Jump to content
Danijela

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему

Recommended Posts

@Arsenija, чедо, да скокнеш ти до тог "кампуса", то је сића а видиш помиње се неки Алфа, шта знаш, можда буде и Омега, чудни су путеви Господњи... :)))

 

Nikada ! Nikada! Buahahahaha..... :D

Duvajte vetrovi,sevnite munje i otvorite oci lakovernima koji misle da se kupuje ono sto se daruje...

P.s. Po motivima cranog filma ... o zloj vestici... :D ...koja sam ja ..Buahahahahaa... LOL.

Share this post


Link to post
Share on other sites

ВИДОВДАН, ВЕЧНИ ИСПИТ

Сваки народ има своје симболе и митове око којих се окупља. Они су извор вредности и народу дају снагу заједничког деловања.
Да одмах рашчистимо, под митом се наравно не мисли ништа негативно - никаква лаж, измишљотина. То је помодно индивидуалистичко тумачење појма мит. Мит заправо стоји у центру сваке заједнице. Без митова заједнице и не постоје.
Наш најјачи, одређујући мит, око кога се групишу, коме претходе и из кога излазе наши најважнији симболи је несумњиво Косовски мит.
Не треба посебно подсећати на све кључне тачке наше историје у којима је Косовски мит више него снажно деловао. Видовдански атентат, први светски рат, прелаз преко Албаније, 27.март, па све до Милошевића и бомбардовања 1999-е.

У центру Косовског мита је жртва, као највиша хришћанска вредност. Жртва је у корену сваколиког морала и свеколике љубави.
Косовски мит о свесној и добровољној масовној жртви за оно најважније – Царство Божије, Царство Небеско, Царство вечних вредности помогао је нашем народу да опстане, сачува своју веру и идентитет и сачува снагу за обнову у 19. веку и за невиђене подвиге у балканским ратовима, и у Великом рату кога се поводом стогодишњице посебно подсећамо.
Међутим, ширењем материјалистичког погледа на свет прво у елитним слојевима, а затим и у народу, Косовска жртва тумачена је све више на пагански начин.

Најјача колективна сила која делује у нашем народу била је погодна разним владарима пре свега за манипулацију и лако усмеравање народа у правцу који је диктирала тренутна политика. Паганска фантазмагорија о народу који је спреман да се жртвује до самоуништења због презира према баналном „земаљском“ увела је духовну болест гордости у наш јавни живот. Очигледна несагласност таквог, забога идеалистичког, система вредности са интуитивним православним, уопште људским гледањем на живот, после низа великих грешака и пораза довела је до колективне апатије.
Високе колективне вредности заменио је малодушни релативизам и покушај одбацивања наслеђа. Неочекивано је почело уморном народу уместо раније бескомпромисности да се нуди потпуно утапање у бесконачним компромисима.

"Сматра се као нека спољашња политика, чак и врло мудра, бити у добрим односима са целим светом. Заборавља се само ово. Добри односи са целим светом, то је отсуство сваких односа, то су рђави односи са онима са којима је најпотребније бити у добрим односима...
Бити за мир не претставља још никакву спољашњу политику. Бити за мир и на томе остати, другим речима начинити од мира не само сврху већ и средство спољашње политике, то је сигуран начин да се има рат", записао је један наш заборављени међуратни политички мислилац, Момир Николић.

Уморни од тешке историје, од расула вредности и сиромаштва изазваног нашим грешкама али у многоме изазваног ратним неоружаним али и оружаним дејствима наших противника немамо више поверење у сопствене снаге. Изгубили смо своју концепцију будућности засновану на високим вредностима које су нам поставиле генерације предака и покушавамо да прихватимо владајуће вредности једне цивилизације која је у много чему проблематична, а рекло би се да не иде ка свом врхунцу, него је већ у озбиљном паду.

Похлепа, једна од темељних људских страсти, коју су генерације и генерације, не само хришћана него свих озбиљних људи у историји покушавале да обуздају прихваћена је као неминовни мотор света.
Наша будућност не обећава мир него рат. Нико не може да сагледа у којим ће се све облицима будући рат манифестовати. Од локалног грађанског до светског нуклеарног. И то нас све испуњава зебњом, али не желимо тиме да се бавимо.
Заклињемо се у вечни мир тамо где ништа мир не обећава.

Ако као држава и народ ипак желимо да опстанемо, ако накарадно тумачење жртве великих Косовских ратника и њиховог предводника Светог кнеза Лазара, нисмо неповратно претворили у позив за самоуништење, морамо се бавити и припремама за рат. Боље речено, морамо се вратити у рат. Рат и борба су непрестани. Ратује се не само у оружаним сукобима него у политици, економији, култури.

Да цитирам поново Момира Николића:
"Свирепа је за заостале народе стварност да међу народима постоји јерархија вредности и права. Али једини начин за њих да ту стварност измене у своју корист, то је да се и сами успну у тој јерархији. То је једини мушки и у исто време једини став цивилизованих. Одрицање поменуте стварности било би само празно јадање и примање положаја варварина".

Наравно да би за нас прихватање реалности непрестаног ратовања било драгоцено. Да се коначно излечимо од прикривеног самозадовољства и лажне самокритике садржане у исказима типа „ми Срби побеђујемо у ратовима, али губимо у миру“. Јер то заправо значи само и огољено – ми губимо. Сви велики војници и војни мислиоци у историји били су свесни чињенице да је најмудрије избећи отворени оружани сукоб. А то се управо постиже ратовањем на време, пре оружаног сукоба.

Али о каквом ратовању се уопште може говорити кад останеш у народу без заједничког мита и без заједничких вредности, који немоћно посеже за туђим вредностима и туђим идентитетом? Кад урушавањем морала, институција, културе и економије уведеш борбу за опстанак – свако против свакога уместо ратовања за заједничко добро? Кад прихваташ, скоро обоготвориш, само страначко удруживање ради личне користи а против целине народа? Кад таква врста секташтва укине право на високе обавезујуће вредности које су пре и изнад малог „договорног“ морала? Одакле да се појаве јунаци, прави ратници?

Да бисмо положили испит пред историјом опет и опет морамо да се обратимо за помоћ Светом кнезу Лазару и косовским јунацима.

Срећан вам празник Срби! И не заборавите и даље се ради о испиту који полажемо пред Богом и прецима, али и пред потомцима.

 

11240086_10207357642687649_4436965353263

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10207357642687649:0

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

hram-svetog-save.jpg

 

Како издржати саблазан 

 

Као да се нека гадна сенка надвила над нашом Црквом. Ово време нема слуха за символе и за духовна виђења. Све се своди на ефикасност у постизању циљева. И опседнутост рејтингом.

 

Један од практичних циљева је и "смањивање рејтинга" Цркве у српском народу. Тај рејтинг је у дугом периоду био успешно оборен на безначајне проценте, а затим се подигао, па опет се мало спустио. У сваком случају, и сад је за неке центре моћи са стране, али и за неке одавде, још увек превише висок. Потенцијална препрека за несметано ефикасно спровођење циљева. Којих тачно и ко их је поставио - не знамо тачно. По медијском ђубрету чепркамо и проналазимо делиће слике коју заједнички, и свако за себе, склапамо у нешто колико-толико смислено. Без обзира да ли нам се свиђа или не свиђа, али да има макар неки смисао.

 

Тешко нам је кад посумњамо да на "обарању рејтинга" практично и прилично ефикасно раде и неки људи изнутра. Из саме Цркве, па и из јерархије. Да ли је то могуће? Зашто то раде, ако раде? Да ли из незнања, или из интереса? Да ли су уцењени? Свеједно - али како је могуће да су сви они други, да смо сви ми остали, толико слаби да не успевамо да зауставимо разорно деловање прикривених центара моћи и њихових "кртица". Некад су "обарали рејтинг" наоружани људи у кожним мантилима, а данас то раде робови у медијским фабрикама, на пуцкање прстима невидљивих Чаробњака. Прејудицирања догађаја, лажне вести... Неуморни су данас ученици Фројдовог сестрића Едварда Бернејза и Јозефа Гебелса.

 

Црква је до краја историје. И ништа је не може победити. Али отровни облаци могу да је круне, да праве расколе, да саблажњују и удаљују од Христа слабе, да збуњују или паралишу јаке. Не можемо а да се не сетимо речи нашег великог пророка, који је погледом човека "који је видео Бога" прозирао далеко у будућност:

"Ова светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Јер, како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи...

И Син Човечји када дође изненада и убије “сина погибељи”, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? 

Наћи ће је, али не у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја".

