Jump to content

Свештеник Ненад Илић: текстови и интервјуи

Оцени ову тему


Препоручена порука

Srpskom narodu menjaju lični opis

Ako pod hitno ne počnemo da obnavljamo urušeni moral, naše društvo biće suočeno sa strahovitim potresima. Posledice mogu biti nesagledive. Trenutno nam sve izgleda umrtvljeno, bezvoljno i bez ikakve šanse da će se nešto promeniti. Ali Srbima je nepravda oduvek bila jak okidač. Ako se nastavi sa bahatošću, siromašenjem i zaobilaženjem elementarne pravde, od ekonomskih i drugih reformi neće biti ništa.

 

03-NENAD-ILIC-2908-2014-25_620x0.jpg

 

Ovo za „Novosti“ tvrdi đakon Nenad Ilić, čovek u čijoj su biografiji upisana brojna zanimanja - reditelj, pisac, dramaturg, čovek koji se smatra jednim od najplodotvornijih stvaralaca u savremenoj pravoslavnoj kulturi. Kao scenarista (sa Vladimirom Petrovićem) i kreativni producent on je na čelu tima koji radi na filmu „Otac“. Reč je o ambicioznom ostvarenju koje je zamišljeno ne samo kao umetnički i produkcijski vrhunski film, već i kao novi susret srpskog naroda sa svojim duhovnim i državnim ocem - Svetim Savom.

 

Osam vekova daleko od rađanja srpske države, Ilić danas ističe da nam je preko potrebna obnova morala i duhovnosti, jer je beznađe toliko da vrlo brzo nećemo imati više šta ni da izgubimo.

 

* Film „Otac“, koji nosi pečat nacionalnog projekta, najavljujete kao filmski povratak Svetog Save u Srbiju. U kojoj je fazi rad na filmu?

 

- Scenario je završen, preveden na engleski i ruski jezik i poslat na čitanje potencijalnim saradnicima. U toku su pripreme - obilasci terena Svete Gore, izrada prvih skica scenografije, preciziranje budžeta. Sve su to nužni uslovi za ulazak u koprodukcijske razgovore, jer je reč o skupom projektu koji teško može da bude zatvoren samo u Srbiji. U rad na filmu već su uključeni ljudi poput scenografa Miljena Kreke Kljakovića i trostrukog oskarovca, direktora fotografije Vitorija Storara, koji je rado pristao da nam se pridruži.

 

03-NENAD-ILIC-2908-2014-11.jpg
 

Prvi pokretači filma su zapravo Srbi iz celog sveta, na desetine njih je preko Fondacije „Nasleđe otaca“ podržalo projekat, a poduža je i lista priložnika. Tu su i pojedinci i firme, organizacije i eparhije SPC, crkvene opštine. U toku su kontakti sa potencijalnim stranim koproducentima. Sve sada zavisi od sredstava i mogućnosti da sve postavljeno realizujemo. Ne pokreće nas finansijski motiv, već nam je cilj da projekat bude zaista nacionalni.

 

* Film „Otac“ nosi epitet „nacionalnog“. Od poslednjih projekata sa tim pečatom, filmom „Sveti Georgije ubiva aždahu“ i predstavom na temu Milanskog edikta, ostalo je sećanje na dobre ideje i olako potrošen novac. Osećate li zbog toga veću odgovornost?

 

- Čini mi se da u ovim slučajevima nije bilo dovoljno ljubavi i poštovanja prema temama koje su obrađivane. Kada se radi na velikim zajedničkim temama, neophodna je ljubav, koja jedina može da na pravi način usmeri stvaralačku energiju. „Otac“ je projekat koji ne doživljavamo kao film, ili proizvod zanata, mada je zanatski kvalitet i te kako važan. To je nacionalni spomenik Svetom Savi i organizacija emotivnog susreta sa njim. Naš cilj je povratak svetitelju, učenje od njega. To treba da bude važan događaj za naš narod.

 

* Srbija kao i u 12. veku i danas traga za svojim putem - ka Istoku ili ka Zapadu. Vidite li ikoga danas ko bi, kao što je to Sveti Sava umeo, da nas usmeri ka pravoj strani?

 

- Nažalost, ne. Te vrste pameti danas nema. Reč je o spajanju ne samo Istoka i Zapada, već i moralne i praktične komponente, povezivanja duhovnog i ovozemaljskog. Naši temelji su postavljeni na svim tim spojevima, i kada god jedna od tih dimenzija počne da hramlje izvesno je da će nam se nešto obiti o glavu. Sad skoro da se sprdamo sa Nebeskom Srbijom, pri čemu se zaboravlja da njen koren nimalo nije smešan, kao što je to ispalo u parodijskom nacionalnom povratku devedesetih godina. U upropašćavanju važnih dimenzija našeg istorijskog postojanja svi smo ovako ili onako učestvovali. To je doprinelo da činimo greške i na drugim stranama. Bez obzira na to što nikako da dobijemo pravo vođstvo, tu i tamo postoje ljudi koji bi mogli da budu od koristi. Problem je kako da se oni organizuju kao grupa, a da ne postanu stranka - interesna organizacija sektaškog tipa. To moramo da učimo od predaka, i od Crkve.

 

Sveti Sava kod nas se često pominje, ali se veoma malo poznaje i razume. Zašto je to tako?

