Jump to content
Јаков.

Како зауставити дебилизирајуће и тровачке ријалити програме? (Борба против кича и шунда)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Овакве садржаје треба само категорисати као порнографију и у складу са тиме дозволити каблобским оператерима да такав садржај наплаћују у посебним пакетима. Није много да то тражимо? 
Јесте да оно што пише на пакли цигарета вероватно никог није одвратило од пушења али можда можда неког неће привући томе... на овим тв представама неки одрастају јер друштво, родитељи, уопште старији гласно не обележабају ово. Хришћани наспрам других свесни су своје грешности и опет, можда, можда је могуће ту свесност и код других побудити...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Треба их забранити, не дати им националну фреквенцију, не треба их гледати. Не треба их гледати јер, оно за шта се интересује маса (људи) сигурно није никакве пажње вредно, када су у питању ријалити програми. Оно што је жалосно у свему томе јесте то да та маса људи која се интересује за такве садржаје, својим мноштвом дефинише оно што постаје, нажалост нормално у друштву. Против те "нормалности ријалитија и порнографије" треба се борити. Зашто се интернет на пример, не би поделио на онај део који би у себи, са једне стране садржавао ријалити програме и порнографију, а са друге стране садржавао све остало ???? То на пример замишљам овако: Кликнем на интернет прегледач и он понуди две опције, једну која улази у свет порнографије,-прљави интернет, а другу која улази у остали-чисти интернет... Техничка реализација овога би захтевала да се људи организују тако да прљавографски - порнографски интернет буде доступан само уз ЈМБГ личне карте онога који има 18 година или више. Тај ЈМБГ био би шифра за приступ порнографичарским садржајима.То опет захтева да компјутерска контрола ка порнографским серверима буде у полицијским станицама које се налазе у области у којој људи живе. Чистом интернету сви би имали приступ. Да ли је то могуће направити, у техничком смислу ????

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 минута, Гагић рече

Треба их забранити, не дати им националну фреквенцију, не треба их гледати. Не треба их гледати јер, оно за шта се интересује маса (људи) сигурно није никакве пажње вредно, када су у питању ријалити програми. Оно што је жалосно у свему томе јесте то да та маса људи која се интересује за такве садржаје, својим мноштвом дефинише оно што постаје, нажалост нормално у друштву. Против те "нормалности ријалитија и порнографије" треба се борити. Зашто се интернет на пример, не би поделио на онај део који би у себи, са једне стране садржавао ријалити програме и порнографију, а са друге стране садржавао све остало ???? То на пример замишљам овако: Кликнем на интернет прегледач и он понуди две опције, једну која улази у свет порнографије,-прљави интернет, а другу која улази у остали-чисти интернет... Техничка реализација овога би захтевала да се људи организују тако да прљавографски - порнографски интернет буде доступан само уз ЈМБГ личне карте онога који има 18 година или више. Тај ЈМБГ био би шифра за приступ порнографичарским садржајима.То опет захтева да компјутерска контрола ка порнографским серверима буде у полицијским станицама које се налазе у области у којој људи живе. Чистом интернету сви би имали приступ. Да ли је то могуће направити, у техничком смислу ????

И како сад ако би ми забранијо ја да гледам фарму и паровие

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

пре 10 минута, Милан Ракић рече

И како сад ако би ми забранијо ја да гледам фарму и паровие

Не треба их гледати, јер ко се "навуче" на те садржаје спаса му нема... Забрана има смисла како се будуће генерације не би "навукле" на те садржаје... Забрана- не дати им уопште фреквенцију за емитовање, или барем не за емитовање у току обданице, већ ноћу после поноћи омогућити емитовање, па ко хоће нека се "части"... Ето.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li bi i na koji način poslanici zabranili rijaliti programe?

Većina narodnih poslanika tvrdi da ne gleda rijalitije. Za rubriku „Šta kažu o?“ ipak su naveli da nisu za zabranu takvih TV sadržaja.

Poslanik Socijalističke partije Srbije Neđo Jovanović izjavio je za Danas.rs da rijaliti programi ne mogu biti predmet njegove pažnje zbog previše „lascivnih scena, skarednog ponašanja i primitivizma“.

– To je samo moja ocena i lični doživljaj. Programske šeme su produkt uređivačke politike i pravo urednika svih medija, a mediji su slobodni i nezavisni. Apelujem da se u programima što više afirmišu obrazovno-edukativni sadržaji, kultura i umetnost, dodao je on.

Da rijalitiji ne promovišu „neke naročite vrednosti“ smatra i njegov koalicioni kolega i poslanik Srpske napredne stranke Zoran Dragišić.

–Ljudi imaju mogućnost ili da ih gledaju ili da ih ne gledaju. Ja lično sam protiv zabrane rijalitija. Svako ima daljinski upravljač i može da promeni kanal ako mu se to ne gleda, ali vidim da oni koji najviše kritikuje te programe, sve znaju o rijalitijima znači da ih i gledaju, kazao je Dragišić.

Poslanik Demokratske stranke Goran Ješić smatra da nije problem taj žanr već nepoštovanje zakonskih okvira.

– Ta oblast jeste zakonski uređena, propisano je vreme i dužina emitovanja, problem je u tome što državne institucije ne rade svoj posao, rekao je Ješić nedavno za našu rubriku „Šta kažu o?“.

Za njihovu delimičnu zabranu u određenim terminima je i poslanik SNS-a Ljubiša Stojmirović jer „šire nevaspitanje“.

– Iako bih to lično potpuno zabranio, to, naravno, nije moguće. Međutim, postoje mogućnosti da se njihovo emitovanje zabrani u određenim terminima i na svim frekvencijama, da se emituju samo na posebnim kanalima i da se za to debelo plaća, pa ko hoće neka gleda, naglasio je Stojmirović za Danas.rs.

Prema rečima Miroslava Aleksića, potpredsednika Narodne stranke, te programe treba oporezivati, a novac preusmeravati u kulturu.

– Neophodno je urediti sistem jasnog označavanja tog programa i termina kada oni mogu biti emitovani, kao i izdvajanje kanala sa takvim programima. Rijaliti format sam po sebi ne mora biti loš. Međutim, čelnici produkcionih i televizijskih kuća su, uz saglasnost države, doneli odluku da promovišu blud, razvrat i nemoral. Zbog te saglasnosti je moguće da se taj program nađe na televizijama sa nacionalnim frekvencijama. Nemamo tu problema sa žanrom, već sa ljudima koji koriste taj žanr da bi uništavali društvo ili ga prilagođavali svojoj meri i potrebama kršeći pritom i postojeće zakonodavne okvire, kaže Aleksić.

Poslanica Srpske radikalne stranke Vjerica Radeta nije za sankciju emitera u čijoj programskoj šemi ima rijaliti programa.

Učešće u rijaliti programima i njihovo praćenje je stvar izbora i ne treba da se na bilo koji način sankcioniše. Učesnici u tim programima su deo našeg naroda i nema potrebe da se na bilo koji način diskriminišu, obrazložila je ona.

Mnogi poslanici u rijalitijima uglavnom ne vide ništa pozitivno.

Rijaliti programi zaglupljuju one koji ih gledaju, a ja sam za to da mi budemo zdrava i pametna nacija. Ko gleda rijalitije, ne vidi realnost, Aleksandar Čotrić.

Za njihovu potpunu zabranu je Sanda Rašković Ivić, Ana Stevanović i Marija Janjušević. Protiv takvih emisija je i Muamer Zukorlić.

Zakon o elektronskim medijima je jasan i predviđa emitovanje programa koji služe informisanju, obrazovanju građana i delovanje u skladu sa javnim interesom. Kako rijaliti emisije to nisu, ne postoji baš nijedan razlog zbog kojeg bi trebalo da se emituju. Jasan mi je ekonomski interes onih medija koji ih proizvode i emituju, ali profit ne sme i ne treba da bude jedina vrednost kada govorimo o medijskim sadržajima, istakla je za Danas.rs Stevanović.

Kako je istakla poslanica Dveri Marija Janjušević, rijaliti nije TV žanr.

– Rijaliti ne može biti po mom mišljenju nikakav TV žanr. To je slika i prilika vladavine SNS-a, dakle prolazno. Program namenjen njihovim glasačima. To je lice SNS funkcionera, oni zloupotrebljavaju i gledaoce i učesnike. Ne bi me čudilo da Vučić lično piše scenario učesnicima rijalitija, naglasila je ona.

