Jump to content
Danijela

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему

Recommended Posts

ХИПЕРПОТРОШАЧ

Ушао сам у продавницу на углу да купим флашу вина, јер знам да је код њих то вино из непознатих разлога много јефтиније него на другим местима. Прошло је још пет дана поста па смо се добацили до мало бољег посног недељног ручка. Па да буде све како може. Мало ипак...емотикон smile
Стојим код касе са флашом у руци, а испред мене крупан висок човек са препуном корпом, кесама са хлебом, платненом торбом пуном флаша. А ја журим...
Касирка покушава да ради брзо, али мора да вади флашу по флашу из торбе, папирне кесе са изломљеним багетом да очита код...

Трудим се да не буљим у робу која куља из корпе, и да не будем нервозан што је баш човек испред мене морао да покупи пола робе са рафова.И таман кад је све откуцано он узима додатни тајм-аут да види какав је кромпир у џаковима поред улаза! Продавачица прекида куцање да се распита код колегинице колико има килограма у џаку. Десет или...

Уздишем и премештам се с ноге на ногу размишљајући о хиперпотрошачким манијацима, о својим скромним финансијама и о томе како се ето у посту улази у далеко мању потрошњу, а онда продавачица саопштава цифру тотала: 1670 динара!
Човек је купио пола радње за 1670 динара!

Велики човек достојанствено даје картицу касирки и прилази да укуца ПИН. Скрећем поглед и прелазим пажљивије преко онога што је потрпано у кесе и торбе. Схватим да од целе те импозантне гомиле коју не знам како ће овај однети, иако је поголем, нема ничег скупог.
Јесте, и он је купио флашу вина, али не оног средњег па с попустом као ја, него најјефтинијег. Јесте - има још гомила флаша у торби, али то је све кисела вода којом ће да разблажи вино како би дуже трајало. Узео је и багет, а уз багет ће јести и обичан хлеб, а уз хлеб и - кромпир. Истина, запамтио сам да сам видео како касирка извадила из корпе и једну малу кутију ванилица. Једини траг луксуза. У пролази према каси видео сам да су ванилице са попустом.

Бацим поглед на човекове ципеле - похабане, веома старе. Он достојанствено прихвата од касирке своју картицу, Достојанствено је ставља у џеп. Мирно и скоро свечано сабира своје кесе и торбе, узима џак.
Човек је изашао у куповину. Старински као некад. И накуповао је за недељни ручак и за следеће дане колико је могао. Колико му буџет дозвољава.
Ја више не журим. Гледам га с поштовањем. И стидим се за сваку помисао коју сам имао.

Нећу му се обратити и причати с њим, али кад бисмо причали, знам шта га не бих питао - рецимо, да ли пости. Мада још увек имам прикривену сумњу да га негде у дну фрижидера чека комадешка сланине од родбине са села, али сад већ знам да је и та сланина ако је има - посна. Како плаћа рачуне - не бих ни смео да га питам. Мада би ме занимало за кога ће да гласа. Иако ни то сигурно није од пресудне важности.

 

13007223_10209601722588244_1721955141979

Share this post


Link to post
Share on other sites

ХРИСТОС ВАСКРСЕ! СРЕЋАН ЂУРЂЕВДАН!

 

Свима који славе Светог Георгија као Крсну Славу - срећна Слава!

 

Живот је борба. Не може се бити сентиментални хришћанин. Не може се бити хришћанин, а не борити против зла у себи и против зла око себе.
С обзиром на чувени ђурђевдански "хајдучки састанак" можда данас нећемо покварити празник ако се за тренутак позабавимо чувеном аждајом са иконе.
Шта је она са нас хришћане? Шта је она за православне Србе?

Икона “Свети Георгије убија аждају“ је заснована на причи из житија Светог Георгија. Прича је стара. И одавно је ушла у житије. Може да се тумачи символички, као победа над злом, али има их који налазе и буквалнија тумачења - могућност да је у догађају учествовала нека опасна змијолика звер, заостала из праисторијских времена. Могуће је. С друге стране, у житијима често има и литерарних украса који служе да се боље опише личност светог, не нужно научно-историјски заснованих. Прича може да се прихвати и као “одбитак” из есхатона, са краја историје, из вечности - а оданде Свети Георгије убија то персонификовано зло у историји.

