Jump to content
  1. GeniusAtWork

    GeniusAtWork

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Право и правда вијековима су у раскораку. Оно што је по праву најчешће није по правди, нарочито не оној Божијој, којој је у темељу љубав, а не инат, интерес или доказ премоћи јачих над слабијима.

       
      Рушење храма Усјековања Главе Светог Јована Крститеља у Коњевић Пољу одвија се по позитивним правним нормама, у складу са судским одлукама, али и са благословом црквених и државних власти. Рекло би се, сви су рекли „да“, да би право погазило правду, да би инат надвладао разум, да би сурови призори рушења храма у овој несрећној земљи додатно подстакли братомржњу Срба и Бошњака.
      Истина је да је храм подигнут бесправно, на туђој земљи, без воље власника. То је чињеница коју нико не оспорава. Ипак, могло се другачије, да се хтјело, да је било зрна љубави према овој земљи, према једном и другом народу, али је тријумфовао инат, који ће породити све осим добросусједских односа два народа.
      Ако је овдје тријумфовало право над правдом, оправдано се постављају питања: Хоћемо ли рушити џамије подигнуте на темељима православних храмова, такође бесправно и мимо воље пређашњих власника? Хоћемо ли рушити задружне домове саграђене од остатака порушених манастирских и парохијских храмова? Хоћемо ли рушити објекте подигнуте на црквеној земљи које су градили Турци, Аустроугари али и они у времену СФРЈ?
      Зашто бјелосвјетски моћници не наложе рушење минарета на Светој Софији? Или су можда они изграђени по законима, у складу са свјетским правним стандардима? У том истом цариградском храму данас се не служи Света Литургија, већ се клањају намази, учи езан, а на нама се тренира право којег, суштински, одавно нема.
      Под изговором права чине нам неправду, под плаштом мира уводе нас у неке нове ратове. Ако ћемо задовољити земаљску правду у Коњевић Пољу, онда ћемо тражити њено испуњење на сваком кутку Босне и Херцеговине, па нека право царује над свима, а не само над некима и негдје.
      Рушење храма у Коњевић Пољу најогољенији је симбол несреће у овој земљи. Док једни ликују и славе, правдајући то побједом права, други са болом и тугом посматрају немиле сцене рушења православне богомоље Светог Јована, чија је једина сврха и смисао да се у њој слави Господ, Отац свих, па и несрећних Срба и Бошњака.
      Рушење храма претворило се у сензацију, у спектакл лудила, у којем, вјерујте, нико није побједио. Сви смо изгубили много, а нико није добио ништа. Тамо гдје се сударе инат и понос, гордост и бахатост, рађа се клица новог сукоба, да нас израњаване опет сурва у проклетство братомржње.
      Не можемо извојевати мир ако сијемо мржњу, нити можемо задобити правду чинећи неправду. Коњевић Поље је слика нашег безумља, који једино одговара онима који не желе да Бошњаци и Срби буду добре комшије, пријатељи, па и браћа, јер смо, признао то неко или не, двије гране истог стабла. 
      Свети Јоване, опрости нам, јер не знамо шта чинимо!
       