Велика је ствар данас не саблазнити се, не повлачити се, не улазити у расколе, него сачувати свест о томе да смо ми јединствени Богочовечански организам, који ће опстати до краја Историје и превести све који му припадају и који то заиста желе у Царство Божије. И не ради се ни о каквом рејтингу. Да се ради о организму коме је глава човек могли бисмо и да се уплашимо кад као сад завлада нека болест. Али пошто му је глава Бог - узрок и одржавалац сваког живота, немамо чега да се плашимо. Болест ће проћи. Треба да издржимо. И да сачувамо љубав, па и за непријатеље своје. Само по љубави нас Бог познаје и само по љубави једни друге можемо да препознамо. Уосталом, још није дошло најтеже.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Не можемо а да се не сетимо речи нашег великог пророка, који је погледом човека "који је видео Бога" прозирао далеко у будућност:

"Ова светска држава водиће најогорченију борбу против Христа и Његове Цркве. Јер уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви. Јер, како би се могла уједначити истина са лажју? Лаж се не противи овом уједначењу, она га тражи, али јој се истина противи...

И Син Човечји када дође изненада и убије "сина погибељи”, последњег тиранина људи, да ли ће наћи веру на земљи? 

Наћи ће је, али не у раскошним литургијама и псалмодијама, него у храмовима људских срца и у шаптању људског језика. Јер Црква Његова почела је мучеништвом и завршиће мучеништвом, света браћо моја".

 

Сјајан Свети владика Николај

 

:)

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Djakon Nenad Ilic - "Povratak u buku sveta"

http://www.vreme.com/cms/view.php?id=1215532

"Sveti Sava nije u Srbiji. Ima njegovih zamena, sentimentalnih goblena i slika s njegovim likom, likova na dečijim priredbama, ali on nije ovde. Da je ovde, svi bismo se stideli da radimo ovo što radimo"

...

U toku su pripreme za film Otac o Rastku Nemanjiću i Stefanu Nemanji – Svetom Savi i Svetom Simeonu. Nenad Ilić, scenarista filma (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent projekta, kaže da će to biti jedan od najvećih filmova snimljenih u Srbiji, i da je Otac zbog svoje teme i značaja – nacionalni projekat.

Nenad Ilić (1954) počeo je da studira arhitekturu, ali je prešao na pozorišnu režiju. Deceniju nakon diplomiranja, režirao je pozorišne predstave po beogradskim scenama, pisao pozorišne tekstove, bio asistent na Fakultetu dramskih umetnosti, umetnički direktor u više beogradskih pozorišta i pozorišnih scena, da bi početkom devedesetih upisao teologiju. Rukopoložen je u čin đakona. Nakon toga je režirao i napisao televizijske projekte (dugometražne dokumentarne filmove Sveti Nikolaj srpski i Ava Justin, serije Liturgija, Ikona i Konstantinovo nasleđe), napisao je scenario za stripove serije Svetitelji, više knjiga crkvene tematike, koautor je (sa suprugom Anastasijom-Vesnom) knjige za decu Tajanstveno putovanje, uređivao je multimedijalna CD-ROM izdanja, pokrenuo je i uređivao časopis "Iskon"... Ovih dana će biti objavljeno sedmo izdanje Ilićevog romana Carigradski drum u izdanju Plato books, a u toku su pregovori i o njegovom izdanju na ruskom. Nenad Ilić je jedan od najistaknutijih stvaralaca u modernoj srpskoj pravoslavnoj kulturi.

"VREME": Informacija da se priprema film Otac ukazala je na činjenicu da u našoj kinematografiji ne postoji film o Svetom Savi...

NENAD ILIĆ: ... o našim počecima. A svi narodi, od Kineza do Evropljana, imaju filmove o ljudima i događajima iz kojih su nastali. Ispričaću vam jednu anegdotu: na prošlogodišnjem međunarodnom skupu u Beogradu o Svetoj Gori, na kome su učestvovali ne samo naučnici nego i ljudi raznih profila, iz Crkve, kulture ali i iz biznisa, prezentovali smo ovaj film objasnivši da ga snimamo zato što je svetogorsko iskustvo važno za oporavak Srbije. Posle toga su nas dva Rusa pitala: "Vi sad, vidimo, imate ekonomskih problema. Ali kako je moguće da Tito nije snimio film o Svetom Savi?" Komično, naravno, ali oni jednostavno nisu mogli da shvate da mi, kao narod, nemamo film o korenima svoje nacije. Setimo se da su oni svog Rubljova snimali u vreme najžešćeg komunizma. Hoću da kažem da niko toliko ludački nije odbacio svoju tradiciju i istoriju zarad jednog projekta. I još uvek kao da nećemo da shvatimo da taj projekat, Jugoslavija, nije uspeo i da moramo da se konačno oslobodimo i izvučemo ispod njegovih krhotina.

Stvarno, ako nije snimljen dosad, zašto mislite da je baš sad vreme da se snimi film o Svetom Savi?

Mnogo ljudi je predlagalo da se radi film o Svetom Savi. Pogotovo su bili uporni mladi ljudi s kojima smo radili. Naši ljudi iz Berlina i Beograđani su zato i osnovali Fondaciju "Nasleđe otaca" sa zadatkom da podigne film, i zbog njega je osnovana i produkcijska kuća "Opet & Opet". Završen je scenario, i sad smo u fazi koprodukcionih dogovora. Biće to po produkcijskom zahtevu najveći srpski film koji je do sada rađen. Polazna ideja nam nije bila da radimo spektakl, pošli smo od dramske situacije, odnosa likova, ali s obzirom da se radi o istorijskom filmu, da ćemo morati da podignemo "filmski" Hilandar zato što se veći deo priče dešava na Svetoj Gori, i da scenario obuhvata i putovanje u Carigrad, ispostavilo se da je ovo za naše uslove baš veliki projekat. Fondaciji se preko sajta filma (http://film-otac.com/rs/) javljaju priložnici sa svih strana gde god ima Srba, uključuju se eparhije, pojedinci. Vrlo nam je važno da se stiče pokretačka snaga zato što ovaj film nije samo film, nego je spomenik i mesto okupljanja, koje treba da nas podseti na mogućnost nastavka našeg istorijskog puta. Najvažnije što se filmu do sada desilo je blagoslov od igumana i bratstva Hilandara, dobili smo njihovu veliku podršku, što nije često. Hilandarci nisu skloni da se upuštaju u savremene tehnologije – Sveta Gora nema ideju o modernizaciji, naprotiv, pokušava da čuva svoj stil života. Ali, desilo se da su prepoznali naš projekat kao važan, i dobili smo blagoslov. Na liturgijama se čitaju imena ljudi koji učestvuju na filmu, znači da se velika energija podiže za Oca.

Da li je to crkveni projekat?

Projekat je više nacionalni nego crkveni zato što se bavi počecima Srbije, zato što je o korenima, o ocima našim. Samim tim što je film o Svetom Savi i Svetom Simeonu, odnosno o njihovom boravku na Svetoj Gori, film je i crkveni, ali je film pre svega priča o utemeljenju Srbije, kako su je Sava i Simeon utemeljili i povezali u njoj materijalno i duhovno za godine i vekove koji su usledili.

Zašto ste iz njihovih žitija izabrali za film baš deo susreta oca i sina na Svetoj Gori i njihovo podizanje Hilandara?

To je trenutak zajedničkog delovanja oca i sina, početak ozbiljne države Srbije. Nije početak ono što je Simeon radio dok je bio Stefan Nemanja, odličan vladar koji je znao da postiže ciljeve silom ali, kad treba, i da trpi poniženje zbog svog naroda. Ovaj trenutak je važan u njihovim životima zato što Nemanja silazi sa prestola, monaši se, ali narod u njemu još uvek vidi velikog vladara. Ostavlja državu sinovima, i to nakon što je postavio za svog naslednika srednjeg sina, Stefana, vizantijskog zeta, kako bi sklopio savez sa tom silom. Svestan je da će nakon njegove smrti izbiti rat među braćom. I on sam je prošao kroz to. Simeon zna da mala država neće moći to da podnese, raspašće se, okružuju je sile, ne uvek prijateljske. Potrebno je da u Srbiji uspostavi duhovnog oca koji će da miri, i on ide na Svetu Goru po Savu. Sava tada ima 23-24 godine, na Svetoj Gori je našao sve što mu treba, ušao je u predvorje Carstva Nebeskog i nema potrebe da se petlja u zemaljske stvari. Simeon, ogroman čovek, sila vladarska, dolazi da ga privoli da se vrati u Srbiju i da preuzme staranje nad Srbijom. Savi to ne treba. Siguran je da će zajedno najveću korist Srbiji učiniti zadobijajući Carstvo Božije i tera oca da postane svetitelj, a otac tera sina da se odrekne najboljeg i da se vrati u buku sveta. Tu je i koren mogućeg sukoba koji dve jake ličnosti, uz Božiju pomoć i ljubavlju, ipak izbegnu. Istovremeno, u tom njihovom susretu podiže se Hilandar, koji će postati naš izmešten koren zauvek, stabilan. Simeon umire, i naravno izbija građanski rat, a Sava koji je bio ubeđen da će molitvom moći da reši zemaljske stvari, oseća da će morati da se vrati u Srbiju. Vraća se sa Simeonovim moštima. Otac se vratio, počinje novi period Srbije. Izlivanje svetogorske blagodati na Srbiju. Pravi preporod. Povratak Save u Srbiju je nešto što je početak nove Srbije i kraj ovog filma. Mi prosto hoćemo da vratimo Savu u Srbiju.

