Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Јаков.

Како зауставити дебилизирајуће и тровачке ријалити програме? (Борба против кича и шунда)

Оцени ову тему

Recommended Posts

Zar neko TO gleda  :drugarstvo:

    Пролазим  данас кроз  парк, а  пензоси од 80.г, причају  како  ће  вечерас  само,

    гост  да  буде  Цеца.

    И  ја  схватим  да  гледају  и да су људи  обавештени, према  томе '' Цеца Национале''. 0205_whistling

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ево како то ради један са наших простора (Црна Гора).Иако мислим да генерално TheBooksOfKnjige некад претјерају,њихов члан Горан Вујовић - или његов алтер его Пурашевић  shok,са којим је постао познат и ван границе Црне Горе,ради неку врсту пародије на екстремну сцену народне турбо-фолкијаде која је својим менталитетом и поруком коју шаље заглупљује широке народне масе међу којима је наравно наша омладина.

Прије пар дана на Цетињу (а чланови  TheBooksOfKnjige су сви цетињани),одражана је изложба студената завршне године факулетета ликовних умјетности у кафе бару Scottish pub Academia.И у препуној башти тог клуба,изложбу је отворио управо Пурашевић преко видео-бима.И обративши се публици рекао је да је изабрао овај начин да отварања изложбе јер је тренутно веома далеко ,уморан од силних обавеза и гстовања на разним телевизијама,манифестацијама,промоцијама,модним ревијама.... :drugarstvo:

А шта је његов посао,ајде да видимо :

Спотови:

Гостовања :

Purašević - Tv Atlas 1/2

Иначе ево га Пурашевић у једном норамалном издању,један интервју у родном Цетињу поводом избора :

Share this post


Link to post
Share on other sites

Велика већина читалаца „Блица”, више од 70 одсто, забранило би риалити емисије на српским телевизијама. Парадоксално, риалити програми су већ годинама најгледаније емисије у Србији. Ако се не рачунају серије на РТС-у („Село гори, а баба се чешља”, „Мој рођак са села” и „Бела лађа”), као и „Дневник 2” државне телевизије, ниједна друга форма коју производе домаће телевизије не бележи такву гледаност. То и не би био никакав проблем када садржај ових емисија не би био овако примитиван и увредљив и за учеснике и за гледаоце, о чему сведочи и анкета на нашем сајту, у којој је учествовало више од 4.000 људи.

Ево само наслова из новина: “Двор: Милош и Маја вређали Јевреје”, “Двор: Фирчи ударио Бојанића флашом у главу“, “Парови: Потукли се Ђани Ћурчић и Гру“... Сличних случајева било је и у ранијим риалити програмима, попут „Фарме” и „Великог брата”, а због свега је у неколико наврата, сви се слажу – преблаго и превише ретко, реаговала и Републичка радиодифузна агенција.

Међутим, главно питање је – због чега то толико гледамо? Александар Тијанић, директор Радио-телевизије Србије, каже да постоје два разлога:

Постављена слика

Александар Тијанић

– Срби немају пара за излазак, немају снаге за рекреацију и шетње, немају чиме да плате путовања и одморе. Седе у кући, гледају у телевизор по десет сати дневно и живе туђ живот. Други разлог је још јаснији. Риалити програма има у већини земаља развијеног света, али ни у једној земљи не можете да видите такву менажерију пажљиво селекционирану по спремности да своју болест донесе у свачију кућу. Нису криви болесници, одговоран је медиј који их бира, стимулише, додаје алкохол, задаје тајне, прљаве задатке, посебно плаћа сваку тучу или секс, премира сваку свињарију од ране зоре до следећег јутра. Све то на националној фреквенцији која представља национално добро и уступа се под строгим условима коришћења. Очигледно, медијски тајкун је јачи од Србије ако се усуђује да у време кад је читава породица на окупу емитује питање несрећној жени, жртви породичног насиља, „да ли има оргазам током секса са оцем”. Нађите ми другу земљу у којој се на националној телевизији емитује такво питање у осам увече а да лиценца за емитовање не буде укинута – каже Тијанић.

