Jump to content

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему


Recommended Posts

@Arsenija, чедо, да скокнеш ти до тог "кампуса", то је сића а видиш помиње се неки Алфа, шта знаш, можда буде и Омега, чудни су путеви Господњи... :)))

 

Nikada ! Nikada! Buahahahaha..... :D

Duvajte vetrovi,sevnite munje i otvorite oci lakovernima koji misle da se kupuje ono sto se daruje...

P.s. Po motivima cranog filma ... o zloj vestici... :D ...koja sam ja ..Buahahahahaa... LOL.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Одговори 262
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Мсм, ова акција као одговор на разноразне тренинге, радионице и методе, а што је отац ђакон и поменуо у образложењу, то је негде ОК. Засигурно да је ово нешто ново, што нема утемељења у нашој правосла

Да ли је православно или није, не знам. Не мора да буде. Можда тек може да постане, ако буде плодан пројекат. Време ће показати.   Али да ћеш за пар стотина евара савладати "принципе духовне борбе"

Књигу "Тајанствено путовање" Анастасије и Ненада Илића објавио је Плато још 2001.год.То је једна од најбољих књига тог профила за дјецу,по мени парадигма за добар уџбеник из вјеронауке и за ученике ви

Постоване слике

ВИДОВДАН, ВЕЧНИ ИСПИТ

Сваки народ има своје симболе и митове око којих се окупља. Они су извор вредности и народу дају снагу заједничког деловања.
Да одмах рашчистимо, под митом се наравно не мисли ништа негативно - никаква лаж, измишљотина. То је помодно индивидуалистичко тумачење појма мит. Мит заправо стоји у центру сваке заједнице. Без митова заједнице и не постоје.
Наш најјачи, одређујући мит, око кога се групишу, коме претходе и из кога излазе наши најважнији симболи је несумњиво Косовски мит.
Не треба посебно подсећати на све кључне тачке наше историје у којима је Косовски мит више него снажно деловао. Видовдански атентат, први светски рат, прелаз преко Албаније, 27.март, па све до Милошевића и бомбардовања 1999-е.

У центру Косовског мита је жртва, као највиша хришћанска вредност. Жртва је у корену сваколиког морала и свеколике љубави.
Косовски мит о свесној и добровољној масовној жртви за оно најважније – Царство Божије, Царство Небеско, Царство вечних вредности помогао је нашем народу да опстане, сачува своју веру и идентитет и сачува снагу за обнову у 19. веку и за невиђене подвиге у балканским ратовима, и у Великом рату кога се поводом стогодишњице посебно подсећамо.
Међутим, ширењем материјалистичког погледа на свет прво у елитним слојевима, а затим и у народу, Косовска жртва тумачена је све више на пагански начин.

Најјача колективна сила која делује у нашем народу била је погодна разним владарима пре свега за манипулацију и лако усмеравање народа у правцу који је диктирала тренутна политика. Паганска фантазмагорија о народу који је спреман да се жртвује до самоуништења због презира према баналном „земаљском“ увела је духовну болест гордости у наш јавни живот. Очигледна несагласност таквог, забога идеалистичког, система вредности са интуитивним православним, уопште људским гледањем на живот, после низа великих грешака и пораза довела је до колективне апатије.
Високе колективне вредности заменио је малодушни релативизам и покушај одбацивања наслеђа. Неочекивано је почело уморном народу уместо раније бескомпромисности да се нуди потпуно утапање у бесконачним компромисима.

"Сматра се као нека спољашња политика, чак и врло мудра, бити у добрим односима са целим светом. Заборавља се само ово. Добри односи са целим светом, то је отсуство сваких односа, то су рђави односи са онима са којима је најпотребније бити у добрим односима...
Бити за мир не претставља још никакву спољашњу политику. Бити за мир и на томе остати, другим речима начинити од мира не само сврху већ и средство спољашње политике, то је сигуран начин да се има рат", записао је један наш заборављени међуратни политички мислилац, Момир Николић.

Уморни од тешке историје, од расула вредности и сиромаштва изазваног нашим грешкама али у многоме изазваног ратним неоружаним али и оружаним дејствима наших противника немамо више поверење у сопствене снаге. Изгубили смо своју концепцију будућности засновану на високим вредностима које су нам поставиле генерације предака и покушавамо да прихватимо владајуће вредности једне цивилизације која је у много чему проблематична, а рекло би се да не иде ка свом врхунцу, него је већ у озбиљном паду.

Похлепа, једна од темељних људских страсти, коју су генерације и генерације, не само хришћана него свих озбиљних људи у историји покушавале да обуздају прихваћена је као неминовни мотор света.
Наша будућност не обећава мир него рат. Нико не може да сагледа у којим ће се све облицима будући рат манифестовати. Од локалног грађанског до светског нуклеарног. И то нас све испуњава зебњом, али не желимо тиме да се бавимо.
Заклињемо се у вечни мир тамо где ништа мир не обећава.

Ако као држава и народ ипак желимо да опстанемо, ако накарадно тумачење жртве великих Косовских ратника и њиховог предводника Светог кнеза Лазара, нисмо неповратно претворили у позив за самоуништење, морамо се бавити и припремама за рат. Боље речено, морамо се вратити у рат. Рат и борба су непрестани. Ратује се не само у оружаним сукобима него у политици, економији, култури.

Да цитирам поново Момира Николића:
"Свирепа је за заостале народе стварност да међу народима постоји јерархија вредности и права. Али једини начин за њих да ту стварност измене у своју корист, то је да се и сами успну у тој јерархији. То је једини мушки и у исто време једини став цивилизованих. Одрицање поменуте стварности било би само празно јадање и примање положаја варварина".

Наравно да би за нас прихватање реалности непрестаног ратовања било драгоцено. Да се коначно излечимо од прикривеног самозадовољства и лажне самокритике садржане у исказима типа „ми Срби побеђујемо у ратовима, али губимо у миру“. Јер то заправо значи само и огољено – ми губимо. Сви велики војници и војни мислиоци у историји били су свесни чињенице да је најмудрије избећи отворени оружани сукоб. А то се управо постиже ратовањем на време, пре оружаног сукоба.

Али о каквом ратовању се уопште може говорити кад останеш у народу без заједничког мита и без заједничких вредности, који немоћно посеже за туђим вредностима и туђим идентитетом? Кад урушавањем морала, институција, културе и економије уведеш борбу за опстанак – свако против свакога уместо ратовања за заједничко добро? Кад прихваташ, скоро обоготвориш, само страначко удруживање ради личне користи а против целине народа? Кад таква врста секташтва укине право на високе обавезујуће вредности које су пре и изнад малог „договорног“ морала? Одакле да се појаве јунаци, прави ратници?

Да бисмо положили испит пред историјом опет и опет морамо да се обратимо за помоћ Светом кнезу Лазару и косовским јунацима.

Срећан вам празник Срби! И не заборавите и даље се ради о испиту који полажемо пред Богом и прецима, али и пред потомцима.

 

11240086_10207357642687649_4436965353263

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10207357642687649:0

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...
  • Гости

hram-svetog-save.jpg

 

Како издржати саблазан 

 

Као да се нека гадна сенка надвила над нашом Црквом. Ово време нема слуха за символе и за духовна виђења. Све се своди на ефикасност у постизању циљева. И опседнутост рејтингом.

 

Један од практичних циљева је и "смањивање рејтинга" Цркве у српском народу. Тај рејтинг је у дугом периоду био успешно оборен на безначајне проценте, а затим се подигао, па опет се мало спустио. У сваком случају, и сад је за неке центре моћи са стране, али и за неке одавде, још увек превише висок. Потенцијална препрека за несметано ефикасно спровођење циљева. Којих тачно и ко их је поставио - не знамо тачно. По медијском ђубрету чепркамо и проналазимо делиће слике коју заједнички, и свако за себе, склапамо у нешто колико-толико смислено. Без обзира да ли нам се свиђа или не свиђа, али да има макар неки смисао.

 

Тешко нам је кад посумњамо да на "обарању рејтинга" практично и прилично ефикасно раде и неки људи изнутра. Из саме Цркве, па и из јерархије. Да ли је то могуће? Зашто то раде, ако раде? Да ли из незнања, или из интереса? Да ли су уцењени? Свеједно - али како је могуће да су сви они други, да смо сви ми остали, толико слаби да не успевамо да зауставимо разорно деловање прикривених центара моћи и њихових "кртица". Некад су "обарали рејтинг" наоружани људи у кожним мантилима, а данас то раде робови у медијским фабрикама, на пуцкање прстима невидљивих Чаробњака. Прејудицирања догађаја, лажне вести... Неуморни су данас ученици Фројдовог сестрића Едварда Бернејза и Јозефа Гебелса.

 

Црква је до краја историје. И ништа је не може победити. Али отровни облаци могу да је круне, да праве расколе, да саблажњују и удаљују од Христа слабе, да збуњују или паралишу јаке. Не можемо а да се не сетимо речи нашег великог пророка, који је погледом човека "који је видео Бога" прозирао далеко у будућност:

"Ова светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Јер, како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи...

И Син Човечји када дође изненада и убије “сина погибељи”, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? 

Наћи ће је, али не у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја".

Велика је ствар данас не саблазнити се, не повлачити се, не улазити у расколе, него сачувати свест о томе да смо ми јединствени Богочовечански организам, који ће опстати до краја Историје и превести све који му припадају и који то заиста желе у Царство Божије. И не ради се ни о каквом рејтингу. Да се ради о организму коме је глава човек могли бисмо и да се уплашимо кад као сад завлада нека болест. Али пошто му је глава Бог - узрок и одржавалац сваког живота, немамо чега да се плашимо. Болест ће проћи. Треба да издржимо. И да сачувамо љубав, па и за непријатеље своје. Само по љубави нас Бог познаје и само по љубави једни друге можемо да препознамо. Уосталом, још није дошло најтеже.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Не можемо а да се не сетимо речи нашег великог пророка, који је погледом човека "који је видео Бога" прозирао далеко у будућност:

"Ова светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Јер, како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи...

И Син Човечји када дође изненада и убије "сина погибељи”, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? 

Наћи ће је, али не у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја".

 

Сјајан Свети владика Николај

 

:)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 months later...