Шта је данас то зло на које нам копљем указује Свети Георгије? Против чега има смисла борити се и против чега морамо да се боримо? То је питање које не треба да нам да мира, ако не желимо да останемо млаки па да нас Бог „испљуне“.

Свако то мора да нађе за себе. Да сам види и увиди. Али можда није лоше да заједнички погледамо па да тиме мало више обавежемо једни друге. Иначе, аждаја расте, прогутаће нас ако нисмо као Свети Георгије.

У овако поремећеном свету списак онога што у аждаји можемо да видимо је предугачак. Увек је и био. Сигурно је једно - морамо поћи од онога што је аждаја до сада успела да прогута од сваког од нас. Морамо се борити и то вратити.

Борити се против сопствених страсти које нас лажу да су наше битне особине, а не болесни поремећаји настали од рана које нам је аждаја нанела. Већ сама та борба нас чини јачим. Она чини и да боље сагледамо оштећења и у онима око нас. Учи нас да не морамо да их гледамо само као претњу него да уочимо сличности у слабостим које са њима имамо. Борбом стичемо и могућност да се удружујемо. У заједничкој борби.

А ако се не боримо – нестаћемо. Бићемо прогутани.
Волимо једни друге, јер једни другима можемо помоћи да не нестанемо! Волимо наше заједнице! Волимо своју Цркву чак и ако није данас у свом најбољем издању! Волимо своје породице, чак и ако су растрзане силом времена, волимо свој народ иако изгледа слабији и неморалнији него икад! Волимо свет и све људе које нам је Бог дао као браћу и сестре иако свет изгледа искваренији и неправеднији него икад!

Ми смо уплашени и немоћни, породице су нам угрожене, Црква нападнута расколима и самовољом, Србија окупирана и у безнађу, свет у канџама незапамћене похлепе и свеопште лажи. Имамо и те како против чега да се боримо. А икону Светог Георгија носимо пред нама. Пред војском оних који се нису предали.

Свети Георгије Победоношче, води нас у борбу. Моли Бога за нас.
Христос васкрсе!

 

13103272_10209741638166046_2736203721563

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ЧЕКАЊЕ

Чудно је ово време између Вазнесења и Духова. И чекамо и не чекамо. Мирни смо. Христос нам је обећао Духа Утешитеља. Некако је ипак испуњење обећања близу, искуство нам говори да ће брзо проћи недељу дана до празника. Толико пута до сада смо прошли кроз то.

А Христос нам је обећао и да ће Он поново доћи. Да ће тада Бог бити све у свему. Оно што није у Богу - отпашће. Тај величанствени час кроз целу историју тумачимо, спремамо се и такође некако и чекамо и не чекамо. Али ипак верујемо. Верујемо Христовом обећању. Имамо поверење у Њега и Његове сведоке. Али од нас се тражи још нешто више. Чиста вера. Да прихватимо да се то што чекамо већ догодило!

На Светој Литургији свештеник при узношењу чита и ову молитву: " Сећајући се дакле ове спасоносне заповести (причешћивања), и свега што се нас ради збило: крста, гроба, тридневнога васкрсења, узласка на небеса, седења с десне стране, и другог и славног доласка..."
Најнеобичније речи за нас који живимо у времену и разликујемо оно што је било, што је сад и што ће бити - сваке Литургије сећамо се Другог Христовог доласка! Који тек чекамо! Шта онда да чекамо кад се већ догодило?

Време је само одмотавање за нас вечности у којој нема прошлог и будућег него је све стално САДА. И наша прошлост и наша будућност у вечности је - сада. И то САДА које је у Богу. Оно што није у Богу не постоји.

Боже, колико тога радимо што није у Твоме - сада!
Кад год успемо да радимо оно шта радимо с љубављу према Богу и људима ми смо у том САДА. Постојимо. А тако мало постојимо само чекајући.
Без Бога нема мене, без ближњег нема мене - тако је једноставно, а ми смо тако често уморни да бисмо волели. Зато нам је потребна снага Духа Утешитеља. Чекамо и трудимо се да волимо. А чекање онога што се већ догодило и није чекање него стално подсећање.