I dok ih je poslanik LDP-a Žarko Korać ocenio kao „ciničnu zloupotrebu potrebe ljudi da vire kroz ključaonicu u tuđu spavaću sobu“, predsednik Nove stranke Zoran Živković je naveo da je to „ekstremno, odvratno, primitivno i bolesno i ne zaslužuje da se o njemu prozbori nijedna reč“.

Dragan Marković Palma jedini je narodni poslanik koji je na pitanje „Šta mislite o rijaliti programima?“ rekao da ih gleda „povremeno“.

– Ja to povremeno gledam, da bih bio informisan, jer ja sam političar. Nemam ništa protiv rijaliti programa jer postoji 300 kanala i svako može da gleda ono što hoće, a izbegne ono što neće. Privatne televizije plaćaju porez i nisam protiv zatvaranja nijedne televizije, zaključio je Palma.

Izvor

Share this post


Link to post
Share on other sites

Сматрам да ријалити програме треба забранити јер негативно утичу на здрав разум пре свега. Они људи, поред моралног и духовног посрнућа су јако болесни и изопачени. :skidamkapu:

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 5.12.2018. at 21:26, Гагић рече

Зашто се интернет на пример, не би поделио на онај део који би у себи, са једне стране садржавао ријалити програме и порнографију, а са друге стране садржавао све остало ????

Hoces da mi ogadis pornografiju ili sta? Kao, moram prvo da odgledam dva sata rijalitija da bih dobio pass za pristup slikama omiljene web-drugarice? Ili test od 20 pitanja da se vidi da li sam sa razumevanjem procitao jucerasnji Alo, Informer, Kurir... ispod 55% tacnih odgovora blokada na 7dana? Pa, kakav si ti to covek?

Share this post


Link to post
Share on other sites

@Drvce Пријатељу, неће нико ништа да ти огади. Горе сам записао како замишљам интернет у коме би порнографски садржаји били доступни људима старим 18 година и више, само не знам да ли то може технички да се оствари. На пример, отвориш свој интернет прегледач и имаш само две опције: 1. интернет са порнографијом (и ријалитима) и 2. интернет без порнографије и ријалитија (практично све остало). Опцији 1. имао би приступ само ако си пунолетан, преко идентификационих података из личне карте. При томе приступ порнографским серверима (ваљда се тако зову ти велики рачунари, откуд знам) одређује "дигитални контролни пункт"- рачунари у полицијској станици места пребивалишта особе која жели да приступи порнографском серверу. Наравно, претпоставка је да полиција има твоје податке (из личне карте) који ти омогућују дигитални приступ жељеном серверу, па тако представљају извесну врсту шифре за приступ порнографији. Опцији 2. свако би имао приступ. На том делу би био садржај који није порнографског карактера, нити је ријалити програм у питању.  Оваква концепција интернета не постоји, али ми делује прилично разумно (не знам да ли је изводљивa) јер одређује ко има приступ каквим садржајима. Уосталом, пре неких 30-ак година порнографски садржаји су били доступни у биоскопима само онима старијим од 18 година (а то је добра ствар из прошлости). Ваљда је сада јасно на шта сам мислио...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 14 часа, Гагић рече

@Drvce Пријатељу, неће нико ништа да ти огади. Горе сам записао како замишљам интернет у коме би порнографски садржаји били доступни људима старим 18 година и више, само не знам да ли то може технички да се оствари. На пример, отвориш свој интернет прегледач и имаш само две опције: 1. интернет са порнографијом (и ријалитима) и 2. интернет без порнографије и ријалитија (практично све остало). Опцији 1. имао би приступ само ако си пунолетан, преко идентификационих података из личне карте. При томе приступ порнографским серверима (ваљда се тако зову ти велики рачунари, откуд знам) одређује "дигитални контролни пункт"- рачунари у полицијској станици места пребивалишта особе која жели да приступи порнографском серверу. Наравно, претпоставка је да полиција има твоје податке (из личне карте) који ти омогућују дигитални приступ жељеном серверу, па тако представљају извесну врсту шифре за приступ порнографији. Опцији 2. свако би имао приступ. На том делу би био садржај који није порнографског карактера, нити је ријалити програм у питању.  Оваква концепција интернета не постоји, али ми делује прилично разумно (не знам да ли је изводљивa) јер одређује ко има приступ каквим садржајима. Уосталом, пре неких 30-ак година порнографски садржаји су били доступни у биоскопима само онима старијим од 18 година (а то је добра ствар из прошлости). Ваљда је сада јасно на шта сам мислио...