      Епископ бихаћко-петровачки и рмањски Сергије
       
      Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од александар живаљев,
      Збор рудара у Каленићу - траже наставак изградње "Колубаре Б"
      Рудари Kолубаре, Kостолца и запослени у термоелектранама окупили су се у Kаленићу на збору да изразе незодовољство због намера Министраства рударства и енергетике да прекине изградњу Термоелектране "Kолубара Б".
      Термоелектрана Kолубара Б у Kаленићу треба да буде изграђена, јер је до сада у њу уложено 350 милиона евра - став је рудара Kолубаре, Kостолца и запослених у термоелектранама Србије.
      Тврде да би била најекономичнија, јер се наслања на нови угљенокоп Радљево. Повод за велики збор рудара у Kаленићу била је најављена расправа о престанку изградње термоелектране на састанку надзорног одбора ЕПС-а.
      "Значи, наставак електране, да се настави да се улаже у наше копове, у наше постојеће елетране, да се у писму што пише ова стратегија одмах брише - нема укидања угља од 2021. до 2030. Угаљ мора да буде ослонац у наредних 30 година Србије, јер, грађани Србије, још једном вас молим, ако угаљ не буде се копао у Kостолцу и Kолубареи, Србија је у мраку, а све остало ће вас коштати по џепу", каже председник Синдиката "Kолубаре" Миодраг Ранковић.
      Директор копова РБ "Колубара" Срђан Алимпијевић каже да је и раније бранио угаљ од разноразних удружења, разноразних лобија, и, како каже, није му било тешко.
      "Али ми је тешко што морам да браним угаљ од нашег министарства", каже Алимпијевић.
      Један од захтева рудара, који ће упутити премијерки Ани Брнабић, је смена министарке рударстве и енергетике, Зоране Михајловић. Министарка каже да Зелена Србија значи да заједнички радимо на плану како ћемо да подигнемо квалитет животне средине, како ћемо у процесу енергетске транзиције наћи начин да наше термоелектране, уз сва могућа постројења за одсумпоравање и све што је потребно за заштиту животне средине, раде до 2050. године
      "Али једнако морамо да размислимо да ли ћемо неке нове капацитете градити или нећемо градити", истакла је министарка.
      Залиха лигнита у Рударском басену "Kолубара" има за још 40 година. Рудари истичу да коп Радљево, који је отворен пре годину дана, нема значаја без Термоелектране Kолубара Б у Kаленићу.
      https://www.rts.rs/upload/storyBoxFileData/2021/05/24/18584757/zbor.mp4
      Извор: 
      http://www.rts.rs/upload/thumbnail/2021/05/24/7273327_zbort.jpg Збор рудара у Каленићу - траже наставак изградње "Колубаре Б"
      WWW.RTS.RS Рудари Kолубаре, Kостолца и запослени у термоелектранама окупили су се у Kаленићу на збору да изразе незодовољство због намера Министраства рударства и енергетике да прекине...  
    • Од Драгана Милошевић,
      Колико је само текстова објављено у богословској или светоотачкој литератури у којима се говори о праштању као темељу духовног живота и путу који човека води у Царство небеско. И колико год они били утемељени, ни из далека не могу оставити утисак какав оставља само један пример истинског хришћанског праштања. Такво је сведочанство о праштању архимандрита Пајсија, некадашњег хиландарског игумана, онима који су му у грађанском рату 90-тих у селима Сребренице поклали више од 30 чланова породице.
      Горди људи нису кадри да приме и сведоче истину. Гордим људима отац гордости, непријатељ Божији од искони, лаж открива као истину и наводи их да постану сведоци лажи „у име истине“. Људи црне душе, нечисте савести, упрљаног образа, плитке памети и охладнелог срца, нису и не могу бити примери српског карактера, примери српског „самоослобођења“, путовође једног народа, објективни критичари. 
      Истина се открива људима Божијим, људима кротким, смиреним, побожним, честитим. Такав је, међу многима знаним и незнаним, у овом народу, у овом свету и веку, био и недавно упокојени архимандрит Пајсије, негдашњи протос Свете Горе Атонске, игуман манастира Хиландара, и на крају свога краткога земаљскога пута и живота – обновитељ православног монаштва на југу Србије, и игуман манастира Светог Прохора Пчињског.
      Иако сам га познавао и добро и дуго, иако сам са њим провео незаборавне дане и ноћи у разним приликама, у Хиландару, Кареји, Грчкој и Србији, нећу у овом тексту - који намењујем за покој његове душе, уместо свеће воштанице - писати о његовом подвижништву, љубави, трпељивости, кротости, богољубљу, братољубљу, духовништву, византијском појању, богослужењу. О томе ће, у времену које долази, сведочити и говорити његова многобројна духовна деца – монаси, монахиње, свештеници, хришћани из Грчке, Босне поносне, Македоније, Србије, и из многих других земаља.
      У овом тексту, заупокојеном сведочењу, исписаћу истину, Богу и многим православним хришћанима знану, о њему – Србину из Сребренице, Сребреници, и злочину. Ову истину исписујемо у времену када је народ архимандрита Пајсија стављен на стуб срама и распет; и пре тога, оклеветан због злочина у Сребреници.
