причаш, али не може се тако живети и преживети. Можда једног дана, у неком другачијем свету...

Тако ми прихватамо разне утопије које се баве рајем на земљи, само га одлажу у неизвесну будућност.
Или одбацујемо било какву наду овде, у овом свету, и остављамо све за крајњу будућност, за крај историје, Други долазак Христов.
Ионако Царство Божије и не може бити на земљи.

У оба случаја постајемо пасивни. Испуштамо свој живот из руку.
Постајемо беспомоћни, све беспомоћнији.
Заборављамо шта нам је још Христос рекао после првог, најважнијег и најједноставнијег савета.
А рекао нам је да волимо не само оне који нас воле, него и оне који нас не воле. Да дајемо шта можемо не само онима који ће нам вратити истом мером, него и онима који нам можда неће вратити никако. Да волимо и своје непријатеље. да тако будемо синови Свевишњега који је благ и према незахвалнима и злима. Да будемо милостиви као што је наш Отац. Да не правимо ми рачуницу у ономе што не можемо да сагледамо.
И то нас опет враћа на почетак.

Не можемо, Боже, да испунимо тако тежак задатак. Не можемо бити као Ти. Ако си нам задао такав циљ, што нам ниси дао и снагу потребну да се тај циљ испуни? То може само Бог, само Ти. Не и ми слаби људи.
А да ли нам је Бог рекао да одмах морамо да испунимо велики циљ? Да чим пожелимо можемо постати благи и пуни љубави као Он?

Није довољно пожелети, и не може то одмах бити. Не може се циљ нашег живота испунити одмах, јер зашто бисмо онда даље и живели. Може, наравно, али онда треба да одмах учинимо и највећи подвиг. Да из љубави дамо свој живот за другога.

И онда се ми, народ кратког даха, уздамо у прилику коју ће нам Бог можда дати као што је давао нашим прецима и прославио их у мучеништву. Тако ми несвесно прихватамо презир свакодневног труда, па и презир самог највећег Божијег дара - живота. И живот нам постаје тмуран и сив у очекивању чуда или прилике да страдамо мученички, а кад прилика дође многи ће схватити да су се погрешно, коцкарски уздали у решавање смисла живота једним потезом.
Многи ће се тада уплашити и обесмислити свој живот пасивности и чекања. Живот чисте рачунице. А зар није било боље послушати савет који нам је, Свој деци, Отац дао?

Покушајмо да пажљиво и мирно поново чујемо речи Божије. Покушајмо да сваког дана макар учинимо и нешто најмање што надилази рачуницу овог света. Да учинимо добро некоме, без обзира како он чини нама. Зра то већ не радимо у својим породицама. Проширимо своје виђење породице. И упорно чинимо тако помало сваког дана. И кад не учинимо будимо свесни да смо погрешили, остали себични, затворили се и смањили уместо да се отворимо и порастемо. Стрпљиво и преко малих ствари. И сваки дан преслишајмо себе шта смо на том пољу урадили.

Не звучи занимљиво? Не звучи велико и јуначки? Па зар није јуначки учинити добро неком ко те је увредио? Зар је мало урадити нешто добро без рачунице и икаквог очекивања да нам се врати? Сами кажемо да је то тешко. Немојмо радити оно што нам је претешко, немојмо себи задавати превише. Али можемо мало, по мало, сваки дан. И постаће нам лакше и разумљивије. Уздајмо се у помоћ Божију. Иначе све добро што постижемо, Његовом силом постижемо.
И почеће да нам стиже снага и да нам се враћа добро одакле нисмо ни слутили да ће доћи. Јер мала је наша разумна рачуница. А велика је Љубав Божија која нас све држи у себи. И јаке и слабе, и добре и лоше. Служећи њој мењамо и себе и свет. Приближавамо се Богу. Постајемо као Он. Вером у Њега и Његове речи.