Пинк: Риалити су светски тренд

Медијски тајкун о којем Тијанић говори очигледно је Жељко Митровић, а новинарка је Татјана Војтеховски, данас ПР менаџер ТВ Пинка. Она за „Блиц” каже да риалитији нису српски специјалитет, већ светски тренд. Ипак, не може се рећи да су гађање флашама и антисемитизам такође светски тренд, па смо је питали да ли је Пинк некада осетио потребу да такве случајеве избаци из емисија.

– Конфликти између учесника у риалити програмима су неминовни, као што се дешавају конфликти између људи у свакодневном животу или у ток-шоу програмима, политичким дебатама, скупштини, парламенту... Питање је само како који појединац реагује на конфликт и на који начин га решава. Такмичари у риалити програмима су осетљивији, што је последица изолације а и различитих су карактера. Због свега тога конфликт понекад прерасте у инцидент – каже Војтеховска.

Она спомиње своје омиљене емисије из детињства „Недељни забавник”, „Полетарац”, „Опстанак”, „Метла без дршке”, „Музички тобоган”, али данашњи клинци у тим терминима гледају крволиптање и најгори простаклук на „Двору”.

Постављена слика

Угрожавају ментално здравље деце

Психијатар и психотерапеут Анђелка Коларевић каже да су овакве емисије изузетно опасне за ментално здравље деце.

– Недавно сам чула како неко каже да свако има право да окрене канал, међутим, деца су подложна и можда неће променити канал, јер виде да се нешто дешава. Ту је превише адреналина и акције, а они онда почну да се претварају, као у некој видео-игрици, у неку врсту пасивних актера тог истог дешавања. То веома негативно утиче на дечју психологију и опредељивање сопствене агресије. Уместо да се претвори у неку конструктивну и бенигну агресију, овакве емисије подстичу малигну агресију усмерену на друге људе, која руши интегритет и биће другог човека с пуно презира и мржње. Риалитији подстичу оне емоције које сви ми имамо, али би требало да их држимо под контролом кроз социјализацију, а не овако. То је и позив да се одбаци свака приватност у нама и наш лични став. То не почива на поштовању различитости и интегритета, а најгоре је што не поштује интиму сваког човека. Уместо тога, подстичу се деструктивне, ксенофобичне, агресивне, егзибиционистичке, воајерске идеје... – каже докторка Коларевић.

Забава за гладне и сиромашне

И филмски редитељ Младен Ђорђевић каже да у оваквим емисијама нема говора ни о каквој катарзи.

– Очито је реч о забави за гладне и сиромашне. Циљ је да се они склоне с улица и да им се понуди нешто због чега ће заборавити на могућност побуне. Ти риалити програми типа „Фарма“ и „Велики брат“ им омогућавају да се поистовете са ликовима, да их осуђују, искале бес на њима (када гласају за избацивање укућана)... Тако долази само до привидне катарзе и гледаоци се заправо увлаче у симулацију живота, те престају да дубље проживљавају сам живот. Тако постају заправо безопасни, тј. под контролом су – каже Ђорђевић.

Занимљиво је да је Ђорђевић постао познат захваљујући изврсним филмовима „Маде ин Сербиа” и „Живот и смрт порно банде”, који се веома директно баве суровом стварношћу Србије, а да се управо аутори риалитија позивају на стварност у својим емисијама. Ипак, трејлери за Ђорђевићеве филмове, који су добили многе награде широм света, због страха од реакције РРА емитовани су тек после поноћи, док риалитији без проблема емитују својеврсну порнографију у по бела дана.