 

Djakon Nenad Ilic - "Povratak u buku sveta"

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1215532

"Sveti Sava nije u Srbiji. Ima njegovih zamena, sentimentalnih goblena i slika s njegovim likom, likova na dečijim priredbama, ali on nije ovde. Da je ovde, svi bismo se stideli da radimo ovo što radimo"

...

U toku su pripreme za film Otac o Rastku Nemanjiću i Stefanu Nemanji – Svetom Savi i Svetom Simeonu. Nenad Ilić, scenarista filma (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent projekta, kaže da će to biti jedan od najvećih filmova snimljenih u Srbiji, i da je Otac zbog svoje teme i značaja – nacionalni projekat.

Nenad Ilić (1954) počeo je da studira arhitekturu, ali je prešao na pozorišnu režiju. Deceniju nakon diplomiranja, režirao je pozorišne predstave po beogradskim scenama, pisao pozorišne tekstove, bio asistent na Fakultetu dramskih umetnosti, umetnički direktor u više beogradskih pozorišta i pozorišnih scena, da bi početkom devedesetih upisao teologiju. Rukopoložen je u čin đakona. Nakon toga je režirao i napisao televizijske projekte (dugometražne dokumentarne filmove Sveti Nikolaj srpski i Ava Justin, serije Liturgija, Ikona i Konstantinovo nasleđe), napisao je scenario za stripove serije Svetitelji, više knjiga crkvene tematike, koautor je (sa suprugom Anastasijom-Vesnom) knjige za decu Tajanstveno putovanje, uređivao je multimedijalna CD-ROM izdanja, pokrenuo je i uređivao časopis "Iskon"... Ovih dana će biti objavljeno sedmo izdanje Ilićevog romana Carigradski drum u izdanju Plato books, a u toku su pregovori i o njegovom izdanju na ruskom. Nenad Ilić je jedan od najistaknutijih stvaralaca u modernoj srpskoj pravoslavnoj kulturi.

"VREME": Informacija da se priprema film Otac ukazala je na činjenicu da u našoj kinematografiji ne postoji film o Svetom Savi...

NENAD ILIĆ: ... o našim počecima. A svi narodi, od Kineza do Evropljana, imaju filmove o ljudima i događajima iz kojih su nastali. Ispričaću vam jednu anegdotu: na prošlogodišnjem međunarodnom skupu u Beogradu o Svetoj Gori, na kome su učestvovali ne samo naučnici nego i ljudi raznih profila, iz Crkve, kulture ali i iz biznisa, prezentovali smo ovaj film objasnivši da ga snimamo zato što je svetogorsko iskustvo važno za oporavak Srbije. Posle toga su nas dva Rusa pitala: "Vi sad, vidimo, imate ekonomskih problema. Ali kako je moguće da Tito nije snimio film o Svetom Savi?" Komično, naravno, ali oni jednostavno nisu mogli da shvate da mi, kao narod, nemamo film o korenima svoje nacije. Setimo se da su oni svog Rubljova snimali u vreme najžešćeg komunizma. Hoću da kažem da niko toliko ludački nije odbacio svoju tradiciju i istoriju zarad jednog projekta. I još uvek kao da nećemo da shvatimo da taj projekat, Jugoslavija, nije uspeo i da moramo da se konačno oslobodimo i izvučemo ispod njegovih krhotina.

Stvarno, ako nije snimljen dosad, zašto mislite da je baš sad vreme da se snimi film o Svetom Savi?

Mnogo ljudi je predlagalo da se radi film o Svetom Savi. Pogotovo su bili uporni mladi ljudi s kojima smo radili. Naši ljudi iz Berlina i Beograđani su zato i osnovali Fondaciju "Nasleđe otaca" sa zadatkom da podigne film, i zbog njega je osnovana i produkcijska kuća "Opet & Opet". Završen je scenario, i sad smo u fazi koprodukcionih dogovora. Biće to po produkcijskom zahtevu najveći srpski film koji je do sada rađen. Polazna ideja nam nije bila da radimo spektakl, pošli smo od dramske situacije, odnosa likova, ali s obzirom da se radi o istorijskom filmu, da ćemo morati da podignemo "filmski" Hilandar zato što se veći deo priče dešava na Svetoj Gori, i da scenario obuhvata i putovanje u Carigrad, ispostavilo se da je ovo za naše uslove baš veliki projekat. Fondaciji se preko sajta filma (http://film-otac.com/rs/) javljaju priložnici sa svih strana gde god ima Srba, uključuju se eparhije, pojedinci. Vrlo nam je važno da se stiče pokretačka snaga zato što ovaj film nije samo film, nego je spomenik i mesto okupljanja, koje treba da nas podseti na mogućnost nastavka našeg istorijskog puta. Najvažnije što se filmu do sada desilo je blagoslov od igumana i bratstva Hilandara, dobili smo njihovu veliku podršku, što nije često. Hilandarci nisu skloni da se upuštaju u savremene tehnologije – Sveta Gora nema ideju o modernizaciji, naprotiv, pokušava da čuva svoj stil života. Ali, desilo se da su prepoznali naš projekat kao važan, i dobili smo blagoslov. Na liturgijama se čitaju imena ljudi koji učestvuju na filmu, znači da se velika energija podiže za Oca.

Da li je to crkveni projekat?

Projekat je više nacionalni nego crkveni zato što se bavi počecima Srbije, zato što je o korenima, o ocima našim. Samim tim što je film o Svetom Savi i Svetom Simeonu, odnosno o njihovom boravku na Svetoj Gori, film je i crkveni, ali je film pre svega priča o utemeljenju Srbije, kako su je Sava i Simeon utemeljili i povezali u njoj materijalno i duhovno za godine i vekove koji su usledili.

Zašto ste iz njihovih žitija izabrali za film baš deo susreta oca i sina na Svetoj Gori i njihovo podizanje Hilandara?

To je trenutak zajedničkog delovanja oca i sina, početak ozbiljne države Srbije. Nije početak ono što je Simeon radio dok je bio Stefan Nemanja, odličan vladar koji je znao da postiže ciljeve silom ali, kad treba, i da trpi poniženje zbog svog naroda. Ovaj trenutak je važan u njihovim životima zato što Nemanja silazi sa prestola, monaši se, ali narod u njemu još uvek vidi velikog vladara. Ostavlja državu sinovima, i to nakon što je postavio za svog naslednika srednjeg sina, Stefana, vizantijskog zeta, kako bi sklopio savez sa tom silom. Svestan je da će nakon njegove smrti izbiti rat među braćom. I on sam je prošao kroz to. Simeon zna da mala država neće moći to da podnese, raspašće se, okružuju je sile, ne uvek prijateljske. Potrebno je da u Srbiji uspostavi duhovnog oca koji će da miri, i on ide na Svetu Goru po Savu. Sava tada ima 23-24 godine, na Svetoj Gori je našao sve što mu treba, ušao je u predvorje Carstva Nebeskog i nema potrebe da se petlja u zemaljske stvari. Simeon, ogroman čovek, sila vladarska, dolazi da ga privoli da se vrati u Srbiju i da preuzme staranje nad Srbijom. Savi to ne treba. Siguran je da će zajedno najveću korist Srbiji učiniti zadobijajući Carstvo Božije i tera oca da postane svetitelj, a otac tera sina da se odrekne najboljeg i da se vrati u buku sveta. Tu je i koren mogućeg sukoba koji dve jake ličnosti, uz Božiju pomoć i ljubavlju, ipak izbegnu. Istovremeno, u tom njihovom susretu podiže se Hilandar, koji će postati naš izmešten koren zauvek, stabilan. Simeon umire, i naravno izbija građanski rat, a Sava koji je bio ubeđen da će molitvom moći da reši zemaljske stvari, oseća da će morati da se vrati u Srbiju. Vraća se sa Simeonovim moštima. Otac se vratio, počinje novi period Srbije. Izlivanje svetogorske blagodati na Srbiju. Pravi preporod. Povratak Save u Srbiju je nešto što je početak nove Srbije i kraj ovog filma. Mi prosto hoćemo da vratimo Savu u Srbiju.

Zar on nije već tu?

Sava nije u Srbiji i to je jako važno da sagledamo. Povremeno ga dozovemo u crkvi. Ima njegovih zamena, sentimentalnih goblena i slika s njegovim likom, likova na dečijim priredbama, ali on nije ovde. Da je ovde, svi bismo se stideli da radimo ovo što radimo. Što se tiče svetosavlja, njegova pozicija je, uprošćeno gledano, sledeća: na najvišem mestu je Hristos, Hristova Crkva. Pravoslavlje kao čista crkva koja zadržava dodir sa apostolima i koja je najsigurniji pristup Hristu. Ispod toga je kao jedna grana svetosavlje – pravoslavlje srpskog nacionalnog stila. Kao što mi slavimo slavu a na primer Rusi imendan, ili kao što se naše crkveno pojanje razlikuje od pojanja drugih pravoslavnih naroda, utoliko je pravoslavlje srpski stil. I to je u redu. Ali, izdvajanje svetosavlja iz tog normalnog redosleda i stvaranje od njega autonomne priče, mislim na slučajeve kad se to radi u cilju pravljenja grupa ljudi sa pogrešnim ciljevima, to je zloupotreba.

Moglo bi se reći da je zloupotreba Svetog Save i nepoštovanje njegovog prosvetiteljskog puta. Crkva, čiji je on utemeljivač, percse često kao retrogradna institucija.

