Jump to content

Препоручена порука

Незахвалност је доста присутна у нашем свету. Заобићићемо тему незахвалности према Богу, јер је мало људи који су те не огреше. Заобићићемо и констатације типа "Боље, Бог ће му/јој захвалити ако је остао лишен захвалности од људи" и слично... Два примера, па да се надовежемо на тему.... Често имамо овкве случајеве. Црквена или чешће, манастирска слава. Пуно званица. Неко треба све то да спреми, почисти, скува,постави, опере... Обично се јаве побожне хришћанске жене. Одраде, очисте, скувају, поставе, оперу... На крају у пролазу неко се надури на њих, неко подвикне, као да сметају. Заврши се све, ником ништа. Уколико, међутим, се не нађу добре православне хришћанке, онда се домаћини потруде, па плате жене које ће да све то ураде... Дакле, ако си део Цркве, зашто теби неко да не плати ако још и тешко живиш ? Пустите ви то "Бог ће да плати". Ако ништа бар поклоните једну књигу, икону, неки знак пажње који много значи... Једне године у једноме манастиру где је иначе и вашар, неки момци су се понудили и поставили бесплатно сво опрему за озвучење... На другом крају дошао Ера Ојданић, коме су се после тога до земље захваљивали, а ове момке нико није ни погледао. Један намлатио паре, оскрнавио место, добио похвале и отишао. Други се намучили, дали нешто своје, мислите да их је неки бар на ручак позвао ? Други пример. Када сам почео да радим у школи, приметио сам много лепе слике на зидовима. Све је то један наставник цртао. Прича ми после тога наставник физичког који је пред пензијом "Видиш ово двориште како је сређено, терен за децу, паркић... Све смо то наставник Љ. и ја урадили за ових 35 година... И шта ? Ено га, разболео се пре пар месеци, мислиш да га се неко сећа ? " Брзо заборављамо, повучени смо у своје проблеме. А о захвалности према родитељима да не причамо...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 months later...

Кад већ помену незахвалност, толико се одомаћила у нашем животу, да је чак ни они који су њене жртве више не примјећују. Ето те жене које припремају славу, могу поћи од своје породице, потрудиш се, спреми се ту брате свашта нешто, и мора се признати да се умори човјек, али све то није важно, елем сване Никољдан, дођу гости, послуже се, и треба да се очита славарица, и сви мушки се снебивају, нико није у стању да научи славу да очита. Ма научила бих је ја, али нешто мислим није у реду, женско сам. Све им припремиш, и остане да прочитају славу и сваке године фрка. Мислим стварно није фер.

Док сам радила сваке године смо организовали дане поља гдје се рекламирају нове сорте ратарских култура, а под руководством свога шефа. То тражи сигурно 10-15 дана опаког физичког рада, и кад се треба захвалити тим људима, ма нико их се и не сјети, када је закуска редовно сједе у неком запећку, а их ко не види, јер су спечени од сунца, и "неугледни", исцрпљени од теретног живота, ма језа ме ухвати сваки пут кад се тога сјетим. Оваквих примјера има безброј, боље да их се не сјећам.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 5 years later...
Свети Василије Велики: О благодарности   %D0%A1%D0%B2%D0%B5%D1%82%D0%B8-%D0%92%D0

 