– Право лицемерје, зар не? Ту се поставља питање шта је заправо порнографија. Елементи порнографије и експлицитног насиља у мојим филмовима су безазлени у односу на порнографију садржаја на домаћим телевизијама. На неки начин се те емисије заиста баве стварношћу у Србији, јер тај риалити програм постаје српска стварност. Заправо, ради се о томе да симулација живота постаје стварнија од живота. Људи своје животе премештају у простор испред ТВ екрана и напокон у саме ТВ екране. Људи беже у свет имагинације и симулације сукоба и њихових разрешења – каже Ђорђевић.

Шта је алтернатива

Поставља се питање шта наше телевизије могу да понуде као конкуренцију просташтву „Двора” и сличних емисија. Прва адреса од које се очекује одговор на ово питање свакако је РТС, јер државна телевизија је та која не брине само о гледаности, него и о задржавању каквих-таквих професионалних стандарда. И на државној телевизији су емитовани риалити програми који су критиковани због промовисања насиља.

Такав је био случај учеснице емисије „48 сати свадба”, која је признала да је будући муж повремено шамара. На питање „Блица” зар не би било боље да се такви случајеви уопште не емитују на националној телевизији јер приватници онда себи дају још већу слободу као што видимо ових дана у „Двору”, Тијанић одговара да је „48 сати културно-образовно-документарни програм у односу на велику браћу, фарме, вворове и парове”. „Да не говорим о нашем другом програму Време је за бебе”, каже Тијанић.

БЛИЦ

Share this post


Link to post
Share on other sites

Људи,новац је најопаснија ствар на свету!Нико их не тера на силу да учествују у оваквим социјално-психолошким експериментима.Само је питање,зашто смо ми постали воајери,који падају на овакве ствари!?!Тужно је да се на овакав начин народ забавља,не мислећи да су и сами део експеримента. 0110_hahaha :cheesy:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од obi-wan,
      https://www.facebook.com/samospoznaja1026/photos/a.745659128976654/1098475130361717

      Ми смо (као) нека напредна генерација, која са подсмехљивим тоном говори о прошлим временима. Па се тако говори о мрачном средњем веку, примитивним људима старог века, необразованим припадницима ,,прединтернетске" генерације... Укратко, из појединих прича делује као да је само генерација која је доживела појаву интернета оно што вреди у читавој историји човечанства. Док ово наводим, мислим, пре свега, на област стицања знања. А ми смо га (као) препуни.
      А сада, доста са фикцијом, пређимо на реално стање. Ми смо непоправљиви идиоти који мисле да много знају, што је најгоре могуће решење. Чињеница да се све информације налазе на само пар додира екрана, створила је илузију да се све те информације заправо налазе у нашој глави. И налазе се - док се не истроши батерија или не нестане интернет; тада, мање-више, постајемо имбецили.
      Тачно, у глави имамо много више информација од неких ранијих генерација, али ту постоји један проблем - ослањањем на интернет изгубили смо моћ коришћења информација за сналажење у животу, доношење закључака и промишљање. Информације нису саме себи циљ, оне су средство. Да не говорим о томе да смо тотално изгубили разборитост, па не умемо да разликујемо стварне информације од лажних и корисне од бескорисних. И такве особе са омаловажавањем гледају на све претходне ,,неуке" генерације.
      Насупрот хиперпродукцији надмених идиота, стоји скоро па изумирање правог знања, знања утемељеном на систематском, дуготрајном и свестраном претресању феномена који се посматра. Све више нестаје плодоносно промишљање. Нема ни анализе, ни синтезе.
      Ево конкретног примера. Надмени идиот зна пар цитата из Аристотелове ,,Никомахове етике", на које је налетео на некој очајној страници попут ове моје. Није ни прочитао дело, али гаји илузију да јесте, живи у лажи. Припадник наведене изумрле врсте је заиста прочитао ,,Никомахову етику", непрестано промишљајући о њеној садржини и, напослетку, схвата њену поруку, закључује, и те закључке убацује у исту корпу са осталим закључцима које је до тада извео, да би их упоредио и преиспитао себе. Након тог процеса, он је свестан да ништа не зна, док је надмени идиот пун себе, јер може у свако доба да испали пар цитата и одушеви масу.
      Интернет је користан све док нам служи као један од извора сазнања и формирања знања. Странице попут ове су корисне, ако се схватају као најситнија плочица у безграничном мозаику знања. Ако се ваш пут ка знању завршава код привременог одушевљења неком објавом, неким цитатом, онда морам да констатујем да сте упали у замку, да сте идиот. Надменост је већ упитна. Чак вас ни то што ћете поделити фотографију на којој читате неко штиво, не раздваја од групације надмених идиота (ко би рекао?!).
      Нека моја порука буде схваћена на прави начин - ослободимо се замке и престанимо да лажемо себе. Имамо веће могућности од ранијих генерација, али их не користимо. Имамо модерније пушке, али не знамо да пуцамо.
    • Од Ромејац,
      Црногорске власти најављују пријаву због „кршења закона, истицање симбола других држава, скрнављење државне химне и политичких и националистичких порука”
      .
      Хуманитарни концерт за Косово у Херцег Новом