 

- Već dugo u našem narodu postoji sentimentalizam u odnosu prema njemu. Kada bi Sveti Sava danas bio model za poređenje bilo kom čoveku na vlasti, on bi time postao veoma nezgodan. Jer ako ga realno sagledamo, videćemo gigantsku ličnost sa neverovatnom kombinacijom talenata i energijom koja prosto žari. Njega krasi i veliki samožrtveni dar. Ukoliko je on obrazac - nećemo dobro proći kad se sa njim poredimo. On obavezuje. Zato kao da želimo da ga gurnemo u bajku, ili i da ga diskvalifikujemo kao obavezujući uzor današnjoj eliti pravljenjem od njega verskog zanesenjaka, čoveka koji nije imao veze sa stvarnošću.

 

* Protivnici uključivanja Srbije u evropske društveno-političke tokove, pa i kontakte Srpske crkve sa Zapadom, redovno ističu da je to suprotno svetosavlju. Da li je to pravi argument?

 

- Sveti Sava je osnov jednog od dva korenita srpska mita, pri čemu pod mitom ne podrazumevam ništa loše, naprotiv. Drugi čini Kosovski boj, koji je devedesetih dobrim delom potrošen, iako je reč o najsnažnijem mitu našeg naroda. U njemu se naš narod vidi kao granica svetova, bedem hrišćanstva. Posle 2000. godine napravljen je zaokret i neke snage su se iz strateških razloga trudile da centralni mit postane svetosavski. Spajanje Istoka i Zapada, u kome smo mi most između svetova. Danas umesto da ih prevedemo na naše doba, pokušavamo da ih se rešimo i preuzmemo tuđe. Kroz priču o nekakvoj protestantskoj „efikasnosti“ i „praktičnosti“, na delu je pokušaj operacije naživo našeg identiteta. Gomila plastičnih hirurga amatera pokušava da menja ne samo lični opis našeg naroda nego i njegov celokupni identitet... Strašno. Svetosavlje definitivno danas više nije pogodan mit, jer očigledno se ne može zamisliti bez Hrista, koji naravno nije bespogovorno tolerantan i podložan relativizovanju.

 

03-CARIGRAD-12-VEK-2908-2014-.jpg

 

* Nemamo više nijednog nespornog nacionalnog autoriteta. Čini se da je patrijarh Pavle bio poslednji...

 

- Jedan od mitova u nastanku je da je patrijarh Pavle bio ličnost koja je uticala na kretanje i ponašanje naroda. To prosto nije tačno. On je bio primer asketizma i jedan od retkih koji je u crno vreme zaista živeo i radio kako je i govorio. Ne treba, međutim, zaboraviti da njega tih godina niko nije slušao, niti išao za njim. On za sobom nije ostavio nikakvu grupu ili zajednicu koja bi bila nosilac bilo kakve obnove ili promene. Bio je izolovan i kao takav postao dokaz da ma koliko talentovan pojedinac, ako ne deluje u okviru grupe i ne ponudi poželjni model za priključenje ostalih, ne može da postigne rezultat. Ljudi su skloni mistifikacijama zlatnih doba i zlatnih ličnosti, pa se tako postupa i sa patrijarhom Pavlom.

 

Kao nekome koji ga je poznavao, smešno mi je njegovo pretvaranje u bajku, u kojoj je on prikazan kao neka vrsta supermena - savršenog čoveka koji ne greši. A da je svet - verovatno jeste. Sve njegove želje su bile usmerene Bogu.

 

* Pominjete potrebu za promenama. Šta bi trebalo da je naš prioritet za obnovu - duhovnost, ekonomija, kultura? Gde je tu mesto Crkve?

 

- Svaka obnova podrazumeva viziju, volju i veru. Sigurno da je u našem kompletnom kvaru jeftinije i logičnije prvo krenuti u obnovu morala nego ekonomije. Učestvujemo u trideset godina dugom privrednom padu, koji očigledno ne mogu da zaustave nikavi samozvani geniji koje dovodimo sa strane. Banke su na svakom ćošku, a dopušta se otimačina i poslednjih bednih ostataka onoga što smo imali.

 

Crkva bi trebalo da ima važnu ulogu u sveukupnoj obnovi, ali je sasvim sigurno da dovoljno ne radi na tome. Vreme je da se svi mi, iz takozvanog „užeg kruga“ Crkve, uozbiljimo i počnemo aktivnije da se bavimo svojim narodom. Među političarima ne postoji iskrena želja za promenama, istinom i pravdom. Crkva tu može i mora da pomogne. Ne direktnim političkim angažmanom, nego duhovnim i moralnim oporavkom. Možda i stvaranjem modela za uzor.

 

* Suočen sa beznađem svake vrste, kako prosečan čovek može da se otrgne iz bolesti potrošačkog društva i „nove religije“ koja mu je nametnuta?

 

- Sam veoma teško. Ljudi ovde nemaju nikakav izbor. Zato je i skaredan cirkus oko demokratskih izbora. Stranačka demokratija kakva je stigla sa Zapada nije model koji može da se primeni, ne samo u Srbiji, nego u mnogim drugim zemljama. O tome, međutim, ne sme da se govori, jer se to smatra skandaloznim. A demokratija, u stvari, često izgleda kao sistem proračunate neodgovornosti.