1. Да ли сте чули речи апостола којима се обраћа Солуњанима и прописује закон за читав живот? Оне су упућене онима који су се свакодневно налазили у његовој близини, премда се њихова корист распростире се на читав људски живот. Радујте се свагда. Молите се без престанка. На свему захваљујте, каже он (1.Сол.5,16-18). Шта, дакле, значи „радовати се“ и каква је корист од [радовања]? Како је могуће задобити непрестану молитву и Богу захваљивати за све? Речено ћемо, колико буде могуће, протумачити касније. Сада је заиста неопходно да најпре наведемо оно што нам приговарају противници који [наводе] клевету да је испуњење узакоњеног немогуће. Зар је врлина, кажу, проводити дан и ноћ у изливању [душе] и живети у весељу и радовању? Осим тога, зар је [непрестано радовање] уопште могуће с обзиром да нас окружују на хиљаде невољних несрећа које у души нужно изазивају потиштеност? Стога је немогуће да се неумерено радујемо и веселимо, изузев ако [хоћемо да кажемо] да онај кога пеку не осећа бол и да се не мучи онај кога пробадају. Можда и неко од оних који нас окружују, болујући од сличне болести помисли, износи истоветне изговоре ради оправдања својих грехова (Пс.140,4). Услед свог немара за чување заповести, он покушава да оптужи Законодавца да наводно прописује немогуће. Он вероватно говори: „Како је могуће да се радујем кад узроци радости не зависе од мене? Оно што изазива радост долази споља и не налази се у мени, на пример – долазак пријатеља, сусрет с родитељима после дужег времена, налажење новца, почасти од људи, васпостављање здравља после разних болести и остале животне добробити, дом у коме је трајно благостање, богата трпеза, дружељубиви саучесници у весељу, звуци и призори који изазивају уживање, здравље рођака и срећа у свему осталом у животу (с обзиром да нас не жалосте само наше властите непријатности, него и оне које секирају наше пријатеље и рођаке). Све [набројано] је неопходно да би се рачунало на душевну радост и весеље. Поред тога, радост у души може да се роди када видимо пад својих непријатеља, пропаст злобника и награђивање доброчинства, једном речју, када ни садашње ни очекиване тешкоће не потресају наш живот. Како нам је, дакле, дато као заповест нешто што своје испуњење нема у нашој вољи, већ представља последицу других узрока? Осим тога, како је могуће да се непрестано молимо кад телесне потребе привлаче мисли душе на себе и с обзиром да је немогуће да се разум истовремено подели на две бриге.

 

2. Мени је, међутим, заповеђено да захваљујем Богу за све. Зар да захваљујем када ме муче, када ме исмејавају, када ме растежу на точку, када ми копају очи? Зар да захваљујем када ми ненависник задаје нечасне ударце, када се ледим од зиме, када ме мучи глад, кад сам привезан за дрво, када неочекивано останем без деце, па чак и без жене, када услед бродолома неочекивано изгубим иметак, када ме на мору заробе пирати или на копну разбојници, када сам у ранама, када ме клевећу, када осиромашим или када сам у тамници“. Све речено и много другог прикупљају они који оптужују Законодавца, мислећи да своје грехе оправдају клеветом да нам се наређује нешто што је немогуће извршити. Шта, дакле, да одговоримо? [Одговорићемо] да апостол има у виду нешто друго и да покушава да наше душе одвоји од земље, узносећи их до небеског начина живота. Не разумевајући велику замисао Законодавца, они се, међутим, ваљају по земљи и телу у телесним страстима као црви по блату и ишту начин да испуне апостолску наредбу. Апостол не позива свакога да се стално радује, него само онога ко се уподобио њему, тј. ко више не живи у телу, него има Христа који живи у њему (уп. Гал.2, 20), с обзиром да сједињење с највишим добром не допушта саосећање са оним што узнемирава тело. Чак и кад би тело било раскомадано, раскидање свезе би остало у страдајућем [делу] тела, а распростирање бола се не би могло пренети до умног [делај душе. Уколико смо, према апостолском савету, умртвили удове који су на земљи (Кол.3,5) и уколико на телу носимо умирањеХристово (2.Кор. 4,10), рана нанета умртвљеном телу нужно неће допрети до душе, која је ослобођена везе са њим. Осим тога, несреће, губици и смрт ближњих неће се узносити до ума, нити ће узвишеност душе сурвати до саосећања са овдашњим. Уколико расуђују као и ревносни [људи], они који су запали у недаће неће жалостити друге, с обзиром да и сами без јадиковања подносе оно што им се дешава. Уколико, пак, живе по телу (уп. Рим.8,13), они неће толико причињавати бол, колико ће се сматрати јаднима, не толико због околности, колико стога што нису изабрали оно што је требало. Уопштено [речено], душа која се једном чежњиво привезала за Створитеља и која је навикла да се радује тамошњим красотама, неће изгубити своју радост и весеље због смене разноликих промена телесних страдања. Оно што је за друге жалосно, њу ће учинити још радоснијом. Апостол је, [на пример], био благодушан у немоћима, у невољама, у гоњењима (2.Кор.12,910) и оскудици. Он се хвалио својим сиромаштвом налазећи се у гладовању и жеђи, у зими и голотињи, у гоњењима и тескобама (2.Кор. 11,27). Апостол се радује ономе због чега други тугују и одричу се живота. Они који нису научени апостолској мисли и који не разумеју да нас Павле позива на јеванђелски живот, усуђују се да га оптуже да нам наводно прописује немогуће. Нека они, међутим, схвате колико нам је разлога за оправдано радовање дала Божија велика издашност. Ми смо из небића ступили у биће. Створени смо по образу Творца (уп. Пост.1.26) и имамо ум и слово који допуњују нашу природу и којима спознајемо Бога. Уколико са њима брижљиво изучимо лепоте творевине као нека писмена, ми ћемо познати велику мудрост и промисао Божији о свему. Ми разликујемо добро од зла и сама нас природа учи да одабирамо корисно и да се уклањамо од штетног. Будући да смо се грехом отуђили од Бога, поново смо позвани на блискост с Њим, након што смо Крвљу Јединородног ослобођени из нечасног сужањства. [А шта да кажемо] о нади у васкрсење, о наслађивању анђелским добрима, о Царству на небесима и обећаном благу које превазилази снагу разума и слова?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

