Jump to content
  1. Биљана 1234

    Биљана 1234

  2. Лазар Нешић

    Лазар Нешић

  3. Јефимија Крунић
  4. Срђан Шијакињић
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Када ме је претпрошле године један свештеник обавестио о покретању иницијативе више десетина академских грађана Србије који траже да се Дарвинова теорија еволуције живота у школама убудуће изучава са критичким предзнаком, одмах сам даo свој потпис за ту петицију. Допала ми се њена основна идеја: да се у наставном процесу јасно наведу и слабости наведене теорије, као и да се деца упознају са чињеницом да постоје и другачија гледишта о свету и човеку. Потпис сам, у то време, дао у знак подршке афирмацији критичког мишљења у српском образовном систему, с обзиром да би развијање таквог мишљења требало да буде једна од његових основних одлика. Са друге стране, предавати деци било коју научну теорију као непорециви аксиом – управо онако како се у пракси данас предаје Дарвинова теорија еволуције у нашим школама – не само да није исправно, него је и опасно, будући да шаље поруку да је критика непожељна у неким темама.
       
      Постоји низ питања која бих и данас желео да поставим онима који заступају мишљење да деци треба некритички предавати ову теоријy. Зашто се на часовима биологије не помињу и очигледне слабости теорије еволуције? Зашто се на часовима историје не изучава друштвени утицај поменуте теорије, попут страшних историјских последица дарвинизма примењеног као теоријска подлога за тоталитарне друштвено-политичке моделе власти у 20. веку? Зашто се у старијим разредима, који имају социологију као предмет, не отвори расправа о томе у којој мери је социо-дарвинизам имао утицаја на појаву „учених мајмуна” (израз Павла Евдокимова) који су направили, а потом и искористили атомске бомбе на Хирошими и Нагасакију? На та и слична питања волео бих да чујем смислен одговор. До сада га нисам добио од оних који мисле другачије када је ова тема у питању.

       
      Када се поменута иницијатива у виду јавног документа-петиције појавила, доживела је лавину негативних реакција у српском друштву. Потписници су у медијима етикетирани као фундаменталисти, незналице, петиционаши... Такве етикете су, нажалост, присутне и данас. У погледу самог текста петиције, критичари су се усмеравали на слабости у формалном смислу (које су несумњиво постојале), али не и на његову суштину, која се тицала (поновимо то још једном) потребе за критичким ставом према Дарвиновој теорији еволуције.
      Оно што је, међутим, било крајње изненађујуће за мене лично јесте полемика која је убрзо настала у српским богословским круговима на ову тему. Још више ме је изненадила чињеница да та полемика и даље траје – тако је ових дана у живој дискусији у интернет простору наведен и део из моје књиге О Камену одбаченом, у коме сам детаљно изложио свој став о овој теми. Томе што сам већ написао немам шта да додам или да одузмем, осим што ћу за потребе овог текста навести само то да је центар богословског спора који још увек тиња у томе да ли се човек и животињски свет разликују суштински или по степену развоја (питање Творца није домен у коме се споримо јер Дарвинова теорија еволуције нема капацитет да о томе уопште говори, ма колико је припадници новоатеистичког покрета употребљавали за ту сврху).
      Имајући у виду овај феномен, али и друге богословске потресе које православље доживљава на глобалном нивоу, осетио сам потребу да напишем текст који се тиче ширег богословског контекста целе проблематике, онако како га лично доживљавам, крајње искрено и отворено. Сматрам да је тај шири контекст неупоредиво важнији од саме полемике која се тиче Дарвинове теорије еволуције и да је од неизмерног значаја за будућност наше помесне Цркве.
        
      За почетак, направио бих једну малу дигресију. У време док сам био студент информационих технологија на ФОН-у, професори су нас често упозоравали да приликом пројектовања информационих система (а касније и самог процеса програмирања у ужем смислу) не изгубимо целовиту слику проблема који решавамо и да нам се не деси да од дрвећа (многих детаља) пропустимо да видимо шуму (проблем у целини). Тако је и у животу - некада човек мора да застане мало, да се мислено одаљи и занемари детаље, да би имао целовиту представу о неком питању. Када је реч о очигледном неслагању у српским академским богословским круговима у погледу става према Дарвиновој теорији еволуције, као и потреби њене критичке опсервације, лако се може десити да од дрвећа нећемо видети шуму и да се изгубимо у гомили детаља и аргументације коју ова полемика са собом носи. Наиме, суштински проблем у целој овој полемици није сâмо неслагање српских академских богослова у погледу Дарвинове теорије еволуције – то је „дрвеће“ односно појединачни детаљ који открива симптом нечега далеко дубљег. А то дубље је „шума“ коју ћу у наредним пасусима покушати да скицирам.
       