Zar on nije već tu?

Sava nije u Srbiji i to je jako važno da sagledamo. Povremeno ga dozovemo u crkvi. Ima njegovih zamena, sentimentalnih goblena i slika s njegovim likom, likova na dečijim priredbama, ali on nije ovde. Da je ovde, svi bismo se stideli da radimo ovo što radimo. Što se tiče svetosavlja, njegova pozicija je, uprošćeno gledano, sledeća: na najvišem mestu je Hristos, Hristova Crkva. Pravoslavlje kao čista crkva koja zadržava dodir sa apostolima i koja je najsigurniji pristup Hristu. Ispod toga je kao jedna grana svetosavlje – pravoslavlje srpskog nacionalnog stila. Kao što mi slavimo slavu a na primer Rusi imendan, ili kao što se naše crkveno pojanje razlikuje od pojanja drugih pravoslavnih naroda, utoliko je pravoslavlje srpski stil. I to je u redu. Ali, izdvajanje svetosavlja iz tog normalnog redosleda i stvaranje od njega autonomne priče, mislim na slučajeve kad se to radi u cilju pravljenja grupa ljudi sa pogrešnim ciljevima, to je zloupotreba.

Moglo bi se reći da je zloupotreba Svetog Save i nepoštovanje njegovog prosvetiteljskog puta. Crkva, čiji je on utemeljivač, percse često kao retrogradna institucija.

To je odgovornost opšta, pa i na nama u crkvi. Mi često sporo reagujemo na neke promene, nemamo dovoljno brz prevod. Jednostavno, crkva kao organizam deluje sporije na promene nego što reaguju obične institucije. Naravno da crkva, pošto je i institucija, ima, i treba da ima, unutrašnje organizacione prepravke koje će je prilagoditi vremenu, i to je sasvim logično. Ali, šta je veća opasnost od sporosti? Ako bi crkva prebrzo prihvatala neke stvari i promene, rizikovala bi da se previše prilagodi prolaznom i često štetnom duhu vremena. I da ljudi ostanu bez pouzdanog putokaza. Da zamaglimo Hristov lik, koji je zapravo "jedino novo pod suncem". Jedina prava opozicija silama ovoga sveta. Mislim da je ispravnije da crkva sporije reaguje, pa da lakše zadrži ispravan put – pojednostavljeno, to je neka logika. Pogotovo kad snaga nije velika. Što se tiče modernosti i napretka, sve je to diskutabilno. Jer, pitanje je koje modernosti, u kom pravcu napretka? Kod nas biti moderan znači biti u plusu, a tradicionalan i konzervativan u minusu. Konzervativni pristup ne znači isključivo pogled unazad, i ne podrazumeva da u njemu dominira retro priča. Prosvećeni konzervativci prosto neće da tek tako menjaju bolje za lošije. Zašto bismo nužno menjali ono što je dobro za nešto gore samo zato što je novije? Zar ne? S druge strane, učestvovanje u tradiciji je kreativna i zahtevna aktivnost. "Tradicija nije obožavanje pepela, već održavanje vatre" – pametne su reči kompozitora Gustava Malera. Sava kao prosvetitelj – da. Ali on je znao da ako hoćeš pravo znanje, prvo moraš da radiš na sebi. Da bi se očistio i otvorio za istinu. Naše mogućnosti spoznaje istine su zamagljene, čak i zatrovane – to zaboravljamo. Verujemo u nekakav automatizam naučnih istina kao u "objektivnu" istinu. Pa onda i ta pojednostavljena slika "humanističkog" prosvetiteljstva i racionalizma: naučiš nešto, pa onda, kad već saznaš, po tome radiš kako treba i – budeš bolji... Ne ide to tek tako. Sava je otišao kao mlad na Svetu Goru da se ispuni duhom, da se očisti, da bude prijemčiv za prava znanja, a onda se vratio u svet. Ne kažem da treba svi da idemo u manastir, ali gde danas imate moralno obrazovanje, da ne kažem duhovno? Pokušava se nešto sa veronaukom, ali nema ona mnogo prostora i nije uvek kompatibilna obrazovnom sistemu. Vaspitanje gubi korak već u osnovnoškolskom obrazovanju. Uči se samo o pravima, skoro ništa o obavezama. A kamoli o tome da moramo svoj saznajni aparat da redovno "čistimo" da nam znanje ne bi bilo zaprljano i zapravo štetno. Ako se taj duhovni nivo prosvetiteljstva zaboravlja, onda se zaboravlja ko je i šta je Sava.

 

1215532__MMM5319.jpg

 

Kako, kad deca uče o njemu još u predškolskom vaspitanju?

Sava jeste deo našeg duhovnog i kulturnog identiteta, ali živimo kao da nije. Zaboravili smo ličnost Svetog Save i činjenice o njegovom životu. On je spajao najsavremenije i najtradicionalnije, bavio se očuvanjem nasleđa, ali je uvodio i najnoviju nauku, najnovije zakonodavstvo, dovodio je najbolje umetnike, vodio je diplomatiju na savremen način i uspevao je da poveže Istok i Zapad, putovao je, a gde god je otišao napravio je diplomatsku pripremu srpske budućnosti. Politika kakvu je on postavio, zasnovana na moralnosti, sad je nezamisliva. Sad je popularan stav: nije bitna moralnost, važna je samo efikasnost. Nije istina, pravi putokaz nam je on ostavio. Sveti Sava je neophodan za nastavak naše budućnosti. Onog trenutka kad se vrati u Srbiju, mi ćemo znati kako se na pravi način funkcioniše između Istoka i Zapada, kako se prave mostovi između Istoka i Zapada, kako se postaje taj most.

Kako bi taj njegov povratak u Srbiju izgledao u praksi?

Sava i Simeon su spojili potrebe zemaljske Srbije i nebesku Srbiju. Nerazdvojivo su napravili tu konstrukciju iz koje je nastala Srbija koju poznajemo. Ta ravnotežna situacija, zemaljska i nebeska, koja postoji od početka, mora da se prati i rekonstruiše u svakom vremenu.

Sintagma "nebeska Srbija" ima negativne konotacije zato što je bila u modi među propagatorima nacionalizma početkom devedesetih...

... mada je ona izvorno deo kosovskog mita, pored Svetog Save drugog srpskog simbola. Da. Kad kažem "mit" ne mislim na nešto lažno ili izmišljeno, mislim na priču sa velikim nabojem koja porađa vrednosti i usmerava ponašanje grupe. Osim mosta između Istoka i Zapada, Srbija je sebe doživljavala i kao bedem pred tuđom verom, ali i pred silom i nepravdom uopšte. Ovaj simbol je, na našu sreću ili nesreću, bio aktivniji kroz istoriju. Ali, šta se s njim desilo? Kad se izbaci prvi, svetosavski simbol mosta koji spaja carstvo nebesko i zemaljsko, kosovski simbol se pogrešno tumači. Od njega je napravljen paganski samouništavajući mit o samožrtvovanju naroda. Priča o tome da je u Kosovskoj bici izabrano samo carstvo nebesko a da nam carstvo zemaljsko nije bitno, dovedena je do apsurda, pogotovo kad je mit počeo da se tumači bez Boga! Pa i ovo što sad živimo, bolje rečeno zbog čega odumiremo, jeste očajnički pokušaj da se odbaci dimenzija nebeskog, da se odbaci mit o Kosovu koji nas opterećuje, da izbegnemo i Svetog Savu ako je moguće, i da napravimo naš identitet samo na osnovu "zemaljske" priče. To je kombinacija najtužnijeg i najglupljeg što nam se ikad dešavalo. Mi tu glupost sada živimo. Niti nas nešto ispunjava i vuče dušu nagore, niti se snalazimo u ekonomiji, a nemamo ni šta da nas teši ni daje nadu.