Ако тако чинимо, можда успемо да учинимо наш заједнички живот подношљивијим па и лепшим. И да уместо заједничког великог страдања у којем ћемо претрпети велике муке, и у коме ће многи страдати и можда се и изгубити, можда ипак служимо Богу и једноставном детињом послушношћу. Као хришћани. Није ни немогуће, ни досадно. Узбудљиво је и радосно. Свако је појединачно ту одговоран али слушајући Оца - "ја" које расте у Богу са осталима налази и "ми" за вечност
А сваком нашем малом и несигурном дечијем кораку Отац се радује и пружених руку нас очекује и храбри нас. Зна Он добро колико је сваки такав корак за нас велики. Даће нам Он снаге.

Фотографија корисника Ненад Илић

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕВЕРНИК

Уморих се од расправи са атеистима који не желе да их зову безбожници и агностицима који не желе да их зову неверници, са верницима који не разумеју невернике, са неверницима који не разумеју вернике... па зовем у помоћ Душка Радовића и ову његову дивну причу.

"Неверник"

Петар сваке ноћи сања да има Бога.
Бог не постоји али у његовом сну постоји. Дође, гледа га, разговарају.
Бог Петру "ти", он Богу "ви".
Петар једва чека да се пробуди. Да га не види више.
Али прође дан и дође ноћ. А Бог сваке ноћи, не пропушта.
Поваде Петру све зубе. Мисле, то је од зуба. Али није од зуба. Јер се онај поново јавља.
Пошаљу Петра у бању. У најзабаченију и кришом. А Бог за Петром, у први бањски сан. И онда редом сваке ноћи.
А не постоји.
После извесног времена Петар умре. А онај исти Бог дође му и у тај последњи сан. Узе скрхану душу и смести је на најлепше место, међу саме архангеле и серафиме.
Петар чека кад ће се пробудити.
Не верује и не верује.

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТИ ДИМИТРИЈЕ, ВЕЗА И ОБАВЕЗА

Свети заштитници. Веза и обавеза.
То да су нам светитељи веза код Господа, то лако разумемо. Сви стално траже неке везе: у општини, код лекара, за посао. Па онда нам је, наравно, важна и веза код Господа. А светитељ кога славимо у нашој Крсној Слави је ближњи, најближи, јака веза. Толико јака да заборавимо да и ми нешто треба лично са Господом да радимо. Некако мислимо - наш светац ће све за нас да уради. Ми и не морамо ништа. Лако заборавимо на своје обавезе. И према Господу, али и према светитељу који нашу породицу вековима не напушта,шта год ми радили.

Данас славимо Светог Димитрија.
Димитрије је био млад човек на власти. Из добре породице, способан и амбициозан. Власт у целој солунској области. Изнад себе има цареву власт. Али иако је млад, Димитрије не заборавља да и изнад цара има власт. Господ Исус Христос. И кад цар крене против Христа, Димитрије не слуша надређену власт. Противно царевом наређењу, уместо да прогони Христа, бори се за прогоњене и угрожене хришћане. Због тога је мученички пострадао. Скинут је са власти и погубљен.

Замислимо данас неког политичара коме је свети Димитрије светитељ кога прославља. Да ли ће он одрећи непосредну земаљску власт владару који иде против истине, поштења, добра, или ће изабрати каријеру која као циљ све оправдава? А мирно ће гледати у лице свог светог, као да је све у реду. Он му постаје веза не за Господа него за служење сопственим, често не баш високим циљевима. А шта би тек било да је улог његов живот, а не само каријера?

Мало је данас људи који ће се одрећи власти због служења истини, правди, милосрђу. Једва да их више има.
Мало је данас и људи који нису на власти, имају мање да изгубе од људи са великим каријерама, а да имају храбрости да стану насупрот лажи, неправди, похлепи, да се жртвују како би заштитили немоћне и угрожене.