3. Зар све речено не може да се прихвати као довољан разлог за непрекидну радост и непрестано весеље и зар, напротив, треба мислити да живот достојан радости проводи једино онај ко пресићује утробу, забавља се звуцима свирале, леже на меку постељу и хрче? Међутим, онима који имају ум ја бих рекао да би требало да их оплакују, а да ублажују оне који садашњи живот проводе надајући се у будући век и замењујући садашње за вечно. Ми треба да ублажујемо оне који су се сјединили с Богом с обзиром да живот проводе у радости чак и кад се нађу у пећи огњеној (као три младића у Вавилону), чак и кад су затворени с лавовима, чак и кад их кит прогута. Јер, они се не жалосте због садашњег, него се радују због наде у оно што се за нас чува у будућности. Мислим да добар подвижник, који је једном ступио на поприште побожности, треба достојанствено да подноси ударце противника, надајући се на славу која ће доћи при примању венаца. Они који су се навикли на напоре борбе у телесним надметањима уопште семе колебају због болних удараца, него настављају да се боре с протишшком услед жеље да их прогласе победницима, презирући тренутне напоре. Ни ономе ко је ревностан неће се помрачити радост чак и ако сусретне тешкоће, будући да невоља гради трпљење, а трпљење искуство, а искуство наду, која не постиђује (Рим.5,35). Због тога нам исти [апостол] па другом месту заповеда да у невољи будемо трпељиви и у нади радосни (Рим.12, 12). Према томе, нада заједно са радошћу обитава у души ревносног човека. Међутим, исти апостол нам заповеда и да плачемо са онима који плачу (Рим.12,15). Пишући Галатима, он је плакао због непријатеља Крста Христовог (уп. Фил.3,18). Да ли уопште треба да говоримо да је Јеремија плакао, да је Језекиљ, по заповести Божијој, писао о плачу за кнезовима [Израиљевим] (уп. Јез.2.10) и да су многи светитељи плакали? Тешко мени мајко моја што си ме родила (Јер.15.10). Тешко мени, неста побожнога са земље, и нема правога међу људима. Ја сам као кад се обере летина (Мих.7,2). Уколико погледаш гласове праведника уопште и уколико откријеш да понекад зајецају, уверићеш се да оплакују овај свет и окајани живот у њему. Авај мени, јер се боравак мој продужи (Пс.120,5). Павле је желео да умре и да буде са Христом (Фил.1,23). Стога јадикује због продужетка странствовања, које га спречава да се радује. Давид нам је у песмама оставио плач за пријатељем Јонатаном, а заједно са њим и плач за својим непријатељем: Боли ме због тебе, брате Јонатане. Кћери Израиљеве, плачите за Саулом (2.Цар.1,26; 24). Саула оплакује као онога ко је умро у греху, а Јонатана као оног ко му је читавог живота био близак пријатељ. Та зашто да говоримо о нечему другом? И сам Господ је плакао због Лазара (Јн.11,35), плакао је и због Јерусалима (Лк.19,41). Он ублажује жалосне (Мт.5.4) и оне који плачу (Лк.6,21).