Na evroatlanstkom Zapadu (Evropa, USA, Kanada, Srednja i Južna Amerika, Australija i Novi Zeland) svuda vlada demokratija a što se tiče porna i rijatili show ista situacija je i u Rusiji i Kini, tamo danas nije problem snimati i učestvovati ni u kakvom pornu ili rijalitiju. I u savremenoj današnjoj Kini i u Rusiji se veselo snimaju i porno i rijaliti, s tim nije problem ni tamo, problem su samo ljudska i politička prava, politički disidenti i opozicija. U Njemačkoj danas svi automati za cigarete imaju čitač ličnih karti i automat vam izda cigarete samo kad pročita u onom dijelu matičnog broja u kojem je sadržana godina i datum rodjenja da vam je više od 18 godina. Ali to je samo alibistička formalnost kako bi se zadovoljilo slovo zakona i nemoglo se reći da tabako-industrijalci diluju na javnosti cigarete maloljetnicima. Maloljetnik se posluži tudjom kartom  na kraju krajeva, zamoli nekog da mu kupi i sl., maloljetnom 17 godišnjem srednjoškolcu pomogne punoljetni 18 godišnji student, stariji brat, sestra kupi mladjem itd. Čak i kad bi se ta identifikacija provodila čipom implantovanim pod kožu, kod kuće uvijek stariji brat, sestra ili prijatelj, prijateljica može "pomoći" mladjem, istina, u mnogo manjoj mjeri nego kad bi se to radilo samo ličnim kartama ili bilo kakvim iskaznicama izdanim na osnovu ličnih karti. Zato ako ta kontrola ili "cenzura" nije centralno organizovana zakonski kao kontrola servera i sadržaja na njima a ne samo  "usera", mnogo smisla nema i uvijek se može nekako obići. ali ipak bi se nešto moglo uraditi. Pošto su   na serverima svi ti medijalni sadržaju u digitalnom formatu, moguće bi bilo na pornografiju dodati vremenski kod koji bi ih nakon odredjenog vremena, godinu, dvije, pet ili deset automatski deletovao, brisao. Ja sam već jednom pisao o tome, danas je previše tih izazova za mlade ljude kojima perspektiva lako i brzo zaradjenih novaca zamagli sasvim moć rasudjivanja, naruši prirodne barijere stida i oni se odluče snimati porno kao vrlo mladi, nezreli i neiskusni pa se u srednjim, zrelijim godinama (30+) opamete i distanciraju od toga i željeli bi zatvoriti to svoje neslavno poglavlje života i početi sve ponovo, ispočetka ali to više nejde jer se ta njihova videa vrte godiinama i šire po svim porno serverima. Ako je Bog, Gospod Hristos obećao da će svakom takvom kad se pokaje dati novu šansu, ko smo mi ljudi i naše demokratske države i uredjenja koja se često hvale kako su na hrišćanskim temeljima zasnovana, ko smo mi onda da stojimo izmedju Boga i takvog raskajanog grješnika/grješnice. Svuda po Evropi se množe takvi slučajevi danas uspješnih ljudi oba pola, glumice i glumci, pjevačice i pjevači itd. koji su u trenutku slabosti u svojoj ranoj mladosti podlegli mamonu i snimili tako nešto a sad se vrlo kaju za to. U svakoj od država je bilo afera sa takvim celebritama o kojima se provalilo da su na početku karijere snimali porno, kalendare i gole fotke po časopisima. Stvarno to ne daje mnogo smisla, glavno tim vrlo mladim curama i momcima koji se vrlo brzo pokaju za to što su uradili se otežava taj novi početak i stupanje u ozbiljnu bračnu vezu. Bilo bi najbolje kad ničeg takvog (porno, rijaliti, satanizam i sl.) što truje duh i psihu ne bi ni bilo nigdje ni na internetu ni u realnom životu ali ako već nismo to zlo u stanju iskorijeniti potpuno (to se može samo u teokratskim sistemima talibanskog tipa, islamskim ili hrišćanskim gdje će sve to biti potpuno zabranjeno centralno i odozgor), ako već kažemo da nismo društvo takvog tipa već demokratsko a na humanističkim judeohrišćanskim, antičkim i predhrišćanskim pozitivnim slovenskim tradicijama zasnovano, zašto onda nije moguće uraditi tako nešto i svu tu pornografiju opremiti s tim auto-delete kodom? Svako ko se odluči snimiti nekakav porno, trebao bi potpisati ugovor koji bi važio odredjeni broj godina, maksimalno 10 a poslije isteka tog ugovora, ako ugovor (a s njim i taj vremenski kod) ne bi bio obnovljen i produžen na daljih 10 godina, bi se sva videa snimljena na osnovu njih automatski "vaporizovala", nestala, isparila sa interneta. Tako bi na internetu ostala videa samo takvih profesionalaca kojim je to svejedno a ona videa mladih djevojaka i mladića, amatera koji bi snimali porno samo kratki period života ili samo jedanput ili nekoliko puta bi bila izbrisana. Ti koji bi potpisali ugovor na recimo tri ili pet godina, dobili bi srazmjerno manje novca od tih koji bi ga potpisali na sedam ili deset godina. A po isteku tih rokova na osnovu potpisanih ugovora bi sva ta videa išla automatski u koš i bila izbrisana. Neko bi mogao prigovoriti da bi se s tim samo povećala potražnja za takvom "robom". Ja mislim da to tako ne funkcioniše, videa bi nastavili snimati samo ti koji su od toga napravili profesiju a njih je procentualno najmanje, najveća većina sigurno više od 80-90% takvih su slučajevi gdje neka takva mlada osoba, djevojka ili momak iz nerazboritsti snime tako nešto, u najvećem broju slučaja samo par puta ili dokonce jedan jedini put u životu a potom kad im se otvore oči i prozru, uvide šta su napravili i pokaju se, za njih nema izlaza iz tog jer će im se to jedno jedino video prema sadašnjem pravnom stanju u toj oblasti medijalnih i internetskih autorskih prava vrtjet po serverima cijeli život i to istovremeno na nekoliko njih. Zaista mi je žao takvih osoba a mislim da je nivo ljudskih prava tamo gdje nerazboriti mladi čovjek ima pravo na grešku ali potom nikakvo na popravku te greške i osudjen je da joj se/da mu se pripominja cijeli život vrlo nizak. A to si mi još kažemo i tvrdimo da smo zemlje (Srbija i Hrvatska i ostale na Balkanu) sa više od 80-90% katolika i/ili pravoslavaca i na hrišćanskim temeljima zasnovane i hvalimo i ponosimo se time? Ovdje dam analogni primjer, na koji sve način se može naći neko na životnoj stranputici. Ako Bog i ovakvim osobama daje šansu da se pokaju i distanciraju od ovakvog dijela ili perioda svog života - zašto onda umjesto da bismo sve takve potencionalne pokajnike potporovali, činimo im to teže i nemoguće, neostvarljivim i nedosažiteljnim? Ja sam već o tome jednom pisao na nekoj od tema, sad to isto pišem ponovo jer zaista smo tu kao društvo i države pune hrišćana (ako već formalno-pravno nismo "hrišćanske države" nego sekularne) vrlo promašili. A svaka od tih tako zabludjelih mladih osoba nam može biti sestra, brat, kćerka, sin, unuka ili unuk, može se to desiti svakom od nas da nam neko blizak iz porodice na ovakav način "zaglavi" tamo gdje ne treba. Tiče se to nas svih, to bi bila onda prava demokratija kad bismo takve stvari rješavali u našim parlamentima i vladama. Ako tvrdimo da je demokratija super i naš jedini mogući put u budućnost, zašto ju onda ne primjenjujemo i u ovakvim slučajevima? Zašto ne donosimo hrišćanske demokratske odluke i ne upravljamo našim državama hrišćanski a hvalimo se svuda kako nas je tu mnogo (najmanje 80% i više)? Svako danas ima pravo da radi sa sobom i sa svojim tijelom šta hoće i naloži sa svojim životom kako hoće ali ako već  ima pravo na grešku trebao bi imati i pravo na obraćenje, pokajanje i ispravku tih svojih grešaka. U mladosti se svakom može desiti da pogriješi i zastrani, niko nije vakcinisan protiv grijeha. A na pokajanje treba motivisati i potporovati.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Zayron рече

Pošto su   na serverima svi ti medijalni sadržaju u digitalnom formatu, moguće bi bilo na pornografiju dodati vremenski kod koji bi ih nakon odredjenog vremena, godinu, dvije, pet ili deset automatski deletovao, brisao.

Било би добро да је тако, али нажалост није... Слажем се да свако заслужује другу шансу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

 

Treća sezona "Zadruge" počinje u petak, 6. septembra, na ružičastoj televiziji, a pomama za novim učesnicima ne jenjava. Za takmičare treće sezone kesa je fino odrešena, a kako se spekuliše, najplaćeniji rijaliti takmičar ove sezone biće upravo Gagi Đogani, otac pobednice druge sezone, Lune Đogani.

On će, navodno, na nedeljnom nivou zarađivati dve hiljade evra što je, ako ostane do kraja, oko 80.000 evra za deset meseci. Podsetimo, Gagi Đogani je nedavno rekao da zaradi oko 500 evra mesečno što mu nije dovoljno za sve prohteve, a više o tome pročitajte 

Po 1.500 evra dobile su Saška Karan, kao i Marija Kulić i Miljana Kulić koje će za malog Željka mesečno dobijati i dodatak od 500 evra. Kulićeve će imati i sve privilegije kada je u pitanju nega deteta, baš kao i u prethodnoj sezoni.

Stefan Karić se dogovorio za cifru od 1.000 evra, a istu cifru inkasiraće i Dalila i Dejan Dragojević.

S obzirom na to da bi takmičari Zadruge u kući trebalo da budu 40 nedelja, zaradiće pozamašne svote.

Gagi Đogani biće bogatiji za 80.000 evra, Kulićke za 65.000, Saška za 60.000, Dalila, Dejan i Stefan za po 40.000 evra, Đukić i Mijatov za 32.000, Čolak 28.000, a Lepi Mića za 12.000 evra.

Ono što je interesantno je i da su mnogi Zadrugari u ugovorima sklopljenim sa produkcijom posebnom klauzulom tražili da ne mogu da budu finansijski kažnjavani. Dalila, Dejan, Marija i Miljana Kulić biće pošteđeni oduzimanja honorara ma šta god budu zgrešili. Ali i dalje postoji mogućnost da budu diskvalifikovani ukoliko prekrše pravila "Zadruge".

https://www.blic.rs/zabava/zadruga-honorari-gagi-djogani-stefan-karic-miljana-kulic/j3k4yew

Значи толика је плата коју безначајни и заблудели људи добијају да би за рачун манипулатора и "мењача свести" овог народа научили гледалаце да све оно што је ниско, тривијално, агресивно, подло, насилно...јесте у ствари прихватљиво и нормално, да се не треба ничега од тога стидети нити покушавати да постанеш племенитији, образованији, бољи.  

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Две ознаке обележиле су двадесети век српске историје, у њима као да се скупило све што смо проживели: вољно и невољно. Те две ознаке су шапка српског официра из Првог светског рата са ћирличним "П" у кокарди и капа титовка са пролетерском звездом са српом и чекићем.

      Да ли ово данас још неком смета? Време које је прошло неумитно је учинило своје. Не само да су данас умрли дословно сви учесници Првог светског рата, не само да је у дубокој старости мањи број учесника Другог светског рата, него је опаки двадесети век – тај век идеологија – изгледа заувек завршен и више се неће вратити у свом пламтећем и непопустљивом виду. 
      Кокарда краља Петра која је стајала на шајкачама српских официра који су ослободили Београд 1. новембра 1918. године и пролетерска звезда са српом и чекићем која се налазила на титовкама партизана који су ослободили Београд по други пут 20. октобра 1944. године, данас – ето, чуда – више нису супротстављени иделошки војнички знаци. 
      Сведени су на музејски експонат, на дах и дух једног времена, па из тога произилази ново чудо: и кокарда и црвена звезда постали су графички и индустријски симболи. И то какви! Не зна се да ли је атрактивнија кокарда или звезда.
      Погледајте само тај елегантни овал кокарде, то извијено ћирилично слово П са преплетима који тек на други поглед отварају простор за примећивање слова П које носи официр краља Петра. Осмотрите потом црвену звезду: пламтеће црвена као основица; краци звезде нису равнострани, већ благо задебљање кракова звезде чини да углови између крака буду већи, те се она стога чини масивнија; на крају ту је више него атрактивни знак српа и чекића.
      Слово "П", знак краљевих официра, и срп и чекић знак пролетера партизана, дакле, изузетни су графички знаци који нас подсећају на прошлост, али пре свега, и то је парадокс, на основни историјски валер које је остао до данас заједнички обема војскама, и један и други знак у својој основи имају слободу.
      Зато су ови знаци данас амблеми културних догађаја који ће се одвијати на улицама и трговима Београда од 18. октобара до 1. новембра 2019.
      Идеологије пролазе, показаће концерти, изложбе и позоришне представе, а жеља за слободом је вечна.