      За почетак, навешћу догађај који се десио на Светој гори средином 20. века, а записан је у књизи о Старцу Јосифу Исихасти коју је написао његов верни ученик, о. Јефрем Филотејски. Једнога дана, у скит старца Јосифа Исихасте дошао је непознати посетилац. Старац је том посетиоцу рекао да код њега постоји неки озбиљан проблем, иако га је први пут видео у животу. Рекао је и то да не може рећи конкретније о чему је реч и затражио је да дође до његове келије после поноћи, пошто се он помоли Богу. Те вечери се кроз духовни разговор са Старцем открило да је посетилац био академски богослов који је написао књигу у којој брани теорију еволуције. Када му је то исповедио, упитао је старца Јосифа како је знао да уопште постоји проблем, а овај му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. После разговора, старац Јосиф га је оштро укорио за јерес, рекавши му да није добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става.
       
      Шта можемо закључити из овог чудесног догађаја? Облагодаћени светогорски Старац је енергијама свог ума директно прозрео какав је „мирис“ Дарвинове теорије еволуције и колико је опасан покушај да се она подржи или оправда од стране академског богословља, тачније оне врсте богословља која се ослања примарно на разум. Управо ту се налази одговор на питање дубљег узрока дебате која је још увек актуелна међу српским теолозима: она се суштински тиче метода академског богословља којим оно долази до истине.
      Криза која је у нашем времену очигледна има нечег сличног са оном која се десила у време Светог Григорија Паламе. Да је којим случајем Варлаам Калабријски наш савременик, уверен сам да би он захтевао да се Дарвинова теорија еволуције апсолутно уважи од стране теологâ, будући да је Варлаамов богословски метод било заснован на примату разума и философском приступу. Истовремено, Варлаам би био признат за „прогресивног теолога“ од стране лево-либералних медија и интелектуалне елите савременог друштва. Са друге стране, уверен сам да би Свети Григорије Палама, попут Јосифа Исихасте, својим молитвено-облагодаћеним умом прозрео оно што се у теорији еволуције не види разумом и указао на опасност од појаве да се она богословски оправдава. У поменутој јавној сфери би, сасвим сигурно, био окарактерисан као заостали светогорски калуђер.
       
      Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола.
       
      Претходно речено не значи да је академско богословље само по себи штетно, напротив. Аутор овог текста је толико тога научио управо током академских богословских студија и овај текст не треба учитавати као борбу против научно стеченог знања или оспоравање научног метода у домену проучавања историје богословске мисли. Академско богословље је несумњиво потребно и корисно, поготово пастирима Цркве у 21. веку, али оно ни у коме случају није довољно, још мање може бити примарни израз хришћанске вере, а нипошто не сме себи дозволити да се одвоји од благодатног опита Цркве. Пример равнотеже у том погледу је у наше време показао блаженопочивши игуман Григоријата, о. Георгије Капсанис, у чијој су личности подвижништво и професура били спојени на крајње складан начин. Нажалост, такви примери су реткост – сведоци смо да савремено академско богословље све више постаје философски дискурс који нема силу да исцељује човека, чиме је његов сотириолошки аспекат под великим знаком питања. У крајњем случају, уколико се потпуно одвоји од благодатног опита Цркве, оно води директно у јерес.  
       