 

4. „Како се [наведено] може, говоре, усагласити са речима: Радујте се свагда (Фил.4,4)? Јер, сузе и радост не изазивају исти узроци. Сузе природно изазива притисак око срца до кога долази услед неочекиваног ударца или услед напада који рањава и стеже душу, док је радост слична поскакивању душе, развесељене [чињеницом] да су [дела] сагласна са жељама. Отуда потичу и различити телесни знаци. Ражалошћени имају блед, сив и хладан изглед, док су тела радосних бодра и румена, при чему душа само што не искочи и не похрли напоље од задовољства“. Ми ћемо додати да су плач и сузе светих произилазили из љубави према Богу. Свагда гледајући на Вољеног и увећавајући у себи радост која из [сличног гледања] проистиче, они су се истовремено старали за себи сличне слуге, својим сузама и оплакивањем исправљајући оне који греше. Они који стоје на брегу и саосећају са онима што се даве у мору не губе сопствену сигурност иако се старају да помогну унесрећенима. Ни они који оплакују грехе својих ближњих не поништавају сопствену радост. Напротив, они је тиме још више умножавају. Господ их, наиме, поводом суза проливених због брата удостојава радости. Блажени су они који плачу и који се жалосте, будући да ће се утешити и насмејати (уп. Лк.6,21; Мт.5,4). Смехом се не назива грохот који услед превирања крви излази из образа, него чиста веселост, која није помешана ни са чим суморним. Апостол допушта да плачемо са онима који плачу(уп. Рим.12, 15), с обзиром да су сузе на неки начин семе и залог вечне радости. Уздигни свој разум и сагледавај анђелско стање. Да ли њима доликује расположење другачије од радости и благодушности? Јер, они су удостојени да стоје пред Богом и да се наслађују неизрецивом красотом славе нашег Творца? Побуђујући нас на такав живот, апостол нам је заповедио да се свагда радујемо.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