 

03-NENAD-ILIC-2908-2014-21.jpg

Ona je smišljena da ljudi na vlasti, ali i svi ostali, ne bi bili odgovorni. Pokradoše nas i dalje nam se smeškaju. Siđu sa vlasti i nastavljaju svojim putem. Samo naivni narodi kao što su Srbi prihvataju stranačku demokratiju zapadnog tipa, ne samo kao nešto trenutno neminovno, već i bez ikakve rezerve. Imamo čak i prave vernike te demokratije.

 

NEĆEMO SVETLE PRIMERE

 

* Kako je moguće da danas ne postoji niko ko bi mogao da nam ukaže u kom pravcu da krenemo?

- Ključno je što nećemo da imamo takve ljude. Postoje sile koje sprečavaju da se oni pojave, ali sa druge strane, ni narod kao da ih ne želi. Oni obavezuju. Postoji već dugo želja političkih struktura da nestane kao uzor sve sem njih samih. One žele da sve drže pod kontrolom. Takva situacija će nam u najboljem slučaju doneti samo primere nekoga ko se odlično snalazi, ko je lukav, izdržljiv, sklon saplitanjima konkurenata...

 

CRKVA MORA DA SE RVE SA SVETOM

* Jasno progovarate i o manama Crkve, njenim greškama i lutanjima. Kakve promene su potrebne u crkvenom životu?

- Crkva mora pod hitno da se obnovi kao privlačna zajednica. Vreme je učinilo da su kvarovi sveta više prisutni u Crkvi, nego blagodati Crkve u svetu. Ona zato mora da se konsoliduje i da se ponovo rve sa svetom. Postoji niz promena koje mogu da se sprovedu da bi crkveni život ojačao. Moramo dati svoj doprinos borbi za lečenje bolesnog društva, a ne samo da se bavimo izvetrelim običajima ili duhovnom anestezijom. To sve podrazumeva i bolju komunikaciju vernika i sveštenstva.

 

http://novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:507990-Nenad-Ilic-Srpskom-narodu-menjaju-licni-opis

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 279
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Мсм, ова акција као одговор на разноразне тренинге, радионице и методе, а што је отац ђакон и поменуо у образложењу, то је негде ОК. Засигурно да је ово нешто ново, што нема утемељења у нашој правосла

Да ли је православно или није, не знам. Не мора да буде. Можда тек може да постане, ако буде плодан пројекат. Време ће показати.   Али да ћеш за пар стотина евара савладати "принципе духовне борбе"

Књигу "Тајанствено путовање" Анастасије и Ненада Илића објавио је Плато још 2001.год.То је једна од најбољих књига тог профила за дјецу,по мени парадигма за добар уџбеник из вјеронауке и за ученике ви

Постоване слике

Има Неле енергију. Има мало и  романтизма. У сваком случају треба га подржати.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Књигу "Тајанствено путовање" Анастасије и Ненада Илића објавио је Плато још 2001.год.То је једна од најбољих књига тог профила за дјецу,по мени парадигма за добар уџбеник из вјеронауке и за ученике виших разреда.Књига је интерактивна,занимљива,сваки ученик бојењем,доцртавањем,коментарисањем...учествује у креирање личног примјерка .Прича је динамична,Црква је представљена као брод који путује ка својој Луци-Царству Небеском.

Надам се да ће ускоро бити штамапана поново.Било би лијепо да је неко коначно уврсти као уџбеник или макар помоћну литературу у настави вјеронауке.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Књигу "Тајанствено путовање" Анастасије и Ненада Илића објавио је Плато још 2001.год.То је једна од најбољих књига тог профила за дјецу,по мени парадигма за добар уџбеник из вјеронауке и за ученике виших разреда.Књига је интерактивна,занимљива,сваки ученик бојењем,доцртавањем,коментарисањем...учествује у креирање личног примјерка .Прича је динамична,Црква је представљена као брод који путује ка својој Луци-Царству Небеском.

Надам се да ће ускоро бити штамапана поново.Било би лијепо да је неко коначно уврсти као уџбеник или макар помоћну литературу у настави вјеронауке.

 

Sve izvrsno receno, isto i ja pricam vec godinama unazad. Ova sjajna knjiga je trebalo da bude prvi i glavni udzbenik OS, a siguran sam da bi i knjige za ostale razrede od istih autora - koje bi logicno usledile iza ove prve - bile isto tako odlicne.

 

I dalje ostaje potpuno nejasno kako je moguce da ova knjiga nije izabrana da bude zacetnik udzbenika za pravoslavni katihizis...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

R2, одлично ти ово. Знаш ли можда гдје има да се купи?

 

Koliko znam, trenutno tesko da moze da se nadje u prodaji, jedino ako naidjes da neko ima, pa da fotokopiras.

I ja trazim odavno da nadjem `de bi je kupio...

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
pa da fotokopiras.

 

Па одштампајте одавде... Решен проблем... :))) 

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ma љепше би било имати у кућној библиотеци оригиналан примјерак, али добро, може и овако, ионако књигу не треба судити по корицама :)))

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 2 weeks later...