      ПОДГОРИЦА - Министарство културе Црне Горе најавило је кривичну пријаву против организатора мултимедијалног концерта одржаног у понедељак у оквиру програма „Трг од ћирилице” у Херцег Новом, због, како се наводи, кршења низа законских одредби, истицање симбола других држава, скрнављење државне химне и готово незаобилазних политичких и националистичких порука.
      Из тог ресора поручују да су сигурни да постоји много бољих начина за промоцију домаћег, регионалног и ширег музичког стваралаштва током сезоне - довољно је видети, заправо, остале фестивале на црногорском приморју.
      С тим у вези они су поздравили одлуку будванске општине да, након оштрих реакција црногорске јавности, одустане од идеје организације концерта трубача из Гуче у том граду.
      „Али, на 'програме' налик прексиноћњем, Министарство културе и Држава Црна Гора неће ћутати - напротив. Од сада, свако коме концепт 'манифестација културе' буде параван за националистичке поруке и кршење закона, одговараће на начин како је то регулисано прописима ове државе, поручили су из Министарства културе, пренео је портал Аналитика.
       
       
      Сматрају да смотре културе не смеју да буду изговор за организацију националистичких скупова, а посебно када се, како кажу, као у случају Херцег Новог, њима негира црногорски идентитет.
      „Жалимо што је Херцег Нови био домаћин овог програма, тим пре јер смо недавно на истом месту могли да испратимо фестивал сасвим другачијег типа - који у много лепшем светлу промовише и тај град и Црну Гору”, наводи се у саопштењу, преноси Танјуг.
       