5. Можемо рећи да је Господ плакао за Лазаром и за градом као што је и јео и пио, тј. без властите потребе. Напротив, Он је речено учинио да би теби поставио меру и границу неопходних душевних страдања. Он је плакао да би исправио прекомерну осетљивост и недоличност оних који ридају и који су склони нарицању. Јер, плач захтева усклађеност са словесношћу с обзиром на повод, количину, време и начин проливања суза. Да сузе Господње нису проливене због страдања, него због наше поуке, види се из реченога: Лазар, пријатељ наш, заспао је, но идем да га пробудим (Јн.11,11). Ко од нас оплакује уснулог пријатеља, с обзиром да очекује да ће се ускоро пробудити из сна? Лазаре, изиђи напоље (Јн.11,43): и мртви је оживео и свезани је закорачио. Чудо у чуду: како су ноге способне за кретање иако су свезане погребним повојима. Јер, оно што је укрепљивало беше јаче од онога што је спутавало. Због чега је Онај ко је намеравао да изврши [слично] дело, сматрао да је догађај достојан суза? Зар није очигледно да је, у свему подржавајући нашу слабост, затворио неизбежно страдање у извесне мере и границе, предупређујући одсуство саосећања (што је зверски), али и не дозвољавајући да будемо склони великом болу и плачу? Изливајући сузе за пријатељем, Он је и сам показао заједништво са људском природом и избавио нас од крајности у једном и другом, заповедајући нам да не будемо слаби пред страдањем, али ни безосећајни пред жалошћу. Господ је трпео глад пошто би се сварила чврста храна, осећао је жеђ када би се исцрпела влажност у телу и замарао се када би услед пешачења претерано напрегао мишиће и жиле (Јн.4,6, премда напор није заморио Божанство, него је тело осећало промене које по природи следе). Он је исто тако допустио и сузе, дозволивши да се испоље обележја која су природна телу. Када се услед жалости испуни испарењима, мождано удубљење се обично ослобађа влажног бремена кроз очне дупље, као кроз неке канале. При неочекиваној несрећи појављује се неки шум у ушима, вртоглавица и помрачење у очима, а глава се потреса од паре која се подиже услед сабирања топле влаге у унутрашњости. Облаци се изливају у кишне капи, а згуснутост испарења се, мислим, излива у сузама. Због тога ожалошћени налазе извесно уживање у изливању суза, с обзиром да се плакањем неосетно ослобађају онога што их оптерећује. Стварни опит потврђује истинитост реченога. Ми знамо да су се многи ун недаћама уздржавали од проливања суза, услед чега су их погађале неке неизлечиве болести, удари или одузетост, док су други у потпуности испуштали душу, с обзиром да се њихова снага, као слаба потпора, рушила под теретом жалости. Може се видети да се пламен гуши сопственим димом, који нема где да оде, већ се шири око њега. И животна сила се исцрпљује и гаси уколико жалост себи не нађе излаз.

 