      Неколико месеци након избијања рата у Босни и Херцеговини 1992. године, у манастир Хиландар су, као и свуда где Срби живе, стизале страшне и црне вести о новом поклању Срба у Босни и Херцеговини. Поново су се, као и 1941. године, повампириле усташко-муслиманске ханџар дивизије, оштрили су се ножеви и нови „србосјеци“, спремало ново поклање и изводило етничко чишћење Срба, кројили нови и остваривали стари планови о прогону босанско-херцеговачких Срба са својих вековних огњишта. Никли су нови концентрациони логори, пунила су се српска гробља, правиле нове, масовне и необележене гробнице, вијорили се црни барјаци, рушиле и сваковрсно скрнавиле древне српске цркве и манстири, добрим делом Босне господарили разни Изетбеговићи, Празине, Делимустафићи, Дудаковићи и слични исламски фанатици. Само Бог зна колико је Срба тада убијено, али би убијених било много више да Срби нису по злу упамтили Павелића, Степинца, Јасеновац и друга масовна српска стратишта из времена Другог светског рата.
      У том рату, за који Срби нису криви, било је жртава на све стране. И српских, и хрватских, и муслиманских. Те црне вести са краја двадесетог века никога нису остављале равнодушним, па ни хиландарске оце. Они су на то имали одговор. Хиландарци су се са својим игуманом Пајсијем молили да Господ свима подари понајпре унутрашњег, а потом и спољашњег мира, али и да у Царству Небеском упокоји све оне који пострадаше због православне вере и свог српског имена.
      У том суровом и крвавом рату, муслимански фанатици су у његовом родном селу Чичевци (20 километара од Сребренице) убили четрдесет братсвеника из фамилије хиландарског игумана. Од најближе родбине, на Ђурђевдан 1992. године, убили су му брата од стрица Симу Танасијевића, са којим се у младости највише дружио и војску служио. Неколико дана касније, 10. маја 1992. године, убили су му рођеног брата Миленка (р.1954. г.) и деду Манојла Танасијевића. Сви су побијени у атару свог села, а Симо је мучен најстрашнијим мукама у муслиманском затвору. Злочин су извршиле прве комшије и стари познаници, муслимани из суседног села Јадра.
      Једног каснијег поподнева, у смирају сунца, када Хиландар посебно мирише миром, у хиландарској канцеларији је зазвонио телефон. Јавио се, као и обично, монах Василије (Урошевић), тадашњи манастирски епитроп задужен за контакте са народом. Са друге стране зачуо се глас:
      – Овде команда јединице Војске републике Српске. Тражимо да чујемо хиландарског игумана Пајсија.
      Отац Василије је замолио официра да позове поново за десетак минута, док он позове игумана да дође из његове монашке келије. Отац Пајсије је дошао, а док телефон није поново позвонио, размишљао је да ће поново чути црни глас из свог родног краја. Премишљао је у себи ко је од његових најближих нова жртва исламског фундаментализма. Није дуго чекао. Телефон је поново позвонио. Када се официр представио, и уверио да разговара са хиландарским игуманом, кренуо је са својом причом:
      – Оче игумане, наше јединице су ухватиле једног познатог муслиманског зликовца, кољача из околине Сребренице. На ислеђивању је признао да је, поред многих других Срба, лично мучио и убио – како је рекао – брата првог попа са Свете Горе. Он је сада у нашим рукама, и тај нема осећај гриже савести због почињеног злочина. Одлучили смо да вас позовемо, и његов живот стављамо у Ваше руке. Како Ви кажете, ми ћемо тако урадити – војнички је завршио свој „рапорт“.
      Игуман је заћутао неколико тренутака, а онда, својим смиреним и тихим гласом, рекао:
      – Ја га нисам тражио. Ја сам му опростио. Нека му Бог суди по делу његовом. Што се мене тиче – слободан је, а ви радите како вас Бог учи. 
      Официр је, не верујући да то чује, питао да ли га је добро разумео. Отац Пајсије је поновио свој одговор. На крају разговора, официр је рекао:
      – Када сте тако одлучили, ми ћемо га пустити.
      Будући да сам био сведок ове јеванђелске приче, дуго сам размишљао о овом готово библијском и драматичном догађају: Шта би човек урадио да су га животне неприлике и воља других довеле у овакву ситуацију? Каквим би судом судио, и каквом би мером мерио?
      Знао је отац Пајсије да је коначни суд у рукама Божијим, да је крв људска – како Његош каже - „рана наопака, да је боље - како каже Јевросима мајка - изгубити главу него своју огрешити душу; да човек хришћанин не завршава у мртвачком сандуку, и у два метра гроба; да је ово на земљи само прво, измериво, краће полувреме у утакмици које овде људи воде са ограничене земље за бескрајно и вечно Небо Божије.
      Све је то знао, и то веома добро, отац Пајсије. Јер, да ту истину није знао, не би у овоме свету и веку сав био Човек, сав Хришћанин, сав Монах, сав Светогорац и Хиландарац, сав Србин. Знао је отац Пајсије да то није учинио због тога да би се људи дивили, да би о томе причали, да би неко о томе писао и приповедао. Знао је да је, по речима Светог Јустина Ћелијског, људска душа важнија од свега. Зато је тако и одговорио.
      Протојереј Велибор Џомић
      извор
       