      Када све претходно речено имамо у виду, у неку руку је и добро што се јавила поларизација ставова међу српским богословима када је реч о Дарвиновој теорији еволуције. Таква ситуација је, на један посредан начин, поставила важно питање професорима богословских наука: да ли су спремни да у својим богословским ставовима верно следе Светитеље, једине истинске богослове Цркве, људе који (по речима Светог Григорија Паламе) имају искуство разликовања створених од нестворених енергија? А они су сви одреда - почевши од Светог Теофана Затворника, Јована Кронштатског, Нектарија Егинског све до Луке Војно-Јасенецког, Јована Шангајског, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског и Пајсија Светогорца – изразили јасно негативан став када је реч о теорији еволуције, конкретно оном њеном делу који се тиче односа човека и животињског света.
      Овом приликом ми у сећање долази чувена мисао Достојевског, који је једном приликом рекао да би уз Христа остао чак и када би му неко [научно – прим. О. С.] доказао да истина није са Христом. Упитајмо се сви које себе сматрамо православним хришћанима: да ли смо и сами спремни да својим личним ставом будемо уз облагодаћене људе који су стекли ум Христов (ср. 1Кор 2, 16), чак и ако нас искушавају научне теорије које говоре супротно? Пред тим питањем треба да се испита сваки хришћанин, а пре свега сваки „учитељ Израиља“ (уп. Јн 3, 10).
       
      У вези са свим претходно написаним, навео бих на крају и важно запажање архимандрита Софронија Сахарова, једног од ретких истинских богослова 20. века, човека који је успео да споји јак интелект и облагодаћен ум, учећи се богословљу на „пустињској катедри“ Светог Силуана Атонског. У једној од последњих беседа пре свег упокојења, Софроније говори о парадоксу да је у женевском Светском савезу цркава присутно око 200 доктора теологије, али да сваки има неку своју теорију које се међусобно не слажу. Свети Старац ту илустрацију користи да би своја духовна чада усмерио ка истинитом методу богогословља: оном који не извире из диплома и докторатâ, већ из благодатног опита Цркве.
      Имајући то у виду, уместо исхитрене апологије разних научних теорија у жељи да се направи мост према науци по сваку цену, академско богословље данас треба да покаже мало више смирења и приклони главу „пустињском универзитету“ и његовим „професорима“, облагодаћеним људима просвећеног ума. Јер, нагласимо то још једном: православље није вера професорâ (то је протестантизам) већ Светитељâ – примарни израз наше вере дали су људи који су стекли просвећен ум, очишћено срце и разум који се смирио пред Тајном Оваплоћеног Бога.
      *
      Пред Српском Црквом данас, када славимо 800 година аутокефалије, нема већег задатка од тога да бројаница и богословље опет постану јединствена целина. С тим у вези, као свештенослужитељ коме је наша помесна Црква дуже од једне деценије поверила вођење неколико мисионарских структура, осећам личну одговорност да исповедим да је мисионарски задатак од првокласног значаја за нашу Цркву формирање једне монашке обитељи у престоном граду Србије у којој би се неговао исихастички метод молитве. Ми још увек имамо монахâ који су искусни у умном делању и који су дорасли том позиву. У једној таквој београдској „Оптини пустињи“ студенти Православног богословског факултета би пре и после академске наставе могли да се уче ономе што у школским клупама не могу наћи, а то је метод умне молитве, налажење духовног срца и његово чишћење од страсти.
      Уколико наши студенти - будући пастири Цркве ту главну „лекцију“ савладају, све друго ће им се само по себи додати (ср. Мт 6, 33), а наша Црква у будућности неће имати богословских спорова попут овог на који трошимо своје снаге већ пуне две године.
       
       
       
      О празнику Светог пророка Мојсеја Боговидца,
      Београд, лета Господњег 2019.
       
      Презвитер Оливер Суботић
      парох жарковачки,
      главни уредник Православног мисионара и
      заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ  
       Извор: Поуке орг
    • Од Поуке.орг инфо,
      Када ме је претпрошле године један свештеник обавестио о покретању иницијативе више десетина академских грађана Србије који траже да се Дарвинова теорија еволуције живота у школама убудуће изучава са критичким предзнаком, одмах сам даo свој потпис за ту петицију. Допала ми се њена основна идеја: да се у наставном процесу јасно наведу и слабости наведене теорије, као и да се деца упознају са чињеницом да постоје и другачија гледишта о свету и човеку. Потпис сам, у то време, дао у знак подршке афирмацији критичког мишљења у српском образовном систему, с обзиром да би развијање таквог мишљења требало да буде једна од његових основних одлика. Са друге стране, предавати деци било коју научну теорију као непорециви аксиом – управо онако како се у пракси данас предаје Дарвинова теорија еволуције у нашим школама – не само да није исправно, него је и опасно, будући да шаље поруку да је критика непожељна у неким темама.
       
