Jump to content

Овде још нема ничега

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Преподобне мајке Параскеве - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1286. 15. Октобар 2020)

       
      Заволевши миран пустињски живот и пошавши добровољно за Христом, Твојим Жеником, узела си од своје младости Његов лаки јарам, наоружавши се знамењем Крста против духовних непријатеља. Испосничким подвизима, постом, молитвама и сузним капима, угасила си углевље страсти. Параскево, достојна похвале, која и сада са мудрим девојкама стојиш пред Христом у Небеском дворцу: Моли се за нас који поштујемо Твоју часну успомену. (тропар) 
       
      У светој личности преподобне мајке наше Параскеве актуализују се речи псалмопојца Давида: „Диван је Бог у светима својим, Бог Израиљевˮ (Пс 67,36). Овај псаламски стих појемо у служби преподобне мајке наше Параскеве, верне угоднице Божје која је својим подвизима у Јорданској пустињи просијала светлошћу светитељства, поставши свима нама образац хришћанског живота.
      Преподобна мајка наша Параскева, коју са вером и љубављу прослављамо, рођена је од благочестивих и побожних родитеља у Епивату, (између Силимврије и Цариграда, близу Каликратије у источној Тракији). Житије препододбне Параскеве нам казује да је имала брата Јевтимија. Жељан да живот свој посвети Богу Јевтимије се, уз пристанак родитеља, замонаши. Као монах подвизавајући се, себе је испунио многим врлинама, те тако би изабран за епископа Мадитског. Као знаменити епископ он се прославио у борби са многим јеретицима који су својим погрешним учењима пољуљали лађу Цркве Христове. Након смрти својих благочестивих родитеља млада Параскева одазивајући се призиву Божијем који је дубоко обузео њено биће, свој живот посвећује Господу отишавши у јорданску пустињу и посветивши се најтежим подвизима. Преподобна Параскева живећи у безводној јорданској пустињи својим подвижничким животом подражавала је Светог Јована Пророка, Претечу и Крститеља Господњег кога је такође одгајила јорданска пустиња. Иако безводна и сурова, јорданска пустиња је касније изродила многе угоднике Божје попут Св. Герасима јорданског, преп. Киријака Отшелника итд. Док такав живот у пустињи вођаше преподобна Параскева, лукави враг јој завиђаше на врлинама и покушаваше да је сањаријама и злим јављањима заплаши. Често узимајући на себе обличје разних звери, он кидисаше на свету подвижницу, еда би је омео на путу подвига. Али дивна невеста Христова Параскева "изабра Вишњега себи за уточиште" (Пс. 90, 9), и Његовом помоћи, а знамењем Крста Господњег, одгоњаше демоне и као паучину кидаше све демонске замке, и потпуно победи демона. Јер она, при женској природи својој, стече мушки разум, и победи ђавола као Давид Голијата. Украсивши душу своју таквим подвизима и врлинама, преподобна Параскева постаде возљубљена невеста Христова, те се на њој испуни пророчка реч: Цару ће омилети лепота твоја (Пс. 44, 12). Јер се тај Цар усели у њу са Оцем и Светим Духом и пребиваше у њој као у светој цркви Својој. Јер преподобна Параскева, сачувавши душу своју од греха и оскврњења, заиста начини себе храмом Бога живога.
       
      Повратак преподобне у своју отаџбину и њено блажено упокојење
       
      После дужег подвижничког живота у пустињи за време молитве ангел Божји у виду младића јавио се Параскеви рекавши јој: „Остави пустињу и врати се у своју отаџбину, јер је Богу угодно да у отаџбини својој оставиш тело своје на земљи, а да душом својом пређеш Господу свом.ˮ Преподобна Параскева испуњена Духом Светим послуша речи ангела Божјег и напустивши јорданску пустињу преко Цариграда одлази у своју отаџбину. Прелазећи кроз Цариград преподобна је посетила и прекрасни Влахернски храм у коме се поклонила икони Пресвете Богомајке. Одатле одлази у своје родно место Епивате где је по промислу Божјем и предала душу своју Господу и прешла у Царство небеско. Будући да нису знали одакле је преподобна, а знамо да се странци нису сахрањивали на локалном гробљу, њено тело сахранили су благочестиви хришћани на једном месту близу мора. Занимљив је догађај проналаска моштију преподобне Парскеве: Близу места где је Параскева сахрањена на једном столпу подвизавао је један столпник. Море је на обалу избацило тело једног морнара који се услед болести упокојио. Будући да га нико није сахранио, његово тело је почело да се распада и да шири непријатан мирис. Поменути столпник сишао је са столпа и заповеди људима да сахране његово тело. Приликом копања гроба нашли су тело преподобне Параскеве у гробу, али не обративши пажњу, сахранише тело морнара поред тела преподобне. У току ноћи преподбна Параскева се јавила у сну побожним хришћанима Георгију и Ефимији, заповедвши им да њене мошти изваде из гроба јер не може да издржи непријатан мирис тела морнара кога сахранише крај ње. Уз молитву хришћани извадише Параскевине мошти и са сваком пажњом положише их у храму Светих Апостола Петра и Павла у Епиватима.
       