 

13407282_10210031264406521_3862121688621

Share this post


Link to post
Share on other sites

СРПСКИ МЕДИЈИ

Запад се све више бави тероризмом, а у специјалном рату који се никада и не прекида ми и даље губимо, на свој начин. Болно је и мање-више познато, али није на одмет да се с времена на време на то подсетимо.

Медији у Србији, као важно оружије у специјалном рату, углавном су под туђинском контролом. У светским размерама медијски рат је интензивнији. Рецимо "Русија данас"(Раша тудеј) и "Ал Џазира" постали су важни на светској сцени којом још увек доминира Америка, али код нас медијски рат практично не постоји сем повременог сукоба фракција оних који се под страном контролом боре за власт. Све више се бавимо оним што се дешава другима него оним што се дешава нама. Све више нам то ангажује и емоције, а емоције за своје све више губимо.

Српску ствар или "српско становиште" бране само изоловани појединци и мале групе. У књигама, на трибинама, на интернету, у нискотиражним часописима, на мање слушаним радио станицама и потпуно незнатно на телевизији. 
Колико може да се испрати деловање тих појединаца и мањих група - очигледно је да их има довољно да се направи озбиљна редакција квалитетног медија који би зауставио поробљавање ума, заглупљивање и обезличавање српског народа. Међутим, нема ни трага ни гласа појединцима или удруженим појединцима који би финансирали оформљавање таквог неопходног оружја за борбу у специјалном рату. Да ли због тога што је свако богатство овде нужно повезано са оданошћу колонијалним властима или због потпуног губитка одговорности за народ који је омогућио то богатство, то је питање. Има вероватно и једног и другог.

Док се одговоран национални медиј не успостави - мали су нам изгледи за опстанак, сем као обезличеног и обесправљеног дела веће целине коју заправо и нећемо изабрати. 
Постоји мала могућност да се акционарски финансијска база таквог медија обезбеди међу Србима у дијаспори, али они су већ превише често били варани и заваравани од Срба из матице да би се тек тако упустили у пројекат који би у одређеним фазама сигурно био и испод тржишне исплативости.

Док се не нађу национално свесни и одговорни људи међу онима који могу да буду финансијери последње српске одбране, све наде ће остати на оним малобројним и раштрканим хајдуцима у виртуелној шуми, и њиховим сиромашним јатацима. Неки су притом чак и без икаквих јатака. А како ће они жртвовати своје међусобне разлике, које често без организације постају разлог бескрајних расправа, и прикупити се у иоле јединствену реалну снагу и да ли ће до тога уопште доћи - само Бог зна.

Има ли Срба међу богатим људима? :) Или је Маркс био сто посто у праву - класа је важније одређење?

https://www.facebook.com/dakon.ilic

Share this post


Link to post
Share on other sites

ТАЈНО ОРУЖЈЕ

Ишао ја данас неким пословима по граду. Без мантије. Много времена оде на то да људима објасниш да си као прибројани ђакон и без сталних прихода и без могућности да им очиташ молитву. Такорећи - поп од кога нема вајде.

На тролејбуској станици приђе ми човек који ме је и тако без мантије препознао као свештено лице са екрана. Гледао ме је негде. Притом у последње време и нисам на екрано честа појава. Мислим - добро је. Мала хришћанска заједница у ишчекивању тролејбуса.

Међутим - засу ме човек подацима о томе како је цивилизација настала. Са Сиријуса, наравно. И о томе да сем Срба заправо нико други и не живи на земљи. О томе како је Свети Илија заправо Перун, и још много других занимљивости.

Покушам да успоставим у нашој заједници макар одређену сумњу у тај заиста сумњиви нови нови завет. Говорим о Литургији. О Светом Причешћу. Причестио се човек пре две недеље - каже.
Почели смо озбиљно да се расправљамо. Народ на станици нас гледа помало забринуто, а троле као за баксуз нема, па нема.

Сетим се онога што ми ових дана стално пролази кроз главу. Зар није необично да постоји народ драматично спреман да се жртвује за своју веру, за Православље, иако о тој вери мало или ништа не зна? Па чак је и не практикује у пуној мери. Или је практикује сасвим смболично.

