Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Иван Ивковић,
      Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
      Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
      Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
      Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
      Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
      Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
      Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
      Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
      По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
      Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
      Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
      Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
      Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
      Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
      У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
      У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
      Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
      “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
      Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
      А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
      “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
      Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
      Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
      Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
      “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
      Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
      Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
      Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
      Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
      Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
      Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
      Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
       Архимандрит Евсевије Меанџија
      Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
      Извор:
      https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
       

      View full Странице
    • Од Иван Ивковић,
      Понеки пут свако од нас у своме животу доживи такве падове какве нисмо ни сањали да могу да нам се десе. Живећи врло често у илузији моралног савршенства сами себе приморавамо да постанемо “светитељима“ и то пре свега да би се другима приказали као добри људи и хришћани. И онда одједном деси се такав пад да као кула од карата почиње да се руши Вавилонска кула наше духовне и моралне умишљености.
      Такав један пад десио се свештенику Николаосу како је он сам то посведочио тадашњем младом студенту медицине, а данас доктору и свештенику Евангелосу Папаниколау, захваљујући којем смо чули и ово чудесно житије.
      Наиме, школске године 1987. тадашњи студент Евангелос заједно са својим пријатељима студентима медицине био је послат од стране Медицинског факултета у Атини на обавезну праксу у Психијатрију “Дафни” и то на одељење лечења од зависности од алкохола и наркоманије.
      Дошавши у Клинику приметио је међу болесницима и једног римокатоличког свештеника, који је био врло уредан и педантан док је његово понашање одавало да је у питању један врло образован и учтив човек. Студент Евангелос био је врло побожан и волио је византијско појање, и често је ишао у једну другу Болницу за лимоидне болести у атинском предграђу Светој Варвари. Тамо је служио блаженопочивши старац Евеменије Сардикакис, духовно чедо Светог Никифора губавог. Своје школске распусте Евангелос је проводио на Светој Гори где је постао духовно чедо Светог Старца Јефрема Катунакијског и Пајсија Светогорца.
      Као такав млади студент Евангелос мислио је да има духовно искуство, као и што многи ми мислимо ако имамo старца светог живота, да смо аутомаски и ми свети, међутим то није баш тако.
      Видевши приликом те прве посете оца Николаоса студент Евангелос рекао је у себи  “хвала Богу да није православни свештеник овде на Психијатрији већ овај римокатолички!“ Иако је приметио да отац Николаос има лепе господске манире и да све фино односи са осталим пацијентима, рекао је у себи да је то та спољашна римокатоличко-протестантска углађеност.
      Тако створивши у себи слику о оцу Николаосу о једном врло културном пацијенту ипак је млади студент био у себи изненађен са којим су се поштовањем опходили према њему остали болесници и како су га пажљиво слушали.
      Причајући са осталим болесницима о оцу Николаосу увидио је да није као остали западњачки свештеници који мисионаре са наметањем хришћанске вере, како су радили и раде римокатолички мисионари широм света, кобајаги бринући се за спасење човечанства.
      По сведочењу осталих болесника отац Николаос иако и сам на терапији, био је врло пажљив и стрпљив слушалац свачије муке и проблема, без да држи час веронауке и моралног исправљања било коме, као што би рекли код нас “без да попује”. Једна унутрашња сила излазила је из њега и привлачила болеснике, медицинско особље, а на крају и самог младог студента Евангелоса.
      Једно велико изненађење, а тиме уједно и шок, које је тада доживео причајући са болесницима о оцу Николаосу било је да он заправо није био римокатолички свештеник већ наш православни свештеник из грчке дијаспоре у Америци. Тиме је уједно и прва лажна духовна маска пала са лица душе студента Евангелоса, који је увидио, а и сам то исповеда, да је спољашни изглед врло често обмана за истинско духовно стање.
      Сви смо навикли да православно свешетенство има дугу браду, а монаштво и косу, да су озбиљни, помало намргођени и да притом лако судимо оним владикам и свештеницима који имају кратаку косу и браду и који су више насмејани него тужни. Та лажна слика коју носимо у себи врло често нас одводи у грех осуђивања и постављања себе изнад других, као да смо ми сами духовно савршениjи.
      Видевши да је пала та прва маска Евангелос је одлучио другог дана да приђе свешетенику Николаосу и да започне са њим разговор. Од тада почиње једно од најнеобичнијих путовања у животу младог студента где кроз разговор са свештеником Николаосом бива ношен из изненађења у изненађење.