      Пут моштију преподобне Параскеве
       
       Два века после престављења преподобне Параскеве Цариград и околина беху под завојевачком владавином крсташа. Године 1238. благочестиви бугарски цар Јован Асен реши да свете мошти преподобне Параскеве ослободи из руку тиранске власти крсташа. И када цар Асен достави крсташима своју намеру да свете мошти преподобне Параскеве пренесе у своју престоницу -Трново, крсташи пристадоше, јер се бојаху моћнога цара. Тада цар посла блаженог Марка, митрополита Перејаславног, са многим епископима и свештеницима, да свете мошти преподобне пренесу у Трново. У Трнову свете мошти бише свечано дочекане и положене у придворном храму, где оне, почивајући нетљено, исцељујући све који јој са вером приступају.
      После доста времена, када турски султан Бајазит заузе Трново, тада све драгоцености и светиње бише разграбљене. Тада мошти преподобне Параскеве бише пренете у Валахију. А када Турци освојише и Валахију 1396. године, на заузимање српске царице Милице код султана Бајазита свете мошти бише пренесене у Београд. Ту је подигнут храм преподобне Параскеве, у којој се налази и извор преподобне Параскевеса чудотворном водом.
      Године 1521. султан Сулејман II, заузевши Београд, заплени и чесне мошти преподобне Параскеве, пренесе их у Цариград и постави у својим палатама. И ту биваху многобројна чудеса од светих моштију, те се света мати Параскева слављаше не само међу хришћанима него и међу муслиманима. Али то и узнемири муслимане, и они бојећи се да се вера у чудотворну силу светих моштију свете Параскеве не прошири још више међу муслиманима, а и због молбе и заузимања хришћана, они предадоше ове свете мошти цариградским хришћанима, и ови их чесно положише у Патријаршијски храм.
      Године 1641. благочестиви Василије Лупул, војвода и господар земље Молдавске, добивши вест да се свете мошти преподобне Параскеве налазе у патријаршијској цркви у Цариграду, свим срцем жељаше да се оне чесно пренесу у његову православну државу. Ову жељу његову потпоможе Господ, прослављан у светима Својим, и желећи да и у Молдавији прослави светитељку Своју, Он стави у срце Цариградском патријарху Партенију мисао да изађе у сусрет жељи Молдавског господара. Тада патријарх, уз сагласност целог свештеног сабора и пристанак других пресветих патријараха, посла мошти преподобне матере наше Параскеве благочестивом господару, војводи Василију, у престони град његов Јаш. Тамо, са великим слављем и уз огромну радост житеља целе Молдавије, свете мошти бише положене у цркви Три Света Јерарха, дана 14. октобра 1641. године. Дивним чудесима својим ове свете мошти непрекидно прослављају Господа, увек дивног у светима Својим.
       