    • Од Логос,
      „Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви, нити је мени, или било ком свештенику СПЦ, циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији“, казао је протојереј-ставрофор Гојко Перовић, ректор Цетињске богословије. За ИН4С отац Гојко је говорио о прослави 800 година аутокефалности СПЦ, Цариградској патријаршији, црквеној историји, о ”томосу” из Никеје, о Цркви у Краљевини Црној Гори….     Анти-црквени медији у Црној Гори не заустављају своји кампању. У посљедње вријеме потенцирају улогу Цариградске (Васељенске) патријаршије као неког фактора који би у будућности могао самовољно, једним указом, да поремети и промијени црквено-канонско устројство православне Цркве на Балкану, а самим тим и јединство СПЦ. Како то коментаришете?   Прво и основно: Најсветији патријарх Цариграда је сам рекао шта о томе мисли. На ту тему, ове године, послао је писмо предсједнику Црне Горе, и дао неколико интервјуа медијима, у којима, не може бити јаснији – да нема никаквих намјера да се мијеша у унутрашња питања СПЦ, па је свако упоређивање црквених прилика у Украјини и на Балкану, силовање и малтретирање истине.   Друго, мислим да ти људи, који упркос здравом разуму, инсистирају на таквим темама, морају да се договоре сами са собом. Да ли осим мржње према СПЦ има икаквог другог принципа у њиховом размишљању?   Наиме, они данас приказују патријарха у Цариграду врховним (јединим) и изгледа непогрешивим ауторитетом на васељенском нивоу и у спољашњим међуцрквеним (међупомјесним) питањима. А такав став нити је црквен нити је православан. Православна црква није тако устројена. И нико од нас вјерујућих не гледа тако ни на цариградског нити на било код другог црквеног поглавара. Нема, међу људима, јединог и непогрешивог судије. То може бити само Господ. Али што се тиче наших ”аналитичара”, они не разумију ни природу ни историју Цркве па сами себи упадају у уста. А та тематика није ни електро-техника ни атомска физика да би се тешко могла разумјети, али кад нијеси вјерник, кад не живиш црквено, све добија неку другу боју и другачији укус од оног правог.   Јер, када тај исти патријарх, у 13. вијеку полемише са охридским архиепископом Хоматијаном, стајући, заједно са осталим источним патријарсима, на страну Светог Саве Немањића, – тада су господа ”аналитичари” на страни Хоматијана! Када је патријарх из Цариграда љут на цара Душана због проглашења патријаршије 1346. г. (а самим тим и уздизања епархије у Зети на ниво митрополије), – онда су сагласни са њим. Када се укида рад Пећке патријаршије 1766.г., онда је то ”добро”, а када се СПЦ даје аутокефалност – онда је то ”неканонски”! Када овај садашњи цариградски патријарх Вартоломеј анатемише г. Мираша Дедејића (кога је цариградски архијереј претходно и запопио), и када пише, да не може бити јасније, писмо црногорском предсједнику у вези свог виђења Цркве у ЦГ, – онда, по њима, он ”тактизира” и ”није отворен до краја”, а кад у прослави 800. г. самосталности Српске цркве не користи ријеч ”аутокефалност” – е тада је, гле чуда, свака ријеч тог човјека – непогрешиво мјерило истине! По њима, испада, да ”непогрешивост” васељенског патријарха има чисто анти-српски карактер.   На другој страни, прави хришћани неће никада апсолутизовати одлуке ни једне црквене институције, па ни патријаршије у Цариграду, знајући да сви могу да погријеше по људским слабостима. Ето рецимо, једну од најпознатијих критика Цариградске патријаршије у нашој историји, изнио је митрополит цетињски Сава Петровић, протествујући код руског двора због укидања Пећке патријаршије 1766. г. од стране Цариграда. Владика Сава тада брани Пећки трон . Онај трон који је завладичио и њега и његове претходнике, све цетињске митрополите прије њега. И погледајете сад какав је то парадокс! Цетињски митрополити, као вјерујући људи, стају на страну Пећи, до те мјере да критикују одлуке из Цариграда, – а данашњи декларисани атеисти, говоре ружно о Пећкој патријаршији, бранећи тиме, наводно, државу Црну Гору, измишљају неке непостојеће намјере цариградског патријарха и придајући му својства која он нема, уздижући га у ранг римског папе, а против православног учења. Све раде – наопако!   Из ових медија се доводи у питање и сам чин додјеле аутокефалности Српској цркви 1219. г, потенцирањем једне историографске теме, по којој, немамо сачуван ”томос” о аутокефалности који је тадашњи васељенски патријарх дао Светом Сави. Шта кажете на то?   Наш чувени правник Валтазар Богишић је инсистирао на томе да се правна питања једног периода не могу изучавати издвојено из свог историјског контекста, и да није ни досљедно ни научно, мјерити их искључиво правним критеријумима неког каснијег времена. Управо се прича о ”никејском томосу” Светосавске цркве, коси са овим Богишићевим истраживачким и правничким начелом. Зашто то кажем?   Прво, зато што поступак давања аутокефалности помјесним црквама у 19. и 20. вијеку, по много чему није упоредив са настанком аутокефалних цркава у средњем вијеку (који је и сам периодичан, слојевит и препун недоречености). Нпр – неке данашње помјесне цркве (Кипарска, Антиохијска) своју аутокефалност препознају још из периода васељенских сабора (од 4. до 8. вијека) и то управо одлуком тих сабора. Друге имају, или су имале, непобитну самосталност (Пећка, Грузијска, Бугарска) стотинама година, – а да у вези са њиховим формирањем данас не посједујемо потпуну документацију, нити изворе првог реда.   Друго, – какав год да је био административни пут стицања аутокефалности у 13.вијеку, он се, у случају Жичке архиепископије, одвијао у непоновљивим, нарочитим околностима, када је цариградски патријарх био изгнан од крсташа са своје катедре, и када је, силом прилика, деценијама пребивао у Никеји. (Ко боље познаје историју знаће да се нешто слично десило римским папама приликом њихове сеобе из Рима у Авињон неких сто година касније.) А те ванредне околности ни по чему не умањују легитимност и легалност самог поступка о коме је ријеч. Примјера ради, наши црногорски митрополити су често, што милом што (турском) силом, били принуђени да напуштају Цетиње, и да столују на другим мјестима. Ником разумном неће пасти на памет да им, у току тих и таквих изгнанаства, одузимају владичанска својства, нити ће – само због тога – доводити у питање валидност њихових благослова, датих у тим околностима.   Већ сам о томе једном говорио – када се столица васељенског патријарха, пола вијека касније, вратила у Цариград, ни једном од тих поглавара Констатинопоља, није пало на памет, да доводи у питање одлуку из 1219. г. Напротив, ових дана је сама Цариградска патријаршија обиљежила 800. од тог догађаја! Ако неко види проблем у томе што се у тој прослави користи ријеч ”хиротонија” а не ”аутокефалност”, – ја бих таквог питао: да ли Цариград сваки час прославља годишњице свих својих хиротонија? Не, не прославља. Ова хиротонија је ипак значајна по нечему. По чему? Одговор на ово питање дат је у саопшењу из самог Цариграда, од прије неки дан гдје се каже: „Мајка-Црква (Васељенска патријаршија) одаје почаст историјској годишњици – прекретници у односима са кћерком-Црквом Србије (θυγατέρα Εκκλησία της Σερβίας)”.   Ове ријечи све говоре ономе ко је елементарно богословски писмен. Помињање ”мајке- цркве” и ”ћерке-цркве” могуће је једино кад се говори о двије међусобно независне цркве, од којих је ова друга, некада, једном потекла од ове прве. А израз ”прекратница у историјским односима” између такве двије цркве може се управо односити на моменат када је ”мајка” родила ”ћерку”. Ако Српска црква није тада добила аутокефалност, не би је Цариградска црква сматрала ћерком (него својим неотуђивим дијелом), нити би ове двије помјесне цркве могле имати међусобне односе, па ни ”прекратницу” у тим односима!   