      Постоји низ питања која бих и данас желео да поставим онима који заступају мишљење да деци треба некритички предавати ову теоријy. Зашто се на часовима биологије не помињу и очигледне слабости теорије еволуције? Зашто се на часовима историје не изучава друштвени утицај поменуте теорије, попут страшних историјских последица дарвинизма примењеног као теоријска подлога за тоталитарне друштвено-политичке моделе власти у 20. веку? Зашто се у старијим разредима, који имају социологију као предмет, не отвори расправа о томе у којој мери је социо-дарвинизам имао утицаја на појаву „учених мајмуна” (израз Павла Евдокимова) који су направили, а потом и искористили атомске бомбе на Хирошими и Нагасакију? На та и слична питања волео бих да чујем смислен одговор. До сада га нисам добио од оних који мисле другачије када је ова тема у питању.

       
      Када се поменута иницијатива у виду јавног документа-петиције појавила, доживела је лавину негативних реакција у српском друштву. Потписници су у медијима етикетирани као фундаменталисти, незналице, петиционаши... Такве етикете су, нажалост, присутне и данас. У погледу самог текста петиције, критичари су се усмеравали на слабости у формалном смислу (које су несумњиво постојале), али не и на његову суштину, која се тицала (поновимо то још једном) потребе за критичким ставом према Дарвиновој теорији еволуције.
      Оно што је, међутим, било крајње изненађујуће за мене лично јесте полемика која је убрзо настала у српским богословским круговима на ову тему. Још више ме је изненадила чињеница да та полемика и даље траје – тако је ових дана у живој дискусији у интернет простору наведен и део из моје књиге О Камену одбаченом, у коме сам детаљно изложио свој став о овој теми. Томе што сам већ написао немам шта да додам или да одузмем, осим што ћу за потребе овог текста навести само то да је центар богословског спора који још увек тиња у томе да ли се човек и животињски свет разликују суштински или по степену развоја (питање Творца није домен у коме се споримо јер Дарвинова теорија еволуције нема капацитет да о томе уопште говори, ма колико је припадници новоатеистичког покрета употребљавали за ту сврху).
      Имајући у виду овај феномен, али и друге богословске потресе које православље доживљава на глобалном нивоу, осетио сам потребу да напишем текст који се тиче ширег богословског контекста целе проблематике, онако како га лично доживљавам, крајње искрено и отворено. Сматрам да је тај шири контекст неупоредиво важнији од саме полемике која се тиче Дарвинове теорије еволуције и да је од неизмерног значаја за будућност наше помесне Цркве.
        
      За почетак, направио бих једну малу дигресију. У време док сам био студент информационих технологија на ФОН-у, професори су нас често упозоравали да приликом пројектовања информационих система (а касније и самог процеса програмирања у ужем смислу) не изгубимо целовиту слику проблема који решавамо и да нам се не деси да од дрвећа (многих детаља) пропустимо да видимо шуму (проблем у целини). Тако је и у животу - некада човек мора да застане мало, да се мислено одаљи и занемари детаље, да би имао целовиту представу о неком питању. Када је реч о очигледном неслагању у српским академским богословским круговима у погледу става према Дарвиновој теорији еволуције, као и потреби њене критичке опсервације, лако се може десити да од дрвећа нећемо видети шуму и да се изгубимо у гомили детаља и аргументације коју ова полемика са собом носи. Наиме, суштински проблем у целој овој полемици није сâмо неслагање српских академских богослова у погледу Дарвинове теорије еволуције – то је „дрвеће“ односно појединачни детаљ који открива симптом нечега далеко дубљег. А то дубље је „шума“ коју ћу у наредним пасусима покушати да скицирам.
       