      Богослужбени спомен преподобне мајке Параскеве
       
      Сва химнографија у служби преподобне мајке наше Параскеве велича њен подвижнички живот којим је угодила Господу и свакој хришћанској души постала образац живота и подвига. На вечерњем богослужењу имамо три Старозаветна читања из премудрости Соломонових у којима се говори о праведним душама и награди којом их Господ свог њихове праведности награђује. О преподобној Параскеви као верној невести Христовој која својим животом постаде сасуд Духа Светога и верна молитвеница оних који јој се са вером и љубављу обрћају за молитвено заступништво, говори нам следећа стихира, као и ексапостилар:
      Сав народ да устане и похвали Христову красну невесту, чисту голубицу, позлаћену Духом Светим: Она заволи пустињски живот, била је ангелима сабеседница, похвала девственицима, коју  ангели хвале, и људски род слави говорећи: Радуј се, заступнице осиромашених,  и заштито оних    у бригама овоземаљским, преблажена Параскево. Ти си пошла за твојим Жеником Христом, који даје свету велику милост. (стихира на јутрењу после Еванђеља, по 50. псалму)
      Као Божански свет, Параскево, у песмама духовним Цркви јавила се јеси, красотом коју обасјаваш светлошћу лица твога, предобра невесто Христова: Њему се непрестано моли за све нас. (Ексапостилар)
      У житију преподобне казује се да је оставила све овоземљско и пошла за небеским, препуштајући се вољи Божјој, а душу своју богатећи врлинама:
      Отаџбину, сроднике и богатство оставивши, Параскево, и све светско пренебрегавши, Бога Јединог заволела јеси, Њему си се и постећи уподобила, и била си обитавалиште Светога Духа, Његовим силама просветивши се, Њега моли да спасе душе наше. (Слава на хвалитне)
      Значајно је поменути и акатист преподобној Параскеви који је на црквенословенском језику саставила монахиња Евпраксија (†2/15.10.1960) из манастира преподобне Параскеве код Параћина. Мати Евпраксија имала велико духовно поштовање према преподобној Параскеви, а акатист је написала пред крај свога живота, оставивши сестрама у аманет да се редовно чита у њиховој светој обитељи. Поменути акатист, на српски језик превео је блаженопочивши протојереј Животије Милојевић, парох при храму Свете Тројице у Параћину.
      У наставку овог празничног прилога доносимо изводе из архипастирских омилија отачаствених архијереја Српске Православне Цркве: 
       
      Митрополит Порфирије: Призвани смо да следимо пример преподобне мајке Параскеве!
       
      Модерни свет позива на погрешни живот, то проглашава истином и правдом, проглашава исправним животом - живот који је супротан ономе зашта нас је Бог створио, који супротан нашем назначењу. А Јеванђеље нас позива, и Црква подстиче, на светост. Да будемо свети, то је оно што Бог од нас хоће али то је и оно што ће нас испунити сваким смислом, што ће нам дати једно дубље знање, даће нам дубље познање читавог света, људи, свега што је око нас, па и самога себе. Преподобна мајка Параскева је својим примером нама показала којим путем требамо да ходимо и како Богу да угодимо, зато, помолимо се њој да данас води наше духовне кораке, речи су Његовог Високопреосвештенства Митрополита загребачко-љубљанског др Порфирија, које је изговорио у манастиру преподобне мајке Параскеве у Загребу, 2017. лета Господњег. 
       
      Епископ Иринеј: Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима!
       
      Сваки наш сусрет у храму Божјем сусрет је са Самим Господом. Свету Параскеву сви православни славе, али је њено поштовање најзаступљеније међу словенским православним народима. Ова света угодница Божја није само нека, мање или више, бледа успомена из историје Цркве, него је и наш савременик. Она је са нама, као и сви свети – они су живи и заједно са нама учествују у служењу свете Литургије. Зато није бесмислено, као што неки мисле, призивати свете да се моле Богу за нас. Они имају – можемо тако нашим људским, ограниченим речником рећи – посебну смелост, храброст, слободу да се моле Богу за сав свет, поучио је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј, на празник преподобне мајке Параскеве 2019. лета Господњег у новосадском Саборном храму. 
       
      Епископ Јоаникије: Нема те књиге која може обухватити сва чудеса Свете Петке - Параскеве!
       
      У Русији се име преподобне мајке Параскеве слави као и у осталим земљама, али, она је ове прве објединила својим светим моштима и светим стопама куда је ходила у вријеме свог земаљског живота. Живјела је скривено од свијета скоро цио свој живот и када упоредимо њен живот и живот данашњег човјека видимо велику супротност. Данас људи желе да се што више виде, да се што више о њима зна, не би ли им се име поменуло у медијима, па макар и негативно. С друге стране, Света Петка Параскева склањала се од овог свијета, не зато што је имала страх од овог свијета, него је у питању било нешто много важније. Склањала се од овог свијета, од његове вреве, ларме и галаме да би се у тишини што више молила Богу, да би у тишини што више угађала Богу и славила име Божјe у миру, молећи се за спасење своје душе и за цио овај свијет, рекао је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије, на литургијском сабрању у Мурини, на празник преподобне Параскеве, 2017. лета Господњег.
       