Hoćete da kažete da bi ravnoteža između zemaljske i nebeske Srbije bila rešenje za nas sada?

Bez sumnje. To ne znači da očekujemo kako ćemo svi ući u neprekidnu molitvu i da ćemo svi postati divni. Ali ne bi bilo loše da bar oni koji su vodeći sloj u državi svojim primerom pokušaju da postanu ugled drugima. Ljudi su za patrijarha Pavla oduševljeno govorili: evo čoveka koji živi onako kao što govori. Kao da je to toliko čudno, skoro nemoguće! Postoje neke vrednosti koje su plod generacija, neozbiljno ih je zanemariti i odbaciti taj paket koji nam je dat. Ako se taj paket primi, ako se usvoje te vrednosti, u njima je spoj zemaljske i nebeske Srbije. Mi moramo da vratimo taj vrednosni sistem. Da budemo bolji, a ne da se samo pravdamo zašto postajemo sve gori i gori. U ovom narodu će zavist da nam se obije o glavu, zavist prema bogatom čoveku, prema ovome i onome. Mi se hranimo na zavisti, na likovanju nad tuđom nesrećom, zatim na strahu: može da bude gore. To nije zdravo, to je bedno. Nama zaista treba da se vrati slika do koje su nas Sava i Simeon doveli. Vrlo je bitno da ispitamo koren i da vidimo šta valja a šta ne valja. Ali mi to ne radimo. Mi kidamo sve što imamo iza sebe.

Kako u vašem filmu izgleda Sveti Sava?

Sava je sila, čudo od energije, on je obavezujuća pojava, a ne sentimentalni goblen. Zato film i radimo, da ljude suočimo sa tom energijom. On je mršav, visok, ima neku čudnu lepotu, Nemanjići su imali muževne crte, i veliku energiju. On ne mora puno da priča, ali mora da ima energiju koja je zarazno dobra. Videćemo ko će ga igrati. Taj glumac mora da ima nešto harizmatično, ako se mladi ne zaljube u njega, ništa nismo uradili.

Kako će momak od na primer 17 godina, koliko je imao Rastko Nemanjić kad je stigao na Svetu Goru s namerom da postane Sava, poverovati da srpski princ bira monaštvo, a ne lov i devojke?

Pa ne mora svako da ide u manastir, kod nas kad se pomisli na bogougodan život pomisli se "ili manastir ili ništa". Svako treba da živi bogougodno prema svojoj meri i mogućnosti, ali svako ima obavezu da proba da se pridržava nekih pravila. Pre svega prema sebi. Čišćenje od strasti je, recimo, ulaženje u vrstu kontrole sopstvenog života. Ovde se ljudi porobe raznim strastima (razvrat, kocka, opijanje, ožderavanje, gnev, udobna ravnodušnost, sujeta svake vrste...) i ne vladaju više svojim životima smatrajući da je to sloboda. Nije to sloboda, to je ruiniranje. Inače, ovaj film govori i o mladosti i o starosti. Što pre se mladost nauči iskrenom odricanju, to pre će doći do kvaliteta. Kod nas mladost nije učena odricanju. Iako su okolnosti loše, roditelj će bolećivo sve učiniti da pruži detetu. Zato deca rastu sa osećajem prava bez osećaja obaveze. Tome ih uči ceo sistem. Dobrovoljno odricanje je ovde nešto što je maltene nezdravo. S druge strane, obesmišljena je starost, pretvara se u produžavanje života zarad produžavanja života bez ikakvog smisla. Starci sede po čekaonicama domova zdravlja i bave se samo time. Preko lika Simeona nudi se druga opcija, nudi se starost koja životu daje smisao do samog kraja. Ti do kraja života imaš priliku da se usavršavaš, da radiš nešto. Čak i kad čovek onemoća potpuno, on ima mogućnost molitve, mogućnost duhovnog usavršavanja, rasta ljubavi, "širenja" duše.

Kada planirate prvu klapu?

Ako Bog da, polovinom sledeće godine. Do tada treba da izaberemo reditelja, razmišljamo o ruskom reditelju, treba da pažljivo odaberemo glumce, ima preko 40 glumaca, treba Hilandar da se napravi, pravićemo ga u okolini Beograda, Miljan Kreka Kljaković, scenograf svetskog renomea radi skice, Vitorio Storaro je pristao da bude direktor fotografije, on je trostruki oskarovac a mi ga znamo po filmovima Poslednji kineski car i Apokalipsa sada. Rizikujem da zvučim neskromno, ali reći ću zato što želim da dočaram način na koji razmišljamo o realizaciji ovog filma: radićemo ga onako kako su rađeni naši srednjovekovni manastiri. Pravili su ih, podsetiću, najbolji majstori i sa Istoka i sa Zapada.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Ненад Илић - Пост                                                                                                  f9a94553bf033a2d18617dfbdae39c5f.jpg

 

Навикну се неки људи да без много размишљања испуњавају црквене заповести. И не питају се много о томе. Кад је пост у питању то је добро. Иначе би могло да се прекрши оно апостолово упозорење да не набијамо наш пост другоме на нос. И да се распитујемо ко пости, ко не пости, како пости - и да се онда неки можда и горде због посебних постигнућа на том пољу.

 

Уосталом, тешко је замислити да сви посте. Као новообраћени мислио сам да ми је основни циљ да све које знам придобијем да посте. Да бисмо тако ојачали као заједница, да будемо јаки као Један. А онда сам покушавао да замислим како би то изгледало да по шест-седам недеља нико не користи јаја, млеко, касапнице не раде. Хајде можда би процветала прерађивачка индустрија, шта знам, али ипак је почело да ми делује као утопија. Неки посте, неки не посте, тако је како је.

Уочи Нове године, црквени православни Србин гледа своја посла, слуша пуцњаву петарди и незлобиво се смешка због детињарија деце и одраслих. Међутим, на улазу у зграду у којој живи може да му се деси да улети у облак најзамамнијег мириса скоро допеченог новогодишњег прасета. Тек онда се сети да има рупу у стомаку и да би нарадије прескочио све по три степеника и упао комшији у стан, украо прасе из рерне и побегао у непознатом правцу. Није важно ни да ли би притом задобио тешке опекотине, а о правним последицама не стиже ни да мисли. Можда се православна Српкиња у сличним околностима лакше обузда, зато што је мање склона да трчи, а и хаљина мало смета, али ни њој није лако. У сваком случају, и Православни Србин и Српкиња (неки други православни већ су завршили са постом), као прави хришћани, савладају искушење и сете се да није остало још много поста и да они посте с разлогом, и да искушења стижу с разлогом.

 

Стварно, зар понекад не помислимо - зашто ми то уопште постимо? Поштујемо црквене заповести - у реду. Али толико њих то некако слободно доживљава, а није да су потпуни безбожници.

Опет се сетимо како нас је апостол упозорио да то питање и не стављамо на дневни ред и да се никако не гордимо због посних подвига. Не задобијамо ми блискост Богу тиме што постимо. Шта ће Богу наш пост. Али, опет - зашто је онда уопште важно то што постимо?

 

Један мој пријатељ упоређује то са фудбалом. Сви у овој или оној мери воле фудбал, повремено играју, гледају друге како играју, али професионалци се процењују по другачијем критеријуму, него неко ко шутира лопту на пољанчету.Тако и ми. Свештеници су отприлике само тренери. Монаси - звезде, а остали смо мање или више успешни професионалци или аматери који тек повремено изађу на терен. У пост улазимо као у тренинге. Трудимо се да повећамо своју слободу и да се напредујемо у разним духовним дисциплинама, а и да сведочимо да је љубав према Богу изнад лепота творевине, ма како оне замамне биле. Али, ако од тога нема користи или лепоте и за оне који не играју професионално - џаба нам труд. Лоши смо у томе. А обавезали смо се зато што имамо позив, и зато што имамо мањег или већег дара. Они са мањим даром имају и мању обавезу.
Зато - хвала на искушењим браћи и сестрама који су одврнула рерне. Искушења нас чине јачима. Тренирају нас. :)

 

Једино, помислим - можда би ипак било боље да има макар нешто више нас професионалаца. Можда бисмо онда сви заједно били нешто успешнији у сведочењу и утакмица би била занимљивија. Колико њих је почело да тренира тенис због Ђоковића, а колико њих је почело да редовно пости због патријарха Павла? Можда то има везе и са тајмингом. Велики испосник, почивши патријарх Павле, направио је предлог скраћивања Божићног поста на две недеље. Као искусан тренер можда је боље сагледавао форму и спремност садашњих играча.... Па онда још и овај циркус са прославом Нове године пред крај поста...