А славимо светитеље. Славимо Светог Димитрија. Где нестаде наша обавеза? Како нас није срамота пред нашим светим рођацима? Пред прецима који су се више од нас трудили да поштују узор који су им светитељи дали? Који су се трудили да макар оправдају везу коју су незаслужено добили? Не траже они коверте, они траже макар мало нашег поштења, храбрости и доброте.

Многи око светог Димитрија нашли су у његовом примеру снагу за храброст и чињење добра по сваку цену. И млади Нестор који је светошћу учинио немогуће и савладао у борби моћног плаћеника Лија, и слуга Луп, и многи други... Савладали су своје слабости и страх, мученички су пострадали заједно са Димитријем и на крају донели победу својим пријатељима, рођацима, потомцима, свим хришћанима.
Колико свако од нас својим примером може да утиче на људе око себе? Имамо ми обавезу. И те како.
Свети Димитрије, ти који нам преносиш своју благодат не тражећи ништа за узврат, подсети нас на наше обавезе. Нас ради. Наших ближњих ради. Наших потомака ради.

Срећан нам празник великог светитеља, Светог Великомученика Димитрија Солунског. Онима који славе - срећна Слава!

45795673_2173383516269758_87051341103240

https://www.facebook.com/spcmladenovac/photos/a.2045662999041811/2173383512936425/?type=3&theater

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје.     2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек.   3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено.   4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу.   5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам.   6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама.   7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
      View full Странице
    • Од Логос,
      Пошто се верни причесте светим Тајнама, свештеник за њих тражи од Бога спасење и благослов. Којом молитвом? Спаси, Боже, народ Свој и благослови наслеђе Своје.     2. И ове речи су пророчке. Нешто слично Пророк и на другом месту говори: „… Даћу ти народе у наследство, и крајеве земаљске у твоју власт“, као да је то Отац рекао Сину. Јер, оно што је Син од самог почетка имао као Бог, то је касније наследио као човек.   3. Али, будући да је Син истовремено и наш Творац, зашто свештеник не каже: Благослови дела Своја, јер си њихов Творац, већ каже: Благослови наслеђе Своје! То чини да би Га више умилостивио, подсећајући Га на сиромаштво до којег је ради нас допао. Молим Те због њих, вели свештеник, због којих си прихватио да дођеш међу слуге, да прихватиш заповест; да станеш међу њих који примају, Ти Који све имаш, и да будеш проглашен наследником, Ти Који немаш ништа стечено.   4. . Уосталом, подсећајући Христа на нашу приснију сродност са Њим, свештеник Га подстиче на веће милосрђе према нама. Наслеђе је, свакако, приснија сродност од стварања; много више и много боље нас је Христос стекао наслеђујући нас него што нас је претходно стекао стварајући нас. Јер, стварањем је стекао власт само над нашом човечанском природом, док је наследством постао Господар нашега разума и наше воље – а то значи уистину господарити над људима. Оно прво заједничко је и бесловесним животињама и неживим тварима, јер све се по својој природи потчињава Богу, као што се творевина потчињава Творцу.   5. Али, како је Христос преко наследства постао Господар нашег разума и наше воље? Тако што смо ми свој разум и своју вољу потчинили Њему Који је дошао на земљу, био распет и васкрсао. Разум смо Му потчинили тако што смо Га познали као истинскога Бога и Господара свеколике творевине, а вољу, тако што смо Га заволели и са радошћу на својим плећима понели Његову власт и Његов јарам.   6. Тако је Бог на савршен начин примио људе, и тако их је уистину стекао. То стицање пожелео је још давно пророк Исаија, говорећи: Господе Боже наш, загосподари над нама.   7. То је оно наследство које је Јединородни Син примио од Оца; а ово је молитва којом се оно помиње.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг инфо,
      Вероватно многи од нас нису ни изненађени ни саблажњени тиме шта људи мисле и говоре о Цркви и свештеницима, 
      али мислим да ово премашује све могуће границе, и да ти коментари без блама стоје на јутјуб каналу ТВ ПРВА
       