To je odgovornost opšta, pa i na nama u crkvi. Mi često sporo reagujemo na neke promene, nemamo dovoljno brz prevod. Jednostavno, crkva kao organizam deluje sporije na promene nego što reaguju obične institucije. Naravno da crkva, pošto je i institucija, ima, i treba da ima, unutrašnje organizacione prepravke koje će je prilagoditi vremenu, i to je sasvim logično. Ali, šta je veća opasnost od sporosti? Ako bi crkva prebrzo prihvatala neke stvari i promene, rizikovala bi da se previše prilagodi prolaznom i često štetnom duhu vremena. I da ljudi ostanu bez pouzdanog putokaza. Da zamaglimo Hristov lik, koji je zapravo "jedino novo pod suncem". Jedina prava opozicija silama ovoga sveta. Mislim da je ispravnije da crkva sporije reaguje, pa da lakše zadrži ispravan put – pojednostavljeno, to je neka logika. Pogotovo kad snaga nije velika. Što se tiče modernosti i napretka, sve je to diskutabilno. Jer, pitanje je koje modernosti, u kom pravcu napretka? Kod nas biti moderan znači biti u plusu, a tradicionalan i konzervativan u minusu. Konzervativni pristup ne znači isključivo pogled unazad, i ne podrazumeva da u njemu dominira retro priča. Prosvećeni konzervativci prosto neće da tek tako menjaju bolje za lošije. Zašto bismo nužno menjali ono što je dobro za nešto gore samo zato što je novije? Zar ne? S druge strane, učestvovanje u tradiciji je kreativna i zahtevna aktivnost. "Tradicija nije obožavanje pepela, već održavanje vatre" – pametne su reči kompozitora Gustava Malera. Sava kao prosvetitelj – da. Ali on je znao da ako hoćeš pravo znanje, prvo moraš da radiš na sebi. Da bi se očistio i otvorio za istinu. Naše mogućnosti spoznaje istine su zamagljene, čak i zatrovane – to zaboravljamo. Verujemo u nekakav automatizam naučnih istina kao u "objektivnu" istinu. Pa onda i ta pojednostavljena slika "humanističkog" prosvetiteljstva i racionalizma: naučiš nešto, pa onda, kad već saznaš, po tome radiš kako treba i – budeš bolji... Ne ide to tek tako. Sava je otišao kao mlad na Svetu Goru da se ispuni duhom, da se očisti, da bude prijemčiv za prava znanja, a onda se vratio u svet. Ne kažem da treba svi da idemo u manastir, ali gde danas imate moralno obrazovanje, da ne kažem duhovno? Pokušava se nešto sa veronaukom, ali nema ona mnogo prostora i nije uvek kompatibilna obrazovnom sistemu. Vaspitanje gubi korak već u osnovnoškolskom obrazovanju. Uči se samo o pravima, skoro ništa o obavezama. A kamoli o tome da moramo svoj saznajni aparat da redovno "čistimo" da nam znanje ne bi bilo zaprljano i zapravo štetno. Ako se taj duhovni nivo prosvetiteljstva zaboravlja, onda se zaboravlja ko je i šta je Sava.

 

1215532__MMM5319.jpg

 

Kako, kad deca uče o njemu još u predškolskom vaspitanju?

Sava jeste deo našeg duhovnog i kulturnog identiteta, ali živimo kao da nije. Zaboravili smo ličnost Svetog Save i činjenice o njegovom životu. On je spajao najsavremenije i najtradicionalnije, bavio se očuvanjem nasleđa, ali je uvodio i najnoviju nauku, najnovije zakonodavstvo, dovodio je najbolje umetnike, vodio je diplomatiju na savremen način i uspevao je da poveže Istok i Zapad, putovao je, a gde god je otišao napravio je diplomatsku pripremu srpske budućnosti. Politika kakvu je on postavio, zasnovana na moralnosti, sad je nezamisliva. Sad je popularan stav: nije bitna moralnost, važna je samo efikasnost. Nije istina, pravi putokaz nam je on ostavio. Sveti Sava je neophodan za nastavak naše budućnosti. Onog trenutka kad se vrati u Srbiju, mi ćemo znati kako se na pravi način funkcioniše između Istoka i Zapada, kako se prave mostovi između Istoka i Zapada, kako se postaje taj most.

Kako bi taj njegov povratak u Srbiju izgledao u praksi?

Sava i Simeon su spojili potrebe zemaljske Srbije i nebesku Srbiju. Nerazdvojivo su napravili tu konstrukciju iz koje je nastala Srbija koju poznajemo. Ta ravnotežna situacija, zemaljska i nebeska, koja postoji od početka, mora da se prati i rekonstruiše u svakom vremenu.

Sintagma "nebeska Srbija" ima negativne konotacije zato što je bila u modi među propagatorima nacionalizma početkom devedesetih...

... mada je ona izvorno deo kosovskog mita, pored Svetog Save drugog srpskog simbola. Da. Kad kažem "mit" ne mislim na nešto lažno ili izmišljeno, mislim na priču sa velikim nabojem koja porađa vrednosti i usmerava ponašanje grupe. Osim mosta između Istoka i Zapada, Srbija je sebe doživljavala i kao bedem pred tuđom verom, ali i pred silom i nepravdom uopšte. Ovaj simbol je, na našu sreću ili nesreću, bio aktivniji kroz istoriju. Ali, šta se s njim desilo? Kad se izbaci prvi, svetosavski simbol mosta koji spaja carstvo nebesko i zemaljsko, kosovski simbol se pogrešno tumači. Od njega je napravljen paganski samouništavajući mit o samožrtvovanju naroda. Priča o tome da je u Kosovskoj bici izabrano samo carstvo nebesko a da nam carstvo zemaljsko nije bitno, dovedena je do apsurda, pogotovo kad je mit počeo da se tumači bez Boga! Pa i ovo što sad živimo, bolje rečeno zbog čega odumiremo, jeste očajnički pokušaj da se odbaci dimenzija nebeskog, da se odbaci mit o Kosovu koji nas opterećuje, da izbegnemo i Svetog Savu ako je moguće, i da napravimo naš identitet samo na osnovu "zemaljske" priče. To je kombinacija najtužnijeg i najglupljeg što nam se ikad dešavalo. Mi tu glupost sada živimo. Niti nas nešto ispunjava i vuče dušu nagore, niti se snalazimo u ekonomiji, a nemamo ni šta da nas teši ni daje nadu.

Hoćete da kažete da bi ravnoteža između zemaljske i nebeske Srbije bila rešenje za nas sada?

Bez sumnje. To ne znači da očekujemo kako ćemo svi ući u neprekidnu molitvu i da ćemo svi postati divni. Ali ne bi bilo loše da bar oni koji su vodeći sloj u državi svojim primerom pokušaju da postanu ugled drugima. Ljudi su za patrijarha Pavla oduševljeno govorili: evo čoveka koji živi onako kao što govori. Kao da je to toliko čudno, skoro nemoguće! Postoje neke vrednosti koje su plod generacija, neozbiljno ih je zanemariti i odbaciti taj paket koji nam je dat. Ako se taj paket primi, ako se usvoje te vrednosti, u njima je spoj zemaljske i nebeske Srbije. Mi moramo da vratimo taj vrednosni sistem. Da budemo bolji, a ne da se samo pravdamo zašto postajemo sve gori i gori. U ovom narodu će zavist da nam se obije o glavu, zavist prema bogatom čoveku, prema ovome i onome. Mi se hranimo na zavisti, na likovanju nad tuđom nesrećom, zatim na strahu: može da bude gore. To nije zdravo, to je bedno. Nama zaista treba da se vrati slika do koje su nas Sava i Simeon doveli. Vrlo je bitno da ispitamo koren i da vidimo šta valja a šta ne valja. Ali mi to ne radimo. Mi kidamo sve što imamo iza sebe.

Kako u vašem filmu izgleda Sveti Sava?

Sava je sila, čudo od energije, on je obavezujuća pojava, a ne sentimentalni goblen. Zato film i radimo, da ljude suočimo sa tom energijom. On je mršav, visok, ima neku čudnu lepotu, Nemanjići su imali muževne crte, i veliku energiju. On ne mora puno da priča, ali mora da ima energiju koja je zarazno dobra. Videćemo ko će ga igrati. Taj glumac mora da ima nešto harizmatično, ako se mladi ne zaljube u njega, ništa nismo uradili.

Kako će momak od na primer 17 godina, koliko je imao Rastko Nemanjić kad je stigao na Svetu Goru s namerom da postane Sava, poverovati da srpski princ bira monaštvo, a ne lov i devojke?

Pa ne mora svako da ide u manastir, kod nas kad se pomisli na bogougodan život pomisli se "ili manastir ili ništa". Svako treba da živi bogougodno prema svojoj meri i mogućnosti, ali svako ima obavezu da proba da se pridržava nekih pravila. Pre svega prema sebi. Čišćenje od strasti je, recimo, ulaženje u vrstu kontrole sopstvenog života. Ovde se ljudi porobe raznim strastima (razvrat, kocka, opijanje, ožderavanje, gnev, udobna ravnodušnost, sujeta svake vrste...) i ne vladaju više svojim životima smatrajući da je to sloboda. Nije to sloboda, to je ruiniranje. Inače, ovaj film govori i o mladosti i o starosti. Što pre se mladost nauči iskrenom odricanju, to pre će doći do kvaliteta. Kod nas mladost nije učena odricanju. Iako su okolnosti loše, roditelj će bolećivo sve učiniti da pruži detetu. Zato deca rastu sa osećajem prava bez osećaja obaveze. Tome ih uči ceo sistem. Dobrovoljno odricanje je ovde nešto što je maltene nezdravo. S druge strane, obesmišljena je starost, pretvara se u produžavanje života zarad produžavanja života bez ikakvog smisla. Starci sede po čekaonicama domova zdravlja i bave se samo time. Preko lika Simeona nudi se druga opcija, nudi se starost koja životu daje smisao do samog kraja. Ti do kraja života imaš priliku da se usavršavaš, da radiš nešto. Čak i kad čovek onemoća potpuno, on ima mogućnost molitve, mogućnost duhovnog usavršavanja, rasta ljubavi, "širenja" duše.

Kada planirate prvu klapu?

Ako Bog da, polovinom sledeće godine. Do tada treba da izaberemo reditelja, razmišljamo o ruskom reditelju, treba da pažljivo odaberemo glumce, ima preko 40 glumaca, treba Hilandar da se napravi, pravićemo ga u okolini Beograda, Miljan Kreka Kljaković, scenograf svetskog renomea radi skice, Vitorio Storaro je pristao da bude direktor fotografije, on je trostruki oskarovac a mi ga znamo po filmovima Poslednji kineski car i Apokalipsa sada. Rizikujem da zvučim neskromno, ali reći ću zato što želim da dočaram način na koji razmišljamo o realizaciji ovog filma: radićemo ga onako kako su rađeni naši srednjovekovni manastiri. Pravili su ih, podsetiću, najbolji majstori i sa Istoka i sa Zapada.

