Jump to content
  1. Биљана 1234

    Биљана 1234

  2. Лазар Нешић

    Лазар Нешић

  3. Јефимија Крунић
  4. Срђан Шијакињић
  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ц.,
      Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа.
      Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери.
      Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“.
      Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве.
      Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка.
      Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу.
       
      Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1]
      Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне.
      Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи.
       
       
      Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 91–94.
      Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму - Čudo
      WWW.CUDO.RS Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему...  

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа.
      Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери.
      Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“.
      Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве.
      Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка.
      Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу.
       
      Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1]
      Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне.
      Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи.
       
       
      Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 91–94.
      Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму - Čudo
      WWW.CUDO.RS Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1285. 1. Октобар 2020)

       
      Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше. (тропар празника)
       
      Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечијег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја који се догодио у 10. веку (911. године) за време византијског цара Лава Мудрог у цариградском храму Влахерне. Богородичин храм у цариградском месту Влахерни, налази се у северо-западном делу Цариграда покрај златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав први Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице која је 469. године донешена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту који је био обложен златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮ Овим благословеним јављањем Пресвета Дјева потврдила је молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у грчкој цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње овај празник, али је мисао о овом празнику била присутна у јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву сигурност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији, напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у српској цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова за разлику од осталих Богородичиних празника нема ни претпразниство ни попразниство. У освештаној традицији цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника, такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где следећи дан прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. 
      У наставку празничног колажа доносимо изводе из омилија које су наши отачаствени архијереји изговори на дан свештеног спомена Покрова Пресвете Богородице: 
       
      Патријарх Иринеј: Пресвета Богородица је мајка свих нас!
       
      Пресвета Богородица се приказује са раширеним омофором са својом децом. Тај омофор је светлост Божје благодати којом нас чува Пресвета Богородица; Она нас пази и даје нам снагу. Пресвета Богородица је мајка свих нас и управо због тога смо ми данас сабрани, да је славимо једним устима, једним срцем. Не постоји крај на овоме свету, ни место на овоме свету, где се није чуло за Пресвету Мајку. Не постоји црква у којој није изображен Њен лик. Налазимо се сабрани у овој прекрасној светињи у коју се враћамо и сабирамо, у наше мученичко Косово и Метохију, наше светиње које су преостале јер су многе спаљене и уништене, рекао је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј, на празник Покрова Пресвете Богородице, 2011. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. 
       
      Митрополит Амфилохије: Пресвета Богородица је покров овога свијета!
       
      Пресвета Богородица је покров овога свијета. Она је ушла у храм јерусалимски, у светињу над светињама у коју је само једанпут годишње улазио првосвештеник, тамо гдје је био онај штап Аронов процвјетали, и гдје је била она мана у златном ковчегу, којом је Бог хранио изабрани народ кроз египатску пустињу, и гдје су биле таблице закона Мојсијевог. Ушла је она, да би родила Онога који је једини свети – Господа, Онога који је у Светињи над светињама, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсетио сабране да се Пресвета Дјева, покровитељка неба и земље и рода људскога, јавила и у Влахерни цркви у 10. веку. Јавила се преко Андреја Јуродивог, откривши покров свој над црквом у којој је био сабран Божји народ. И од тада па до данас тај догађај се прославља у свој Православној Цркви. Пресвета Дјева свијим покровом посебно покрива краљевски град Цетиње. Јер, Она је покровитељка и заштитница овога града. Практично сви храмови на Цетињу посвећени су Пресветој Богородици. Дакле, Цетиње је град који је посвећен Пресветој Богородици. Она је покровитељ и чувар овога града и путоказ свима нама који живимо у овоме граду, речи су Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, које је изговорио у Цетињском манастиру на празник Покрова Пресвете Богородице, 2019. лета Господњег. 
       
      Епископ Фотије: Пресвета Богородица стоји над народом и држи свој омофор!
       
      Покров има и духовну символику, јер показује, да Пресвета Богородица непрестано бди над Црквом Христовом и моли се за нас Богу. Она се моли за страдалнике Христове, исповеднике и за све оне који живе по вери и Закону Божијем. И тако ће бити до вечности. Ми хришћани треба да будемо само достојни тога благослова и заштите Покрова Пресвете Богородице. У Цркви је заиста тако, јер очима вере видимо то што је видео јуродиви Андреј. Овај догађај непрестано доживљавамо у свом животу, али и у животу наше Цркве. Пресвета Богородица је наша заштитиница и Она која нас руководи. Она и данас чини многобројна чудеса. Препуне су књиге и житија светих која то доказују и показују, истакао је  Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије (тада епископ далматински), на празник Покрова Пресвете Богородице у Книну, 2009. лета Господњег. 
       