      Епископ Херувим: Угледајмо се на предивни пример Преподобне мајке Параскеве!
       
      Видимо да је благословен пут који је следила Света Петка, јер где год се данас служи Служба Божија окупља се мноштво нашег народа, окупља се око Олтара Божјега, око Тела и Крви Христове и тако прославља ову дивну светитељку, нашу мајку Параскеву. Заиста је данашњи сабор у овој светој обитељи на Доброј Води пример како света Петка сабира наш народ, како се моли Богу да целокупни наш род буде крстоваскрсан, народ охристовљен и обожен, достојан награде Царства Небеског, истакао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим, у свом архипастирским слову на празник преподобне мајке Параскеве, 2019. лета Госпдоњег у Доброј Води.
      Прославимо сви побожно најчаснију Параскеву, свету заштитницу у невољама, јер она оставивши пропадљиви живот, прими вечни непропадљиви. Због тога, по Божијој заповести, нађе славу благодат да чини чуда. (Кондак)
       
      Приредили: 
      Протођакон др Дамјан Божић
      и катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
    • Од Иван Ц.,
      Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа.
      Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери.
      Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“.
      Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве.
      Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка.
      Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу.
       
      Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1]
      Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне.
      Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи.
       
       
      Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 91–94.
      Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму - Čudo
      WWW.CUDO.RS Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему...  

      View full Странице
    • Од Иван Ц.,
      Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему незахвално је да говори неко ко не зна ни азбуку „кибер-револуције“. Но, ово ми није први пут да говорим о ономе о чему не знам ништа.
      Све указује да је човечанство закорачило, са обе ноге, у кибернетски универзум захваљући кибернетској технологији. Свет се мења невероватном брзином. Одиграва се велика транзиција у људској култури и цивилизацији, равна оној када је човечанство прешло са усмене на писану реч. Наговештава се чак и могућност промене саме људске природе. Ми, можда, нисмо тога свесни у довољној мери.
      Црква током историје никада није имала негативан и манихејски став према култури и културним добрима. Напротив, она је била, и још увек јесте, један од најважнијих носилаца и стваралаца културе. Нема разлога да тако не буде сада и у будућности. Она нема разлога да тзв. „кибер-револуцију“ панично негира, али ни да је некритички прихвата. Од Цркве се очекује да, кроз један стваралачки подухват, тумачи човеку све нове изазове које му време намеће. Међу те изазове спада и интернет, „мрежа која обухвата читав свет“. Интернет може да буде значајно средство црквене мисије у савременом свету. Ако је прикључена на „мрежу“ Црква може да даје информације о себи, које хоће и колико хоће, свим осталим корисницима „мреже“. Исто тако, преко интернета има могућност да брзо добија информације о другима који користе „мрежу“.
      Нема сумње, то је данас најбржи, најефикаснији и најјефтинији вид комуникације са светом. Коришћење овог медија од стране Цркве омогућава јој да подигне на виши ниво, како унутарцрквени, тако и међурелигијски дијалог. „Презентација“ Цркве на интернету омогућава јој да њена порука стигне до сваког дела планете. Захваљујући њему мисија Цркве постаје глобална. Али, исто тако, није безначајна улога интернета ни на плану интеркомуникације, комуникације у оквиру саме Цркве.
      Захваљујући „глобалној мрежи“ данас се свака култура, религија, наука, философија, идеја, порука, производ уприсутњује на сваком делу земље. Свако има могућност да партиципира у културним и цивилизацијским добрима, која су данас заједничка.
      Философи, теолози, антрополози, а пре свих социолози, тек треба да се озбиљно и стручно позабаве тим новим социолошким феноменом, који се зове кибер-заједница милиона појединаца. Да ли интернет води заиста бољем споразумевању, упознавању и приближавању људи, народа, култура и религија, или пак још већој деперсонализацији и отуђењу човека? Да ли интернет подстиче стварање једног свечовечанског братства различитих појединаца и народа, или ствара друштво безличних самаца? Ова и многа друга питања траже одговор. Има разлога и за једну и за другу тврдњу. Разлога има за велику наду али и озбиљну стрепњу.
       