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Живимо у времену угрожене вере. Међусобно поверење нам се истањило. Слаби смо и недовољно стамени ми сами па не можемо да верујемо другима да су они много другачији од нас. Искуство нас учи бројним издајама које искусимо на нашој кожи, а позитивни примери, ма колико нам значили, статистички су неупоредиво малобројнији. Како да верујемо било коме? Богу можемо да верујемо, али Бог нам се ретко директно обраћа. Најчешће нам говори кроз друге. И наша слаба вера налази оправдање своје слабости.
veruj-a.jpg

А заправо ми не можемо без вере. И кад мислимо да не верујемо - свакодневно се руководимо вером више него разумом. У време набујале технологије и владавине науке, ми смо заправо више осуђени на поверење, веру, него људи прошлих генерација. Само што ми мање верујемо личностима а више верујемо апстрактним системима. Кад бисмо имали осећај да се предајемо у руке пилоту, хирургу, возачу аутобуса, спикеру на ТВ, анонимном саветодавцу на интернету много наше активности би запале у праву парализу. Али пошто се предајемо у руке савременој технологији, науци, медицини, разним експертским системима - ми ипак крећемо на пут, или на операцију, или макар кувамо јело по непознатом рецепту. Ако верујемо неким конкретним личностима верујемо им због њихове позиције у експертском систему из ког нам се обраћају.
Јеванђеље које се данас чита на Литургији наводи нам два велика примера вере. Жена која је патила од дугогодишњег крварења пробила се кроз гомилу која се тискала око Христа и с пуном вером додирнула Христову хаљину. Испунила се исцељујућом енергијом и болест се повукла. Вера Јаира, старешине синагоге била је на још већој провери. Иако му од куће јављају да је ћерка за коју је молио Господа умрла, Христос га упућује да остане у вери. Одлази код Јаира у кућу и без обзира што се окупљени подсмевају немогућем - васкрсава Јаирову умрлу кћи.
То је остало записано из времена док је Син Божији ходио по земљи која ће зато постати Света. А шта је с нама данас? Где ми да пронађемо такву чисту и једноставну веру?
И пре Христовог рођења било је људи са вером као планина. Праотац Аврам веровао је Богу толико да је био спреман да испуни његову заповест да жртвује сина јединца кога је под старост радосно дочекао. Пошто је сина Исака чудом од Бога добио, вера му је говорила да Бога беспоговорно мора послушати чак и ако му Он каже да треба да врати под старост измољено дете. И наравно Бог, Отац сваког добра, није жртву прихватио већ је претворио у символично жртвовање овна. Аврам је због своје вере постао отац изабраног народа. Од Христовог првог доласка наша вера не тражи тако сурове провере. Христос је проповедао али и чинио чуда. Исцељивао, васкрсавао. И учинио и највеће чудо које је поставио у корен наше вере - сам је прошао кроз смрт и васкрсао да би смо знали да ће и нас који ћемо тек доћи, који га нисмо срели и додирнули пре две хиљаде година, моћи да васкрсне, да нас уведе у живот вечне Божанске Љубави. И оставио нам је Цркву у којој га можемо лако пронаћи. Богочовечански организам који не ограничавају ни зидови ни чинови, али без кога ћемо залутати у све сложенијем свету.
Ми сада веру лако поклањамо онима који се обраћају нашем разуму. Без обзира што разум не може или нема времена да провери предлоге, заповести, путоказе које нам се упућују. Ирационално верујемо свима који се обраћају нашем рацију. То је дух времена. Онима који се обраћају нашем срцу верујемо много теже, површније и без обавезе да предлоге, заповести и путоказе који нам долазе са њихове стране усвојимо и применимо.
Наравно, међу њима, као и међу онима који манипулишу нашим разумом има превараната и шарлатана, незналица које прикривају своје незнање. Али кад нас неки недовољно уверљиви Христов сведок упућује на Христа и на путоказе вере старе хиљадама година, која је кроз толике светитеље и људске величине доказала супериорност над смрћу, ми се из неког разлога не препуштамо Истини над истинама већ се задржавамо на мањкавостима сведока истине. Његове мане служе нам као доказ да не треба да се препустимо самој Истини, која и њега и нас толико надилази. Као да не постоје лоши лекари, економски саветници, пилоти задржавамо се на лошим свештеницима као оправдању наше мале вере. И верујемо у све осим у најважније.
veruj-b.jpg

Немају сви исти дар вере. Неки позив чују јасније. Неки се замонаше. Неки постану свештеници. Неки, без обзира на своје обавезе током радне недеље, не пропуштају недељне литургије. Неки се моле пред иконама и напајају Светим Писмом и сведочењима Отаца и светитеља. Неки само желе да верују. А опет, неки, привидно немарни у вери, па чак и лошег понашања у тешким ситуацијама, покажу да су спремни да за своју веру мученички пострадају или да живот дају за ближњега. 
Због тога и не можемо знати чија је вера јача. И због тога нам је Бог оставио Цркву у којој можемо да Га сретнемо и са другима се у Њега уграђујемо. Да се учимо да поднесемо ризик веровања једних другима. И због тога нам је оставио мученички народ. И због тога нам је оставио широки круг Православља и због тога нам је оставио цело човечанство као неизбежни задатак наше љубави. И због тога нам је оставио обавезу да поштујемо веру оних који је сведоче као и свест онима који је сведоче да можда њихова вера није најјача.

 

Ђакон Ненад Илић

Додао садржај:Пријатељ Божији

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

„Свештеници су укљештени, они су под апсолутном влашћу владика, у некој врсти средњовековног третмана. Ја нисам ни против монархије, напротив, али не може се један непрерађен модел преносити непрекидно и правити се да он може да траје сто година. Свештеници су уцењени. Цео владичански ауторитет у односу на свештенство, а то је сурова истина, јесте економски: они могу да изгубе посао, породица остаје на улици – шта ће да раде. То мора да се промени. Ја знам да нема другог решења него да се Црква испуни људима, да се обнови саборност“

3a086603b702395820d95faffe052370.jpg.fa4

Пре неколико дана на Фејсбук страници ђакона Ненада Илића освануо је текст "Саборност или аутизам" који почиње речима: "Крајње је време да се сви мало уозбиљимо. Нашим епископима је потребно хитно помоћи у управљању нашом помесном Црквом." Није у питању био никакав позив на револуцију, напротив, вероватно да је ово један он оних позива који чине да се револуције не догоде. Наиме, предложено је да у раду Сабора, као што је то случај и у неким другим православним црквама, учествују свештеници, монаси, монахиње и лаици, као и да се у већој мери у рад Цркве укључе мирјани, да образују црквеноопштинске савете који би "имали обавезу да установе добротворне и духовно-корисне организације, као и да помажу свештенству у располагању финансијама у складу са Јеванђељем". 

 

У јавности којој недостаје конструктивна критика већ се много тога своди или на пуко оцрњивање или на некритично повлађивање, "дијагноза" стања у којем се Црква налази као и предлог решења, које су дали ђакон Ненад Илић и његови верујући истомишљеници, делује окрепљујуће. Саговорник "Времена" разбија густу тишину унутар СПЦ, говорећи о аутистичном повлачењу Цркве у резерват, о односу Цркве и медија, о владичанском ауторитету који је заснован на финансијама и о нужној потреби да се нешто мења, почев од система у којем су владике изоловане у својим световима.

"Цео систем је постављен тако", каже Ненад Илић. "Наравно да има дивних јеромонаха и владика с којима човек може лепо да разговара, али механизам функционише на начин да су епископи изоловани, с једне стране окружени су малим бројем људи који филтрирају информације које долазе до њих, епархије су превелике па су присиљени да их површно и брзо обилазе. Поједностављено речено, када они дођу у неко место, у цркву, шта виде – један репрезентативан дочек, сви радосни, пуни вере и све делује у реду. Можда би било решење да се, као у причи Краљевић и просјак, пресвуку, побегну, и кришом обилазе своје епархије, тако би дошли до реалније слике. Владика би требало да осећа своју епархију, да зна њене проблеме, њен живот. Међутим, контакт између верника и владика није сталан и јасан и долази до забуне – та изолација утиче на то да њихово одлучивање не буде све време руковођено интересом заједнице, него да победи оно људско, приватни интереси... 

 

Цела идеја је да се поради на саборности, на начин који је већ постојао код нас у пракси, а постоји и у Уставу Цркве, само што је то за време комунизма стављено у заграде. У Русији се, на пример, када су на дневном реду важна питања као што су избор патријарха, давање аутокефалности и аутономије деловима РПЦ, налази Сабор у којем има и свештенства, монаха, монахиња, мирјана. Сви они учествују у саборном одлучивању. Код нас би само присуство других на Сабору, самоотварање Цркве утишало мале, личне приче, партијске логике и омогућило би повратак у реалност. Наравно, суштински се ништа не би променило, у смислу да би и даље одлучивао епископ, али би тај осећај присуства других нешто покренуо, обновио.

 

Забуна је што ће човек овог времена одмах помислити на демократију, "хајдемо сада сви да гласамо, да дамо право гласа за све који дођу на литургију". Није у томе ствар, то би било гакање и хаос. Ради се о живом организму. Ми често заборављамо колико је важна та димензија Цркве као организма који је живоносан, који је присуство Божије на земљи у односу на Цркву као институцију. Та димензија мора остати у органској причи, да сваки орган и даље ради своје – зна се увек шта је владичино, шта свештениково, шта верниково.
 

  • "ВРЕМЕ": Многи унутар Цркве свакако су свесни да је промена потребна. И то је оно што се често чује у приватним разговорима. Како је онда могуће да када сте ви јавно иступили – јер Фејсбук јесте некаква јавност, ево и нас двоје сада разговарамо о томе – немали број људи на то гледа као на некакав позив на револуцију?

НЕНАД ИЛИЋ: Постали смо грозни, страховити лицемери, а ми у Цркви можда некад и предњачимо у томе. Причамо једно, радимо друго. Зато је популарност патријарха Павла била огромна – он је проповедао и живео јеванђељску скромност, живећи оно што је проповедао. Постали смо лицемерни јер нам је тако лакше. А лицемерје долази управо из логике да ништа не можемо да променимо, из логике која каже: што бих се ја било коме замерао, што бих улазио у било какав ризик да нешто погрешим, зашто, ако не могу ништа да променим? То безнађе знатно потпомаже лицемерје. Као што је безнађе допустило и у друштву да лаж, било које врсте, постане прихватљива прича, тако је и допустило да лицемерје буде грађански пожељна особина – боље бити лицемер него некога увредити, потрести, уплашити. Просто, ако се ради о болести, онда мораш болеснику рећи да је болестан, ако си сам болестан, мораш себи то да признаш – болестан сам, морам да се лечим. А најрадије не бисмо ни то рекли. Али постоје болести које могу да се излече, нећемо од сваке умрети. Само што пре тога морамо да се лечимо. 
 