6. Стога они који су склони прекомерном жаљењу не треба да указују на сузе Господње са [намером] да оправдају сопствену страст. Храна коју је јео Господ не би требало да нам послужи као повод за сластољубље, него, напротив, као најузвишеније правило уздржања и умерености. Ни [Његове] сузе нам нису понуђене као закон који прописује да плачемо, него као мера достојна поштовања и као најтачније правило у складу са којим смо дужни да, остајући у границама природе, одмерено и долично подносимо несрећу. Због тога ни женама ни мушкарцима није допуштена склоност према јадиковању и неумереном плакању. Приличи, уосталом, унеколико се жалостити и излити нешто суза у време несреће, премда тихо и без ридања и вапаја, без цепања сопствене одеће и посипања пепелом, као и без свих других сличних недоличности, допуштених људима који нису научени небеским [стварима]. Онај ко се очистио божанственим учењем треба да се, као неким чврстим зидом, огради правом речју, те да одважно и снажно одбија од себе нападе сличних страсти, не допустивши им да у гомилама преплаве скрушени и попустл3иви део душе, [сматрајући] га неким ниским местом. Плашљивој души која се нимало не крепи уздањем у Бога својствено је да се прекомерно мучи и да пада под теретом несреће. Црви се лакше рађају у меком дрвету. И жалост се лакше укорењује у људима нежније нарави. Зар је Јов имао дијамантско срце? Зар је његова унутрашњост била начињена од камена? Он је у кратком периоду изгубио десеторо деце. У време весеља уништена је радост у његовом дому с обзиром да се ђаво обрушио на њихову кућу. Он види трпезу помешану с крвљу. Он види децу која су рођена у разним временима како умиру у једном тренутку. Он, међутим., не плаче, не чупа косу, не испушта никакав недоличан глас, него произноси славно и од свих опевано благодарење: Господ даде, Господ узе. Би како Господ благоизволе. Нека је благословено име Господње (Јов 1,21). Зар је он био безосећајан човек? Да ли је могуће? Он сам за себе каже: Ја сам плакао због сваког угњетеног (Јов 30,25). Да ли је можда Јов лагао? Међутим, Истина сведочи о њему да је, поред осталих врлина, био и истинит. Јер, речено је: Беше човек непорочан, праведан, богобојажљив и истинит (Јов 1,1). Ти, међутим, јадикујеш уз помоћ песама које су и сачињене ради нарицања и настојиш да жалосним напевима мучиш своју душу? Дело драматурга је измена сцена и одеће глумаца који се појављују на позорници. И ти мислиш да онај ко плаче треба да има одговарајући изглед, тј. црну одећу и разбарушену косу, те да у његовом дому мора да буде тама, нечистота, пепео и жалосно нарицање којим се непрестано обнавља болна рана у души. Препусти, међутим, слично поступање онима који немају наде (уп. 1.Сол.4,13). Ти си, напротив, научио да је о онима који су умрли у Христу (уп. Отк. 14.13) [речено]: Сеје се у распадљивости, а устаје у нераспадљивости, сеје се у немоћи, а устаје у сили, сеје се тело душевно, а устаје тело духовно (1.Кор.15.42-44). Зашто плачеш због онога ко је отишао да промени одећу? Немој плакати ни због себе, сматрајући да се лишаваш неког помоћника у животу, с обзиром да је речено: Добро је [већма] уздати се у Господа, неголи уздати се у човека (Пс.117,8). Немој жалити ни због њега, сматрајући да је претрпео несрећу, с обзиром да ће га ускоро пробудити небеска труба те ћеш га видети где стоји пред престолом Христовим. Према томе, остави малодушне и непристојне узвике: „Авај, какво неочекивано зло. Ко је тако нешто могао да очекује. Зар сам очекивао да ће земља покрити најмилије лице“. При сличним речима [човек] мора поцрвенети, чак и кад их други говори, с обзиром да смо и сећањем на прошлост и искуствима из садашњости научени нужности природних страдања.

 