      Црква је и код нас и у читавом свету учинила значајне кораке на плану стварања сопствене „мреже“ и прикључивања на „глобалну мрежу“. Тако се и она упустила у ту колективну авантуру, у протагонисту „кибер-револуције“. Прихватилаје тај данас најсавременији вид комуникације, са уверењем да тако јача своју мисију. Интернетом се данас служе готово сви њени чланови, монаси и монахиње, епископи и лаици. Када је реч о интернету и осталим средствима информисања за Цркву је „недопустиво пропагирање насиља, напријатељства и мржње, националне, друштевене и верске нетолерантности, као и греховно експлоатисање људских нагона, између осталог и у комерцијалне сврхе“. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.1]
      Све Цркве данас показују појачан интерес за медије и све се више отварају према њима. Све је више семинара, симпозијума, округлих столова, конференција који се баве односом Цркве и медија. Постоје мишљења да треба проучавати црквену комуникологију као посебну дисциплину на теолошким факултетима. Данас Цркве и верске заједнице све ви- ше располажу сопственим медијима: штампаним, радиоелектронским, телевизијским, компјутерским. „Сарадња Цркве и световних средстава информисања подразумева узајамну одговорност“, каже се у званичном ставу Руске Православне Цркве. [Основи социјалне доктрине Руске Православне Цркве 15.2] Веома је важно напоменути да је од изузетне важности да информације које се преко медија упућују јавности морају бити веродостојне.
      Ма колико да су информације битне, треба истаћи, кад је реч о вери, да све информације о Богу и Цркви не значе много. Вера тражи лични сусрет и додир, вертикални и хоризонтални. Лицем к лицу. Очи у очи.
       
       
      Радован Биговић, Црква у савременом свету, Београд: ХКЦ – Службени гласник, 2010, 91–94.
      Свештеник др Радован Биговић: Црква у кибернетском универзуму - Čudo
      WWW.CUDO.RS Средства информисања играју све значајнију улогу у савременом свету. Захваљујући њима у највећој мери свет је постао „глобално село“. О овако важном проблему...  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Покрова Пресвете Богородице - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1285. 1. Октобар 2020)

       
      Данас као благоверни народ светло празнујемо, обасјани и осењени Твојим доласком Богомати, и гледајући Твој пречисти лик, са умиљењем говоримо: Закрили нас славним Твојим Покровом и избави нас од свакога зла, молећи Сина Твога, Христа Бога нашег, да спаси душе наше. (тропар празника)
       
      Црква од најстаријих времена прославља Пресвету Богородицу, Ону благословену Дјеву Марију која се удостојила да роди Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа, Ону која је заштитница и покровитељка васцелог рода човечијег. Празником Покрова Пресвете Богородице прослављамо духовно покровитељство, посредовање и заступништво пред Богом, које добијамо услед великог милосрђа и љубави Пресвете Богородице према нама. Међу празницима Пресвете Богомајке прибројан је и празник Покрова Пресвете Богородице, који је установљен у спомен благословеног догађаја који се догодио у 10. веку (911. године) за време византијског цара Лава Мудрог у цариградском храму Влахерне. Богородичин храм у цариградском месту Влахерни, налази се у северо-западном делу Цариграда покрај златног рога. Овај знаменити храм саградила је супруга цара Маркијана, царица Пулхерија, док је цар Лав први Велики поред главног храма подигао мањи храм у који је положио ризу Пресвете Богородице која је 469. године донешена из Светог града Јерусалима, а која је чувана у раскошном кивоту који је био обложен златом и сребром. Крај овог кивота са ризом Пресвете Богородице служило се свеноћно бденије у част Пресвете Богомајке. У четврти час ноћи, изнад сабраног верног народа  појавила се Пресвета Богородица са раширеним омофором на рукама, као да покрива сав народ. Сва је блистала у неисказаном сјају, окружена апостолима, светитељима, мученицима и девицама. Преклонивши колена, Она се дуго молила, заливајући сузама своје боголико и пречисто лице. Свети Андреј видевшии то јављање Пресвете Богомајке показа руком свом ученику блаженом Епифанију, и упита га: "Видиш ли, чедо моје Царицу света, како се моли за сав свет?" Одговори Епифаније: "Видим,  оче свети, како је покрила својим часним покровом, који је светлији од муње, сав народ који је у храму!ˮ Овим благословеним јављањем Пресвета Дјева потврдила је молитвено заступништво и утеху за васцели свет. Када је у питању служба овог празника који је вероватно установљен од стране Руса, занимљиво је да се у грчкој цркви и грчким богослужбеним књигама не помиње овај празник, али је мисао о овом празнику била присутна у јелинском народу, што нам потврђују неке од богослужбених химни које Пресвету Богородицу називају покровом и покровитељком сваке хришћанске душе. Као што мало дете сву сигурност и заштиту види у својој мајци, тако свака душа хришћанска прибегава Пресветој Богомајци која нас својим покровом закриљује и чува од сваког искушења и зла. Професор Лазар Мирковић у својој Хеортологији, напомиње да у Русији већ од 12. века постоје многи храмови посвећени Покрову Пресвете Богородице. У српским месецословима и типицима из 15. и 16. века не помиње се празник Покрова Пресвете Богородице, што значи да је у српској цркви служба овог празника ушла захваљујући руским богослужбеним књигама  крајем 17. и почетком 18. века. Занимљиво је да поред 12. великих празникâ, једино празник Покрова Пресвете Богородице и празник Обрезања Господњег у типику имају знак +, зато што на јутрењу ових празника појемо само празнични канон. Празник Покрова за разлику од осталих Богородичиних празника нема ни претпразниство ни попразниство. У освештаној традицији цркве увек се након великих празника наредни дан прослављају светитељи који су учесници тог празника, такав случај је и са празником Покрова Пресвете Богородице, где следећи дан прослављамо Светог Андреја Христа ради јуродивог. 
      У наставку празничног колажа доносимо изводе из омилија које су наши отачаствени архијереји изговори на дан свештеног спомена Покрова Пресвете Богородице: 
       