  • "ВРЕМЕ": Из тог репертоара неделања долази и онај аргумент: "то није мој посао, није моја ствар". 

НЕНАД ИЛИЋ: Када дође до тог издвајања, до професионализације, када се каже "нека они у мантијама раде свој посао, ја ћу свој", пуца саборност, нема истинитог правог живота Цркве и то утиче на мисију и живот Цркве у целини. Пре око годину и по, правио сам неку врсту анкете о томе шта људи мисле, како доживљавају Цркву и шта виде као проблеме. Један од резултата је био и замерка себи – верујући су замерали себи због пасивности. Нормално је да неко помисли "моје је да се молим и то је то", али сви морамо да се бринемо о животу наше Цркве када дође до застоја. 
Пре Другог светског рата оформио се један лаички, богомољачки покрет из жеље за моралном обновом и тадашње свештенство се забринуло, и то с правом, јер је ту било разних људи, разних прича. Тај покрет је окупио чак до 200.000 чланова. Кад су им доделили владику Николаја да се стара о њима, ствар је била решена и они су после помогли да Црква опстане у тешким временима. Такви покрети, који позивају на обнову, могу донети добре резултате. Само се треба чувати од секташке логике.

 

  • "ВРЕМЕ": А како се чувати од страха? Разговарамо о равнодушности, али не може се занемарити ни страх који многи унутар Цркве имају када наглас критикују. Уместо да вас питам зашто се они плаше, боље да питам: зашто се ви не плашите?

НЕНАД ИЛИЋ: Ја имам ту срећу да немам шта да изгубим. Ја сам у Цркви из љубави и тако је Бог дао и то осећам као свој основни задатак. Мени је мука од критизерства, оговарања, "овај је овакав, онај онакав". Важно је да видимо шта заиста може да се уради, а не да се довека жалимо зашто се други не мењају. На мени је да пробам да помогнем. Већи је страх да ћутим и да се правим блесав. С једне стране, окаменила се малограђанска структура које једе ниже свештенство, уђе се у неке грађанске категорије, издржавања, каријере, бизнис, а када је реч о владикама, ту је моћ, утицај... Верници се крију у оном свом "дај минимум, да сам миран, да се сакријем, да једном недељно одем до цркве". Постоји осећај одговорности да нешто мора да се уради.
Што се тиче верујућих, мало је и оних који су стално у цркви, који цркву осећају као свој дом, и ту је присутна нека врста страха јер се човек не постави као у свом дому, те отуд зазор, сујеверје...

 

  • "ВРЕМЕ": Често чујемо да јаз између мирјана и свештенства расте, као и да се људи удаљавају од Цркве. Да ли мислите да је проблем само у црквеној структури или да један део одговора лежи и у начину на који се Црква вратила у Србију, уз пораст национализма? 

НЕНАД ИЛИЋ: Да, нисмо се ми вратили прво Цркви, већ су људи на таласу националне обнове хрупили у храмове. Није чудно да са слабљењем националне свести опада и религиозност. Проблем је, међутим, у томе што тај период није искоришћен добро. То је до нас, до јерархије. Није се мислило од почетка, у обнови, на живу Цркву, на улагање у њу, на учење, на изградњу црквене културе која би била подлога за један чврст заједнички живот. Недовољна је свест код једног дела свештенства и владика о томе да се, када је традиција тако драматично угрожена и када је растурена на делове, човек не може аутоматски позивати на прошле моделе који ће сами да раде од себе. 
Тај период није искоришћен да се верско утемељи као категорија важнија од националне. Ја јесам националиста, али с друге стране не пада ми на памет да то ставим изнад вере и Цркве. Много је важније да сам део човечанства. Људи се овде деле на тврде националисте којима је то закон број један и на оне који не могу да нађу средину, да остану мало на крсту, већ пређу у други табор и увреде се када помену Срби и српско. Ми смо потпуно неизбалансирани. 

 

  • "ВРЕМЕ": У шта је у тој обнови требало да се улаже?

НЕНАД ИЛИЋ: Ако се ти постављаш као неко ко одржава континуитет и ко треба да направи алтернативу свету који је уронио у индивидуализам и који је расцепкан тиме, постоји обавеза да појачаш заједничку димензију. Мораш дати још неке структуре живота осим литургије. Јесте, служимо литургију, али људима је потребно још нешто, иначе ће их то служење литургије по аутоматизму довести до магијског начина мишљења. Или ће то изгледати попут онога "ја ћу повремено да одем на литургију, ‘избушим картицу’, па још ако се причестим, шта више да урадим". Где је ту љубав према свету? Према људима? Где је одговорност? Где је ту људско промишљење да све то пролази, да вера има своје таласе, раст и пад? Није улагано у то, већ је улагано само у градњу цркава, то сви воле.
 

  • "ВРЕМЕ": Мислим да је неимарство једна опасна клопка. Колико може бити лепо, толико и опасно, јер постаје оправдање за свако друго (не)чињење.

НЕНАД ИЛИЋ: То је замка – градиш гомилу цркава, а ону живу ослабиш. 
Људи то воле. Некако је видљиво. А воле и верујући да се улаже у градњу, види се, остаје забележено име, то је све људски и разумљиво, али не може на томе да се стане. Као што не можемо на основу тога што разумемо да то правдамо до бескончаности. Није улагано на време и не постоји алтернативна мрежа. Та обнова је направила број људи који по аутоматизму доживљавају литургијско. Ми имамо пасивне и млаке вернике и није чудо да се у неки мрачним, расколничким скуповима налазе врући људи, који притом непрестано подгревају своју идеју да су жртве, да страдају, да се муче... Црква не сме да буде млака, свакако да не мора да буде секташки затворена да би била врућа, већ просто да се понаша избалансирано. Не можемо одбацити свет зарад литургијске обнове. Ми смо покренули Алфа Омега клуб управо да развијамо то – да у урбаним околностима можеш да шириш веру, а да не будеш фанатик, да користиш знања које су једна дубинска психологија. У логици тога, ни црквена уметност још није дошла до мере до које је требало да дође – зидај и зидај цркве, неке су лепе, а неке баш и нису, а онда се унутра слика по принципу "украси ми цркву". Шта то уопште значи? Све мора бити догађај, мора бити аутентично. Види се да жива заједница није директно повезана, што је неопходно. 

 

  • "ВРЕМЕ": Код нас је често присутна та или-или логика – или ћу да будем фанатик или ћу да се дистанцирам од Цркве. Поменули сте већ то као једну врсту неизбалансираности. 

НЕНАД ИЛИЋ: Да, благо речено, реч је о неизбалансираности. У строжој варијанти, то је одрицање од крста. Нећу да будем разапет већ изабирам једну димензију, једну пречагу и нећу сад да се мучим. Што бих ишао средњим путем? 
 

  • "ВРЕМЕ": Волела бих да разговарамо и о стварима које сте поменули у тексту који је и повод за овај разговор. Писали сте о третману Цркве у медијима. И у медијима и у јавности, када је реч о односу према Цркви рекла бих да постоји опет та или-или логика. Или је реч о бесној критици која се само усмерава на лоше, која Цркву представља искључиво црно, или је ту оно страшно повлађивање, климање главом, у којем нема места за конструктивну критику. Зашто?

НЕНАД ИЛИЋ:Тачно тако, то је одлична дефиниција. То је проблем ове земље у целини. Морам рећи да је чак и деведесетих и почетком двехиљадитих, све док није победила логика капитализма, ситуација била у неком сегменту другачија. Далеко је било више интересовања за црквене садржаје. Медији јуре за скандалима. Пошто је специфичан однос Цркве и државе, увек се човек запита да ли су и добили допуштење за оркестриране нападе. Јер властима није у интересу јака Црква. 
 

  • "ВРЕМЕ": Сматрате ли и да је том односу медији – Црква допринело и тајновито понашање црквених великодостојника? За време Сабора они се обично понашају као да су на тајном скупу и да нико не сме да их открије.

НЕНАД ИЛИЋ: Да, то и јесте један од мотива моје иницијативе, да не би Сабор личио на масонске скупове. Недопустиво је да ја као верник сазнајем шта се дешава на Сабору из медија који умеју да буду злонамерни. Не може бити тако. Не морамо све знати, али ако владика иде на Сабор, ми морамо да знамо макар о чему се ради, које су теме. Мој свештеник би требало да буде упознат са тим, а не да чита новине да би сазнао шта се дешава или да, ако има неког познаника у Патријаршији, покушава да сазна вести из треће руке. Постоји одсуство отворености и неповерење које влада о томе да један број лаика може да се укључи. Неповерење иде логиком да чим неко није у мантији, није под контролом, а чим није под контролом, ко зна шта ће да уради. То није добар пут јер каква је моја снага ако морам све да држим под строгом контролом.
 

  • "ВРЕМЕ": А откуд тај грчевити страх од отварања? Кад ионако, на крају, све и заврши у медијима.

НЕНАД ИЛИЋ: Постоји нешто веома опасно – страх од грешке, што је опасан страх, нимало племенит, већ је близу гордости. То је попут приче са талантима, закопаваш таланте јер нећеш ништа да радиш да не би погрешио. Отуда и потреба за великом контролом – да се не би погрешило. У теолошком смислу, увек ћете чути да је неупоредиво важније умети се покајати. Ми смо сви грешници, наравно да треба да се обуздавамо, трудимо, али важно је покајати се, устати и наставити даље. 
 

  • "ВРЕМЕ": Ту је и страх да други не виде да смо погрешили. 

НЕНАД ИЛИЋ: Вероватно да то има везе и са дугим периодом под комунизмом, где је све морало бити тихо да би се опстало, па је остао рецидив који не може лако да се промени. С друге стране, опет се враћамо на тему саборности. Никоме није пријатно да буде изолован и да осети неповезаност са другима. Али то има своју индивидуалистичку удобност. Ми на сва уста причамо против индивидуализма, али смо га запатили у језгру Цркве. Уместо саборности добијаш индивидуализам чија је благодат да могу да се заклоним, да ме нико стално не зове, да имам своју удобност, али та удобност је опасна. 
 