"Тајанстве ни брод који се зове Црква нуди најузбудљивије путовање.Оно је почело одавно,а завршиће се једном у будућности.Нико сем Бога не зна кад." (Из књиге Тајанствено путовање)

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...
  • Гости

 

(ВИДЕО) Ђакон Ненад Илић - О Србији, вери, политици, историји

 
Један од најистакнутијих стваралаца у сфери модерне српске православне културе, ђакон Ненад Илић,говори о недавном путовању на Свету Гору, о развоју филма “Отац”, али и о вери, политици, историји, о Србији...
 
„Српски народ, у убрзаном времену 21. века, као да се заплео у клупко историјских догађаја, у замршене нити самозаборава, јурећи стрмоглаво ка дну, све даље од врхова духа на којима је некада боравио. Како поново пронаћи духовни идентитет, како се одупрети сили светске гравитације, како пронаћи почетак тог ткања живота, питања су нашег поколења.
 
https://www.youtube.com/watch?v=-xnKFHEmV8Q

Ова порука се налази и на насловној страници Поука. Погледајте!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 months later...

"Алфа и Омега Клуб"

O cemu se ovde, u stvari, radi?

 

Da ne bih ja prepricavao, prenecu objasnjenje o. djakona Nenada Ilica, koji je svojim prijateljima preporucio ovaj sajt i FB. Ukratko, radi se o jednom novom i svezem pokusaju da se na jeziku savremenog sveda iskaze ono sto je hriscansko i duhovno, da se, dakle, ono sto je duhovno i najvaznije prosto prevede na jezik savremenog sveta.

 

Evo teksta kojim o. djakon objasnjava ovaj projekat:

 

...

ДА СЕ ИЗБЕГНЕ ЈЕДНА НЕПОТРЕБНА ЗАБУНА

Ових дана пријатељима са фејсбука послао сам позив на нову страницу "Алфа и Омега Клуб". С обзиром да садржај странице и начин презентације помало одударају од уобичајеног за фејсбук странице које покушавају да преносе садржаје у вези са Православљем, један број пријатеља са задовољством је поздравио почетак активности заснованих на практичном преводу православне духовности, али има их који су се забринула да се можда не ради о лажном коришћењу мог имена, а да је сама страница можда део неке прикривене "секташке активности". Такве реакције се у нашем смутном времену и могу очекивати. Зато имам обавезу да објасним о чему се ради.

Алфа Омега Клуб је први покушај да се одговори на вапећу потребу великог броја људи који се сматрају црквеним, као и оних који Цркву и Православље више гледају споља. Та потреба је превод духовног знања које се чува у православљу на језик нашег доба (не прилагођавање и промена него превод, оживљавање традиције) и његова практична примена на ситуације које доноси свакодневни живот.

Садашње стање у вези са овим питањем је отприлике овакво: великом броју црквених људи који су пронашли духовни корен у Литургији недостаје начин како да споје Литургију са Литургијом, како да активније живе хришћански у свакодневним ситуацијама. У тренутној црквеној пракси тек малом броју пружа се прилика чешћег духовног саветовања са својим свештеником или духовником. Највећи број духовних правила и савета је настао у монашким круговима, а околности нису увек биле нити су данас баш увек погодне да се то знање на одговарајући начин примењују у свакодневном градском животу. То доводи до осећања повремене млакости црквеног живота и недовољног коришћења сопствених дарова на путу ка Царству Божијем и придобијању ближњих за тај дивни пут.

С друге стране - много шири круг оних који су хришћани више номинално, па чак и оних који имају извесно интересовање и симпатије за православну духовну праксу, из разноразних разлога, да их сада поново не набрајамо, не чине напор да превазиђу предрасуде, саблазни или сопствену инертност - па да пређу границу нечега што, нажалост, погрешно, виде као повлачење из света. У жељи да свој живот воде изнад материјалистичког подразумевања, а у условима индивидуалистичке расцепканости сваког потенцијалног заједништва и прекинуте традиције, они често посежу за разним инстант-курсевима самопомоћи, заснованим на психолошким сазнањима. Обично се ту ради о курсевима који се помпезно најављују као део неке међународне "паметне" мреже. И сама та чињеница да се ради о нечему што долази са "успешног запада" многима је довољна гаранција да ће научити нешто што ће им помоћи да се мало издигну из незадовољавајуће ситуације у којој се сви заједно налазимо. Вероватно притом и науче понешто корисно за свој посао или лични живот, али већина тих курсева почива на вредностима управо супротним духовним, хришћанским вредностима. Самопомоћ која се олако нуди као да треба да послужи испуњавању диктата садашње болесне цивилизације и води некој врсти гордости - највећем духовном проблему. Као код вулканизера, нуди им се да закрпе оштећења а притом се отварају рупе много веће и опасније које је касније тешко закрпити било чиме.

Овакво стање и понуда за његово решавање никако није задовољавајућа. Ја лично се тиме већ дуго бавим, они који су пратили неке моје објаве и овде на фејсбуку то у некој мери можда и знају. У сваком случају после дуге припреме са пријатељима сам одлучио да покренемо Алфа Омега Клуб. Место окупљања на ком ће бити омогућено темељније упознавање са основним техникама духовне борбе, контроле сопственог живота не у правцу учаурења у гордост, него у правцу стицања смирености и отварања према животу, према другима, према љубави. Програми које Клуб нуди су опсежни циклуси радионица и редовни тренинзи примене стеченог знања на свакодневне ситуације, чиме се истовремено оспособљава за већу ефикасност у послу и испуњеност у личном животу.