      Патријарх Иринеј: Пресвета Богородица је мајка свих нас!
       
      Пресвета Богородица се приказује са раширеним омофором са својом децом. Тај омофор је светлост Божје благодати којом нас чува Пресвета Богородица; Она нас пази и даје нам снагу. Пресвета Богородица је мајка свих нас и управо због тога смо ми данас сабрани, да је славимо једним устима, једним срцем. Не постоји крај на овоме свету, ни место на овоме свету, где се није чуло за Пресвету Мајку. Не постоји црква у којој није изображен Њен лик. Налазимо се сабрани у овој прекрасној светињи у коју се враћамо и сабирамо, у наше мученичко Косово и Метохију, наше светиње које су преостале јер су многе спаљене и уништене, рекао је Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј, на празник Покрова Пресвете Богородице, 2011. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Пећка Патријаршија. 
       
      Митрополит Амфилохије: Пресвета Богородица је покров овога свијета!
       
      Пресвета Богородица је покров овога свијета. Она је ушла у храм јерусалимски, у светињу над светињама у коју је само једанпут годишње улазио првосвештеник, тамо гдје је био онај штап Аронов процвјетали, и гдје је била она мана у златном ковчегу, којом је Бог хранио изабрани народ кроз египатску пустињу, и гдје су биле таблице закона Мојсијевог. Ушла је она, да би родила Онога који је једини свети – Господа, Онога који је у Светињи над светињама, рекао је Митрополит црногорско-приморски и подсетио сабране да се Пресвета Дјева, покровитељка неба и земље и рода људскога, јавила и у Влахерни цркви у 10. веку. Јавила се преко Андреја Јуродивог, откривши покров свој над црквом у којој је био сабран Божји народ. И од тада па до данас тај догађај се прославља у свој Православној Цркви. Пресвета Дјева свијим покровом посебно покрива краљевски град Цетиње. Јер, Она је покровитељка и заштитница овога града. Практично сви храмови на Цетињу посвећени су Пресветој Богородици. Дакле, Цетиње је град који је посвећен Пресветој Богородици. Она је покровитељ и чувар овога града и путоказ свима нама који живимо у овоме граду, речи су Његовог Високопреосвештенства Архиепископа цетињског и Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија, које је изговорио у Цетињском манастиру на празник Покрова Пресвете Богородице, 2019. лета Господњег. 
       
      Епископ Фотије: Пресвета Богородица стоји над народом и држи свој омофор!
       