 

Док се то не промени - треба издржати. Близу је циљ ове етапе. Пробијамо се и кроз минска поља печења свих боја ових неколико мрсно-посних дана. Ено и мудраци са истока се пробијају кроз пустињу ка Витлејему. Звезда већ трепери. Чека нас велики сусрет са Новорођеним. Ако не умемо да будемо због тога већ сад макар мало радосни - ништа нисмо урадили.

 

Извор

 

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Share this post


Link to post
Share on other sites

СВЕТИ САВА

 

12642491_10208853294598012_8487115893619

 

Олако подразумевамо о коме се ради. Ретко му се молимо. Довољне су школске приредбе једном годишње. „Био једном један принц“...

Године 1966. глас вапијућег из манастира Ћелије, Аве Јустина забележен је на магнетофонској траци. У чувеној светосавској беседи Ава је рекао и:

 

„Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!..

... На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде. “

 

 

Да, рећи ће трезвени, али то је било у време владавине комунизма, кад је било забрањено славити Светог Саву.

Данас се чини као да Свети Сава није забрањен, али као да смо га сами себи забранили. Можда он и није баш на крсту на Теразијама, али као да живи негде ван Србије и само једном годишње допутује да стрпљиво саслуша рецитације и говоре.

 

Зашто је Свети Сава изгнаник из Србије? Само са привременом дозволом боравка?

Зато што не можемо да га гледамо у очи, па је боље да буде далеко од нас.

Свети Сава нас обавезује.

Сава је наш узор са почетка, а учитељ до краја.

 

Свако од нас ко се собом озбиљно бави, свестан је да мора кроз живот да пронесе свој крст. Све док нас Бог на крају не ослободи крста и прими нас целе, исцељене у Своје безгранично Царство.

 

Савин крст који је добровољно и радосно понео, био је крст огромног распона.

Све своје дарове, разапео је до крајњих граница. Кад је било време – ћутао је трпељиво и дуго, кад је требало да говори – неуморно је поучавао док га не би разумели. Кад је требало да мири – мирио је, а кад је требало пробудити борбеност – неодољиво је будио борбеност. Кад је требало бити дипломата – разумео је друге боље него себе, а кад је требало бити болно отворен – умео је то боље него ико други. Молио се Богу, знајући да је то најважније, али је истовремено развијао науку, просвету и економију знајући да је и то -најважније.

Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије.

 

Наравно да избегавамо Савин поглед! У жељи да смањимо тежину крста који носимо смањујемо наше потенцијале. Дража нам је млакост „оправданог“ и „објашњивог“ безнађа од подвига. Крст би да сведемо само на онај најмањи који се лако носи око врата. А кад погледамо њега - можемо и да се застидимо. Зато га не гледамо радо и често. Зато га враћамо у бајку. „Био једном један принц“...

 

Захваљујући управо величини крста који је вољно изабрао, Сава је у свакој ситуацији да начини онај прави избор, често за друге тешко појмљив и потпуно непредвидив.

Кад је добио од оца на управу добар комад државе, да на њему ужива земаљска добра и проживи безбрижну младост – Сава је неочекивано изабрао сиромаштво, скромност и одрицање сопствене воље.

Кад је кроз тешки подвиг дошао до духовног мира и пуноће он се и тога одрекао – да би се вратио са Свете Горе и рвао са тешкоћама у којима се нашла његова земља.

 

А ми, одрекавши се његовог примера и прогласивши крстиће довољним крстовима, не умемо да изаберемо оно што је потребно. Немамо ни снаге ни воље. Не мора то да буде тако креативно, тако далеко изнад очекиваног и запарложеног као што је то умео наш велики отац и учитељ, али ми више немамо ни снаге ни воље да посегнемо и за оним очевидним, неопходним. Не умемо више да учинимо ништа ни за свој опстанак.
Драже нам је и да пропаднемо него да морамо да гледамо Саву у очи. Стид нас је.

 

Опрости нам, наш Свети оче Саво и помози нам да се покајемо. Научи нас поново, да престанемо да се повлачимо, да свако од нас у радосној вери у Васкрслог Господа прихвати крст онолико велик колико заиста има снаге да понесе и да заједно, под теретом који не можемо избећи, али усправљени и светлих лица поново са поверењем кренемо за тобом.

 

За почетак можда бисмо могли да застанемо и сасвим полако прочитамо Твоје речи које си нам упутио из Жиче пре осам векова:
„Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!“

Ако их заиста разумемо, схватићемо да немамо чега да се плашимо осим тога да тебе, Свети, прогнамо и заборавимо Господа који нам је и преко тебе дао толики дар – нашу Православну веру.

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10208853297198077

Share this post


Link to post
Share on other sites

ПРИЧЕШЋЕ

 

12651376_10208953082172639_2325979416784

 

У Хашком затвору упокојио се српски генерал Здравко Толимир. Показао нам је како нам оно најважније нико не може узети и не може од нас направити робове чак ни у тамници. Молећи се Богу и причешћујући се код оца Воје Билбије, који се заиста очински стара о заборављеним од нас хашким затвореницима, Здравко је с Христом постао победник над смрћу и пре него што је она по њега дошла. Није сваки ратник рођени писац као Марко Миљанов и можда не треба ове његове незграпне војничке стихове процењивати књижевним критеријумима. Треба их просто примити као искрени израз вере:

 

Најлепши је дан кад је причешће,
тада нам срце лупа јаче,
о када би могло бити чешће,
кад га се присјетим, душа ми плаче.

 

За нас је Причешће слово црвено,
њему се радује душа и тијело,
око без сјаја умирно, снено,
њему се радује биће нам цијело.

 

И сваки ишчекује тај дан радо,
о њему снива, њему жуди,
кад Господ причешћује своје стадо
и гледа је ли преостало људи.

 

Искрених вјерника Његове вјере
и да ли посте, да ли се моле,
да ли у животу имају мјере,
да ли га се боје, да ли га воле?!

 

Даје им крв и тијело своје
опрашта гријехе за живот цео
онима што се кају, што га се боје,
онима што су Господа део.

 

Сваки се од нас данима спрема,
моли се, пости, метаније прави,
без Бога излаза никоме нема
и сваки од нас Господа слави.

 

Ову тамницу туге и зла,
у манастир смо претворили православни прави,
уз нас је Свевишњег сила сва,
Господу се молимо, Он се слави!

 

Данас нам отац Билбија стиже,
даће нам Причешће, молити се с нама,
данас ће нам Господ бити најближе,
из душе и срца нестаће тама.

 

На нас ће призвати Светога Духа,
да са нама буде и да нас снажи,
даће нам по парче освештаног круха,
од Бога нико није нам дражи.

 

Отац нас Воја бескрајно воли
и сузе због нас често лије,
за сваког од нас годинама се моли,
за нас би дао очи обадвије.

 

Спали и гријехе моје огњем својим,
испуни ме радошћу Господе Христе,
јер Тебе јединог се Господе бојим,
и дај ми крви Своје пречисте!

 

Никад се тако живјело није,
животом узорним, животом Христа,
никад, од кад нас сунце грије,
у нашим душама само Христос блиста!

 

 

Ово је тестамент генерала Здравка Толимира. Драгоцено сведочење о томе како изгледа права жеђ за Богом. Његове речи терају нас и да се замислимо о смислу бесплодних расправа о томе да ли се, колико и када треба причешћивати. Увек, кад год је могуће, хвала ти Боже! Слава упокојеном српском генералу!

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

ПРИЧЕШЋЕ

 

12651376_10208953082172639_2325979416784

 

У Хашком затвору упокојио се српски генерал Здравко Толимир. Показао нам је како нам оно најважније нико не може узети и не може од нас направити робове чак ни у тамници. Молећи се Богу и причешћујући се код оца Воје Билбије, који се заиста очински стара о заборављеним од нас хашким затвореницима, Здравко је с Христом постао победник над смрћу и пре него што је она по њега дошла. Није сваки ратник рођени писац као Марко Миљанов и можда не треба ове његове незграпне војничке стихове процењивати књижевним критеријумима. Треба их просто примити као искрени израз вере:

 

Најлепши је дан кад је причешће,

тада нам срце лупа јаче,

о када би могло бити чешће,

кад га се присјетим, душа ми плаче.