Преко пута пролази бивши монах, веома активан у одбрани Ваљевске Грачанице. Ништа не измишљам, све је тако било. Размишљам онда и о тој нашој привидно дубокој црквеној подели унутару оних који за разлику од перуниста ипак нешто знају о својој вери. Подели на чуваре и мисионаре. На оне који се посвећују чувању тајне, макар она уопште не утицала на околни свакодневни живот, која се чува за последња времена, и на оне који би да тајанствени реактор Литургије активирају тако да озрачи што већи број људи и утиче на живот макар Срба а онда и колико Бог да - читавог човечанства.

А времена су незгодна. Глупа и без ентузијазма.
Можда ми године и године искуства живота у Цркви дају за право да помислим - не можемо Христа релативизовати али даље ипак идемо сви заједно, и они који знају и они који не знају, док га јасно не угледамо. И можда смо сви једни другима неопходни за самоспознају и кориговање. Можда је Црква на земљи увек то - обједињавање свих тих енергија и пут ка Царству. И оних свесних и оних несвесних и оних у блиској заједници и оних који лутају. Подносимо једни друге, покушавамо да исправимо очигледне грешке и уштедимо непотребна лутања - али стрпљиво и смирено гурамо даље. ка Царству Небеском. Носимо терет свих за све.

Чувари знају да је оно што чувају драгоцено пре свега за последња времена. Пошто не знамо кад су последња времена - немојмо да их нападамо. А луде поштоваоце Перуна који су спремни да живот дају за Христа не одбацујмо него имајмо стрпљења. Они мисле да се сусрећемо у Крсној Слави. Шта ћемо. Проповедајмо. Сви носе неке одломке тајне, а ми треба сам о да имамо поверење у црквено искуство и - бескрајно смирење.

Како време иде све сам сигурнији у оно што можемо да прихватимо и ми као народ, са нашом драматичном мученичком историјом, и моћнији западњаци на Христовом трагу - Православље је тајно оружје хришћанства. Тајанствено чак и за нас, православне. Притом - то заиста озбиљно мислим.
И како сам дошао до свих тих закључака поздравио сам се са мојим недавно причешћеним соларис-перунистом. Ускочио сам у аутобус да побегнем макар станицу-две па да да тамо сачекам мој тролејбус.

 

14088520_10210663089521754_6023863452601

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ђакон Ненад Илић искрено: Тероришу нас геј парадама, наша Црква мора боље да проповеда!

 

Нико нормалан неће се уплитати у туђе сексуално опредељење, али идеолошки терор либерализма преко тих парада је нешто што није лако толерисати.

Ђакон Ненад Илић важи за једног од ретких који о стању у Цркви, али и о свим друштвеним појавама, говори крајње отворено и критички.

Какав је ваш став о одржавања Параде поноса?

– Нико нормалан неће се уплитати у туђе сексуално опредељење. То је проблем сваког од нас посебно. Али идеолошки терор либерализма преко тих парада је нешто што није лако толерисати. Слобода од свих наслеђених веза мора да иде и до слободе од сопствене полне задатости! И те дугине боје постадоше застава за освајање и преваспитавање примитивних…

Постоје урођене склоности, али све више истраживања говори и о утицају новог система вредности на неке изборе. Тек ћемо видети последице смањивања разлика међу половима. Неће нам се то свиђати. А у међувремену, као покондирене тикве, правимо се савременим грађанима света са ставом – тако мора, то је цивилизацијски развој.

Ви важите за неког ко сматра да су и Црква и читаво друштво постали страховити лицемери. У чему се то огледа?

– Много тога што ми, као Црква, проповедамо, не сведочимо довољно у пракси. Превише се прилагођавамо моћном духу света против ког на сва уста говоримо.

А цело друштво је поражено похлепом. Пошто је ружно бити отворено алав на паре и моћ, онда се развија безброј прича о племенитим циљевима. Од политичара па до свих нас, почели смо то да прихватамо као нешто неминовно.

Да ли вам се чини и да је породица помало изгубила значај у друштву?