      Као и сваки млади човек Евангелос је хтио да сазна што више детаља из живота оца Николаоса, а пре свега како то да један свештеник постане овисан о алкохолу и да заврши на терапији.
      Отац Николаос, који је те 1987. године имао око 53 година, рођен је у Америци од родитеља из Македоније, највероватније из Катерине. Већину својих летњих распуста провео је код своје побожне баке и деке у Катерини, а пошто је близу Света Гора чим је мало порастао скоро свако лето ишао је на поклоњење светињама Атоса.
      У Америци је уписао Богословски факултет Часног крста у Бостону, и за професоре је имао оца Јована Романидиса и оца Георгија Флоровског, који му је био и духовник. Боравећи на Светој Гори упознао је Светога старца Јосифа Исихасту који га је научио умно-срдачној молитви и борби са помислима.
      У личности оца Николаоса сусреле су се и уједниле у његовој души три духовна великана 20. века, васељенски свеправославни протојереј Георгије Флоровски, један од највећих богослова протеклог века, отац Јован Романидис који је својим животом и књигама описао оно што је живио Свети Старац Јосиф Исихаста, враћајући Православно исихастичко богословље на катедре Богословских факултета у Атини и Солуну.
      Ипак, како да се деси пад, и то у зависност од алкохола, једном таквом ученику тако великих учитеља какве је имао отац Николаос, запитао се млади студент Евангелос. Зар вас сећање на тако велике духовнике нијес сачувало?
      “Дете моје, зар се не сећаш шта је рекао Бог Светом апостолу Павлу кад га је молио да му уклони искушење, довољно ти је моја благодат, заједно са њом се бори да се спасеш. Тако је исто и у моме случају…“
      Међутим, млади студент не потпуно задовољан одговором рекао је да је шокиран што је видио једног православног свештеника да је постао зависан од алкохола и да се налази на лечењу у Психијатриској клиници.
      А одговор је био такав да је не само Евангелосу него и свима нама духовно и морално умишљеним, и кобајаги скандализованим и шокираним, зачепио уста на сва времена.
      “Нисам те шокирао дете моје, већ сам те највероватније преплашио, јер си схватио да сам и ја као и ти био некада млад и да сам имао унутрашњу сигурност, и да нисам имао ову страст, а сада си се ти највероватније уплашио променљивости људске природе.“
      Значи, није био у ствари шокиран и скандализован, већ преплашен због променљивости људске природе. Ми смо врло често самодовољни, мислимо да смо чисти јер нисмо пали у неке грехове и врло често се бојимо да не изгубимо моралну чистоћу и да не учинимо некакву грешку, и тиме да изгубимо добро мишљење о нама самима, као и добро мишљење које имају други о нама. Ипак пре свега се бојимо да не изгубимо добро мишљење о нама самима.
      Оно што је схватио млади студент тада је да je духовно искуство, као и присуство благодати Божије, чувало оца Николаоса, јер је кроз смирење говорио, ма шта да направио и у који грех пао, држаћу се Господа Христа и викаћу “Господе Исусе Христе помилуј ме грешног и спаси како умеш и знаш“ .
      Притом је отац Николаос рекао нешто толико дубоко што је најдубљи израз смирења: “Док боравим овде на Психијатрији говорим: Боже мој, сви ови овде болесници ће се спастити док ћу ја у пакао, и ако се деси да се и ја спасем, то ће бити због њихових молитава за мене грешног.“ Тада је погледао Евангелоса упутивши кроз њега реч свима младима: “Твоја младост је лош саветник као и мени некада, али са временом ће се повећавати благодат у теби и надаћеш се само у Христа и Богородицу.“
      “Верујем у милост Божију која дарује Рај онима који мисле, верују да су ван Раја“, закључио је отац Николоаос.
      Видевши духовну жеђ, али и искреност младог студента, на крају је отац Николоас признао оно што је била тајна коју је само знао директор Психијатрије, који је био пријатељ оца Николаоса. Наиме, отац Николаос је дошао у Атину због конкурса на место професора Атинског универзитета, али пошто се конкурс одужио договорио се са својим пријатељем, директором Психијатријске болнице у Дафнију (предграђе Атине) да проведе једно време са болесницима на Психијатрији као болестан, иако заправо није био болестан.