Треће, овдје расправљамо о појму ”аутокефалности” који се са дашњим значењем искристалисао тек у 9. вијеку. А то и јесте вијек у ком се јављају цијеле области, са не-грчким државама и народима, које се христијанизују, и које, по природи ствари, траже самосталну црквену управу независну од Цариграда. И – добијају је! Прије тога, појам црквене самосталности, или појава термина ”аутокефалност” нити имају, нити могу имати данашње значење. Имамо, наравно, одувјек представу о самосталним црквеним областима – али не овакву као данас. Зато је Богишићева примједба нешто што свакако морамо имати на уму када о овоме расправљамо.   Ријеч је о терминима црквене администрације и црквеног права, а не о универзалним, свеверемним јеванђелским истинама живота и спасења. Ваљда ће сваком бити јасно ако све то упоредимо са политичким и државним питањима, и ако кажемо да појам ”међународно признате државе” није и не може бити исти у 10, 15. и рецимо 21. вијеку. Добар познавалац права може да пореди и да налази сличности у политичким процесима који су међусобно удаљени вјековима, али такав никад неће поистовјећивати ријечи и појмове који су настали у различитим околностима. О томе говори Богишић.   Да ли то онда значи да не можемо ни знати ни тачно одредити шта је то ”аутокефалност? Ако се тај појам развијао вјековима и ширио своје значење – занчи ли то да га не можемо ни дефинисати, и да је све, у том погледу, релативно?   Није баш све, у тој мјери, историјски релативно. Утемељну на битним саборским одлукама (2. Вас. саб 2; 3. Вас. саб 8; 4. Вас. саб 28…..), данас имамо готово уџбеничку дефиницију да је аутокефалност (читај: потпуна црквена самосталност неке области) својство неке помјесне цркве да сама бира сопствено црквено поглаварство и ниже свештенство, и да за то не тражи одобрење неког ”трећег” или ”вишег” центра. И то је оно што је темељ прославе 800. годишњице аутокефалности СПЦ, и што је везано баш за 1219. г.   Колико је, у том погледу, битан фактор државне независности? Да ли се дефиниције аутокефалности тиче чињеница што је нека држава самостална и што се на њеној територији налази православна Црква? Треба ли, по неком аутоматизму, такву цркевну област одмах сматрати аутокефалном или је бар кандидовати за аутокефалност?   И поред тога што се државна независност појављује као чест и оправдан мотив за покретање питања нове аутокефалности, она није никад, нити може бити, једини или неопходан услов за стицање црквене самосталности. ”На четвртој сједници Халкидонског (4. Вас. саб.) сабора ријешено је да у раздјељењу црквених граница важе одлуке црквених власти на основу канона, а не одлука државних власти”. Често помињано правило истог сабора (поновљено и у правилима Шестог васељенског сабора) о томе да црквене границе имају пратити границе државне администрације, уопште се не односи на питање аутокефалних цркава (рекох прије да у то вријеме и немамо ”аутокефалност” у данашњем смислу ријечи), него на разграничење епархија унутар једне помјесне цркве. Јер, да су то правило људи у Византији тада тумачили како га тумаче наши ”аналитичари” данас – древне патријаршије Антиохијска, Јерусалимска или Александријска, које су постојале унутар византисјког царства, овом би саборском одлуком моментално биле збрисане! Напротив, и црквени канони (4. Вас 28.) а и вјековна црквена пракса дозвољавају да се једна аутокефална црква простире у више држава.   Ствари слично стоје и са чувеним 34. апостолским правилом у ком се појављује израз ”народ” као један параметар црквене самосталности. ”Епископи једног народа (етнос) треба да познају првог међу собом и да га сматрају као поглавара, и да ништа важније не предузимају без њега”. Из контекста каснијих правних зборника (Антиохијски сабор, дјела Стефана Ефеског, дјела Светог Саве) који преузимају ову одредницу ипак је јасно да се термин ”етнос” овдје користи за област а не за неки посебан народ – што је и разумљиво с обзиром на вријеме настанка и употребе овог текста, у ком је некакакв етнички принцип црквене дјелатности, у то доба, био занемарљив. Он ће, много касније, са изласком Цркве ван граница Византије, постати доминантан, али – на сву срећу – никад преовлађујући.   Новонастали ”истраживачи црквене историје” сензационалистички су открили како се у два житија Св. Саве, која су написали Теодосије и Доментијан, не појављује исто име цариградског патријарха који је додијелио самосталност Српској цркви. Из тога извлаче закључак да је то доказ непоузданости тих хагиографских изјештаја. Да ли је то тако?   Да, такав је тај извјештај. У житију Св. Саве се појављује име патријарха Германа Другог, који је управљао Васељенском патријаршијом тек од 1222.г. А име патријарха који је хиротонисао Светог Саву и дао му аутокефалност је – Манојло (1217-1222)! Али, колико год нам изгледало да је на помолу неко историографско ”откриће Америке” ствар је много једноставнија и безазленија него што изгледа.   Наиме, неких десетак година касније, послије боравка Светог Саве у Никеји, бугарски цар Јован Асен и њихов патријарх Јоаким тражили су од истог овог патријарха у Никеји Германа Другог, – аутокефалност за Трновску (Бугарску) патријаршију. Тај поступак је покренут 1232. г. а окончан 1235. г. и описан је у старом бугарском рукопису ”Синодик цара Борила” (опет, извор другог реда!). Зашто је све трајало три године? Зато што, како се наводи у поменутом спису, Герман Други није хтио да изда сагласност по том питању, док се не консултује са тројицом поглавара древних патријаршија на Истоку: јерусалимским, антиохијским и александијским. Тек кад је добио и њихов пристанак, Герман је потписао сопствену сагласност по питању Трновске аутокефалије. Ова бугарска аутокефалност биће канонска и општепризната од 1235. све до 1393.г. – када бугарска пада под Турке, а њена Црква се враћа под окриље Цариграда (све до обнове њене аутокефалности крајем 19. и почетком 20. вијека).   Зашто сам све ово испричао? Патријарх Герман је већ 1232.г. дао начелан пристанак, али званично проглашење аутокефалије Цркве у Трнову услиједило је тек за три године. Није искључено, пошто се ради о истовјетној теми, истим људима, истом времену, сличним околностима и приближно истовјетном исходу – да је и у случају Савине хиротоније 1219.г. – патријарх Манојло дао начелни, а Герман, три године потом, званични благослов за српску аутокефалију. У том случају није тешко претпоставити да су писци житија, из овог разлога, два догађаја – саставили у један, и пермутовали године и имена. А све то, без већег (значајнијег  огрешења о истину.   Додуше, ми не знамо да ли је у случају Св. Саве, спроведена оваква процедура чекања одговора од три источна патријарха, али знамо да је Свети Сава, по утврђењу и уређењу своје архиепископије, два пута обишао Свету Земљу, и том приликом посјетио лично сва три ова патријарха, који су га дочекали са почастима, као поглавара Жичке архиепископије. Па само то знати, довољно би било разумном, да се не доводи у питање претходни чин у Никеји. (Неки истраживачи сумњају да је друго путовање Св. Саве у Свету Земљу било узроковано – поред осталог – и тим што је Светитељ хтио да помогне Трновску патријаршију у добијању њене самосталности, обилазећи источне патријархе. Треба се подсјетити да је Свети Сава окончао то путовање, па и свој живот – доласком у Трново и служењем Свете литургије на Богојављење, заједно са Трновским патријархом, и то баш у вријеме добијања бугарске аутокефалности.)   Него, има још. Када се Српска православна црква изнутра ујединила 1920. г, чекао се благослов Цариградске патријаршије – како у погледу 8 епархија које су овим уједињењем прешле под пећку јурисдикцију, тако и у погледу благослова ”Мајке Цркве” да се обнови рад укинут 1766. И шта се десило? Како је те године, престо цариградског патријарха био упражњен, одласком патријарха Германа Петог 1918. г, – Синод у Цариграду издаје начелни благослов 19. марта 1920. г. (одлука бр. 2056). Међутим, Томос о томе да ”Велика црква” признаје уздизање Српске цркве на степен патријаршије, потписао је нови патријарх Мелетије Четврти, тек 19. фебруара 1922.