Црквени људи не треба да се плаше да се ради о некаквој алтернативи Цркве. Насупрот. Ради се само о практичном знању како је могуће изаћи из Цркве у свет а не подлећи болестима света. Без активног покушаја ширења граница често смо осуђени на пасивно трпљење оштећења које свет наноси Цркви. Зато што смо још од Константиновог времена изабрали загрљај са светом. У жељи да свет што више дорађујемо према слици Царства Божијег, мада и знамо да цео свет до краја историје нећемо моћи превести у рајско стање. Обавезни смо да се трудимо. Они који Цркву за сада посматрају споља неће притом бити изложени "мисионарском" притиску, али веома је могуће да ће променити свој став према светој традицији вере.

Ради се о приватној иницијативи групе људи, која се води са пуном одговорношћу. Она је у садашњим околностима нужно постављена комерцијално, јер укључује много више времена, средстава и потребних услова него рецимо моја волонтерска активност овде на фејсбуку или моје волонтерско служење у мојој парохијској цркви. Зато - не замерите нам ако вам се учини да је приступ сличан приступу које имају активности којима покушавамо да парирамо. Дубински он је потпуно различит, мада се заснива на убеђењу да усвајање основних знања о духовној хигијени не мора нужно да води нашој мањој способности за "реални" живот. Традиција коју све више заборављамо говори сасвим супротно. Од Светих кападокијских отаца, преко Светог Саве па до недавно, кад смо изгубили поверење у могућност плодног споја "земаљског" и "небеског".

Све у свему - верујте ми, а наравно не морате, да није опасно "лајковати" и подржати овај сасвим нови а тако стари пројекат :) Без обзира да ли ћете у њему учествовати или не.

Алфа и омега - знате ма кога се се односи... За оне припремљене можемо и да откријемо. Урезано је у камену, за вечност. :) С Божјом помоћи трудићемо се да урадимо најбоље. Ако нешто и грешимо - исправићемо.

 

https://www.facebook.com/alfaomegaklub?fref=ts

http://www.alfaomegaklub.com/

 

11427411_10207179666758362_7570823223036

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празнични прилог посвећен празнику Сабора Светог архангела Михаила - протођакона др Дамјана Божића и катихете Бранислава Илића у "Православљу" (бр. 1288. 15. новембар 2020)