      Политика Online - Кривичне пријаве против организатора концерта у Херцег Новом
      WWW.POLITIKA.RS Министарство културе Црне Горе најавило је кривичну пријаву против организатора мултимедијалног концерта одржаног у понедељак у оквиру програма „Трг од ћирилице”...
    • Од Логос,
      Речено је да је мучеништво највећи доказ истинског сведочења. Смрт, као последња провера, искључује могућност камуфлаже пред Богом, собом, људима и светом. Док у аскетском подвигу има простора за „симулирање“ дотле суоченост мученика или мученице са смрћу не оставља простора за тако нешто. Истовремено, у мучеништву су равноправни и слаби и јаки: обичан хришћанин задобија исту снагу као и онај јачи, те прихвата мучење и страдање, и саму смрт, мирно и радосно – и добија венац победе. Првомученик – Христос није био пасивна жртва него победитељ, чак и у крајњем понижењу. Неправедна пресуда, клевета, ругање, пљување, бијење, крст и смрт претворили су се у силу у немоћи. Може се рећи да је победа остварена не толико у васкрсењу (то је сувише очигледно) колико на Крсту. Зато Њега прикованог за Крст и уснулог називамо – Цар славе!     Откуд камуфлажа међу хришћанима? Зашто они који су добили благодат и моћ од Бога могу тако тешко да промаше и дубоко падну? Ако је хришћанин посебан антрополошки тип, онда имамо један занимљив феномен: када је врлински, тада надилази сваког врлинског човека (религиозног или нерелигиозног). Али, када греши, онда је гори грешник и од најгорих нехришћана. Хипокризију је Христос највише проказивао. Лицемерје омогућава да своју грешност на вешт начин сакријеш од себе. Да нису највећи греси они које игноришемо, негирамо да постоје, а не они свесни греси?    Савремени хришћани – јерархија и „царско свештенство“ – требало би да мање верују у своје способности расуђивања и да почну усрдније да расуђују умом Христовим. Да би до тога дошли потребно је, између осталог, да усвоје критеријум будућности, тј. да допусте и ту могућност да њихови садашњи судови могу да буду ужасно погрешни. Целе цркве могу да погреше. Пре двадесетак година (15. јануара 1998) Александријска патријаршија је затражила опроштај од Св. Нектарија Егинског због тога што га је 1889. године као Пентапољског епископа неправедно прогонила, оптужила и отерала из Каира. За то недело нису успели да нађу ниједан формални или теолошки разлог осим спомена да се млади епископ не подудара са њиховим амбијентом (клима). „Ако ми дате неколико редова написаних руком најпоштенијег међу људима, наћи ћу нешто у њима што ће га обесити“, рекао је кардинал Ришеље. Ипак, невољна страдања, о којима говоре Оци, помажу на више начина: када изгубиш положај – смирењем добијаш неслућене благослове. Чак и кроз произвољне, исувише људске поступке представникâ Цркве, оне који у очима света изгледају скандалозни и негативни, Бог, не оправдавајући те поступке, дела, користећи их и управљајући историју ка својим циљевима. Бог то чини не ex machina, него „споро и достижно“ као праведни Судија.   Верујем да је апофатички метод у богословљу један од могућих приступа опрезнијој процени људи и њихових поступака. Апофатика је пример релативизације како логоцентричног размишљања и тако и позитивистичког морализма. Наравно, није довољно само знати разликовати апофатичко и катафатичко богословље. Потребно је препознати унутарњу апофатичку логику постојања.  На једном месту један савремени теолог бележи: „Наша вера и битовање, скоро сва наша историја и наше данашње стање, јесу апофатички, а апофатика захтева велики интелектуални и још већи духовни напор и подвиг“. Како је за Свете Оце говорио Св. Варсануфије, „Не мислите да су, ако су и били Свети, могли дубине Божје да потпуно схвате“.   Један пример из неурологије може нам помоћи да схватимо да ми скоро по правилу имамо привид истине. Мислимо да нам наш мозак даје реалну слику света, а он, у ствари, гради слику на основу претпоставки. На твитеру се недавно вирално ширила црно-бела фотографија која, захваљујући исцртаним колорним линијама преко ње, оставља утисак слике у боји. Сви су мислили да та слика јесте у боји. Оно што се десило јесте да је мозак – инхерентним начинима кроз претпоставке, искуство, обрасце – „обојио“ фотографију. Наравно, ми тек a posteriori сазнајемо да је у питању грешка, јер слика реално није у колору. Дубља поука из овога је да ми, скоро у свим доменима живота, чинимо сличне грешке и при томе верујемо да савршено разумемо реалност. Један од коментара на твитеру гласио је да на тај начин функционишу међуљудски односи, преговори, трговина, политика и укупна људска комуникација.    У сликарству, боја настаје у корелацији више топлих и хладних нијанси; она није самопостојећа. У музици, тон је стицај висине, јачине, трајања и боје. У свим случајевима, реч је односу посматрача са посматраним/слушаним. Личност (и мозак) примаоца поруке ће допунити празнине на основу поменутих инхерентних претпоставки. Стога и није увек потребно све рећи у детаље: ако је неко вешт говорник, постићи ће жељени утисак без много речи. Сликар ће достићи нови ликовни израз без много потеза (византијска иконографија је врхунски пример те врсте апстраховања). Ради ли се о манипулацији или о релационој стварности? Можда је по среди теологија односа!    