      Покров има и духовну символику, јер показује, да Пресвета Богородица непрестано бди над Црквом Христовом и моли се за нас Богу. Она се моли за страдалнике Христове, исповеднике и за све оне који живе по вери и Закону Божијем. И тако ће бити до вечности. Ми хришћани треба да будемо само достојни тога благослова и заштите Покрова Пресвете Богородице. У Цркви је заиста тако, јер очима вере видимо то што је видео јуродиви Андреј. Овај догађај непрестано доживљавамо у свом животу, али и у животу наше Цркве. Пресвета Богородица је наша заштитиница и Она која нас руководи. Она и данас чини многобројна чудеса. Препуне су књиге и житија светих која то доказују и показују, истакао је  Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије (тада епископ далматински), на празник Покрова Пресвете Богородице у Книну, 2009. лета Господњег. 
       
      Епископ Арсеније: Пресвета Богородица је наша заступница пред престолом Божјим!
       
      Призвани смо данас да затражимо благослов Пресвете Богородице и молитве у свим икушењима и свим недаћама овога земаљскога живота, јер Она је наша заступница, Она која стоји пред престолом Бога живога, пред Сином својим, молећи за цео свет и молећи за нас. И много пута у историји Цркве видели смо колико су молитве Мајке Божије јаке пред Сином њеним, Господом нашим, Исусом Христом. Молимо се Пресветој Богородици да буде милостива према нама, да нам Господ молитвама Њеним подари благослов како бисмо превазишли сва животна искушења са којима се сви суочавамо, поучио је Његово Преосвештенство Епископ нишки г. Арсеније, на литургијском сабрању у свештеној обитељи Покрова Пресвете Богородице у Ђунису, 2016. лета Господњег. 
       
      Дјева данас у цркви предстоји и невидљиво се са свима светима моли Бога за нас. Ангели се са архијерејима клањају, а Апостоли се са Пророцима веселе: Јер Превечног Бога за нас моли Пресвета Богородица. (кондак празника)
       
      Приредили: 
      Протођакон др Дамјан С. Божић и
      катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Православље
    • Од Поуке.орг инфо,
      Некако нисам рад да пишем о овоме али опет не могу а да престанем да размишљам како је могуће да се представљамо као Хришћани и да нам је у исто време савршено логично да не прилазимо Христу? То је ИДИОТИЗАМ који једноставно не могу да схватим.
      Знам, и разумем, тзв. аргументе о достојности и о недостојности, који су у принципу веома лабави и тотално нелогични ако погледамо изблиза и ако погледамо литургијски.
      Хајде зато да их погледамо сада заједно:
      ре свега – тзв. достојност.
      Хајде да срушимо прво тај табу! Хајде да погледамо трезвено и не оптерећени туђим закључцима. Знам, рекао је овај и рекао је онај, али верујте да су такође небројени Оци рекли управо супротно овима, док су Васељенски сабори подржали и потврдили ову опцију о којој ја пишем сада вама.
      Да, претпостављам да су и сви ти ваши „ови и они“, који говоре о тзв достојности, чули за исте те Саборе али су ипак одлучили да заузму сасвим супротан став, а самим тим, и ја сада одлучујем да заузмем овај став. Свој став! Који је, за разлику од става свих тих ваших „ових или оних“, ипак базиран на саборском предању цркве.
      Дакле, ко је достојан?
      НИКО!
      И чему онда уопште и питање о томе ако смо сви, па ма колико гирица појели, идаље само удостојени? Зар заиста мислите да постоји нека квота достојности или ограничење удостојавања? Размислите добро, јер управо вашим током размишљања је својевремено ишла Католичка црква када је увела наук о Пургаторијуму, што је био један од четири догматске промашености Запада, због којих је и дошло до Велике шизме 1054. Ипак, и ми смо онда нешто слично измислили – Митарства – ваљда да би остали на курсу људског размишљања и наметања истог, као Божијег. Јер управо то јесте ово сабирање и одузимање достојности и удостојавања.
      Требало би, драги моји, мало да се бавите хуманитарним радом. Мало да поклањате и онда бисте схватили. Када рецимо одете до Тиршове и тамо има различите и разнолике деце. Има чак и оних, са вашкама. Ипак, ви свима дајете поклоне, па ма како та деца била различита у свом интелектуалном и у свом физичком стању. Да, уместо што измишљате „топлу воду“, отиђите до Тиршове и поклањајте, па ћете онда ваљда схватити концепт ДАРА!
       