        „Јер Тебе хвале Ангели, Архангели, Престоли, Господства, Начала, Власти, Силе, и многооки Херувими. Око Тебе стоје Серафими, једни са шест крила, и други са шест крила: са два покривају лица своја, са два ноге, а са два лете, и кличу један другоме неућутним устима, непрестаним славословима…ˮ (молитва приношења на Литургији Св. Василија Великог)   Поред видљивог света Господар неба и земље саздао је и духони свет Ангела Божјих, они непрестано служе Цару Славе, али у исто време служе и нама људима водећи нас спасењу својим молитвеним посредовањем. Тежња сваке хришћанске душе јесте подражавање Ангела Божјих који без престанка узносе вечни славопој Господу налазећи се у близини Његовој. Знајући да је човечанска природа нестална и духовно слаба у четвртој светилничној молитви молимо се да нас Господ удостоји молитвене усрдности и сталности какву имају ангели јер је свака хришћанска душа жедна непрестаног величања славе Божје: „Ти кога свете силе неућутним песмама и непрестаним славословима величају, испуни уста наша хвале твоје, да бисмо величали Име Твоје, и дај нам удела са свима који те се истински боје и држе заповести Твоје…ˮ Са друге стране у једанаестој јутарњој молитви Господу упућујемо прозбу да услиши нашу молитву као да је принесена од свих небеских сила бестелесних: „Боже, Боже наш Ти си вољом својом створио умне и словесне силе, Тебе молимо и прекљињемо, прими наше свесрдно славословље са свим твојим створењима и узврати обиљем доброте Твоје, јер Теби се прекљања свако колено оних који су на небу и на земљи и под земљом и свака твар велича несхватљиву славу твоју, јер си Ти једини Бог Истинит и Многомилостив, јер Тебе славе силе небеске и Теби славу узносимо Оци и Сину и Светоме Духу сада и увек и у векове векова амин.ˮ У богослужбеном животу Цркве један од видова прослављања и величања ангела Божјих јесу празници посвећени њима: Сабор Св. Архангела Михаила (8/21. новембра), сабор Св. Архангела Гаврила (26. марта/8. априла и 13/26. јула) и чудо Св. Архангела Михаила у Хони (5/19. септембра). У седмичном богослужбеном кругу сваки понедељак посвећен је Светим небеским силама бестелесним. О ангелским чиновима   Свети Дионисије Ареопагит, знаменити ученик апостола Павла, описао је девет чинова ангелских у свом познатом делу „О небеској Јерархији“. Девет чинова ангелских су: шестокрили Серафими, многоочити Херувими и богоносни Престоли, Господства, Силе и Власти, Начала, Архангели и Ангели. Како говори Најсветији, Свети и Велики у богословљу, Дионисије Ареопагит, сво богословље, тј. божанско Писмо именује девет небеских суштина. Божанствени свештенотајник их дели на три тројствене групе: прва, како он говори, увек близу Бога и како му је предано, налазе се у најближем и непосредном јединству са Богом, то је група шестокрилих Серафима и многооких Херувима и јасветијих Престола. Друга група садржи у себи Господства, Силе и Власти, а трећа и последња. Начала, Архангеле и Анђеле. Међу ангелима влада савршено једномислије, једнодушност и љубав, а уз то још и потпуна послушност нижих чинова вишим чиновима, и свих укупно светој вољи Божјој.[2] Из Светог Писма црква православна дознала је имена седморице началника ангелских сила, и то: Михаила, Гаврила, Рафаила, Урила, Салатила, Јегудила, Варахила (уз то неки спомињу и осмог – Јеремила). Обасјани небеском заштитом и усрдим молитвеним посредовањем Ангела Божјих и свих сила бестелесних, утврђени смо у чињеници да свако наше учествовање у богослужбеном животу Цркве, а најпре, учествовање у Тајни над тајнама, јесте саображавање Ангелском служењу у непрестаном величању и прослављању Имена Божјег.     Патријарх Иринеј: Ангели су благовесници Божјег благовољења     Поред тога, на данашњи дан славимо све оне чудесне догађаје у којим су учествовали анђели Божији, још од оног догађаја на Синају, када се Господ јавио Мојсију у виду пламена који не сагорева купину и када је Мојсије чуо речи: „Мојсије, Мојсије изуј обућу своју, јер ту где стојиш света је земља“. Та многобројна друга чудеса која су се јавила у Старом и Новом завету, а у којима су учествовали и анђели Божији, сведоче нам да ми никада нисмо сами. Чешће и силније призивајмо помоћ Анђела, да би се у заједници са њима наш дух олакшао од телесних страсти, истакао је Његова светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски Иринеј, на Аранђеловдан 2019. лета Господњег.     Епископ др Јован (Пурић): Велика је радост узносити молитве Светим Ангелима     Ми се радујемо овом празнику, јер шта би ми без помоћи светих Божијих Архистратига, и свих небеских сила, Херувима, Шестокрилих, оних који лакокрило лебде у овој Светој Литургији, и помажу свештенику да подигне руке, да призове Светога Духа, да Дух Свети сиђе на нас и на предложене Дарове. Тако да је данас велика тајна са нама се збила и радујемо се. Није чудо што су наши стари управо саборне храмове посвећивали Светом Архистратигу Михаилу, речи су Његовог Преосвештенства Епископа Јована (Пурића), које је изговорио на Аранђеловдан 2015.лета Госпдоњег у храму Свете Тројице и Доњем манастиру Острогу.     Епископ Андреј: Анђели молитвено бдију над нама     Побожно поштовање и празновање светих анђела духоносни оци су установили на васељенским саборима и унели у црквени богослужбени поредак. Ми данас, кад читамо Свето Писмо и кад служимо Свету службу, ми смо носиоци тог огромног духовног наслеђа које нам је дошло на спасење душе. Ђаконска служба је анђелска служба, они служе између људи и олтара. У олтару се дешавају страшне тајне, а ђакони носе ораре, а то су крила, и они посредују између олтара и народа. А главна реч ђакона на Литургији су оне страховите речи после Символа вере: Стојмо добро, стојмо са страхом, пазимо да Свети принос у миру узнесемо. Арханђел Михаил је то открио Светим Оцима да би, кад дамо тај наш принос, то у страху и доброти учинили, истакао је Његово Преосвештенство Епископ аустријско-швајцарски Андреј, на Аранђеловдан 2014. лета Господњег у свештеној обитељи манастира Жребаоник надомак Даниловграда.     Блаженопочивши епископ Милутин: Анђели су наши наставници и заштитници     Свети архангел Михаило, као архистратиг, командује војском бестелесних сила. Водио је небеску војску против палог анђела Луцифера у борби, која се из небеских сфера пренела у земаљске. Ми је данас водимо уз помоћ светих анђела и свих светитеља Божјих. Знамо да су свети анђели бића која славослове Бога. Бића, интелигентна и слободна, која су у присној заједници са Богом и уживају Његову благодат. Ми грешни знамо колико је лепо кад благодат Божја дотакне душе наше, а колико је тужно и очајно када се благодат удаљи од нас. У свету овом пуном искушења, треба да се наоружамо молитвама и упутимо их светим анђелима и Божјим угодницима, поука је Његовог Преосвештенства блаженопочившег Епископа ваљевског Милутина на Аранђеловдан 2015. лета Господњег у Светоархангелској обитељи манастира Ћелије.     