Међутим, да ли је слобода на цени у црквеној стварности или је она hybris који води „немесису“? У грчкој трагедији, ὕβρις указује на претерано самопоуздање јунака драме које изазива бес богова и доводи до νέμεσις, заслужене одмазде. Шта се историјски дешавало кад би неко слободно формулисао истину вере на другачији начин, супротно мејнстриму, а да није рањавао Тело Христово неким неправилним учењем? Биће да је ситуација била другачија него у наше дане. Наиме, видећемо да Црква на Истоку није судила ни забрањивала слободу личног мишљења. За Св. Јустина Ћелијског је казано да је, као слободни и одговорни члан Цркве Христове, пророчки опомињао кад је требало и писмено критиковао званичну Цркву, пишући критичка писма патријарху и синоду. Историчар Болотов примећује: „Личности које су одушевљене искреном љубављу према истини и добру Цркве, као што је Григорије Богослов, понекад су упадале у тешку сумњу у вези са сврсисходношћу црквених тела као што су сабори и синоди“.   Велики Оци Цркве су ауторитарну црквену власт критиковали понекад као болест; критичке речи једног Златоуста или Григорија Богослова на њен рачун су преоштре чак и за данашњи осећај. Стога речи историчара Хенрија Адамса, који је власт описао као „неку врсту тумора који се завршава тако што убија саосећање код њених носилаца“, не звуче ни ново ни сувише метафорично. Дахер Келтнер, професор психологије на Берклију, на основу лабораторијских експеримената дошао је до закључка да се појединци под дејством власти понашају као да су претрпели трауматичну повреду мозга – постају импулсивнији, мање свесни ризика својих одлука, и, што је пресудно, мање кадри да на ствари гледају из угла других људи.   Када се у теологији водимо мотивима спасења човека, тада наши изрази нису пресудни. Како каже владика Атанасије (Јевтић) у својој Патрологији (објавио пет томова), Кирило Александријски се у христологији руководио првенствено сотириолошким разлозима. „И поред све неизбежне полемике, он се ипак не спори око појединих богословских ‘формула’, не везује се само ‘за речи’. Штавише, он сâм није увек строго пазио на своје речи и изразе, те их и не употребљава увек тачно и истоветно“. Дисиденти из система тоталитарних једнопартијских држава су прогањани због другачијег мишљења, па и погрешно изговорене или написане речи. Модерни damnatio memoriae у неким срединама се одвија поступно: најпре вас ућуткају у установама, а онда следи даље искључивање из званичних форума. Сазерцавајући о колективној трауми прогона из Совјетске Русије, Флоровски је далеке 1930. писао: „Посебно је трагично да је пре неколико година, наредбом совјетских власти, велика група руских философа изагнана из властите земље. Прогнани су управо као философи. Ово је био симболичан чин који је означавао негирање креативности и слободе. Философија је постала бескорисна и забрањена у Совјетској Русији управо због тога што су философски патос и креативност изрази духовне слободе. Совјетски животни стил, на другој страни, јесте вољно одбацивање и гашење слободног духа“.   Многи млади људи се данас осећају попут једног од јунака из драме Тенесија Вилијамса, Мачка на усијаном лименом крову, па потресно, а лаконски, исповедају: „Не живим са вама – ми само заузимамо простор у истом кавезу; то је све“. Тамо где нема Христа губе се истински односи. Све губи смисао, што можда и нехотице показује најновији Тарантинов филм „Било једном у Холивуду“. Неумољиви утисак током гледања је да у свеукупном сплету збивања – на врхунцу бљеска контракултуре, у време хипи револуције – одсуствују реални људски односи.   Велики оци и учитељи никада нису поробљавали, него су остављали следбенике слободним, говорећи попут Св. Варсануфија: „Нисам те свезао, брате, нити сам ти дао заповест, него савет, како хоћеш, тако учини“! Уводећи своје читаоце у мисао Отаца Цркве Владика Атанасије је као верни ученик о. Георгија Флоровског написао следеће значајне речи: „Читаоци ће у књизи видети да је било и признатих Црквених Отаца и Писаца са извесним богословским схватањима несагласним са вером и искуством Саборно-Католичанске Цркве, и нису за то били суђени“. Кад је пак реч о јеретицима, по речима овог водећег српског теолога, „они су издвојени као јеретици не зато што су имали своја лична мишљења – Црква, бар на Истоку, није судила ни забрањивала слободу личног мишљења – него зато што су рањавали и расецали јединствено Тело Христово, Цркву као нешивени Хитон Христов“.   