      Епископ Арсеније: Пресвета Богородица је наша заступница пред престолом Божјим!
       
      Призвани смо данас да затражимо благослов Пресвете Богородице и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом. Молимо се Пресветој Богородици да буде милостива према нама, да нам Господ молитвама Њеним подари благослов како бисмо превазишли сва животна искушења са којима се сви суочавамо, поучио је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, на литургијском сабрању у свештеној обитељи Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, 2016. лета Господњег. 
       
      Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе: Јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица. (кондак празника)
       
      Приредили: 
      Протођакон др Дамјан С. Божић и
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг инфо,
      Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим.
      Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски.
      Хајде зато да их погледамо сада заједно:
      ре свега – тзв. достојност.
      Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама.
      Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве.
      Дакле, ко је достојан?
      НИКО!
      И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања.
      Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА!
       
      Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт?
      А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“?
      Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо?
      Заправо – ко то говори?
      црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу.
      Други табу – обавезна исповест!
      Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл…
      Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате?
      Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1)
      Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ!
      Јасно, зар не?
      Трећи табу – пост!
      Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4)
      Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“
      Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота!
      Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле)
      Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује….  да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли…
       
      А да, знам…. рек’о овај рек’о онај…
       
      „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко…
      МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
       
      Свештеник Угрин Поповић
       
      https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg 
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Рођења Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1284. 15. Септембар 2020)

       
      Рођење Твоје, Богородице Дјево, радост најави свој васељени, јер из Тебе засија Сунце Правде (Истине), Христос Бог наш Који, разрушивши проклетсшво, даде нам благослов и, уништивши смрт, дарова нам живот вечни. (тропар празника)
       
      Пресвета Дјева Марија родила се од старих и бездетних родитеља, Јоакима и Ане. Отац Јоаким беше из племена Давидова а мајка Ана из племена Аронова. И тако Марија беше по оцу из царског рода, а по мајци из рода свештеничког. Св. праведни Јоаким и Ана због бездетности у скрушености својој мољаху се Богу с плачем, да обрадује старост њихову даровањем једнога чеда, као што је некад обрадовао старца Авраама и старицу Сару даровавши им сина Исака и Човекољубиви Господ обрадова их радошћу, која је превазилазила далеко сва њихова очекивања и све најлепше снове, јер им дарова не само ћерку но и Богомајку – родитељку Живота. Благодатна Марија, благословена међу женама, храм Духа Светога, олтар Бога живога, трпеза Хлеба небеснога, кивот Светиње Божје, дрво најслађега Плода, слава рода људског, похвала рода женског, источник девства и чистоте – то беше Богом дарована ћерка Јоакима и Ане. Рођена у Назарету, а после три године одведена у храм Јерусалимски, одакле се вратила опет у Назарет, да чује и смирено прими благовест светог Архангела Гаврила о рођењу Сина Божјег, Спаситеља света, из Њенога пречистога и девичанскога тела.
       
      Патријарх српски Иринеј: Васколики живот Пресвете Богомајке био је у служби Богу!
       
      Нека би благослов Мајке Божје и њена истина покрили све оно што су наши недостаци и што су наши греси и наши промашаји. Нека би Мајка Божја дала да љубав превлада у срцима људи, нека би Мајка Божја била свима путоказ својим смирењем, стрпљењем и нека би она била узор свима нама и нека нас упути на то да будемо, пре свега, близу Бога, зато што истина јесте за хришћане, али заправо и за цео свет, Христос, живи Бог оваплоћени, поучио је првојерарх Српске Цркве, на празник Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег у земунском храму посвећеном овом празнику.
       
      Епископ новосадски и бачки др Иринеј: Пресвета Богородица је та која рађа Живот, због тога је називамо новом Евом!
       