  • "ВРЕМЕ": Поменули сте у једном тексту и пензионисање владика, као праксу у Русији. Код нас, у Цркви, пензија дође као велика казна. 

НЕНАД ИЛИЋ: У Русији, владика који напуни 75 година је у обавези да преда молбу за пензионисање, а онда Синод одлучује да ли ће он из неких потреба остати дуже. Ванредна је ситуација кад он остаје.
Постоји ту још нешто. Све што се дешавало у последње време, црквени скандали у медијима, од којих су неки стварно скандалозни и требало их је решавати на време, тичу се две ствари – или сексуалне димензије или новца. Сексуална димензија говори о моралу, а стална прича о парама истиче слику Цркве као корпорације. Идеја да се у јавности ствара слика Цркве као корпорације ужасава ме, као и чињеница да су се махом та пензионисања догодила из финансијских разлога. Народ прича о томе колико наплаћује свештеник и онда прича о Цркви постаје прича о парама. То Црква, без обзира на све, није заслужила. А ако је тако, онда мора да се мења. Друго, људи не треба да се отуђују од Цркве зато што им се не допада свештеник или владика. Па неће мене неки болесник одбацити од Бога. Саборност је решење – верујући људи који немају интереса, који долазе у Цркву срца ради, они могу нешто да направе. Ако од њих не крене ништа, стање је стварно драматично.

 

  • "ВРЕМЕ": Мислите ли да су свештеници свесни ситуације о којој говоримо?

НЕНАД ИЛИЋ: Јесу. Међу свештенством, а и међу неким владикама, постоји дубља свест о томе колико је све то опасно. Код свештенства је то још више присутно јер су они на неки начин укљештени. Постоји и тај мит о сјајном финансијском положају свештенства. Да, као и у свим гранама, неки добро стоје, али много је оних са којима то није случај. Али, свештеници су укљештени, они су под апсолутном влашћу владика, у некој врсти средњовековног третмана. Ја нисам ни против монархије, напротив, али не може се један непрерађен модел преносити непрекидно и правити се да он може да траје сто година. Свештеници су уцењени. Цео владичански ауторитет у односу на свештенство, а то је сурова истина, јесте економски: они могу да изгубе посао, породица остаје на улици – шта ће да раде. То мора да се промени. Ја знам да нема другог решења него да се Црква испуни људима, да се обнови саборност. 
Ово је млако време у којем су амплитуде укинуте, има мало светости и све је убачено у систем. Ако и Црква треба да буде тако млака и "смлачена", шта смо урадили? Чим Црква није врућа, она је у опасности. Ми смо у опасности. Одговорни смо за себе, за оне који су у Цркви, за оне који нису у Цркви. Колико смо само одговорни, то треба стално понављати. Колико су одговорни свештеници, а тек владике. Ја ни не знам како они спавају, колика је то одговорност.

 

Јелена Јоргачевић 1350756_01sx-vreme-naslovna-homepage.png бр.1302/17.12.2015. године

 

ФБ страница оца ђакона Ненада Илића

 


Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

И први коментар нашег форумског блогера Блажа Жељка...

 

Jedan naš uvaženi sveštenik i teolog izašao je u javnosti, a sve to praćeno na facebooku, sa nekim intervjuom ili tekstom u jednom nedeljniku; u kom je za opšte stanje duha rekao nešto prilično oštro i smatram neprimereno!? Naime, u kontekstu priče o stanju duha nacije rekao je (doslovno) da "mi u Crkvi prednjačimo u licemerju"?!

Uz dajdublje poštovanje Njegove sjajne ličnosti i nespornog crkvenog pregalaštva ni tamo, ali evo i ovde preneseno, ne mogu da se složim sa nekim navodima; naročito sa citiranim delom koji smatram nesmotrenim faulom izgovorenom iz nemoći pred, činjenično, zastrašujućom stvarnošću života u današnjoj Srbiji ali naravno i u okruženju.


Moja primedba je sledeća:

Ne mogu se složiti sa Vama čestiti oče najpre jer sam protivnik bilo kakve generalizacije ma u kom obliku da je ista. Ona vuče duboke korene iz neuhvatljivog pojma "naroda" iza kog se danas zaklanja svako živi - uglavnom političari koji sve rade u ime naroda! Kog naroda? Šta to znači? Bar Crkvena doktrina govori da narodi ili nacije pred Bogom ne igraju nikakvu ulogu i mislim da to, s obzirom da ima korene lično u Spasiteljevim rečima, ne podleže raspravi! ("...u Carstvu, a Crkva je Carstvo, nema ni Judeja ni Jelina... ni muško ni žensko") Kad kažete "mi u Crkvi prednjačimo u licemerstvu" ...ne mogu ravnodušno da pređem preko toga s obzirom da ima u Crkvi zaista puno svetlih primera pa, ako se već kaže "mi", onda se mora napraviti POIMENIČNA RAZLIKA ko jeste a ko nije licemer! A kako to da znate i Vi i mi koji pratimo sva dešavanja? Jel licemer neko od potpisnika koji prate ove tekstove? Ko to „mi“?
Najzad, šta ste novo rekli s obzirom da Crkva uči da se upravo mi unutar nje MORAMO ISKRENO smatrati najgorima od svih; najgrešnijim od gmižućih ovom planetom!? S tim u vezi onda i niste pogrešili ... najgori smo i najlicemerniji!? I onda? Šta s tim? Nismo otkrili vruću vodu!? Pa čak i takvi se oslanjamo samo na milost Božiju uz ispovedanje svojih nakaznosti i bar NAMERU da nešto milimetarski u sebi ispravimo!
Mnogi svetitelji sami sebe smatraju iz najdublje iskrenosti najgorim ološem koji je nedostojan življenja. Ali kakve to veze ima onda sa onima koji su izvan Crkve ... ili pored nje? Koji za Crkvu ne žele da čuju?

Šta je svrha poziva na „SABORNOST“ ako neko to neće ili ne želi? Da ga istjezavam na točku? Da ga bičujem trostrukom kandžijom? Šta je svrha izobličavanja nečijeg lošeg života? Smemo li mi to? Pa ja (ili mi) ne smem da sudim? Ne smem ni da pomislim na tuđe nepravilnosti, zar ne?! Ko sam ja da bližnjem govorim „prijatelju, ti si veliki grešnik; ajde da saborujemo“?! U ime kojih vrednosti da saborujemo kad Hrista nije dostojan čak i onaj koji više voli svoju majku, oca ili dete od Njega?! Koja to onda nacionalona strategija sme biti starija od sabornosti u Hristu ali ONIH I SAMO ONIH KOJI TO HOĆE! Ko neće, ne mora!

Nemoguće je dragi moj oče onim devojkama koje ne mare za "ulje" (iz priče o pet mudrih i pet nemudrih devojaka) na silu uterivati veru. Hoću ja i to; verujem i svi koji ovde pišu ili ovo prate, ali radi se o tome (mišljenja sam i verujem) da su Gospod i njegovo Carsto blago KOJE SE TRAŽI SAMO LIČNO ("primer je onaj čovek što na njivi nađe blago pa prodade svo imanje i kupi onu njivu da traži još... ljubomorno ga čuvajući za sebe") Ogovornost hrišćana je u DOSLEDNOSTI KROZ SVAKODNEVNICU, ali što ste dosledniji izvesnom profilu ljudi (naravno i „sunarodnika“) ste "čudniji" ili "bolesniji" i tome slično. Mislim se često: "Pa šta? Radite vi gospodo kako znate i umete, ja ću kako umem uz Božiju pomoć ...a konačnom odgovoru i tajni ovoj u grobu su ključevi". Uostalom, nisam baš ni rad da nešto mnogo tog biserja razbacujem posvuda. Osim toga i sami znate da je po Šestom Vaseljenskom saboru (pravilo 64) civilima zabranjeno da javno propovedaju osim ako su direktno pitani za svoj „credo“ ...tek tada mogu da kažu ponešto od svoje vere ali u svakom slučaju da ukažu na Crkvu kao na izvor svoje „nade, vere i ljubavi“! To je sve što smemo!

SVI SU OČE ČULI ZA CRKVU, LITURGIJU, POPOVE ..! Mozak su dobili koliko i Vi i NE MOŽE tu postojati neki bezgrešni kolektivitet koji je eto "nešto malo prevaren" pa sad SVI DRUGI „IMAJU KRIVICU JER NISU DOSLEDNI“!? Apsurd, jer svi smo grešni a "na mantiji se zbog boje svaka prašina najpre uoči“ (kako reče davno fenečki duhovnik jeromonah Jefrem)! Ako je neko izvor sablazni, a to nisu samo sveštenici, to naravno nije dobro...ali sasvim sam ubeđen da u okvirima svojih nemoći, ili Božije pomoći, niko odavde kojima je upućena ova reč o licemerstvu nije na nekom svesnom nivou zlonameran u tom pogledu. S toga je ovo veoma gruba kvalifikacija sa kojom se nikako ne slažem.

Slova Jevanđelja ili blage vesti data su svima, svi smo startovali od nule, od krštenja i kućnog vaspitanja. Jednog dana bićemo svrstani ili u pet mudrih ili u pet nemudrih devojaka... i to je sve. Mudre neće baš mariti za one druge (to je veoma važno zapaziti) i neće im dati od svog ulja... i ući će sa Ženikom bez obzira na sve. To je jevanđelska istina. Baš takve, jer ljubomorno čuvaju svoje „ulje“ (duhovno blago) i ne žele da ga dele ni sa kim ući će u Carstvo! NEĆE IMATI LAŽNU GRIŽU SAVESTI ZBOG TUĐE LAKOMISLENOSTI već će reći onim nemudrima "idite kod menjača pa kupite sebi ulje". Šta su trebale? Da razbacuju svoje bisere, svoje ulje posvuda i da ga neki tamo prosipaju u bescenje?! Pa tako rizikuju i svoje mesto kod ženika. Hoću da kažem da se ne možemo NITI TREBAMO MNOGO POSIPATI PEPELOM BAŠ ZA SVA DEŠAVANJA. I drugi su dobili savest pa neka se malo i sami brinu za sebe. Ja sam pokušavao u svim situacijama da budem dosledan na mikronskom ili atomskom nivou uz Božiju pomoć i koliko Bog dade mogućnosti; da li je to negde neko video ne znam i nije moje da znam. Svi smo dobili isti mozak, iste ruke, oči i uši... šta će ko s tim da uradi teško da mi možemo meriti. Velika većina običnih ljudi koja ovo čita pokušava u svojim moćima da živi tako da se neko ne "spotakne" o njihov život i nije baš fer generalizovati „mi u Crkvi prednjačimo u licemerstvu“!? Ko je mera toga? Ko se meri time?