– Напад на породицу дуго траје. Она је прво растурана да би се добила јефтинија радна снага. Систему данас нису потребне хомогене групе које штите своје чланове, имају своје аутономне вредности и циљеве, снагу, већ пре свега изоловани, незаштићени потрошачи, који су нешто што се може лако статистички контролисати и користити. Ипак, породица са свим што нам пружа је жилава и верујем да ће издржати нападе.

 

http://www.pravoslavie.ru/srpska/97150.htm

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДАН ЗАЉУБЉЕНИХ или СВЕТИ ТРИФУН?

Стари Грци су благонаклоно гледали на заљубљене али су сматрали да они пате од једне врсте болести.

Најбољи лек за заљубљеност је љубав, али то заљубљени често и не успеју да схвате пре него што заљубљеност умре и они се раздвоје.

Ми, верујући, можда не би требало да толико причамо против новокомпонованог обележевања Дана заљубљених по западној моди.

Уместо тога могли бисмо једноставно да препоручимо заљубљенима да се помоле светом Трифуну да њихова заљубљеност прерасте у љубав. :)

Свети мученик Трифун је исцелитељ. У Христу. Зато га и славимо. Мученички је пострадао зато што је доследно сведочио паганима да нису постигли ништа осим што су обоготворили своје страсти и тиме се затворили за Бога Љубав. А данашњи свет није много више хришћански од онога пре 1800 година.

Заљубљени - заволите се!

https://www.facebook.com/dakon.ilic?hc_ref=NEWSFEED

Share this post


Link to post
Share on other sites

МЛАДЕНЦИ

Некоме може да изгледа да је превише далеко од Четрдесет севастисјких мученика које црква слави 22. марта и празника Младенаца истог дана који је познат много већем броју крштених Срба.

Па још кад се дода слављење Четрдесет ђака и два њихова свештеника-учитеља мученички пострадалих у Момишићима крајем седамнаестог века (који су пре неколико година такође додати у прослављање 22. марта) - изгледа потпуно збуњујуће весело дружење родбине и пријатеља са нововенчаним паровима тог дана.

Збуњеност може да настане само ако се макар мало не подсетимо дубљег смисла Младенаца. 
Млади мученици из Севастије су сведоци вере. Страдали су заједно, не желећи да се одвајају једни од других. Као и момишићки ђаци и њихови учитељи. 
Али није суштина у њиховом страдању него у заједничком сведочењу вере, у заједничком уласку у Славу Христову.

Нико не жели младим супружницима да пострадају од мача, али желе им да се не раздвајају и да заједнички сведоче Љубав Божију. То је подвиг на који их подсећа празник Младенци. Јер да би љубав трајала и расла потребно је научити да једни за друге понешто и жртвујемо. И то понешто до чега нам је стало. Да у браку будемо важнији једно другом од новца, лепих ствари, уживања, малих навика, од наших страсти којима се често препуштамо без борбе, уместо да се са њима рвемо. 
Тако и венчани улазе у подвиг и сведоче Љубав Божију, а не само мученици и монаси подвижници.

Научити или подсетити се да се и у браку може зарадити венац Христових сведока, да је пред Богом брак заиста истог достојанства као подвижништво и мучеништво - то је смисао празника.
А остали обичаји везани за овај празник могу бити симпатични или приглупи као што су они којима нас уче проблематични медији. Жута штампа на све стране деле савете и наизглед чува обичаје који заправо никоме ништа не значе. Најбољи пут да се обесмисле празници и значајни дани у години је да се људи заспу разним "верује се ово", "верује се оно". Ко то верује?

Мада ево појавио се ових дана осим заповести да се обавезно одмах ујутро погледа кроз прозор да би се видело какво ће бити време током године, и један чаробан савет:
"Ако будете "набацили" осмех на лице и будете имали позитивне мисли, верује се да млада можда и успе да растера облаке." кажу стручњаци из шарених новина. :)

Велики испит телекинезе за новопечене младе, :) али можда је ипак боље да Младенци буду подсећање за обоје да су ушли у подвиг који успева само ако се не раздвајају и ако науче да се једно за друго жртвују.

Share this post


Link to post
Share on other sites

НОВА СРПСКА ПИРАМИДА

Да ли се неко сећа чувених пирамидалних шема из деведесетих година? Језде и Дафине и осталих?
Сви се полакоме на добитак, а на крају се испостави да су на добитку само они који су први ушли у игру.