 

За нас је Причешће слово црвено,

њему се радује душа и тијело,

око без сјаја умирно, снено,

њему се радује биће нам цијело.

 

И сваки ишчекује тај дан радо,

о њему снива, њему жуди,

кад Господ причешћује своје стадо

и гледа је ли преостало људи.

 

Искрених вјерника Његове вјере

и да ли посте, да ли се моле,

да ли у животу имају мјере,

да ли га се боје, да ли га воле?!

 

Даје им крв и тијело своје

опрашта гријехе за живот цео

онима што се кају, што га се боје,

онима што су Господа део.

 

Сваки се од нас данима спрема,

моли се, пости, метаније прави,

без Бога излаза никоме нема

и сваки од нас Господа слави.

 

Ову тамницу туге и зла,

у манастир смо претворили православни прави,

уз нас је Свевишњег сила сва,

Господу се молимо, Он се слави!

 

Данас нам отац Билбија стиже,

даће нам Причешће, молити се с нама,

данас ће нам Господ бити најближе,

из душе и срца нестаће тама.

 

На нас ће призвати Светога Духа,

да са нама буде и да нас снажи,

даће нам по парче освештаног круха,

од Бога нико није нам дражи.

 

Отац нас Воја бескрајно воли

и сузе због нас често лије,

за сваког од нас годинама се моли,

за нас би дао очи обадвије.

 

Спали и гријехе моје огњем својим,

испуни ме радошћу Господе Христе,

јер Тебе јединог се Господе бојим,

и дај ми крви Своје пречисте!

 

Никад се тако живјело није,

животом узорним, животом Христа,

никад, од кад нас сунце грије,

у нашим душама само Христос блиста!

 

 

Ово је тестамент генерала Здравка Толимира. Драгоцено сведочење о томе како изгледа права жеђ за Богом. Његове речи терају нас и да се замислимо о смислу бесплодних расправа о томе да ли се, колико и када треба причешћивати. Увек, кад год је могуће, хвала ти Боже! Слава упокојеном српском генералу!

 

Расплакала ме ова пјесма..слобода у души, у затвору..покој ти души генерале!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како најбоље искористити пост?

 

 

Сви већ знамо све. Не треба само да се одричемо јаче хране, треба да се уздржавамо и од лоших дела и лоших мисли. Молитва иде уз пост иначе пост без молитве није потпун ни смисаон...

 

Неки кажу, цитирајући Светог Серафима Саровског да је прави пост у ствари у томе да се одричеш дела хране који дајеш другоме. И на то треба мислити.

 

А опет онај основни моменат, одрицање од хране коју више волиш, која те више засити, обуздавање склоности ка уживању и посебном угађању телу, отвара већ у првој недељи поста занимљиве духовне перспективе.

 

Моје досадашње црквено искуство и искуство рада у Алфа Омега Клубу, говоре да је људима од свих страсти којима робују најлакше да прихвате и признају стомакоугађање, хедонизам. Делује најбезазленије. Оно што је занимљиво, а то искуство имају многи, то је да та прва страст на лествици страсти, како су је поставили још пустињски оци, обично заклања неку другу страст која се појављује кад ову прву мало ухватиш за гушу.

 

Већ у првој недељи поста коју они који су пристали на овај напорни тренинг посте на води могу да региструју неке следеће страсти које одједном до тада можда и заклоњене живну. Хоће људи од поста да буду бесни, малодушни, дохвати их туга или похлепа, развратне слике, букне и сујета. Е, сад. неко може да почне да очајава - какав сам то човек, не могу ни да постим ни да се молим како треба. Ето постајем још гори него што сам био.

А може човек и да се обрадује што се показало нешто што је седело скривено иза завесе хедонизма и што сад може јасно да уочи па и то нешто да ухвати за врат и мало обузда, да му не квари живот и да из сенке неприметно не влада његовим животом.

 

Пост тако може да се искористи као револуција, борба за слободу, свргавање невидљивих тирана које пуштамо да нас понижавају. Наравно, неће нас Бог више волети због поста или мање волети оне који не посте, али ћемо ми моћи Њега више да волимо, више да волимо и себе и оне око нас, освојити макар мало слободе, сигурније проћи под крстом до радосног сусрета са Васкрслим Господом.

 

Постаћемо можда нешто јачи и научити да волимо нешто више. Није у посту досадно, има шта човек да уради од себе. Да се макар у тих шест недеља (ону седму, под крстом, и не рачунамо) мало бави старом православном "уметношћу над уметностима". Сви смо позвани да будемо уметници. Ко воли нек изволи :) .

 

12832323_10209237483642498_4336109929147

Share this post


Link to post
Share on other sites

Са фб профила...

ПОДВИГ ЈЕ ЉУБАВ

Великопосна пролазна времена - 3. недеља

Дешава се да неко не воли људе око себе, а проблем покуша да реши тако што ће прогласити своју љубав "једино према Богу".

Дешава се да човек поверује како ће свој духовни раст и развој решити у односу са Богом и ни са ким другим.

Занимљиво је како онај који за себе сматра да је најпобожнији и они који се Бога упорно одричу дођу на исту, индивидуалистичку позицију.

"Побожни", који не може да види на очи никога од грешних људи око себе и само се Богу обраћа, упада у илузију индивидуалног самообликовања веома слично као што се то дешава љубитељима разних инстант самопомоћи, само код њих без пристајања на Бога.

И једни и други полазе од идеје да ће прво себе да обликују како треба а онда ће, тако оспособљени, на прави начин загрлити живот и испунити га љубављу и смислом.

Све који тако поставе ствари чека не духовни раст у љубави него гордост. И пратећи страх. Екстремни подвижници, на које се преко житија угледају побожни, обично прођу кроз посебне припреме, учење и духовно вођење и помоћ, и свој однос са ближњима одржавају на посебан начин. Нису погодни за узор-пречице.

Зато, у време Великог поста,када се многи упуштају у повећани подвиг, добро је подсетити се да је подвиг смислен само ако је у љубави, у односу. Ближњи, чак и кад нам сметају, дати су нам да преко односа са њима растемо, учимо и напредујемо. Чак и непријатељи су нам дати због тога. Човек и нема непријатеље ван себе. Непријатељи су само сурови пријатељи, каже светитељ.

А ближњи? како ћемо без њих ишта научити о себи? Свако учење је у односу. А сваки духовни развој је у љубави. Ако своје страсти жртвујемо из љубави ближњима испуњавамо заповест "воли ближњег као самог себе". Волимо и себе и чистимо се од страсти а самим тиме волимо и ближњег који нас и мотивише да нешто жртвујемо. Мистика свакодневних малих победа: поштедети ближњег своје сујете, беса, самосажаљења, малодушности, похлепе, алавости... А опет на добитку - ти! Волиш себе, волећи другог.

Лако се залута у идеји да човек треба да се бави само самим собом. Бавите се ближњима. Сваки подвиг неодвојиво треба спојити са љубављу иначе прети болест.

"Бог је љубав" - то није тек нека песничка слика.

Волите ближњег, чувајте љубав у себи - тако чувате Бога у себи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благовести...

Празник. Истина, ради се, али је празник. Свечани дан. Има и Литургија у свим црквама. Ако се још увек има нешто пара - риба за ручак...

Шта се заправо догодило?
 

Анђео се јавља девојци Марији. Доноси благу, добру вест. Да ће она зачети без мушкарца, од Духа Светога и родити Спаситеља света.
Пречиста девојка се наравно уплаши и анђела и вести али прихвати вољу Божију...
И тако почиње нова историја.
И толико.
Можда опет и опет треба да да пробамо да се умиримо, да разумемо, да осетимо. Поновићу нешто што сам и ја сам покушао поново да чујем, да се подсетим и разумем:

 

"Никада у историји нико није могао ни да замисли нешто тако незамисливо. Да бескрајни и необухвативи Бог, Створитељ света, Сведржитељ, у утроби жене постане дете, које ће ту расти девет месеци. Који ће се кад дође време родити, живети на земљи животом човека.

 

Сетите се ствари које су вам се дешавале први пут. Сетите се невероватних ствари које су вам се дешавале први пут. Сетите се невероватних ствари које су вам се дешавале икада. Сетите се невероватних ствари које се нису дешавале никада никоме. А онда сазнате да ће се оне догодити и то догодити вама! Колико је било потребно вере, колико храбрости четрнаестогодишњој Марији да да да свој пристанак немогућем! Какав величанствени тријумф људске слободе! Слободе без границе, слободе коју има само чиста љубав. Захваљујући најчистијем људском бићу икада рођеном, немогуће је постало могуће. Ако је Ева својим избором непослушности Богу постала мајка целог смртног рода, Марија је својим избором послушности Богу постала мајка свих бесмртних.