      За почетак, навешћу догађај који се десио на Светој гори средином 20. века, а записан је у књизи о Старцу Јосифу Исихасти коју је написао његов верни ученик, о. Јефрем Филотејски. Једнога дана, у скит старца Јосифа Исихасте дошао је непознати посетилац. Старац је том посетиоцу рекао да код њега постоји неки озбиљан проблем, иако га је први пут видео у животу. Рекао је и то да не може рећи конкретније о чему је реч и затражио је да дође до његове келије после поноћи, пошто се он помоли Богу. Те вечери се кроз духовни разговор са Старцем открило да је посетилац био академски богослов који је написао књигу у којој брани теорију еволуције. Када му је то исповедио, упитао је старца Јосифа како је знао да уопште постоји проблем, а овај му је одговорио да је осетио велики смрад од њега чим му се приближио. После разговора, старац Јосиф га је оштро укорио за јерес, рекавши му да није добродошао у његову келију све док се не одрекне свог неправославног става.
       
      Шта можемо закључити из овог чудесног догађаја? Облагодаћени светогорски Старац је енергијама свог ума директно прозрео какав је „мирис“ Дарвинове теорије еволуције и колико је опасан покушај да се она подржи или оправда од стране академског богословља, тачније оне врсте богословља која се ослања примарно на разум. Управо ту се налази одговор на питање дубљег узрока дебате која је још увек актуелна међу српским теолозима: она се суштински тиче метода академског богословља којим оно долази до истине.
      Криза која је у нашем времену очигледна има нечег сличног са оном која се десила у време Светог Григорија Паламе. Да је којим случајем Варлаам Калабријски наш савременик, уверен сам да би он захтевао да се Дарвинова теорија еволуције апсолутно уважи од стране теологâ, будући да је Варлаамов богословски метод било заснован на примату разума и философском приступу. Истовремено, Варлаам би био признат за „прогресивног теолога“ од стране лево-либералних медија и интелектуалне елите савременог друштва. Са друге стране, уверен сам да би Свети Григорије Палама, попут Јосифа Исихасте, својим молитвено-облагодаћеним умом прозрео оно што се у теорији еволуције не види разумом и указао на опасност од појаве да се она богословски оправдава. У поменутој јавној сфери би, сасвим сигурно, био окарактерисан као заостали светогорски калуђер.
       
      Суштинска тема о којој данас треба да разговарамо није толико конкретан богословски спор који се тиче једне научне теорије, већ однос ума и разума у православном предању, а следствено томе, њихов поредак у православном богословљу. Наиме, тек када је срце очишћено од страсти и ум од помисли, односно када је човек на ступњу просвећења и када ум функционише на природан начин, тада и разум добија своје право место у богословљу и терминолошки прецизно уобличава претходно стечено искуство богопознања. Ако ум, као око душе, није на ступњу просвећења (што је случај код већине нас) и не испуњава услов за чисто богословствовање, онда је неизмерно важно да човек верно следује искуству оних који су тај ступањ достигли и које је Црква препознала као поуздане руководиоце у области богословља. Уколико, супротно томе, разум има претензије да преотме трон облагодаћеног ума, онда се отвара широк пут ка рационализму у вери, чије су последице страшне и можемо их јасно видети на западној теологији после Великог раскола.
       
      Претходно речено не значи да је академско богословље само по себи штетно, напротив. Аутор овог текста је толико тога научио управо током академских богословских студија и овај текст не треба учитавати као борбу против научно стеченог знања или оспоравање научног метода у домену проучавања историје богословске мисли. Академско богословље је несумњиво потребно и корисно, поготово пастирима Цркве у 21. веку, али оно ни у коме случају није довољно, још мање може бити примарни израз хришћанске вере, а нипошто не сме себи дозволити да се одвоји од благодатног опита Цркве. Пример равнотеже у том погледу је у наше време показао блаженопочивши игуман Григоријата, о. Георгије Капсанис, у чијој су личности подвижништво и професура били спојени на крајње складан начин. Нажалост, такви примери су реткост – сведоци смо да савремено академско богословље све више постаје философски дискурс који нема силу да исцељује човека, чиме је његов сотириолошки аспекат под великим знаком питања. У крајњем случају, уколико се потпуно одвоји од благодатног опита Цркве, оно води директно у јерес.  
       