Данас у Србији највећи део елите, али и свих који би да  некако преживе без сувишне муке, прихвата пирамидалну шему власти која нуди свима који се у њу уграде део заједничких пара које контролише врх пирамиде.

Малодушност с једне стране и аморалност повезана са легализованом похлепом с друге стране очигледно ће допустити цеђење ове земље до границе издржљивости, али пре свега до претрпавања пирамиде. Кад они који су касније ушли у пирамидалну шему коначно схвате да нема ту леба за све, него само за неке, пре свега за оне који су међу првима кренули у пирамидалну шему, доћи ће до провале незадовољства и конструкција ће се распршити.

Тужно је само што ће дотле пропасти или одлетети ко зна куд много тога. А остаће маса оних којима ће бити тешко за веровати, јер њихов бунт неће бити на моралним основама. 

Да нам је мало памети па да ипак на време прогледамо и сагледамо праву структуру конструкције. И они који су у њој и они који тумарају около.

FB_IMG_1497103295926.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПОХАБАНИ СЦЕНАРИО

У Србији као у Холивуду - конфекцијско цеђење комерцијално успешних сценарија. 1f60a.png?

1. Криза у земљи. Народ гледа са надом на Цркву. Црква је неодлучна и не сналази се у новом односу снага. Показује слабост. Власт уз помоћ контролисаних медија поткопава углед Цркве. Црква се повлачи и задовољава се финансијском помоћи власти.

2. Високи представници Цркве неочекивано исказују противљење непопуларним наговештеним потезима власти које народ не зна како да заустави.

3. Представник (ца) власти оштро упозорава Цркву на то да не сме да крши новоуспостављене односе, запечаћене и међусобним признањима.

4. Представник Цркве оштро одговара представнику(ци) власти, бранећи црквену аутономију.

5. У медијима се покрећу нове кампање дискредитовања Цркве. Да ли је свеже или подгрејано - није ни важно. "Служба" увек има спреман материјал.

6. Све се враћа на почетак...?

Кад ће и коме првом да досади овај банални сценарио који се уз мање измене толико често рециклира?

22289975_10214821222192472_1061811737174

https://www.facebook.com/photo.php?fbid=10214821222192472&set=a.3732020747439.172978.1483648280&type=3