      Заправо, погледајте о чему се ради 
       
    • Од Логос,
      Kада предстоjи да и сам свештеник приступи часној Трпези, а и да друге позове да приступе. Но, пошто није свима редом допуштено да се причесте Светим Тајнама, ни свештеник не позива све присутне; већ узевши у руке животворни Хлеб, подиже га високо и показује, те позива достојне да приђу и да се причесте. Говорећи: Светиње светима, као да каже: Ово што видите, то је Хлеб живота.    Похитајте, дакле, да се причестите Њиме; али не сви, него само они који су свети. Јер, Светиње су доступне само светима. А светима овде сматра оне који су савршени у врлини, али и оне који се труде да доспеју до савршенства, чак и ако још увек нису у томе успели. Јер, ни њих ништа не спречава да се освете причешћујући се светим Тајнама и да, са те стране, и они буду свети; као што се и сва Црква назива светом, јер блажени апостол Павле, пишући свој хришћанској заједници, каже: „Браћо света, заједничари звања небескога“. Дакле, свети се тако називају због Светога у Коме заједничаре и због Његовога Тела и Крви којима се причешћују. Јер, удови смо онога Тела, месо од меса Његовог и кости од костију Његових; а док смо са Њим сједињени и док ту заједницу одржавамо, живимо црпећи кроз свете Тајне живот и освећење из оне Главе и онога Срца. Но, кад се раздвојимо и отуђимо од пресветога Тела, тада узалуд окушамо плодове светих Тајни јер до мртвих и одсечених удова живот не допире.   2. Шта је то што те удове одсеца од онога светога Тела? „Греси ваши, вели, поставише се између мене и вас“.   3. Па шта то значи? Зар сваки грех чини човека мртвим? Свакако да не, него само онај који води у смрт. Због тога се и каже на смрт; а има грех не на смрт, по учењу блаженог Јована. Због тога они који су крштени, уколико нису пали у смртна сагрешења, која их од Христа одвајају и која доносе смрт, ништа не спречава да се причешћују и да заједничаре у освећењу; јер, и у стварности и по томе какво име носе, они су још увек живи удови, сједињени са главом.   4. Због тога на свештеников возглас: Светиње светима, верници одговарају: Један је Свет, један Господ Исус Христос, у славу Бога Оца. Јер, нико сам од себе не поседује светост, нити је она плод човекове врлине, него је сви од Њега иза Њега задобијају. То је као када многа огледала поставиш на сунце, те свако од њих блиста и баца зраке, па ти се чини као да многа сунца видиш; а у ствари, једно је Сунце које у свима њима блиста. Тако се и Он, Који је једини свет и Који се кроз Причешће излива у вернике, види у многим душама и многе чини анђелима, а ипак је један, и једини Свет. Ово, свакако, бива у славу Бога Оца. Јер, Бога нико није прославио славом која Њему доликује (због тога је, корећи Јудеје, говорио: Ако сам ја Бог, где је слава моја?; само Га је Јединородни Син Његов прославио славом каква Му и приличи. Због тога је, нашавши се пред страдањем, говорио Оцу: „Ја те прославих на земљи“.    Како Га је прославио? Не другачије него тако што је људима открио светост Очеву; а учинио је то показавши се светим као што је и Сам Отац свет. Јер, ако Бога схватимо као Оца овога Светога Сина, тада блистање Синово представља славу Очеву – а опет, ако Сина замислимо у Његовој човечанској природи као Бога, тада ће достојанство и ваљаност творевине свакако представљати славу Творца.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од александар живаљев,
      Душан Илић: Светодмитарска лента
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • 
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 
      Душан Илић (Фото: Лична архива)
      Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.
      Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.
      Георгијевска лента или трака светог Ђорђа
      Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.
      Извор: drina.info
      Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.
      Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!
      Душан Илић, Институт за европске студије

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...