г. и специјалном делегацијом послао у Београд, – гдје је прочитан на свечаном богослужењу, у Саборној цркви, (у садашњој улици краља Петра – како то воле овдје да нагласе, а ни мени не смета да поновим) 02. априла 1922. г.   Е сад, можете ли да замислити неке полузаинтересоване и погрешно информисане атеисте, који кроз неко вријеме, ”брижљиво анализирају” супротстављеност извјештаја о томе ”како се не зна” да ли је Београд добио аутокефалност 1920. или пак 1922.? До прије неку годину, ја не бих вјеровао да је тако нешто могуће, – али кад читам шта све пишу неупућени људи по Црној Гори – сад могу.   Јесмо ли ми противници или мрзитељи Црне Горе, ако негирамо потребу да Црква на њеној територији има аутокефалност, или ако доводимо у питање валидност и каноничност оне ”аутокефалности” која је уписана у Уставу Краљевине Црне Горе из 1905. г?   Нити се 1918. г. ико од свештенства и вјерног народа међу Црногорцима, побунио против црквеног уједињења, нити данас ико од свештеника и вјерног народа тражи (захтјева) издвајање Цркве у Црној Гори из окриља Пећке патријаршије. Тачка.   Ја имам пуно познаника и пријатеља који би радо промијенили многе ствари у црквеном животу (некоме се не свиђају неке заставе, други не воле неке пјесме, трећи би мијењали боју крова на храмовима, четврти би вољели да се мало више потенцирају неке теме на уштрб других, пети да се смањи пост, шести да се продужи….итд ), али неки јасан став до нивоа захтјева, или уопште свијест о томе шта би такво издвајање донијело (а шта одузело) Цркви у Црној Гори, ја још нити чух, нити виђех….међу свештенством и вјерницима. А знамо се више сви.   Да би нека црквена област уопште претендовала да има сопствену самосатлност (или потпуну аутокефалност, ако ћемо данашњом терминологијом) према битним канонима васељенских сабора (Првог, 4. правило и Седмог, 3. правило) она мора имати најмање три епископа – који би били у стању да рукоположе неког четвртог, новог епископа, или да сами себи изаберу поглавара. (Поменута Апостолска правила говоре о двојици или тројици епископа). Зато, и поред обилне политизације ове теме, морамо имати искључиво канонско расуђивање да је Жичка (Пећка) архиепископија (а од 1766. до 1918.г. Карловачка митрополија) увјек имала ту способност. Црква у Црној Гори (као вјековни саставни дио Пећке архиепископије и патријаршије), нити је имала тај број епископа (све до 1912.г) нити су постојећи епископи показивали интересовање да се одрекну сопственог светосавског насљеђа и титуле ”егзарха пећког трона”. Први и једини, да га тако називемо – ”трећи епископ” те црквене области био је др Гаврило Дожић који је управо понио титулу пећког митрополита! Занимљиво, ето и у томе се показало, да Православне цркве у Црној Гори нема без Пећи. А да не говоримо о томе да је управо тај митрополит Гаврило био један од вођа (уз двојицу старијих архијереја Цркве у Краљевини ЦГ) црквено-народног покрета уједињења црногорске црквене области у ширу црквену заједницу. Он је то био до те мјере – да је касније постао најприје митрополит Црногорско-приморски СПЦ, а потом и српски патријарх! Инсистирање на статуту Синода Цркве у Краљевини, насупрот јасно израженој вољи све тројице епсикопа те Цркве, и свег свештенства, и цијелог народа – јесте упрво сувопарно и нецрквено резоновање. Јер рецимо 99. и 118. правило чувеног Картагинског сабора, истичу народну вољу као пресудну у таквим граничним и преломин ситуацијама. ”Ако послије смрти свог епсикопа, народ није хтио имати свога епископа, него је зажелио придружити се области другог неког епископа, ово му се не мора забранити”!   А ствар је још очигледнија када су у питању судске инстанце неке самосталне цркве (без којих опет, нема говора о пуној аутокефалности). Црквени канони Првог, Другог и Четвртог васељенских сабора прописују четири или више епископа као минималан број да би се могло евентуално судити једном епископу, ако дође до тога.   Знам да ће се неки људи запитати зар све ове ствари није знао епископ др Никодим Милаш, чувени црквени правник, – када је писао уставе за ”Св Синод” и за ”православне конзисторије” у Краљевини Црној Гори (у којима Цркву у Црној Гори назива ”аутокефалном”) и онда када је у једном другом свом дјелу ”Православно црквено право” поновио тај исти став? Нека ми се не замјери ако се присјетим једне полемике два сарадника и научника Димитрија Руварца и Никодима Милаша у вези оправданости проглашења ”српске патријаршије” у Сремским Карловцима 1848.г.? Не зна се ко је већи и плоднији научник од њих двојице, али су се по овом питању разилазили. У тој међусобној преписци, др Никодим Милаш, на једном мјесту признаје да је њему била непозната грамата којом је 1710.г. пећки патријарх Калиник дао аутономију Карловачкој (Крушедолској) митрополији. А данас, о тој важној грамати, уче средњошколци у богословијама.   Ово вјероватно није једини доказ против Милашеве ”непогрешивости” кад је у питању његово сагледавање историје Балкана и свих њених детаља. Јер, једно је познавати и тумачити каноне, па и историју Цркве на подручју Хабзбуршке монархије, гдје је живио и дјеловао, и имао приступе архивама др Никодим Милаш, – а нешто сасвим друго бити познавалац савремених црквених прилика изван државе у којој живи. О томе бјелодано свједочи и Милашево позивање на атинску Синтагму као извор става о ”аутокефалности цркве у ЦГ”. Прочитате ли пажљиво навод о аутокефалности у тој Синтагми из 1855.г., видјећете да се њени аутори ограђују од поменутог става и позивају се на Цркву у Русији. (Опет, занимљиво је да се у том исказу као поглавар те ”аутокефалне” цркве помиње владика Петар Патровић – не знамо тачно који од двојице Његоша – и да му се наводи титула ”егзарх пећког трона”. Вјерујем да су очигледно недовољно информисани аутори овог списа могли да нагађају око канонско-правног статуса Цркве у Црној Гори, али откуд њима ”егзарх пећког трона” везан за Петра Патровића, ако ову титулу збиља нијесу носили Свети Петар Цетињски или Петар Други Петровић Његош?   А ако ико зна да наша Црква у Црној Гори није имала капацитета за ”аутокефалност” – то су Руси. Они су нам рукополагали кандидате за владике. Они су давали благослове за план и програм богословије на Цетињу, и новац за рад – како те школе, тако и тзв. Дјевојачког института. Високо теолошко образовање, код њих су стицали наши клирици. Они су штампали наше црквене књиге…   Круг се, очигледно затвара, пред непобитном чињеницом да је епископ Никодим Милаш и устврдио и правно уобличио а самим тим и разгласио ”аутокефалност” Цетињске митрополије, упркос њеној крајњој атипичности. Зашто? Како би Његош рекао ”Не хће Србин издати Србина”. И Никодим Милаш, и краљ Никола и Митрофан Бан, поред своје конфесионалне православне припадности, били су заокупљени једном истом националном идејом српског уједињења и ослобођења. Није било основа да Србин Милаш, у ери национал-романтизма, њему савремну Црну Гору види и доживи другачије до као једну од двије српске краљевине (како је то децидно и јасно именовао и сами црногорски господар). У том контексту, он се није налазио у својству инспектора који ”све зна” и који онда неће да одобри ствари са конструкционом грешком. Не, напротив! Он одобрава и предвиђа недостатке, управо зато, јер је био у улози „старијег брата“ који, баш зато што „све зна“ (или „види доста“) – жмури на једно око или гледа кроз прсте, да би млађем помогао да устане и стане на ноге. Ја бар то тако видим.   Хоће ли Вас сада неко оптужити за српски национализам, и за ”наметање српства” – Црногорцима?   