У историји Цркве су постојале школе мишљења и Црква их је дочекивала са добродошлицом. Школе, правци, изрази… све је то био и остао део јединственог Предања. Право питање односа између познатих школа и њиховог учења у древној Цркви огледа се у оквиру питања истинитости личности Христове (Александријци су одбацили аутономно човештво у Христу да човек не би био схваћен независно од заједничарања са Богом). Понекад би између две доминантне школе, попут александријске и антиохијске, нови и свежији богословски приступ послужио као трећи пут, или „други угао“ посматрања, и тиме извео из заплета. То је била кападокијска школа. Запад је, такође, имао свој летитимни приступ, као и сиријска традиција.   Но, оно што нас овде занима јесте чињеница да другачији нагласак у богословљу није представљао проблем. Оно што се кроз целокупну историју дешавало јесте да Црква није санкционисала слободу личног мишљења и говорења, него је отклањала апокрифе и фалсификате. И верујем да је у нашем времену куцнуо час да нови нараштај породи нови израз. За то постоје претпоставке у неопатристичкој синтези коју је инаугурисао васељенски протојереј о. Г. Флоровски. Потребан је излаз из круте и стерилне сцене, уз помоћ богослова који обликују теолошки курикулум, јер су се научили „Царству небескоме као домаћин који износи из ризнице своје ново и старо“ (Мт. 13,52). На том путу, не треба да нас растужи ако понекад оманемо у настојању да достигнемо велики узор. Ван Гог је без успеха покушавао да имитира Милеа (Millet) који је био сав његов свет и идеал (други узори су му били Коро и Курбе). Но, утешно је то што Ван Гог није достигао Милеа; заузврат му је дато нешто много веће!   Савремени богослови су позвани да воде „гигантомахију“ око суштинских питања живота друштва и човечанства. Егзистенцијално тумачење догмата и језик који „говори“ савременом свету јесте богословље које није догматско у уском смислу речи него је то „стваралачко разрешење животних задатака“, по неопатристичком обрасцу богословља „за живот света“. У том подухвату теолози не треба да се боје ни науке ни философије, као што се нису бојали ни Оци, који су и сâми имали извесних јелинистичких, неоплатонских мотива; они су сасвим смело користили Платона, стоике, Филона, Оригена, али се нису заустављали на њима, него су смело износили „црквену науку“. Примера ради, није било класичног философског и књижевног дела које млади Константин (Кирило Словенски) није прочитао и проучио у Фотијевој школи. А ту школу су тадашње Игнатијеве присталице карактерисале као назадовање у антику. Наизглед парадоксално!   У приказу житија великих симфоничара под називом Распеване виолине, Рудолф Тил каже да су многи музичари судбином својих живота били илустрација моћне музичке револуције која се тада била распламсавала, а на коју се с почетка гледало као на произвољност или назадовање. „Међутим“, каже он, „из тог пада фантастичном брзином је изникла нова музика симфонијске епохе“. Кад је видео како се снобови оног доба исмевају са импресионистима, Сезан је у инат њима рекао да ће све учинити да импресионизам добије место у музејима уметности.    Слава Цркве је симфонија Васкрсења и смерно сведочење тог тријумфа. „Видевши васкрсење Саздатеља, Апостоли се дивљаху (ἐθαύμασαν), појући хвалу ангелску: ово је слава Цркве (αὕτη ἡ δόξα τῆς Ἐκκλησίας), ово је богатство Царства“ (Октоих, глас 7, поема Јована Дамаскина). Како је било на почетку са првим martyres Васкрсења и Педесетнице (уп. ДАп 2,32: „чему смо сви ми сведоци“), тако и данашњи теолози, испуњени патосом слободе, настављају да стваралачки сведоче испуњење спасења у Васкрслом Господу, исповедајући догађаје спасења свештене историје и у нашем времену. Каменчиће које уграђују у Предање неће нико моћи да одбаци.     Извор: Теологија.нет
    • Од Ćiriličar,
      Пошто је данас на улици све полу-голо да видимо шта теолози кажу на ову тему.
      Ша голотиња (=део или делови голог тела) изазива код осбе супротног (а и код истог) пола? Зашто (не) треба покривати тело и како? Које последице изазива на личном и друптвеном плану разголићеност? Како треба хришћанин да се облачи? Пар примера:
      "Хаљине им говоре, да се Богу не моле" (Владика Николај) Владика Данило Крстић је најавио својој духовној кћери, мати Макарији да га је напусти демон блуда, и то је сматрао као близину смрти - окуд старцу, подвижнику блудне помисли које га нападају? Монах калист, духовно чедо Владике Николаја, ако је истинита забилешка аутора књиге о њему, сведочи, аутору се исповеда да га у сну "посећује" млада лепа жена. Старац Силуан није отишао девствен у манастир, имао је однос са женом, покајао се, наравно, али је, по сведочењу ученика му, потоњег старца Софронија Есешког преко деценије имао борбу са "тим"? Причамо о облачењу, да напоменем, па све што се каже, молим да се контестуализује са тим, а не "с брда, с дола".
      Навео сам драстичне примере подвижника и стараца, ако је тако а јесте, како ћемо ми реаговати на голотињу око нас свуда? И како треба онда да се ми сами облачимо? Видео сам студенте на ПБФ-у у шортцевима, док, рецимо, професорка руског језика на једној духовној академији у Русији носи сукњу испод колена и прекрије главу марамом. Ркли би "зилоткиња", а није, сматра, рецимо, Ткачова да је престрог.
       