      Уствари његов боравак у болници био је споља гледајући дио једног научног пројекта за који нико није смио знати, јер се отац Николаос специјализовао у Америци у области „зависности од алкохолизма и наркоманије”. Боравећи у болници кобајаги као један од болесника, он је вршио своја научна истраживања у очима медицине, али као свештеник био је један од ретких који је без проповедања са cвојим молитвним исхастичиким присуством истеривао зле духове из болеснике, тако да ко год је изашао из болнице у периоду док је боравио отац Николаос, одлазио je духовно и психички излечен и више се никад није враћао.
      Његово жеља да задобије професорско место у Атини није била плод гордости да задобије неко боље место у друштву, које долази са тим положајем, јер је већ био професор на једном од најпрестижних Универзитета у свету на Харварду, где је наследио оца Георгија Флоровског на Катедри за паламистичке студије. Хтио је да се врати у отаџбину и да пренесе искуство својих учитеља новим генерацијама богослова и свештеника. Нажалост на Атинском универзитету нису имали слуха за њега, као ни за његовог учитеља оца Георгија Флоровског кога су одбили 30 година двадесетог века.
      Кад је све то сазнао млади студент Евангелос био је изненађен, стога га је упито: “Ма како сте могли оставити жену и четвoро деце и положај на Харвадру и дођете овде на психијатрију здрав, зар нисте полудели овде након толико месеци?“
      Отац Николаос му је одговорио: “Ма шта кажеш, да сам полудио!?! Присило сам се да останем овде! Било је то једно искуство као да те постављају у гроб. Да знаш колико сам пуно пријатеља Христових овде упознао, који сматрају да нису достојни Раја док уствари ја их већ видим у Рају. Раширило се срце моје овде на психијатрији и размишљам о часу кад ћу да се упокојим уздајући се у милост Божију, у милост Цркве и њених молитва.”
      Те речи биле су пророчке јер већ следећи дан кад је добио дозоволу да изађе из болнице на викенд, отишао је да се духовно напоји у један манастир близу Атине. Одслужио је Божанствену литугију баш на Теодорову суботе и после примања Светих дарова, пришао је Часној трпези да јој се поклони и ту пред њом испустио је душу своју Господу за кога је живио, жртвујући сав комфор једног угодног професорског живота у Америци зарад ближњих у Психијатријској установи “Дафни”.
      Отац Николаос, смирени слуга Божији, ученик великих отаца Цркве 20 века и професор на Харварду потпуно је презрео славу, богатство и част овог света зарад тога да се уподоби самом Подвигоначелнику смирења Господу Исусу Христу, који се јавио на земљи и са људима поживеo, оваплотивши се од Свете Дјеве, понизивши Себе узео обличје слуге и постао једнак телу смирења нашег, да нас учини једнакима лику славе Његове.
       Архимандрит Евсевије Меанџија
      Фото: https://srpska.pravoslavie.ru/133931.html
      Извор:
      https://mitropolija.com/2021/03/02/nesvakidasnji-svestenik-na-terapiji-od-alkoholizma-na-psihijatriji-u-atini
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Идите и научите све народе… (Мт. 28, 19)




      Мисионарење као савршени вид служења у Цркви, заузима посебно и благословено место јер за свој темељ има Спаситељеву заповест коју је упутио својим светим Апостолима, а преко њих и свима нама као припадницима Цркве. Преподобни и богоносни отац наш Порфирије Kавсокаливит, савремени светогорски старац, мисионарење упоређује са литургијским служењем, са заједничким делом многих на добро и на спасење свих. По дубокоj подвижничко-теолошкој мисли овог угодника Божјег, сваки истински мисионар јесте са-литург, онај који ширењем речи Божје саслужује литургу.
      Српска Православна Црква је као израз пастирске бриге и љубави, давне 1958. године почела са издавањем часописа Православни мисионар који је од својих почетака за циљ имао искључиво мисионарско делање унутар Цркве. Пут овог значајног мисионарског часописа у великој мери трасирали су његови знаменити уредници, врлински архипастири словесног стада Христовог: Блаженопочивши Епископ браничевски Хризостом (Војиновић), Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић) и Епископ шабачки Лаврентије (Трифуновић).
      Година 2008. за Православни мисионар представља један нови почетак. На првом месту, одлуком Светог Архијерејског Синода Српске Православне Цркве, часопис је проглашен за званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе. На предлог блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића), Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве именовао је ђакона (данас презвитера) Оливера Суботића за главног и одговорног уредника овог мисионарског гласила. Долазак новог уредника донео је и нову концепцију часописа, те је сваки број добио своју носећу тему. Од 2008. године званично мисионарско гласило наше Свете Цркве добија и нови формат, савременији дизајн и ново усмерење самих текстова. Православни мисионар, поред тематског дела, садржи и мноштво занимљивих, поучних и веома читаних рубрика, које на посебан начин доприносе да реч Божја дође до срдаца свих.