      Ипак, мала сугестија пре тог вашег похода – ДАР је бесплатан и ни на који начин се не може заслужити, и то је једина али БУКВАЛНО једина разлика између поклона и трговине. Надам се да разумете концепт?
      А сада погледајмо назив Причешћа. Тамо се каже да су то ДАРОВИ? Тамо свештеник каже: „Твоје од Твојих, ради свега и за све“?
      Па чекај, о каквом то „заслуживању“ причамо? О каквим то припремама говоримо?
      Заправо – ко то говори?
      црква не, будите сигурни у то. Или, не будите лењи, па погледајте сами одлуке Васељенских сабора по тим питањима. Немојте да станете у свом истраживању на „рекао овај или рекао онај“. Погледајте ви шта је црква рекла (имате на мом Јутјуб каналу видео о томе под називом „Ко је достојан“). Или боље, идите и напокон поклоните неком нешто, па ћете онда и сами схватити оно што је црква на Васељенским саборима изразила као стандард прилажења Христу Спасу.
      Други табу – обавезна исповест!
      Заиста по овоме видим колико смо ми недовољно литургијски интегрисани а то није ни за зачудити јер ипак причамо о овоме, а овај мој текст није усамњен на небу полемике око Причешћа. Свих припрема и заслуга, које ето не служе ничему али „ваља се“ да их човек уради, па онда десном ногом да закорачи, три пута се прекрсти и тд и сл…
      Вратимо се исповести! Да, исповест и исповедање је ОБАВЕЗНО и оно је у склопу самог тока Литургије. Претпостављам да сте чули за молитву „Верујем и исповедам….“ . Чујте је поново! Будите концентрисани на речи које изговарате а онда схватите да на Литургији не постоје „тек речи“ изречене ето… форме ради или „ваља се“ да се каже или …. схватате?
      Свака РЕЧ молитве јесте ДЕЛО, а на Литургији посебно! (Погледајте Јн 1:1)
      Дакле, ви сте том молитвом ИСПОВЕДИЛИ своје веровање, али и своју промашеност (грех) мимо Христа и ви тим речима тражите Христа, припремате се за Христа и напокон – ПРИСТУПАТЕ ХРИСТУ!
      Јасно, зар не?
      Трећи табу – пост!
      Пре свега, Евхаристијски пост је јасан, и ретко ко не може да га држи (то је оно од 12 навече па до Причешћа), дакле свако га држи и тиме изражава да „не живи човек о самом хлебу, но о свакој речи која излази из уста Божјих“ (Мт 4:3-4)
      Затим, учините математику! Израчунајте посне дане у току године и ставите их наспрам мрсних дана. И онда разумите НАПОКОН да ви свакако постите пред Причешће, јер став цркве је: „Када се пости, ПОСТИ СЕ, када се мрси, МРСИ СЕ!“
      Али, Литургија не стаје у мрсу, нити се служи само за свештенство, што ће рећи – ПРИЧЕСТИ СЕ! У посту – пости, у мрсу – мрси, али – ПРИЧЕСТИ СЕ УВЕК! јер Литургија се служи, а централни моменат је Евхаристија. Заправо литургија и јесте Евхаристија, као што и учешће у истој јесте учешће у Евхаристији. То је апсолутни императив нашег живота!
      Погледајте став цркве о посту! Погледајте да је недопустиво да се пости 7 дана јер субота је само једна која се пости (Велика субота) те самим тим, ако би заиста постили 7 дана, ви бисте два прекршаја канонска направили, а добро се злим не постиже, зар не? (ап. Павле)
      Онда, не постоји униформни пост. Није за сваког исто. Никада није било, а није ни сада. Па мућните мало главом! Може ли дојиља, трудница, физички радник, службеник у банци, путник, војник, oнај који болује….  да посте исто? Да ли заиста неко од вас тако мисли? Пошто црква тако не мисли…
       
      А да, знам…. рек’о овај рек’о онај…
       
      „Са стахом Божијим, вером, надом и љубављу ПРИСТУПИТЕ!“ – рече неко…
      МИСЛИТЕ О ТОМЕ!
       
      Свештеник Угрин Поповић
       
      https://www.cudo.rs/%d1%81%d0%b2%d0%b5%d1%88%d1%82%d0%b5%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d1%83%d0%b3%d1%80%d0%b8%d0%bd-%d0%bf%d0%be%d0%bf%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%b5-%d0%bd%d0%b5%d0%ba%d0%be-%d0%be-%d1%82/?fbclid=IwAR2Qvy5ygywjL2rt0_kSMo9JCKA4d1maiRpkxIG0BdSiRFP8LuG7PZNCGPg 
×
×
  • Креирај ново...