    • Од Иван Ивковић,
      Аутор овог снимка је отац Серафим (Алдеа) из манастира Мaл (Mull Monastery) посвећеног свим келтским светитељима. Његовим благословом делимо га са вама.
      Извор: https://youtu.be/9GyBpF9YfwU
      Званична презентација: https://mullmonastery.com/
    • Од Ćiriličar,
      Ја лично нисам баш љубитељ никавих еуфорије. Када се затекнем на Слави, од мноштва хране коју видим на столу губим апетит, мада сам за то да трпезе буду богате, и волим кад људи и једу, посебно ако и сам спремам храну. Дакле, нема ту осуде. Дешавало се да скоро ништа не поједам на Слави, а кад одем, одједном огладним и једем нешто друго, мање укусно. Није то никакав надриаскетизам, просто је тако.
      Исто тако нисам за велика дружења, неке, ајде да кажем, наметнуте раздраганости и сл. Кажем ово не да бих глумио неког подвижника, јер, да то одмах одстаним као лажну скромност, знам људе који све ово воле, а много су врлинскији од мене. Дакле, то је неки моје унутрашње стање. Не осуђујем људе ако не чине као ја.
      Сад у вези рођендана деце. Сходно реченом, о себи, био сам присутан на рођендану детета, девојчице, код људи непобожних. Изнајме простор; имају много званица, а станови су мали за много деце и за то "растурање" у дечијој радости и игри; позову "стендап" комичаре, дечије, који изводе перформанс да би се деца играла, са музиком, песмом, балоонима и сл. Слављеник, у овом случају слављеница је као мала принцеза...генерално, буде много радости и лепо је. Међутим, потпуно ирационално говорим, без осуде, некако ми то није "потаман". Дакле, говорим ирационално, без осуде, без психолошких анализа, ичега. Просто осећај имам такав да то и није баш корисно за дете. А ни сам не знам зашзо.
      Био сам код добрих хрићаана, већина људи жииве литургијски. Окупили се, много деце и скоро исто све. Изнајмљен простор, перформанс за децу, слављеница у белој хаљини у центру пажње, радосно, бучно, еуфорично.
      Занима ме, баш, мишљење људи са Поука о овоме.
       
×
×
  • Креирај ново...