 

„Ево слушкиње Господње - нека ми буде по речи твојој“!

И само то је било довољно. Тог тренутка зачет је Син Божији, Исус Христос, Спаситељ света. Ко да не слави овај празник, ко да не слави Бога који је пристао да своју неограниченост подреди ограничености творевине како би њу ослободио ограничења, ко да не слави Пречисту Марију, Пресвету Богородицу?

 

 

Срећан нам празник!"

 

 

12928271_10209511689657477_7857297241087

Share this post


Link to post
Share on other sites

Очигледно да је међу нама мало оних који заиста чују Христове речи. И сама Блаженства, рекло би се, имају своју сенку коју боље разумемо:

1. Мисле да су блажени они пуни себе, јер је за сада њихова земаљска власт и част.
2. Мисле да су блажени ругачи, јер још нису у проблему.
3. Мисле да су блажени насилници, јер су за сад зграбили земљу.
4. Мисле да су блажени они које правда не занима, јер им се још не суди.
5. Мисле да су блажени они немилосрдни, јер не мисле какви ће други бити према њима.
6. Мисле да ће бити блажени они исквареног срца, јер још Бога нису свесни.
7. Мисле да су блажени они који манипулишу и завађају, јер не знају да људи могу синови Божји бити. 
8. Мисле да су блажени прогонитељи праведних, јер још не знају каква правда њима самима следи. 
9. Мисле да су блажени они они који се Христа одричу, јер благо Царства Божијег не виде.

 

https://www.facebook.com/dakon.ilic/posts/10209567204485313

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДИЈАМАНТ

Господ нам је сажео све заповести Старог завета у две највеће:

1. Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом.
2. Љуби ближњега свога као самога себе.

Једноставно, очигледно, али тако тешко за испунити - то нам прво пада на памет.
Онда поново погледамо - да ли је немогуће? Па није немогуће.
А ко од нас у потпуности испуњава ове две најважније и тако једноставне заповести?

Кад за неког мислимо да их испуњава проглашавамо га светим. Кажу нам свети да смо сви на Литургији свети. Макар сви који се причешћујемо. И то да смо свети не као савршени, не собом - него Богом коме смо се предали. Кажи још да и цео наш живот може бити Литургија, Евхаристија. Служење Богу и људима, са захвалношћу и у љубави.

Како је све чудесно повезано у овим заповестима. Обе заједно су као дијамант. Топли, живи дијамант, али дијамант. Не можемо их раздвојити, разломити. Никако.
Ко воли Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом и свим умом својим и свом снагом својом - воли и све оно што је Он као добро створио.И људе, Божију децу, као своју браћу и сестре. Ако их не воли, то значи да уствари не испуњава прву заповест. Да је у заблуди, прелести.

Ко воли ближњега као самога себе, воли и Бога, пошто волети било кога као самог себе могуће је само у Богу, с Богом, Бога ради. Заиста волети себе могуће је само у Богу, иначе ћу волети лажног себе, неког ко се и мени и другима лажно представља као да сам то "ја". Лажљивог и сујетног роба страсти.

За неког ће можда све почети баш од друге заповести. Не успева да поверује у Бога... Ако заиста хоће да воли ближњег треба да га воли као самог себе. Пошто се ради о једначини - она се може читати у оба смера. Колико волиш себе - волиш и ближњега. Кад неко занемарује себе а обожава другога или обожава себе а занемарује другога - он ремети једначину, пада у идолопоклонство и не добацује се до прве заповести. Обожавање је просуо пре циља. Равнотежу није остварио, циљ није постигао. Не уме да воли. Не значи да не може да научи. Много су нам знања свети оставили о томе како се учи љубави.

А онај ко успостави праву једначину љубави, ко заиста воли и себе као и ближњега - воли људе као браћу и сестре. и више од тога - као синове и кћери Божије. И онда наравно почне да воли и Бога, и може да га заволи свим срцем и свом душом...

Да, живи и животворни дијамант а не заповести...

 

13012719_10209591236246092_1083010782324

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Нема никакве сумње да је украјинска авантура Васељенскога патријарха Вартоломеја изазвала велике турбуленције у цијелом православном свијету. Нарушивши јавно, на очиглед Бога и људи канонски поредак свете Цркве давањем Томоса украјинским расколницима и тим самим изазвавши прекид евхаристијског општења са Руском Православном Црквом, Цариград је ставио у незахвалан положај све Помјесне Православне Цркве и тим самим изазвао кризу дубоких размјера.     Од званичне осуде која је дошла од стране Српске Православне Цркве до појединачних укора многих архијереја скоро свих помјесних православних цркава, Фанар се нашао на пустом и изолованом острву усамљен и одбачен. Да је заиста тако свједочи чињеница да ни једна од Православних Помјесних Цркава није признала украјинске расколнике који су новцем од Вартоломеја купили Томос о независности.   За разлику од Цариграда који ношен мотивима политичког карактера и самовољом патријарха Вартоломеја, поглавари сестринских Цркава и не помишљају да се изложе искушењу канонског нарушавања – гријеха који по својој суштини носи страшне посљедице. Овакав развој ситуације у Цариграду нису очекивали, због чега је сада наступила друга фаза или офанзива Вартоломеја која се сада испољава кроз политику страшних притисака на Помјесне Православне Цркве.   Умјесто неприкосновеног чувара канона Васељенски Патријарх се претворио у грубог нарушиоца. Умјесто политике помирења која је увијек красила Цариград, сада видимо политику притисака и условљавања.   Из САД, преко Вартоломеја се врши страшан притисак на Грчку Цркву и Атинског архиепископа, да управо они буду први који би признали тзв. Украјинску православну Цркву.   Важно би било предуприједити такве нежељене и штетне активности. Можда би то било најбоље урадити сазивањем сабора поглавара помјесних православних цркава, на коме би се Вартоломеј позвао на покајање. Евентуални сабор би показао јединство Правослвне цркве и досљедност канонима. Пожељно је, да кроз искрен братски дијалог међу помјесним црквама, подржати једни друге, да би без обзира на тешка искушења и политичке притиске, Православна Црква остала јединствена.   Такав сабор би посвједочио народу и вјерницима спремност поглавара Православних Цркава, да кроз личне напоре очувају канонски поредак и устројство Цркве Христове, као једне, свете, саборне и апостолске.   А, осуда расколника у Украјини, показала би да је одлука Вартоломејева о давању томоса неканонска и искључиво политичке природе. Тако би се ограничила самовоља Вартоломеја, а Црква показала да са истинама вјере нема трговине, те да се оне чувају вјековним канонским поретком, који је увијек красио Православље.   Патријарх Вартоломеј има прилику да слободном вољом изабере изолацију и пад или пут очувања јединства Православља. Уколико, не дај Боже, се не успије одупријети америчким притисцима и покуша испунити њихов налог, онда би било важно да Помјесне Православне Цркве, с великом братском љубављу подрже и помогну Грчку цркву и Атинског архиепископа, да се, уз Божију помоћ, одупру злим намјерама протврелигиозног центра свјетске моћи.     Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Све што је изговорено и учињено при Жртвовању хлеба, а чиме је представљена смрт Господња, имало је само снагу изображења и символа, док је хлеб и даље остајао хлеб.      Наиме, једино што је хлеб попримио јесте то да је постао дар Богу, и зато представља символ Тела Господњег у Његовом првобитном узрасту, јер и оно Тело је од самог почетка било Дар, као што је већ речено. Зато свештеник набраја и приказује на хлебу она страдања која је Христос претрпео док је још био новорођенче и док је у повоју лежао. Јер, док изнад дарка поставља такозвану звездицу, он каже: И дошавши, звезда стаде над местом где беше Дете; а затим придодаје оно што су пророци још у давнини говорили, а што Њему као Богу приличи, да не би људи, због Његовог Тела и због свега што у вези са Њим могу видети, мислили о Њему приземно и на начин који је недостојан Његовог Божанства. „Речју Господњом небеса се створише.„ „Господ се зацари, у красоту се одену.„ „Врлина Његова покри небеса, и земља се напуни хвале Његове. „   2. Изговарајући ове речи, свештеник покрива Хлеб и Чашу скупоценим прекривачем и кади их са свих страна. Јер, и сила оваплоћенога Бога испрва је била скривена, све док није дошло време чудеса и сведочанства са неба. 5 Но, они који су за Њега умели да кажу: Господ се зацари, у красоту се одену, и који су умели да кажу све оне остале богодоличне речи, они су Га признавали, поштовали Га као Бога и тражили своје уточиште код Њега. Имајући то на уму свештеник над покривеним Даровима изговара речи: „Закрили нас окриљем крила Твојих“, и кади их са свих страна.   3. Пошто све то изговори и обави, и пошто се помоли да се сва добра ове свештене Службе остваре у складу са њеним светим циљем, свештеник ступа у Жртвеник, стаје пред свету Трпезу и започиње Литургију.   Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Све док се налази на Предложењу, издвојени хлеб бива обичан хлеб; поприма само то својство да је посвећен Богу и да постаје Дар, те тада символише Христа у оном Његовом узрасту кад је и Сам постао Дар. А постао је Дар од Свог Рођења, као што је то већ речено, пошто је, по Закону, самим Својим Рођењем био Дар као Прворођени.     2. Пошто су, међутим, сва она страдања, односно Распеће и смрт, која је Он ради нашега спасења претрпео на своме Телу, најпре пророчки описана од стране древних пророка, стога и свештеник овде, пре него што положи хлеб на Жртвеник и пре него што га жртвује, настоји да изобрази на њему те символе страдања. На који начин то чини? Пошто један хлеб издвоји између многих и пошто га учини даром, тада, као на каквој слици, изображава на њему страдање и смрт Господњу; и све што свештеник обавља – нешто из практичне нужности, а нешто по својој вољи потчињено је значењу тих символа. Све што се тада збива, представља делатну приповест о Христовим спасоносним страдањима и о Његовој смрти.   3. Стари је обичај да се догађаји понекад кроз дела приповедају, представљају и пророкују. Наиме, желећи да покаже заточеништво јеврејског народа, Пророк је и сам себе везао. И Агав је касније на исти начин поступио да би указао на Павлове окове. Причају и следеће: кад је један од богоносних Отаца био упитан шта је то монах, никаквог одговора није дао, него је своју одећу свукао са себе и погазио је ногама.   4. Тако и саму смрт Господњу и свеукупни Његов домострој, древни пророци нису само речима објављивали него и делима; а томе су се учили из Божијих дела, као што је штап Мојсијев, који је раздвојио море надвоје, и купина која је и усред пламена била једра,  и Исак, кога је отац повео на заклање, и толика друга знамења којима се од самог почетка указивало на свету Тајну.   5. Јасно је да и свештеник тако чини. Оно што зна о оној Жртви Христовој, то и речима саопштава и делима показује, онолико колико је то могуће показати таквим вештаственим средствима. Као да каже: Овако је Господ доспео до страдања, овако је умро, овако су Му ребра прободена, овако је тада из прободених ребара потекла она Крв и она Вода.   6. Све то чини да би показао, као што рекох, да су овој истини и овој стварности претходили праобрази и праслике кроз које је унапред све то људима објављено. Тако и сам свештеник, пре но што принесе хлеб на Жртвеник и пре но што га жртвује, исписује на њему знаке Жртве, показујући тако да ће овај хлеб свакако бити претворен у онај истински, распети и жртвовани Хлеб. Но, и поред свега тога (пошто смрт Господњу треба да објављујемо), свештеник је саопштава и речима и делом, како не би био изостављен ниједан начин објаве или приповести о ономе за шта би нам безброј уста било потребно.     Свети Никола Кавасила "Тумачење Литургије"   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

      Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
      Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
      Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
      Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
      Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
      Из службе за упокојене:
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
      Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
      Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
      Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
      Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
      Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
      Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
       
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
       
       
       

      View full Странице
    • Од Логос,
      Поводом задушница, доносимо у целости текст катихете Бранислава Илића, о значају молитве за упокојене и химнографији у којој је садржан молитвени вапај за сву нашу уснулу браћу и сестре, са надом на Васкрсење и живот вечни. 

      Задушнице су дани када се молитвено сећамо уснулих у Господу. У Цркви се увек молимо како за живе, тако и за оне који су уснули у Господу, који су у Богу живи,  јер Господ Исус Христос је Бог живих; сви су у Њему живи и они који су у овом свету и они који су већ у наручју Божјем. Цркава Христова као брижна мајка молитвено прати  сваку душу хришћанску од рођења до упокојења, али и након упокојења Црква у својим молитвама помиње све оне који су уснули са надом на Васкрсење и живот вечни. Црква је увек, још од старозаветних времена, а посебно у новозаветно – апостолско време, чинила и наставља да чини помен и да узноси молитве за своју упокојену истоверну браћу.
      Света Црква узносећи свакодневно молитве за своју упокојену децу, подстиче на то и све вернике како би једним устима и једним срцем узносили Господу усрдне молитве за упокојење својих преминулих сродника. На молитву за упокојене подстиче нас хришћанска љубав, која нас спаја у Христу, јер упокојена браћа по вери су наши ближњи, које нам Бог заповеда да волимо као саме себе. Јер, Бог није рекао: волите ближње док живе на земљи. Господ не ограничава љубав према ближњима границама земаљског живота, већ је простире и на вечни живот.По речима блаженопочившег Патријарха Павла: „Молећи се за упокојене и данас и свагда, да не заборавимо да тај час чека и нас и да се трудимо и сада, јер не знамо кад ће тај час доћи и да будемо достојни изаћи пред Сина Божјег да бисмо чули Његов глас: Ходите благословени Оца мога да примите Царство које вам је спремљено од постања света" (Мт. 25, 34).ˮ
      Поред богослужења Цркве у коме се молимо за све уснуле, особито на Светој Литургији како на проскомидији, тако и у ходатајственој молитви, Црква је установила особите дане у којима се молитвено сећамо упокојених. У седмичном богослужбеном кругу свака субота је посвећена спомену уснулих у Господу.
      Када је у питању годишњи богослужбени круг уснулих, усрдно се сећамо на задушнице. 1. Месопусна субота; 2. Субота пред Свету Педесетницу; 3. Михољске задушнице (субота пред празник Св. Киријака Отшелника); 4. Митровданске задушнице (субота пред празник Св. Великомученика Димитрија).
      Верни доносе у храм кувано жито – кољиво, које нас символично подсећа на Христове речи да зрно тек кад умре доноси род, и то не у земном мраку, него у светлости сунца. Жито је символ смртног тела и бесмртне душе у светлости Царства небеског. Црно вино, којим свештеник прелива жито, означава Божје милосрђе којим се исцељују ране греха. Свећа је символ светлости Христове. Он је рекао: "Ја сам светлост свету." Поред тога, свећа символише и нашу жртву и принос Богу за душе упокојених у Господу.
      Из службе за упокојене:
      Дубином премудрости човекољубиво све устројаваш и потребно свима подајеш, Једини Створитељу, упокој, Господе, душе слугу Твојих: На Тебе су наду положили, Творца и Створитеља и Бога нашега. (тропар)
      Са Светима упокој, Христе, душе слугу Твојих, где нема болести, ни жалости, ни уздисања, него где је Живот бесконачни. (кондак)
      Нема светога као што си Ти, Господе Боже мој, који си укрепио верне Твоје, Добри, и утврдио их на камену исповедања Твога. (трећа песма канона)
      Ваистину таштина је све и сва, а живот је сенка и сан; јер се узалуд отима сваки човек, као што рече Свето Писмо: Када цео свет стечемо, онда ћемо се у гроб настанити, где су заједно цареви и просјаци. Зато, Христе Боже, упокој престављене слуге Твоје, као Човекољубац.(сједален)
      Гледајући море живота, узбуркано буром искушења, ја сам прибегао Твоме тихом пристаништу, и вапијем Ти: изведи из пропасти живот мој, Многомилостиви! (шеста песма канона)
      Једини си Ти, Господе, бесмртан, који си створио и саздао човека; а ми смо земни и од земље саздани, и у исту земљу ћемо отићи, као што си Ти, Створитељ мој, заповедио и рекао ми: „Земља си и у земљу ћеш отићиˮ  куда сви ми људи одлазимо. Али си Ти исти, Спасе наш, рекао, да ко у Тебе верује, ако и умре живеће, и васкрснућеш га у последњи дан. Стога са надом васкрсења уместо надгробног ридања, певамо ти победничку песму: Алилуја! (икос)
      Људима је немогуће Бога видети, на Њега не смеју ни чинови ангелски гледати; но кроз Тебе, Свечиста, јави се људима Син оваплоћени. Њега величајући, Тебе са небеским војскама прослављамо. (девета песма канона)
       
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПРИЛОГ ТЕЛЕВИЗИЈЕ ХРАМ:
       
       
       

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...