      Данашњи догађај није описан у тексту Светог Писма, јесте предсказан у Старом Завету, али није детаљно описан. У народу се овај празник назива Малом Госпојином, као што се дан њеног уснућа назива Велика Госпојина, Госпођа или Владичица. Свети Оци је називају ,,Првом, после јединога Првог". Зашто је важан данашњи празник? Без Њеног рођења, а и Њено рођење је било чудесно, не би било ни Христовог рођења. Црквени песник каже, а и ми се молимо тим речима ,,да је њеним рођењем засјала светлост целој васељени, јер она враћа Господа у васељену, будући да је Он због људског греха, на неки начин био прогнан из света." Она је та која рађа Живот, нова Ева, а њен Син, Спаситељ света, је нови Адам. У овом празнику, по речима светог Јустина Ћелијског ,,су сажети сви празници и Божић и Васкрс и Спасовдан." Кроз празнике Цркве смо сви позвани да будемо учесници Тајне спасења, поручио је Владика Иринеј на литургијском сабрању у новосадском Саборном храму, о празнику Рождества Пресвете Богородице 2018. лета Господњег.
       
      Епископ жички др Јустин: Пресвета Богородица својом љубављу води и руководи наше духовне кораке!
       
      Молимо се Пресветој Богородици чије рођење прослављамо да нас води и руководи и све наше трудове и напоре усмери на задобијање вечних блага и да нас својом милошћу заступа пред Господом не би ли били уписани у књигу вечности. Ми смо позвани да будемо синови светлости, богови по благодати. Прародитељи Адам и Ева прекршили су заповест Божју и пали су по слободној вољи. Господ Бог је стога одредио начин како ће нас спасити, тако што ће се од Пресвете Богородице родити Спаситељ, који ће бити човек као и ми, страдати за нас, пролити своју Крв, којом ће опрати првородни грех, и све грехе од Адама до данас. Све што је у овом свету је привремено и чека свој крај, али онај који пребива у Господу Бесмртном – и он је бесмртан, речи су које је предстојатељ Цркве Божје у Епархији жичкој изговорио на празник Рождества Пресвете Богородице 2019. Лета Господњег у манастиру Каменац.
       
      Епископ тимочки Иларион: Угледајмо се на послушност Пресвете Богородице!
       
      Пресвета Богомајка је омогућила да се нама људима јави Благовест о рођењу Господа Исуса Христа, и она је била то „прво-прото Јеванђеље“ објављено роду људском. Она нас својим животом учи многим врлинама, молитви, послушности, стрпљењу и неизмерној љубави према Господу, а то највише недостаје у данашње време, јер нашем народу недостаје управо те духовне хране. Нека би наше молитве биле уједињене у данашњем сабрању, да бисмо били пример, светионик осталима и да тако као војска Христова издржимо сва искушења овога света, поучио је Епископ тимочки Иларион на празник Рођења Пресвете Богородице у зајечарском Саборном храму 2019. лета Господњег.
       
      Епископ далматински Никодим: Рођење и живот Пресвете Богородице били су велико чудо!
       
      Данас смо се у овом светом храму окупили да бисмо литургијски прославили један од најбитнијих догађаја у домостроју спасења, да обележимо спомен на Ону која је у име свих нас пристала да се Господ усели у Њену утробу и постане једини истинити Богочовек. И само Њено рођење је било чудесно, јер њени родитељи, Јоаким и Ана, дуго година нису могли да имају деце, а у то доба у јеврејском народу то је била велика срамота. Када су били већ у поодмаклим годинама благословио их је Бог са ћерком којој су дали име Марија и која је од свог раног детињства, када је одлазила у свети храм, разговарала са Господом и анђелима његовим. Управо тако се проказивало чудо Господње, да ће та жена да буде једна од најбитнијих жена на овоме свету, она од којих се родио сам Исус Христос. Она је дала тај одговор у име свих нас и тако уздигла читав људски род и сам Господ се унизио да би нас узвисио и да бисмо славили име Његово, речи су Епископа далматинског Никодима које изговорио на литургијском сабрању у Имотском, поводом храмовне славе 2019. лета Господњег.
       
      Твојим рођењем Пречиста, ослободише се Јоаким и Ана срамоте због немања деце, а Адам и Ева од срамоте пропадљивости (трулежности), и народ Твој, избавивши се узрока греха, кличе Ти: Нероткиња рађа Богородицу и Чуварку нашег живота. (Кондак празника)
       
      Приредили:
      протођакон др Дамјан С. Божић и
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
×
×
  • Креирај ново...