      Када све претходно речено имамо у виду, у неку руку је и добро што се јавила поларизација ставова међу српским богословима када је реч о Дарвиновој теорији еволуције. Таква ситуација је, на један посредан начин, поставила важно питање професорима богословских наука: да ли су спремни да у својим богословским ставовима верно следе Светитеље, једине истинске богослове Цркве, људе који (по речима Светог Григорија Паламе) имају искуство разликовања створених од нестворених енергија? А они су сви одреда - почевши од Светог Теофана Затворника, Јована Кронштатског, Нектарија Егинског све до Луке Војно-Јасенецког, Јована Шангајског, Николаја Жичког, Јустина Ћелијског и Пајсија Светогорца – изразили јасно негативан став када је реч о теорији еволуције, конкретно оном њеном делу који се тиче односа човека и животињског света.
      Овом приликом ми у сећање долази чувена мисао Достојевског, који је једном приликом рекао да би уз Христа остао чак и када би му неко [научно – прим. О. С.] доказао да истина није са Христом. Упитајмо се сви које себе сматрамо православним хришћанима: да ли смо и сами спремни да својим личним ставом будемо уз облагодаћене људе који су стекли ум Христов (ср. 1Кор 2, 16), чак и ако нас искушавају научне теорије које говоре супротно? Пред тим питањем треба да се испита сваки хришћанин, а пре свега сваки „учитељ Израиља“ (уп. Јн 3, 10).
       
      У вези са свим претходно написаним, навео бих на крају и важно запажање архимандрита Софронија Сахарова, једног од ретких истинских богослова 20. века, човека који је успео да споји јак интелект и облагодаћен ум, учећи се богословљу на „пустињској катедри“ Светог Силуана Атонског. У једној од последњих беседа пре свег упокојења, Софроније говори о парадоксу да је у женевском Светском савезу цркава присутно око 200 доктора теологије, али да сваки има неку своју теорију које се међусобно не слажу. Свети Старац ту илустрацију користи да би своја духовна чада усмерио ка истинитом методу богогословља: оном који не извире из диплома и докторатâ, већ из благодатног опита Цркве.
      Имајући то у виду, уместо исхитрене апологије разних научних теорија у жељи да се направи мост према науци по сваку цену, академско богословље данас треба да покаже мало више смирења и приклони главу „пустињском универзитету“ и његовим „професорима“, облагодаћеним људима просвећеног ума. Јер, нагласимо то још једном: православље није вера професорâ (то је протестантизам) већ Светитељâ – примарни израз наше вере дали су људи који су стекли просвећен ум, очишћено срце и разум који се смирио пред Тајном Оваплоћеног Бога.
      *
      Пред Српском Црквом данас, када славимо 800 година аутокефалије, нема већег задатка од тога да бројаница и богословље опет постану јединствена целина. С тим у вези, као свештенослужитељ коме је наша помесна Црква дуже од једне деценије поверила вођење неколико мисионарских структура, осећам личну одговорност да исповедим да је мисионарски задатак од првокласног значаја за нашу Цркву формирање једне монашке обитељи у престоном граду Србије у којој би се неговао исихастички метод молитве. Ми још увек имамо монахâ који су искусни у умном делању и који су дорасли том позиву. У једној таквој београдској „Оптини пустињи“ студенти Православног богословског факултета би пре и после академске наставе могли да се уче ономе што у школским клупама не могу наћи, а то је метод умне молитве, налажење духовног срца и његово чишћење од страсти.
      Уколико наши студенти - будући пастири Цркве ту главну „лекцију“ савладају, све друго ће им се само по себи додати (ср. Мт 6, 33), а наша Црква у будућности неће имати богословских спорова попут овог на који трошимо своје снаге већ пуне две године.
       
       
       
      О празнику Светог пророка Мојсеја Боговидца,
      Београд, лета Господњег 2019.
       
      Презвитер Оливер Суботић
      парох жарковачки,
      главни уредник Православног мисионара и
      заменик мандатног епископа задуженог за Мисионарско одељење СПЦ  
       Извор: Поуке орг