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Нема никакве сумње да је украјинска авантура Васељенскога патријарха Вартоломеја изазвала велике турбуленције у цијелом православном свијету. Нарушивши јавно, на очиглед Бога и људи канонски поредак свете Цркве давањем Томоса украјинским расколницима и тим самим изазвавши прекид евхаристијског општења са Руском Православном Црквом, Цариград је ставио у незахвалан положај све Помјесне Православне Цркве и тим самим изазвао кризу дубоких размјера.     Од званичне осуде која је дошла од стране Српске Православне Цркве до појединачних укора многих архијереја скоро свих помјесних православних цркава, Фанар се нашао на пустом и изолованом острву усамљен и одбачен. Да је заиста тако свједочи чињеница да ни једна од Православних Помјесних Цркава није признала украјинске расколнике који су новцем од Вартоломеја купили Томос о независности.   За разлику од Цариграда који ношен мотивима политичког карактера и самовољом патријарха Вартоломеја, поглавари сестринских Цркава и не помишљају да се изложе искушењу канонског нарушавања – гријеха који по својој суштини носи страшне посљедице. Овакав развој ситуације у Цариграду нису очекивали, због чега је сада наступила друга фаза или офанзива Вартоломеја која се сада испољава кроз политику страшних притисака на Помјесне Православне Цркве.   Умјесто неприкосновеног чувара канона Васељенски Патријарх се претворио у грубог нарушиоца. Умјесто политике помирења која је увијек красила Цариград, сада видимо политику притисака и условљавања.   Из САД, преко Вартоломеја се врши страшан притисак на Грчку Цркву и Атинског архиепископа, да управо они буду први који би признали тзв. Украјинску православну Цркву.   Важно би било предуприједити такве нежељене и штетне активности. Можда би то било најбоље урадити сазивањем сабора поглавара помјесних православних цркава, на коме би се Вартоломеј позвао на покајање. Евентуални сабор би показао јединство Правослвне цркве и досљедност канонима. Пожељно је, да кроз искрен братски дијалог међу помјесним црквама, подржати једни друге, да би без обзира на тешка искушења и политичке притиске, Православна Црква остала јединствена.   Такав сабор би посвједочио народу и вјерницима спремност поглавара Православних Цркава, да кроз личне напоре очувају канонски поредак и устројство Цркве Христове, као једне, свете, саборне и апостолске.   А, осуда расколника у Украјини, показала би да је одлука Вартоломејева о давању томоса неканонска и искључиво политичке природе. Тако би се ограничила самовоља Вартоломеја, а Црква показала да са истинама вјере нема трговине, те да се оне чувају вјековним канонским поретком, који је увијек красио Православље.   Патријарх Вартоломеј има прилику да слободном вољом изабере изолацију и пад или пут очувања јединства Православља. Уколико, не дај Боже, се не успије одупријети америчким притисцима и покуша испунити њихов налог, онда би било важно да Помјесне Православне Цркве, с великом братском љубављу подрже и помогну Грчку цркву и Атинског архиепископа, да се, уз Божију помоћ, одупру злим намјерама протврелигиозног центра свјетске моћи.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб.      Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „   2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна.   3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Све док се налази на Предложењу, издвојени хлеб бива обичан хлеб; поприма само то својство да је посвећен Богу и да постаје Дар, те тада символише Христа у оном Његовом узрасту кад је и Сам постао Дар. А постао је Дар од Свог Рођења, као што је то већ речено, пошто је, по Закону, самим Својим Рођењем био Дар као Прворођени.     2. Пошто су, међутим, сва она страдања, односно Распеће и смрт, која је Он ради нашега спасења претрпео на своме Телу, најпре пророчки описана од стране древних пророка, стога и свештеник овде, пре него што положи хлеб на Жртвеник и пре него што га жртвује, настоји да изобрази на њему те символе страдања. На који начин то чини? Пошто један хлеб издвоји између многих и пошто га учини даром, тада, као на каквој слици, изображава на њему страдање и смрт Господњу; и све што свештеник обавља – нешто из практичне нужности, а нешто по својој вољи потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти.   3. Стари је обичај да се догађаји понекад кроз дела приповедају, представљају и пророкују. Наиме, желећи да покаже заточеништво јеврејског народа, Пророк је и сам себе везао. И Агав је касније на исти начин поступио да би указао на Павлове окове. Причају и следеће: кад је један од богоносних Отаца био упитан шта је то монах, никаквог одговора није дао, него је своју одећу свукао са себе и погазио је ногама.   4. Тако и саму смрт Господњу и свеукупни Његов домострој, древни пророци нису само речима објављивали него и делима; а томе су се учили из Божијих дела, као што је штап Мојсијев, који је раздвојио море надвоје, и купина која је и усред пламена била једра,  и Исак, кога је отац повео на заклање, и толика друга знамења којима се од самог почетка указивало на свету Тајну.   5. Јасно је да и свештеник тако чини. Оно што зна о оној Жртви Христовој, то и речима саопштава и делима показује, онолико колико је то могуће показати таквим вештаственим средствима. Као да каже: Овако је Господ доспео до страдања, овако је умро, овако су Му ребра прободена, овако је тада из прободених ребара потекла она Крв и она Вода.   6. Све то чини да би показао, као што рекох, да су овој истини и овој стварности претходили праобрази и праслике кроз које је унапред све то људима објављено. Тако и сам свештеник, пре но што принесе хлеб на Жртвеник и пре но што га жртвује, исписује на њему знаке Жртве, показујући тако да ће овај хлеб свакако бити претворен у онај истински, распети и жртвовани Хлеб. Но, и поред свега тога (пошто смрт Господњу треба да објављујемо), свештеник је саопштава и речима и делом, како не би био изостављен ниједан начин објаве или приповести о ономе за шта би нам безброј уста било потребно.     Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

      Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
      Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
      Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
      Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
      Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
      Из службе за упокојене:
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
      Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
      Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
      Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
      Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
      Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
      Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
       
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
       
       
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

      Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
      Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
      Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
      Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
      Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
      Из службе за упокојене:
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
      Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
      Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
      Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
      Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
      Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
      Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
       
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
       
       
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...