Po rečima Jerotića sa nedavnog predavanja "Bog spasava pojedince koji to žele i hoće"... pa s tim u vezi, a i Sabori zabranjuju nasilno privođenje poznanju, ne možemo mnogo učiniti trubeći jednu istu stvar stalno. Treba reći jednom, dva puta... reći Crkvi i gledati svoj život a već ćemo negde biti pribrojani - ili mudrim ili onim drugim. Iskreno, trenutno veoma strahujem za sebe pa ne mogu da baš trošim mnogo vremena da objašnjavam nekome nešto što je trebao da zna sa sedam godina. Ima Crkvu, ima sveštenstvo i Svete Tajne pa neka se spasava kako zna i ume dok su vrata još otvorena. Niko ne može reći da nije čuo za Hrista; da nije čuo da je On Bogočovek!? Uostalom Crkva stalno Boga moli da sve privede sebi, poznanju Istine, poznanju Hrista ...a ako neko može to da učini onda je On jedina prava adresa za tu intervenciju.

A da smo mali i licemerni; pa naravno da jesmo! Znate li nekog ko nije trska koju ljulja vetar? Ko ne pravi kompromise sa životom od kako ujutru oči otvori?! Ajte molim vas; pa to smo svi mi ... ALI NE GUBIMO NADU NA HRISTA! Zato nije fer optuživati nas za nešto što jesmo po paloj prirodi ...ali i gmižemo da iz toga izađemo.

Bez obzira što sam zvučao malo grublje svakako znate da duboko cenim Vaš rad i pregalaštvo; Vas kao ličnost i s toga Vas srdačno poozdravljam moleći za očinski blagoslov. 

 

https://www.pouke.org/forum/blog/87/entry-1405-te%C5%A1ke-re%C4%8Di-uva%C5%BEenog-teologa-o-licemerstvu-u-crkvi/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Koliko hrabrosti i koliko istine u djakonovim rečima.

Slava Bogu pa se stvara pozitivna kritička masa :)

Kapa dole

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Koliko hrabrosti i koliko istine u djakonovim rečima.

Slava Bogu pa se stvara pozitivna kritička masa :)

Kapa dole

Nije rekao nista sto nismo znali . Ne znam . Ne poznajem Djakona , ali mi se ideja o alfa i omega klubu ni malo nije dopala . To je , ako se secate , bila neka skola veronauke i zivotnih vestina , koja je podsecala pomalo i na neki kurs ...ili na kamp , jer je postojala i mogucnost tzv. verskog turizma , bilo je reci i o banjama , Kopaoniku itd .,a da li su cene bile pristupacne , ne mogu da se setim . Sve je bilo nedoreceno , predavaci su psiholozi , teolozi , umetnici ... Tako je bar pisalo , ali nigde , bas nigde celokupan plan i program tih aktivnosti koje su bile zagarantovane polaznicima . Pa je meni , kao nekome ko je imao ambiciju da se bavi mladima , ta cinjenica bila pomalo i zabrinjavajuca .
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости

Мислим да је о. Ненад отворио простор за одличан разговор. Наравно, свесни смо да га многи неће прихватити, нарочито они који се осећају погођени текстом. 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Nije rekao nista sto nismo znali . Ne znam

Al je reko ono što svi znamo i svi ćutimo.

Za početak je važno da počne da se priča, a ne da svi sve znaju i svi ćute.

Nije stvar ni da mi laici pričamo, kad ovakve stvari kaže neko ko nosi mantiju, pa još je i ugledan to onda ima težinu.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Prvo idu misli, posle govor, nakon govora dela :)

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Intervju je pravo osveženje. Posebno deo o našem hrišćanskom licemerju. To je za 10+ ...

 

Jedino što mi je celokupan utisak pomalo utopijski, posebno ovo o "sabornosti". Opet stara priča koja se vergla još od Florovskog, Šmeksija i Zizija. "Zajedno", "saborno", "zajednica", "ljubav", "odnos", ovo-ono. Videli smo da (decenijama posle) nema ništa od toga. Preporod Crkve i hrišćanstva je na pojedincima, jakim individuama i njihovom podvigu. Uvek je tako bilo u istoriji Crkve. I biće. S jedne strane masa biznismena-vladika, indiferentnih popova servisera, teologa-demagoga i dupelizaca i idem-jednom-godišnje-u-crkvu gomile naroda, a s druge šačica marginalnih posvećenika i nepoznatih revnosnika u hrišćanskoj stvari.

 

Opšta obnova je utopija, lično preobraženje je potencijalna mogućnost.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим.
      Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски.
      Хајде зато да их погледамо сада заједно:
      ре свега – тзв. достојност.
      Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама.
      Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве.
      Дакле, ко је достојан?
      НИКО!
      И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања.
      Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА!
       
      Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт?
      А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“?
      Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо?
      Заправо – ко то говори?
      црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу.
      Други табу – обавезна исповест!
      Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл…
      Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате?
      Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1)
      Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ!
      Јасно, зар не?
      Трећи табу – пост!
      Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4)
      Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“
      Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота!
      Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле)
      Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује….  да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли…
       
      А да, знам…. рек’о овај рек’о онај…
       
      „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко…
      МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
       
      Свештеник Угрин Поповић
       
      https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1284. 15. Септембар 2020)

       
      Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
       
      Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.
       
      Патријарх српски Иринеј: Васколики живот Пресвете Богомајке био је у служби Богу!
       
      Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени, поучио је првојерарх Српске Цркве, на празник Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег у земунском храму посвећеном овом празнику.
       
      Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Пресвета Богородица је та која рађа Живот, због тога је називамо новом Евом!
       
      Данашњи догађај није описан у тексту Светог Писма, јесте предсказан у Старом Завету, али није детаљно описан. У народу се овај празник назива Малом Госпојином, као што се дан њеног уснућа назива Велика Госпојина, Госпођа или Владичица. Свети Оци је називају ,,Првом, после јединога Првог". Зашто је важан данашњи празник? Без Њеног рођења, а и Њено рођење је било чудесно, не би било ни Христовог рођења. Црквени песник каже, а и ми се молимо тим речима ,,да је њеним рођењем засјала светлост целој васељени, јер она враћа Господа у васељену, будући да је Он због људског греха, на неки начин био прогнан из света." Она је та која рађа Живот, нова Ева, а њен Син, Спаситељ света, је нови Адам. У овом празнику, по речима светог Јустина Ћелијског ,,су сажети сви празници и Божић и Васкрс и Спасовдан." Кроз празнике Цркве смо сви позвани да будемо учесници Тајне спасења, поручио је Владика Иринеј на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, о празнику Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег.
       
      Епископ жички др Јустин: Пресвета Богородица својом љубављу води и руководи наше духовне кораке!
       
      Молимо се Пресветој Богородици чије рођење прослављамо да нас води и руководи и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан, речи су које је предстојатељ Цркве Божје у Епархији жичкој изговорио на празник Рождества Пресвете Богородице 2019. Лета Господњег у манастиру Каменац.
       
      Епископ тимочки Иларион: Угледајмо се на послушност Пресвете Богородице!
       
      Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и да тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света, поучио је Епископ тимочки Иларион на празник Рођења Пресвете Богородице у зајечарском Саборном храму 2019. лета Господњег.
       
      Епископ далматински Никодим: Рођење и живот Пресвете Богородице били су велико чудо!
       
      Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на Ону која је у име свих нас пристала да се Господ усели у Њену утробу и постане једини истинити Богочовек. И само Њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово, речи су Епископа далматинског Никодима које изговорио на литургијском сабрању у Имотском, поводом храмовне славе 2019. лета Господњег.
       
      Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота. (Кондак празника)
       
      Приредили:
      протођакон др Дамјан С. Божић и
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Спомен праведника слави се уз похвале, а теби је довољно сведочанство Господње, Претечо. Јер, показао си се ваистинуи од пророка часнијим зато што си био удостојен и да у водама крстиш Онога о Којем си проповедао. Стога, за истину пострадав радујући се, благовестио се и онима у аду Бога Који се јавио у телу, Који узима грехе света и дарује нам велику милост! (тропар празника)

      Међу празницима посвећеним Св. Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем, посебно место заузима празник усековања часне главе највећег међу рођенима од жене, празник који преподобни Јустин ћелијски назива „малим великим петкомˮ . У животу Цркве после Пресвете Богородице највеће поштовање исказано је Светом часном и славном Јовану Пророку, Претечи и Крститељу Господњем. Његова проповед претходила је доласку Господњем у свет, он је удостојен да своју десницу положи на главу Спаситеља приликом крштења у токовима Јорданским, а на крају након своје мученичке кончине бива проповедник Еванђеља онима који су аду. Химнографија га назива и првим Претечом, првим Пророком, првим Мучеником, првим Евангелистом, првим Апостолом и првим монахом, земаљским Ангелом и небеским човеком. Свети Јован, како за живота на земљи, тако и по кончини својој би Претеча Господу Христу. Јер предухитривши силазак Спасов у ад, он благовести тамо Бога који се јавио у телу, и обрадова свете праоце; са њима он би изведен отуда по разорењу ада у васкрсење Христово, и удостоји се многих венаца у Царству Небеском: као девственик, као пустиножитељ, као учитељ и Проповедник покајања, као Пророк, као Претеча и Крститељ, и као мученик. Попут старозаветних пророка, ни Свети Јован није штедео властодршце. Није се устезао да прекори ни безбожног цара Ирода Антипу, који је од свог полубрата преотео и узео за жену Иродијаду, која је, уз то, била и његова рођена синовица. На свој рођендан Ирод је, на наговор Иродијаде и њене кћери Саломе, послао џелата у тамницу који је Јовану одсекао главу. По речима Светог Григорија Паламе разлог Јовановог погубљења било је властољубље и славољубље безумнога Ирода Антипе. Након овог безумног дела Ирод је касније учинио још једно слично дело када се поругао Спаситељевим страдањима о чему сведочи Свети евангелист Лука у свом еванђељу (Лк. 23, 11). Празник усековања часне главе Јованове прослављан је врло рано (29. августа/11. септембра), што нам и сведоче две беседе блаженог Августина изговорене на овај празник. Битнија сведочанства о празнику имамо и у 5. веку у беседама Епископа равенског Петра, презвитера јерусалимског Хриспа и Василија селевкијског. Поред поменутих беседе на празник Усековања часне главе Јованове изговорили су и Св. Андреј критски и Св. Теодор студит. Химнографске текстове који величају овај значајни празник саставили су знаменити химнографи Св. Андреј критски који је саставио други канон; Св. Јован дамаскин, написао је стихире на Господи возвах, славу на литијским стихирама и први канон празника; Литијске стихире написао је Св. Герман Патријарх цариградски. У богослужбеним химнама за овај празник Црква прославља Претечу као проповедника покајања и громогласног проповедника Царства Божјег. Једна богослужбена химна о Крститељу Господњем каже: Као Пророк проповедао је Христа; Као Ангел био је најдивнији весник Месије живећи ангелским животом; Као Апостол научио је народе вери правој, а као Мученик пострадао је за истину.
       