Епископ Исихије: Анђели су савршена бића која су служила и служе Богу     Имајући дар слободе, анђели су савршена бића која су служила Богу. Монаси су, на земљи, они који се највише труде да наликују анђелима и зато су манастири, монашке заједнице, имале у читавој историји посебну везу са анђелима. Много је манастира посвећено анђелима, арханђелима, и у том броју је и овај наш Светоархангелски манастир. Ми смо сви позвани да служимо Христу, да будемо анђели у својим животима, не у смислу неког – не дај Боже – презира према телесном, већ у тој ватрености служења Богу. Треба да се надахњујемо анђелским особинама и да их развијамо код себе, поручио је Његово Преосвештенство Епископ мохачки Исихије, викар Епископа новосадског и бачког др Иринеја, на Аранђеловдан 2019. лета Господњег у Светоархангелској обитељи у Ковиљу.   Ми који Херувиме тајанствено изображавамо, и Животворној Тројици Трисвету песму певамо, сваку сада животну бригу оставимо. Као они који ће примити Цара свих, Ангелским Силама невидљиво праћенога. Алилуја, Алилуја. Алилуја (Херувимска песма)   Приредили: Протођакон др Дамјан Божић и катихета Бранислав Илић     Извор: Православље
    • Од Ignjatije,
      Od autora knjige "Bog i rokenrol" jedno odlicno predavanje.
      http://www.svetigora.com/node/9726
    • Од Иван Ивковић,
      Схватам да је ово конфузно за све оне који су навикли да им је молитва, као и све у духовности, стављено на тацну и добро сажвакано, а да је њихово само да практикују то што не разумеју и да у принципу ни не треба то да разумеју.
      То је архетипска лаж која је истисла молитву из нашег живљења и Бога из нашег интересовања. Како државног тако и личног. Човек је свргнут са пиједестала боголикости на ниво потрошачког блата звероликости, што може да буде једно од легитимних објашњења броја 666.
      Но, вратимо се молитви. Молитва је средство пре свега самоспознаје јер подразумева тишину. Ми, са друге стране, живимо у ери буке, у ери мноштва мисли (по неким истраживањима 60.000 дневно), у ери разних палијатива и тренутних задовољстава. Још је Орвел предвидео да ће се цивилизацијом овладати уз помоћ јефтиног алкохола и порнографије. Орвел је то написао 1948. Ми то данас 2020. живимо, па погледајте мало боље Задругу. Зар то није управо то?
      Човек је крстолико биће. Биће хоризонтале али и вертикале. Молитва омогућава управо то. Спознају, и практиковање, вертикале. То се остварује тишином. Оним простором који постоји између две мисли или између две речи. То је једини начин на који у пракси можемо да разумемо да те наше мисли, и те наше речи, нисмо ми. Да нас оне не изражавају у целости, нити детерминишу. Тај простор јесте управо она тишина којом се Сами Бог изражава и коју ми можемо да чујемо. Дапаче, њоме растемо али њоме утичемо и на своје окружење, нудећи им ту дубину на коју су одавно заборавили, и на коју их подсећамо у свом разговору са њима.
      Не, то не мора бити разговор о молитви или о Богу. То може бити сасвим обичан „хоризонталан“ разговор али ће саговорник просто осетити да ми имамо „вертикалу“. Да смо ми остварени у знаку крста, а то значи да смо остварени као Човек! Нема ту искључивости нити једно искључује друго јер без хоризонтале опет не би били крст. Опет не би били – Човек.
      Овај текст је у ствари изазов. Покушајте да зауставите своје мисли. Изборите се за тишину. ПОМОЛИТЕ СЕ!
      Мислите о томе…
      свештеник Угрин Поповић
    • Од Milan Nikolic,
      ИСТАКНУТИ теолог, отац Дарко Р. Ђого присећа се да је цетињски владика предавао Увод у богословље и Еклисиологију на првој години студија, а Катихетику на четвртој.
      - Долазио би, понекад ноћу, касно, а ми смо га чекали да узмемо благослов и чујемо оно ђедовско "благо мени, благо мени". Понекад би тада, тек по доласку, у ма које доба дана и ноћи, држао дугу беседу. Гледајући њега видели смо аутентичног човека. Ко зна, да је срео Амфилохија, можда би Доситеј схватио да и данас има пустињских отаца у градовима? Спремали смо испит код њега дуго: тражио је на првој години да се прочита тридесетак књига за два његова предмета, књига по свему различитих. И ми смо их читали, све нисмо смели другачује да му изађемо на очи. Пленио је аутентичношћу.
      КАДА сам, као и сви студенти богословља у она времена пожелио да и сам постанем Пајсије, Порфирије или Амфилохије, смислио сам у себи план. Најпре ћу одговарати Увод у богословље. Затим ћу, када се оконча испит, сачекати Старца и рећи ћу му: "Старче, ја бих пошао са вама на Цетиње. Али имам само један услов: хоћу да будем ваш ученик. Хоћу да вам чистим ципеле и перем кошуљу, али да се никада не одвајам од свога Старца." Положио сам испит, а прозорљиви Старац ми рече: "Благо мени: никада немој да се везујеш за људе. То је данас велики проблем: људи се вежу за Амфилохија или Атанасија, а не за Христа. А моје и ваше је да људе доведемо Христу, а не да их држимо уза се. Отићи ћу и ја. Ево, сада треба да летим за Америку - Бог зна хоћу ли се вратити. Па: ко се веже за Христа, преживеће Амфилохија. Тако, благо мени."
      ОСТАО сам. И данас откривам никада откривену тајну границе где и колико се везујемо за Павла и Амфилохија као за Христа, а где за Христа. У неоткривеној тајни и ужасној празнини, осећам да ми и даље треба Ђедова рука да бих се прихватио Спасове, затиче ме зловест да је отишао Старац старцима, прича отац Дарко. И наставља:
      - Није му било лако. Нисмо га разумевали. Морао је да се носи са силама немерљивим. Да се носи са оном лудачком амбивалетношћу Црне Горе у којој се чојствује и јуначи, у збиљи и још више у причи, у историји, а још више у личним самопројекцијама. Није му било лако и многи смо се о њега огрешили, када се трудио да придобије и оне одавно својом и туђом вољом од Цркве душом удаљене. Као Морачанину, наметао му се и етос мудрости, тактичности, али био је одвећ добар да би прозрео оно најгоре у људима.
      ЗАПРАВО: Старац је увек и једино грешио из доброте, из неспособности да препозна ад у човеку јер су му очи биле на Јагњету у коме је спас. Његов богословски допринос је немерљив и на писаном плану. Уз владику Атанасија био је посљедњи богословски полимат, неко ко је заиста могао компетентно да предаје и библистику и патристику и систематику и црквену историју. Писао је релативно много и увек добро: са оном речитошћу са којом српски језик одзвања у морачким брдима. Волео је свој српски народ. Волео на понекад оштар и забринут начин, волео тако да у његовом присуству никоме није било тесно. Носио је бреме ужасне мржње: због онога што је учинио, прекрстивши уздуж и попреко Црну Гору својим поменима и литијама. Демони у камену и људима сакривени нису му никада давали мира. За сваку реч изречену да помири, био је крив и својима и бившим својима. Носио је и то бреме старачки. Како је време пролазило, у њему се све више рађао Ђед свих нас. Онај човек кога можеш само да волиш. Косовски завет је за њега био свакодневица. Косово: кости Срба чије је лобање састављао и служио помен на развалинама Светиње.
       