Ја уопште не говорим о савременом националном осјећају код било кога од читалаца овог текста. Нити данас Црква поставља питање нечијег националног опредјељења, као услов припадности Цркви. Нити је мени, или било ком свештенику СПЦ циљ и намјера да модификујем нечији национални идентитет. Ово је Црква свих, а њено званично име не значи да су сви њени вјерници Срби. Као што ни име државе Црне Горе не значи да су сви њени грађани Црногорци по нацији. Или сам нешто пропустио?   Ово у вези епископа Никодима Милаша је само осврт на чињенице прошлости из којих свак може да извуче свој закључак. Неко ће наћи разлога да се поистовјети са тим чињеницама, а неко ће их осудити и свој идентитет градити супротно од њих.   Епископ Даламатински др Никодим Милаш, митрополит Цетињски Митрофан Бан и краљ Црне Горе Никола Петровић били су Срби, и то они ”велики” – у смислу њиховог националног рада и ангажовања. А с обзиром да они дјелују у епохи израженог национал-романтизма, слободан сам да протумачим да је тај њихов осјећај био јака покретачка снага свих њихових дјела (па погледајте само списе које су они оставили за собом и све ће вам бити јасно). Отуда закључујем да је и овај подухват у вези цркевних устава у Црној Гори био вођен више тиме него бригом о канонима. Понављам, Никодим је у Црној Гори гост, није упознат са свим детаљима и нијансама наше црквене реалности. А хоће да помогне, да се нађе Николи при руци – што се каже.   Овоме треба додати да је он, прије постављења за епископа Далматинског (и прије писања црквених устава за Црну Гору), једно вријеме боравио у Србији и чак је тамо кратко био изабран за ректора Београдске богословије. Отуда је буквално, на правди Бога, протјеран због спллетки и неповјерења неких људи, под оптужбама да је дошао ”да шири унију и папски утицај” у Србију. Збиља парадоксално, – јер нема већег ни плодоноснијег борца против уније и покатоличења Срба у Далмацији, од њега. То га је тешко погодило, и као православца и као Србина, и више никад није хтио тамо да се врати, иако су га касније звали да буде Београдски митрополит.   Ја бих у том свјетлу посматрао све ово. Њему је Црна Гора, као држава са тада израженом српском националном идеологијом, била онај покретач тзв. Пијемонт будућег свесрпског уједињења. И зато му није био проблем да мало дода, да уљепша ствари – како би се прилике у тој земљи административно уредиле. Није на одмет поменути и оно о чему пише др Љ. Д. Јакшић да ових ”устава за синод и конзисторије” у ЦГ, нема на обимном и детаљном списку ауторских дјела Никодима Милаша које је он, пред крај живота, сам сачинио. Можда је просто заборавио да наведе, а можда је сматрао да то и нијесу била дјела која најбоље репрезентују његов научни реноме.   На крају, да Вас питамо, и за Ваш лични став по питању црквених прилика у Православљу? Видите ли јасан излаз из ове новонастале ситуације, у којој указ Цариградског патријарха о Цркви у Украјини – не признаје већина других помјесних цркава?   Ситуација је баш тешка, али не вјерујем да је непремостива.   Како је лијепо формулисао декан Богословског факултета у Фочи, др Дарко Ђого, није само проблем може ли данас или не може Цариград тако једнострано издавати указе о аутокефалији (видјели смо како су то радили цариградски патријарси у 13. вијеку, – ништа без консултације са другим патријарсима), него је изгледа, још већи проблем, што је некоме у Цариграду пало на памет да, за нове потребе, одређује потпуно ново значење појма аутокефалности. Ђого је то генијално одредио као пост-модернистички поглед на црквене односе, по ком ”Велика црква” има моћ да одреди значење, и да ”успостави чињенице”. ”Аутокефалија није оно што аутокефалија јесте, него оно што Цариград нуди као аутокефалију”- каже о. Дарко.   У ”томосу” који је Цариград ”дао” групи свештеника у Украјини, међу којима има оних који немају ”апостолско прејемство” пише нешто што није писало ни у једном, до сада издатом акту Цариграда о црквеној самосталности неке помјесне цркве. Тамо се каже да ”Аутокефална Црква у Украјини за своју главу познаје Најсветији Апостолски и патријаршијски Престо, управо као и остали патријарси и предстојатељи”…. па се додаје да је ”Његово Блаженство Митрополит кијевски дужан да се…у случају већих питања црквене, догматске и канонске природе…обрати патријаршијском и васељенском Престолу, тражећи његово ауторитативно мишљење и поуздано разумјевање”.   Е па ово није аутокефалија. Као што ни поменута група ”свештеника” на које се овај текст односи – нијесу Црква. Оваква ”аутокефалија” и овакве формулације, – у односу на оно што су добиле Жичка архиепископија и Трновска патријаршија у 13. вијеку – збиља јесте нешто ”ниже од аутономије”. Иза ријечи изложених у овом ”томосу” не стоји сила црквеног предања, ни утврђених канона, – него, могуће, трагови пастирске жеље за компромисом. Али и најбоља намјера, без истине, не доноси плода. Због тога се наша помјесна СПЦ није сагласила са чином Васељенске патријаршије, ма (к)ако иза ње стајале добре немјере и хришћанска снисходљивост цариградских архијереја. Наиме, ”остали патријарси” и ”предстојатељи” других помјесних цркава, не признају цариградски патријаршијски престо ”за своју главу”. У питању је нејасноћа или самообмана која ником не може бити од користи, и коју Цариград, до сада, никад није практиковао.   Али баш у контрадикторности и неодрживости оваквих формулација, лежи моја нада и вјера, да Господ неће дозволити да опстане ова намјера да једни друге лијечимо неистинама. Ја очекујем да ће управо Најсветији Цариградски патријаршијски престо, први сам увидјети да је ушао на странпутицу и слијепу улицу кад је у питању административно поступање, или – да ће можда, још и прије тога, видјети, да већинска Црква (бројне душе жељне спасења) у Украјини, под поглаварством митрополита Онуфрија УПЦ, чекају да им се врати ”залутала/изгубљена овца”, а не да се њена ”изгубљеност” показује као ”пут Спасења”.  
    • Од Логос,
      Када презвитер др Оливер Суботић, беседи о Николи Тесли то је увек празник своје врсте, догађај за памћење, нешто посебно што се са пажњом прати широм планете. О Николи Тесли др Суботић је држао предавања у Америци и широм света пред научном и стручном елитом и побрао све похвале.     Овај свештеник, врсни писац, научник светског гласа, доктор социологије, дипломирани инжењер електротехнике и магистар теологије, и овога пута показао се као врстан говорник држећи предавање основцима у ОШ „Зага Маливук“ у београдском насељу Крњача. На манифестацији посвећеној професорки Ивани Ванић Савић, иницијатору „Азбучника идентета“, др Суботић имао је можда и најтежи задатак, да допре до дечијих умова, да малашанима пренесе екслузивна сазнања. И у томе успео што показао вишеминутни аплауз и врхунска пажња свих слушалаца.   По први пут др Оливер Суботић одржао је екслузивно  предавање на тему „Утицај породичног окружења Николе Тесле на његов духовни лик“.  За разлику од ранијх предавања на којима је најчешже анализирао духовни лик Николе  Тесле, др Суботић је овога пута на бриљатан начин говорио о родитељима Николе Тесле и њиховом утицају на развој овог генија!   Николин отац Милутин Тесла био је свештеник. И не само то већ и велики интелектуалац, полиглота, познавалац филозофије, библиофил….  Ако погледате ове еклузивне снимке са предавања сазнаћете које све менталне стимулације Милутин примењивао  у намери  подстакне развој свој сина! Сазнћете и како се Никола Тесла уз помоћ родитеља решио коцкарског порока. Можете сазнати и од кога је Тесла наследио говорнички дар и љубав према српству, традицији и посебно гуслама. Зашто је Никола плакао док је слушао гусле?   Све ово можете сазнати из предавања др Оливера Суботића, који ће Вам такође открити да Теслина мајка Ђука потиче из фамилије која је дала чак 36 свештеника. Николин ујак је био чувени митрополит дабробосански Николај Мандић.  Митрополит Николај не само да је плаћао Теслино школовање већ је на њега пренео љубав према Декартовој  филозофији.     Др Суботић је упутио на основу искустава из Теслиног одрастања и битне савете родитељима и деци, које морате пажљиво послушати  и  придржавати их се ако желите доборо вашој породици! Погледајте и послушајте ово надахнуто предавање др Оливера Суботића основцима у поменутој београдској школи: ОВДЕ     Извор: Тамо далеко