      Па изволте...праштајте за многоглаголање.
    • Од Логос,
      У манастиру Улије код Лепосавића свечано је прослављена слава манастира Преподобномученице Параскеве. Свету Литургију служио је Преосвећени Епископ рашко-призренски г. Теодосије уз саслужење намесника митровачког протојереја-ставрофора Милије Арсовића, као и свештенства и монаштва Eпархије рашко-призренске.     Владика Теодосије је подсетио на житије Светог преподобномученице Параскеве која је пострадала у време римског цара Антонина одбијајући да се одрекне своје вере: -Светитељка је поднела и најтежа мучења и остајала чудесно неповређена. У народу је посебно поштована као девица мученица и исповедница вере Христове, рекао је владика Теодосије и указао:   -Светитељи нам својим живим примером указују како не треба да се одричемо ни своје вере, али ни свог наслеђа. Наши преци су вековима остајали верни Богу у најтежим околностима, не напуштајући свој родни крај - Косово и Метохију, што је и порука за све нас данас да останемо достојни баштиници њиховог примера и никада се не одрекнемо Косова и Метохије и наших светиња уз које смо порасли.   Манастир Свете Параскеве у Улијама код Лепосавића недавно је обновљен и у њему сада живе игуманија Нина и монахиња Јулијана које су претходно служиле Богу у манастиру Кончул. Народ лепосавићког краја са великом радошћу је прихватио обнову  манастира у коме се поново свакодневно чује молитва монахиња.     Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...