      https://www.novosti.rs/c/vesti/feljton/934003/adam-nulti-pacijent-policajac-koji-ispitivao-amfilohija-kraju-upitao-zezate-mnom
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Сејач сеје семе. Проповедник преноси реч. Ипак, оно што је битно, јесте плодно тле, или освешћен ум. Да, али не и за сејача и свакако не за проповедника. Јер погледајмо мало ближе ову Јеванђелску причу.
      Овде се говори о семенима која су крај пута, која су у трњу, која су птице позобале или која су једноставно увела пре времена. Али, није крив сејач за то јер није његово да брине о томе како ће семе клијати, већ је његово да брине хоће ли он ревносно сејати!
      Још је владика Николај Велимировић говорио о потреби проповеди, па макар у цркви биле присутне само две или три бакице јер „ангели слушају“ што би рекао он, или, у преводу – није ни битно каква је њива већ је битно да се по њој сеје.
        Сејач не размишља о процесу клијања или о претпоставкама успешности посејаног. Он једноставно сеје, проповедник једноставно проповеда. Две бакице – две бакице! Семе је посејано, реч је бачена!
      Ово пишем управо као подршку свим проповедницима потребе за честим причешћивањем. Да, реч ће пасти у трње или крај пута. Чешће пута људи ће једноставно бити револтирани њоме. Мобилисани да „бране“ Бога од вас јер ви својом проповеди можете да се огрешите о тако крхко и нежно биће какав је наш Бог!?!?
      О крхком и нежном бићу које треба заштитити препоручио бих Стари завет не би ли се у целости разумело са каквим то потенцијалом имамо посла. Сетите се Јерихона или било ког незнабожачког града у Обећаној земљи. Видите како је то „крхко и немоћно биће“ поступило са њима. Али, што да идете чак до тамо па погледајте само „дуел“ са фараоном!
      Многе птичурине су се надвиле над нашом њивом и гледају да уграбе које год семе. То су сви они који нису сејачи али који желе да имају монопол над семеном и, како нису сејачи, воле да уграбе семе за себе. Воле да узнесу то семе својим крилима промашаја која се базирају на световној логици и реалности „немоћног бога“.
      Да, те птичурине само гледају како да уграбе семе или, на нашем језику речено – само гледају како да вас одаље од причешћа!
      Узнеће вас у висине прелести да ви треба достојни да будете са вечитим хипотетичким примерима неког ко пијан или дрогиран долази да узме причешће. И то у моменту буди ваш јуридички мозак и ви у глави већ стварате осуду – не сме такав човек да приђе!!!
      У том моменту бивате узнесени на тим крилима набеђене праведности у облаке невидљиве доследности.
      То је моменат који вас својом хипотетичном ситуацијом одвраћа од стварног одговора и стварног догађаја јер, ако погледамо мало боље, зашто је проблем да неко ко је Бога тражио на њивама глади, као разбојник са крста рецимо (Лк 23:41-43), приђе, па у ма каквом стању, Христу Спасу који је рекао:„Ходите к мени натоварени“ (Мт 11:28) и зар та страст, алкохолизма или наркоманије, није товар који тог човека повија и унижава? Зар онда тај човек и не треба да буде први у реду за причешће ако ће га Христос растеретити, као што је обећао? (Мт 11:28)
      И зар се онда Небеса неће радовати због те једне изгубљене овце која је нађена (Лк 15:7),  и зашто би ви, онда, требало да будете у другачијем расположењу, него у радости!?
      Радости за братом, надом за сина, поверењем за Христа?
       
      МИСЛИТЕ О ТОМЕ…
       
      Свештеник Угрин Поповић

      View full Странице

×
×
  • Креирај ново...