      View full Странице
    • Од Логос,
      Емисија ”Духовници” са протопрезвитером Срђаном Јаблановићем из Прага. У продукцији Православне епархије Бачке, емисију води и уређује Велимир - Веља Павловић. Емисија је емитована на Радио Телевизији Војводине 18. и 25. 08. 2019. лета Господњег.        Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      О Светој Тајни Покајања говориће нам протојереј-ставрофор Јован Илић, парох трећи при храму Светог Пантелејмона у Нишу. Шта је Света Тајна Покајања, који се се греси опраштају кроз свету тајну покајања, а који не, са каквим духовним расположењем би требало да одлазимо на исповест?  Ово су само нека од питања на која смо одговорили у емисији Пирг, а која нам говоре зашто је важна Света Тајна Покајања за сваког верника.    Your browser does not support the HTML5 audio tag.
          Извор: Радио Глас
    • Од Поуке.орг инфо,
      О новим искушењима која нам доноси 5Г технологија, дигитализација  и трансхуманизам синоћ је било ријечи на „Тргу од ћирилице“ у Херцег Новом. О овој актуелној теми говорио свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Своје предавање отац Оливер је почео појмом дигитализације, односно периода послије Другог свјетског рата када дигиталне технологије полако почињу да се употребљавају и прелазе из војног сектора у комерцијални сектор – индустрију гдје се усавршавају. Он је подсјетио да ми заправо нијесмо били свјесни постојања информационих технологија у друштву све до 80-их година када долази до појаве кућних, персоналних, рачунара. Те осамдесете године су обељежиле долазак рачунара у наше домове, али тада још увијек није било великих искушења. Са првим велики изазовом срећемо се средином деведесетих година када интернет постаје комерцијално доступан упоредо са комерцијалном мобилном телефонијом. По мишљењу оца Оливера тада интернет на неки начин почиње да мијења наше окружење.   „Интернет и мобилна комуникација много тога су побољшали, али су се појавила и нека нова искушења до тада невиђена, као на примјер феномен интернет зависност. Такав феномен је регистрован први пут 2003/2004 године у Финској када је Министарство одбране одлучило да тројици својих војника одобри да буду лишени војне обавезе зато што су дијагностиковали да имају зависност од интернета а у касарнама нијесу могли да им обезбједе интернет приступ“, истако је, између осталог, презвитер др Оливер Суботић.   Говорећи о трансхуманизму др Суботић је нагласио да има позитивних ствари које нико не спори, на примјер угрдња пејсмејкера и сл, али да се већ сада мора размишљати на који начин обезбједити права људи који не желе да буду супер људи и да њихов генетски материјал бити за 300% побољшан:   „Већ сада морамо размишљати да омогућимо људима да у таквом друштву, које ће доћи, не буду дискриминисани.“   Нагласио је да сада када имамо тај изазов пред собом лако да идентификујемо искушења, али треба наћи одговор на који начин да се изборимо са тим  технолошким таласом који долази и доноси нешто што не можемо још увијек да предвидимо у довољној мјери. Постоје два пута и оба су нам потребна, тврди отац Оливер.   „Први је онај који се тиче институционалног дјеловања, дакле нашег заједничког дјеловање са другима. Лично сматрам да треба дати подршку покретима љекара, интелектуалаца, професора, удружење за заштиту животне средине, који се залажу за формирање оаза које нијесу загађене електромагнетним смогом. Други вид нашег одговора је далеко важнији. Треба имати у виду да 5Г технологија представља увертиру за 6Г и 7Г који се већ разрађују. Основна концепција 7Г технологије која је тек на нивоу једног теоријског концепта, више није проток информација, него могућност преноса мисли  – ментална комуникација.“   Ако човјека сведемо на ту врсту менталне комуникације, ако сведемо човјека на мозак, то је један рационализам који до сада у овом технолошком смислу није виђен, истиче др Суботићи износећи став да православље треба да свједочи човјека о свим својим димензијама и ту је суштина:   „Ми тим људима треба да свједочимо да човјек није оно што има у мозгу, него човјек је и мозак, и тијело, и душа, и срце.“   Става је да православље има и да треба да афирмише човјеково пребивање у уму.   „Ум и разум нијесу исто, они су енергије душе, с тим што је разум везан за функције мозга, а ум није“, казао је свешетник Оливер Суботићи и подсјетио да је ум око душе који независно дејствује и представља центар човјековог бића.   Појаснио је зато ми у православљу стално говоримо да је важно ум вратити у срце, молити се умом, јер нас технологија, иако ми то не примећујемо, све вријеме изводи из срца и наш ум расплињава.   „Када човјек има дејствени ум коју је у молитви, срцу, он тачно зна шта је добро а шта лоше за њега, и ту је суштина и на томе треба да радимо“, закључио је свештеник др Оливер Суботић, управник Центра за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ.       Извор: Митрополија црногорско-приморска
      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...