      Своје заслужно место Православни мисионар налази и у нашим црквеним медијима, у којима је садржај сваког новог броја редовно представљен црквеној и широј јавности. Успешна сарадња је посебно успостављена са црквеним радио станицама Беседа (епархија бачка), Светигора (митрополија црногорско-приморска), Глас (Епархија нишка), Источник (Епархија ваљевска) и Слово љубве (архиепископија београдско-карловачка). Посебно плодну сарадњу часопис низ година остварује са Центром за проучавање и употребу савремених технологија СПЦ, који је реализовао и интернет презентацију нашег часописа. Круна обележавања јубилеја 60 година постојања Православног мисионара било је управо отварање интернет странице на којој ће, поред најаве новог броја и информативних садржаја везаних за часопис, бројеви старији од шест месеци бити потпуно доступни за преузимање у PDF формату.
      Нека би Господ дао снаге свим делатницима на пољу црквене мисије, да у овом богоугодном, равноапостолном и са-литургијском делу напредују из славе у славу, из силе у силу, изграђујући себе и све оне који примају њихову реч, у меру раста висине Христове (Еф. 4, 13).
       
      катихета Бранислав Илић,
      члан уређивачког одбора Православног мисионара
      задужен за односе са медијима
       
      Извор: Православни мисионар
    • Од Драгана Милошевић,
      Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном периоду.
      Данашњи зимски дан пробили су зраци сунца осветљавајући избор који је Црква донела. Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Намерно правим ту паралелу јер је до шеснаест часова Србија била у мраку претпоставки, пијачарског кибицарења и неоснованих закључака, те фамозних „лобија”. Људска глупост и доконост изразиле су се у кладионици личних инсинуација и измишљених категорија. Нормално да су се ту и „стране службе“ већ увелико укључиле, а речи као што су „издаја” и „лобији”, биле главни зачин мемљиве слике тог нашег дна, на које смо сами себе, властитом „памећу“ и помућеним изборима довели са индицијом да ћемо на том гадном месту и остати…
      Хвала Богу да Он има за нас други план, а данашњи избор Цркве то је собом и потврдио!
      Данас је изабран човек који говори грчки, немачки, енглески и служи се руским. Који је први доктор теологије на Светосавском трону и који је остварио ону тешку Христову максиму носећи „хлеб” погођенима земљотресом у Пакрацу, јер то није лицемерно то урадио. За камере и пред камерама. Не, то је урадио из простог разлога јер није ни могао другачије. Није могао, јер тридесет пуних година само то и ради!
      Терапијска заједница „Земља живих” јесте дело које је његово.
      Те људе, којих су се и њихови најрођенији одрекли, он је помогао направивши рехабилитациони центар за лечење од болести зависности. Свакако, уз помоћ о. Бранка Ћурчина и уз благослов и подршку епископа бачког др Иринеја Буловића, заједница „Земља живих”данас има више од стотину штићеника у камповима широм Србије. Такође и Манастир Ковиљ, чији је он био игуман, стајао је и дан данас стоји иза овог успешног пројекта, учинивши га, својом љубављу, потпуно бесплатаним за све штићенике.
      Такође, он је и стуб покрета ”Привредник” који се брине да талентована али сиромашна деца буду потпомогнута не би ли ипак остварила свој потенцијал. Свакако да је и брига о ресоцијализацији жртава секти и култова нашла своје место у веома згуснутом распореду овог српског духовника.
      Али, оно што је можда најбитније је – ЕВХАРИСТИЈА! Као радост, а не као уцена!
      Његова предавања и његова дела јасно показују да је Христос поново закуцао на врата београдских цркава.
      АКСИОС!
      Sveštenik dr Ugrin Popović: Današnji zimski dan probili su zraci sunca osvetljavajući izbor koji je Crkva donela - Čudo
      WWW.CUDO.RS Свети Дух је показао Своје деловање и Свој план за СПЦ! Као и увек до сада. По томе се можемо усудити да претпоставимо у ком смеру ће брод наше Цркве запловити у наредном...  
×
×
  • Креирај ново...