    • Од GeniusAtWork,
      Srbiji treba novi zdravstveni sistem koji će biti jeftiniji i efikasniji Ukinuti zdravstveno osiguranje i domove zdravlja
      Nezavisni naučni izvori ukazuju da je postojeći zdravstveni sistem Srbije vreća bez dna koja besomučno troši novac srpskih poreskih obveznika.
      85  Piše: Goran Belojević  17. oktobra 2019. 17.35 Izmenjeno: 17.36        To je nemogući socijalističko-utopijski sistem zasnovan na paradigmi “ svima obezbediti sve“, i ugrađen u srpski kapitalistički model društvenog uređenja zasnovan na slobodnom tržištu.
      Ovakav model je generator korupcije, jer u situaciji kada je nemoguće svima obezbediti sve, uvek negde postoji neko ko će odrediti ko je više jednak od drugih i koliko to košta. Tako je stvorena srpska medicinska korupciona mreža koja metastazira kao melanom. Srpski narod zna da kad ide u bolnicu da legne, mora prvo da se raspita kome i koliko u bolnici treba platiti da bi bio jednakiji od drugih. I da bi preživeo i izašao zdrav.
      Po očekivanom trajanju života srpska novorođenčad u ovom trenutku zaostaju za novorođenim iz Slovenije, BiH, Makedonije i Hrvatske za 0,5-2,5 godina (Index Mundi 2019). Srbija ima najveću opštu dobno prilagođenu stopu mortaliteta od kancera u Evropi i četvrtu najveću u svetu (Borgen Project 2018).
      Od 1975. do 2016. godine gojaznost kod odraslih se u Srbiji udvostručila kod muškaraca i učetvorostručila kod žena (World Data Atlas 2016). U Srbiji puši 38% žena i 32% muškaraca i pored zakona protiv pušenja (Boričić 2013). Osam od deset srpskih lekara planira da napusti zemlju (Krstić et al. 2015). Srpski zdravstveni sistem nije održiv u dužem periodu, sa znatnim zaostajanjem preventive u odnosu na kurativu i gotovo nepostojećom saradnjom između državnih narodno-zdravstvenih ustanova (Ernst & Young 2015).
      Šta raditi? Potrebno je postojeći nemogući zdravstveni sistem Srbije razrušiti do temelja. Zatim izgraditi potpuno nov, originalan, održiv i efikasan zdravstveni sistem.
      Osnovna paradigma novog sistema je misao genijalnog Andrije Štampara da lekar traži pacijenta, a ne obrnuto, da je lekar socijalni radnik i učitelj zdravlja. Prekretnicu predstavlja po Štamparu momenat kada zdravstveni sistem počne da se tretira kao najvažnija poluga nacionalne ekonomije, a ne vreća bez dna. Narodno zdravlje prestaje da bude javno i tako postaje narodno blago.
      Koje su osnovne karakteristike novog sroskog zdravstvenog sistema? Spiritus movens sistema je privatni lekar opšte prakse koji radi u svom domu.
      Za to mu država ne postavlja nikakve prostorne preduslove, jer se ne bavi invazivnim metodama. Od države dobija paušal za brigu o zdravlju porodica koje žive u neposrednoj okolini njegovog doma, gde može peške doći za 10 minuta. IT omogućava on line vezu sa Ministarstvom zdravlja i sa Institutom Batut i kompletnu dokumentaciju o pacijentima. Lekar opšte prakse ima obavezu da u određenim vremenskim intervalima vrši zakazane preventivne posete porodicama i tako zaista postaje pravi porodični lekar.
      Pri tome, porodični lekar razgovara sa svim članovima porodice, proverava njihove zdravstvene kartone, daje savete, zdravstveno prosvećuje, proverava terapiju, uočava faktore rizika za bolest, proverava pritisak i druge osnovne zdravstvene parametre, upućuje na preventivne specijalističke preglede. Na taj način skrining programi postaju bespotrebni i to donosi ogromnu uštedu.
      Domovi zdravlja se ukidaju. U tim zgradama osnivaju se primarni dijagnostički centri na koje se oslanja porodični lekar opšte prakse, sa laboratorijskom dijagnostikom, rendgenom, ultrazvukom, preventivnom ginekologijom i pedijatrijom. To je primarni nivo zdravstvene zaštite na kojem se završava 90% zdravstvene problematike. Preostalih 10% kompleksnijih slučajeva sa uputom svog porodičnog lekara opšte prakse odlaze u bolnicu gde ih preuzimaju specijalisti koji nisu više prenatrpani i rade ono za šta su zaista školovani.
      Postojeće obavezno državno zdravstveno osiguranje zvano „vreća bez dna“ se ukida i postaje dobrovoljno. Uvodi se princip lične finansijske odgovornosti za sopstveno zdravlje.
      Država zdravstveno osigurava nivo lekara opšte prakse i primarne dijagnostičke centre i samo limitirani broj specijalističkih pregleda i hirurških intervencija po uputu nadležnog porodičnog lekara opšte prakse. Samo operacije koje spasavaju život država plaća 100%. Sve ostalo pojedinac ugovara sa privatnim zdravstvenim osiguranjem.
      Za najsiromašnije slojeve društva određuje se minimum zdravstvene zaštite koji se pokriva iz državnog osiguranja. Bolnice znatno povečavaju svoj prihod ugovorima sa privatnim osiguravajućim kućama i skidaju se sa jaslica države.
      Ukida se prirodni porođaj u bolnici, jer trudnoća i porođaj nisu bolesti. To je oko 90% porođaja koji se obavljaju u domu porodilje, uz babicu, eventualno uz akušera.
      Tako se prirodno stimuliše lučenje oksitocina, a ne adrenalina. Porođaj postaje spor, postepen, umereno bolan, mnogo manje rizičan i po bebu i po porodilju, bez monstrum bolničkih bakterija koje izazivaju infekcije novorođenčeta i porodilje i donosi mnogo sreće svima u porodici. Krađa beba stavlja se ad akta, jer je nemoguća. Baby friendly programi se ukidaju, jer beba se rađa u kući. Ukidaju se ustanove za palijativnu negu.
      Umirući pacijenti se ne upućuju u bolnice, jer prirodno umiranje nije indikacija za hospitalizaciju. LJudi prirodno umiru u svom domu, gde se i rađaju. Ovo donosi državi ogromne uštede.
      Plate porodičnog lekara opšte prakse i specijalista u državnoj službi su uravnotežene i kreću se oko 2000 evra. Ukida se dvojni radni odnos lekara u državnoj bolnici i u privatnim zdravstvenim ustanovama i potpuno se prostorno razdvajaju državno i privatno zdravstvo, a spajaju se funkcionalno.
      Tako se seče arterija srpske medicinske korupcije. Na taj način, srpski lekari postaju odlično plaćeni, nepotkupivi i prestaju da napuštaju zemlju. Počinje povratak srpskih lekara iz inostranstva u Srbiju, jer u Srbiji imaju veću kupovnu moć nego u inostranstvu, zanimljivije je i lakše raditi sa svojim narodom, a bolnice su odlično opremljene. Prestaje navala na specijalizacije, jer ovakav posao porodičnog lekara opšte prakse postaje za medicisnke diplomce beskrajno zanimljiv, cenjen i odlično plaćen. Ne postoji više nezaposleni lekar u Srbiji.
      Ovaj novi srpski zdravstveni sistem je jedinstven u svetu, zasnovan je na idejama genijalnog Andrije Štampara, ukinuće javno zdravlje kao dekadentnu zdravstvenu filozofiju, daleko je jeftiniji i efikasniji od postojećeg, zaustaviće odliv i započeće priliv srpskih lekara u zemlju, zaustaviće krađe beba i dramatično smanjiti smrtnost novorođenčadi i porodilja, eliminisaće medicinsku korupciju, značajno će poboljšati sve parametre zdravtsvenog stanja naroda Srbije i postaće narodno blago i pokretač srpske ekonomije.
      Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu
      линк
    • Од Логос,
      Нови семестар предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској почео је у недељу, 13. октобра 2019. године, у свечаној дворани Гимназије Јован Јовановић Змај. Протопрезвитер Милован Миодраговић, парох при Успенском храму у Новом Саду, говорио је на тему: Зашто и како читати Свето Писмо?     Извор: Инфо-служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...