      Патријарх Иринеј: Свети Јован – старозаветни пророк и новозаветни апостол!


      Цео живот Светог Јована Претече, од његових првих дана, био је у потпуности посвећен Ономе, Који је дошао после њега. Као највећем међу Праведнима, достојно место му је припремљено у Царству његовог и нашег Господа, где сада пребива, чекајући своје откровење у свој слави и победној гозби Јагњета Божијег у Другом Доласку, када ће сакупити пшеницу Своју у житнице, а плеву ће сажећи огњем вечним. Његово усековање било је завршни његов подвиг на земљи, и последњи корак за примање највеће награде у Царству Небеском; док је за све оне у паклу био дизање јутарње звезде, пре појаве Сунца Правде. Баш као што је Рођење Светог Јована Претече и Крститеља почетак Јеванђеља за живе, тако је и његово усековање почетак Јеванђеља за мртве, истакао је првојерарх Српске Цркве на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2018. Лета Господњег у Светојовановском храму на Централном гробљу.
       
      Митрополит црногорско-приморски Амфилохије: Свети Јован је цијелим животом свједочио Бога!


      Радоваће се праведник у Господу и нада је његова у Господу живоме Богу, пјевамо када прослављамо некога од великих Божијих угодника и праведника. Пјевамо ову пјесму и данас, када прослављамо Светог Јована, великог и дивног претечу Господњег о коме су пророци прорицали и прије његовог рођења, називајући га новим пророком Илијом, који ће посвједочити Христа Господа. Свети Јован већ из утробе материне проговорио, посвједочивши Христа Господа и Његово рођење, свједочећи га читавим својим животом, живећи као пустињак и дочекавши Господа на ријеци Јордану гдје изговара знамените ријечи: „Гле, Јагње Божије, које узима на себе гријехе свијетаˮ, беседио је Архиепископ цетињски и Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, на празник усековања главе Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег.
       
      Епископ шумадијски Јован: Свети Јован Крститељ је посечен јер је проповедао правду Божију и живео по правди Божијој!


      Свети Јован Крститељ је човек који је живео на крају Старога Завета и на почетку Новога Завета. А то Ново, то је Господ. Свети Јован је веза онога што су пророци прорицали и онога на кога је указивао Крститељ. Људи су мислили да је он Христос, али им Јован каже да је он дошао да крштава покајничким крштењем, а да за њим иде онај који је већи од њега, коме он није достојан ни пертле на обући да разреши. Он ће крштавати Духом и Истином, а та истина је Он сам – Христос, речи су Епископа шумадијског Јована које је изговорио на празник Усековања Светог Јована Крститеља, 2019. Лета Господњег у свештеној обитељи манастира Каленић.
       
      Епископ милешевски Атанасије: У догађају Усековања главе Светог Јована сагледавамо слику света!


      Данас, на дан усековања главе Светог Јована Крститеља, сагледавамо слику света у ономе времену и слику света данас. Видимо победу исповедника Христових, и видимо пораз оних који су се отуђили од Бога. Видимо на једној страни радовање, а на другој страни тугу за светом због његове пропасти. У овоме дану и ми се оријентишемо у овоме свету и овоме времену, и у овом животу јасније него када не бисмо гледали у овај празник. Свети Јован Крститељ ушао је у историју као онај који је правио место Богу у овоме свету и историји овога света. Најпре је направио место Богу у себи, ништа што није по Богу у њему није налазило места у њему него само оно што је по Богу и Бог је царовао у његовом бићу, његовом срцу и његовом уму. И онда је он и отворено пред светом правио место Богу. Записане су те његове кључне речи, његов позив: Припремите пут Господњи, поравните стазе Његове, поучио је Преосвећени Владика Атанасије сабрану паству у манастиру Милешеви на празник Усековања Светог Јована, 2019. Лета Господњег.
       
      Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије: Свети Јован – свједок Божије правде и истине!


      Блажена је она смрт којом се свједочи правда, милост и истина Божија, блажени су они који то свједоче својим животом и смрћу. А то је био Свети Јован Крститељ од утробе мајке своје, па све до оног момента када је његова глава посјечена. Његов живот је био живот сличан животу анђела Божијег, јер је он непрестано славио име Божије, испуњавајући се Духом Светим, испуњавајући се милошћу, свјетлошћу, благодаћу, истином и правдом Божијом, те је сијао у овом свијету као сунце и многи су говорили да је он Тај о коме су пророци говорили да ће доћи у последње дане и вријеме, да је он Христос Спаситељ свијета. И сам Господ када је чуо за његову смрт растужио се и отишао у пустињу. Знао је шта слиједи после тога, јер је Божији промисао уредио да Претеча Христов, који је говорио о Његовом доласку и који Га је крстио на ријеци Јордану, као што му је био претеча својим животом, као што је својим животом указивао на Њега Христа Господа, тако је и својом смрћу указао на Христову смрт. И зато овај дан се назива Малим Великим Петком, речи су Његовог Преосвештенства Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија које је изговорио на Усековање, 2010. Лета Господњег у селу Борковићима у Пиви надомак Никшића.
       
      Заамвона молитва на празник Усековања часне главе Светог Јована Пророка, Претече и Крститеља Господњег


      Ти си савио небеса и сишао, оденувши се у свако смиреноумље и снисхођење, Христе Боже наш. Ти си нам подарио Претечу и Крститеља твога, проповедника истине, гласноговорника покајања и житеља пустиње, на изображење нашега спасења. Ти си њега удостојио да се добрим подвигом подвизава, да трку заврши и веру очува, а да напослетку венац правде и истине добије и да онима који беху у аду унапред благовести искупљење и спасење. Ти Сâм даруј нама да се угледамо на незаборавни живот његов и на врлинско живљење његово у радости и сладости духовној, а да презремо земаљско наслађивање. Молитвама његовим избави нас од власти светодршца таме овога века, чувајући нас и покривајући крилима доброте Твоје. Јер си Ти Творац и Давалац свих добара и Теби славу узносимо, са беспочетним твојим Оцем и Пресветим и добрим и животворним твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.

      Славно усековање Претече, део је Божанског опроштаја, јер је он проповедао онима у паклу долазак Спаситеља. (кондак празника)
       
      Приредили:
      протођакон др Дамјан С. Божић
      и катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
    • Од JESSY,
      Људи слабо долазе кад је служба радним даном. Раније је као појац увек био и бивши председник црквеног одбора, али од када је дошао нови, који не улази у цркву, свештеник служи углавном сам. „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике", тужно закључује духовник
      Црква Свете Тројице у Мелбурну (Фото СПЦ - ЕАНЗ)
      Свештеник ме назвао и подсетио да је сутра празник Богојављење. Наравно да сам био заборавио.
      Прота ми је кратко објаснио да по веровању многих православних теолога то највећи црквени празник после Васкрсења Господњег и поручио да би било добро да дођем на службу.
      Објаснио сам му да у то време радим, али на крају сам, на његово инсистирање, обећао да ћу доћи бар на кратко да запалим свеће.  
      Ваведење пресвете Богогродице (Фото Википедија)
      Сутрадан на празник Богојављање објаснио сам газди да ћу раније узети паузу за оброк и излећем из фирме смештене у радничком предграђу Мелбурна. Одлазим право у цркву на празничну литургију.
      Мало касним, затичем само познатог ми свештеника који служи за олтаром. Црква празна, узимам свеће, палим их док траје служба, остајем још мало и одлазим назад на посао.
      Кад сам касније поново срео свештеника запитам га како је могуће да на тако велики празник нема народа, а он ми објасни да људи слабо долазе када служба падне радним данима.
      Раније са њим као појац увек био и бивши председник црквеног одбора, али од када је дошао нови преседник, који не улази у цркву, свештеник служи углавном сам.
      „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике", тужно закључује духовник. 
      Свечани је дан када наша црква прославља своју храмовну славу, увек овај дан померимо на најближу недељу да дође више народа. Паркинг је препун, лепо је време, после службе идемо у црквену салу где после краћих говора почиње славска трпеза љубави.
      Сала пуна, чак доносимо нове столове, бар 400 људи, вредне домаћице служе за почетак масну супу, бифе ради пуном паром, домаћа ракија или хладно пиво.
      Српски вашар у Мелбурну (Видео исечак)
      Локални оркестар са атрактивном певачицом креће са националним репертоаром, долази сада сарма, па печење уз купус салату. Расположење расте, свирају се песме из ранијих ратова...
      Део оних који су дошли само да се наједу, углавном пензионери, одлазе, али најбољи гости, а има их хвала Богу доста, уз естрадну уметницу и реномирани оркестар остају до каснијих поподневних сати.
      Онда стиже фајронт и за најоданије, они сви заједно уз `армонику излазе из сале, весело се поздрављају са свештеником и захваљују се на предивној слави, посебна похвала за сарме, а локални старешина храма отпоздравља уз мудре речи: „Тако ми Срби прослављамо црквене празнике!"
      Предраг Вучинић, Мелбурн
      http://www.politika.rs/scc/clanak/459074/Svestenik-i-ja-sami-u-crkvi-na-Bogojavljenje
       
    • Од neca995,
      Свјете тихи по запису Ненада Барачког. Подржите рад и запратите канал, хвала ❤
       

×
×
  • Креирај ново...