7. Пошто смо васпитани речју благочашћа, нас неће изненадити ни превремена смрт, ни друге неочекиване несреће. [Навешћемо један] пример. [Рецимо да] сам имао младог сина, јединог наследника имања, утеху старости, украс породице, цвет међу вршњацима и потпору куће. Међутим, смрт га изненада коси у најлепшим годинама. Онај ко је до недавно представљао сладак звук и најпријатнији призор за родитељске очи, постао је земља и прах. Шта да чиним? Поцепаћу одећу на себи, почећу да се ваљам по земљи, да јецам и да јадикујем и показаћу се пред породицом као дете које вапије и дрхти под ударцима? Или се, напротив, нећу чудити ономе што се десило с обзиром да ћу обратити пажњу на неизбежност догађања, тј. на неумољивост закона смрти који се подједнако распростире на све узрасте и раздваја све што је сједињено. Према томе, нећу силазити с ума као онај ко је погођен неочекиваним ударцем с обзиром да сам већ одавно научио да сам и сам смртан и да сам имао смртно чедо, да ништа људско по природи није постојано и да ништа не остаје заувек. Напротив, данас само путем рушевине показују обележја некадашње величине чак и велики градови, коју беху славни по блиставости својих здања и моћи својих житеља, те знаменитости околине, тргова и свега осталог. Лађа која се више пута спасавала на мору, која је безброј пута пловила и превезла на хиљаде трговачких товара, на крају пропада због једног налета ветра. Војске које су много пута у биткама побеђивале непријатеље, с променом среће постају тужан призор и поруга. Достигавши велику моћ и подигавши себи и на копну и на мору мноштво победничких споменика и сакупивши огромна богатства од плена, читави народи и острва бивали су или уништени временом или су, доспевши у заробл5еништво, слободу заменили за ропство. Ма које од великих и неподношљивих зала да поменеш, у прошлом животу [људског рода] ћеш већ наћи истоветне примере. Тежине разликујемо према приклањању теразија и својства злата испитујемо трењем о камен. Ни м:и никада нећемо прећи границу благоразумности уколико се будемо сећали мере на коју нам је указао Господ. Дакле, ако ти се некад догоди нешто непријатно, превасходно среди свој разум и немој се препуштати смућењу. Потом себи олакшај садашњост надом у будућност. Они који имају болесне очи одвраћају поглед од исувише блиставих призора, умирујући их гледањем цвећа и зеленила. Ни душа не треба непрестано да гледа несрећу, нити да се препушта садашњим недаћама. Напротив, она свој поглед треба да пренесе на сагледавање истинских добара. Уколико твој живот увек буде окренут Богу, увек ћеш бити у стању да се радујеш, док ће ти нада на награду олакшати животне недаће. Да ли си обешчашћен? Погледај на славу која је на небесима припремљена за трпљење. Да ли си претрпео губитак? Подигни поглед ка небеском богатству и ризници коју сабираш добрим делима. Да ли си прогнам из отаџбине? Твоја отаџбина је, међутим, небески Јерусалим. Да ли си изгубио децу? Имаш анђеле с којима ћеш се веселити око престола Божијег и радовати се вечном радошћу. Уколико садашњим недаћама будеш супротстављао очекивано добро, сачуваћеш безбрижност и непомућеност душе, на шта нас и позива апостолски закон. Нека успех у људским стварима не створи неумерену радост у твојој души и нека недаће жалошћу и тескобом не унизе њену бодрост и узвишеност. Уколико ниси васпитан да на [наведени] начин гледаш на житејска дела, никада нећеш живети без потреса и смућења. У реченоме ћеш лако успети уколико уз себе будеш имао заповест која ти саветује да се увек радујеш, уколико протераш телесно неспокојство и сабереш душевне радости, уколико превазиђеш садашње утиске и управиш мисао ка надању у вечна добра. Јер, и сама представа о њима је довољна да се душа испуни весељем и да се у наша срца усели анђелска радост у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава и сила у векове векова. Амин.

 

Извор: Светосавље

  • Волим 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Većina ljudi vraća male usluge, priznaje srednje usluge i plaća velike usluge – sa nezahvalnošću.

Bendžamin Frenklin

 

Nezahvalnost je ipak oznaka slabih. Ja još nikad nisam vidio da je pravi čovek nezahvalan.

Johan Volfgang fon Gete

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Задужбинарство је једна од највећих врлина многих синова српског православног народа. Средствима које обезбеђује Задужбина Симе Игуманова одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената са Косова и Метохије.

       
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије присуствовао је 22. априла 2021. године постављању реконструисане скулптуре „Сима Игуманов са сирочићима” на Игуманову палату на Теразијама, с које je уклоњена пре око 70 година. Свечаности су присуствовали министар спољних послова г. Никола Селаковић и заменик градоначелника г. Горан Весић.
      - Београд је после постављања споменика Стефану Немањи и деспоту Стефану Лазаревићу дочекао да се и обновљена скулптура „Сима Игуманов са сирочићима” врати на Игуманову палату. Враћамо се својој историји, култури и традицији, као и сећању на наше задужбинаре. То више није инцидент или покушај, већ наша политика. Враћање скулптуре тамо где јој је и место јесте доказ да Београд цени своју историју и културу, указао је заменик градоначелника г. Весић и подсетио да су задужбинари своје богатство остављали својој држави, нацији и сиромашној деци, а да је Сима Игуманов предњачио у томе.
      Министар Селаковић је додао да је задовољство данас присуствовати исправљању велике историјске неправде. - Сими Андрејевићу је цела духовна вертикала у породици била саткана од стваралаца и бораца за српску слободу, просвету и независност, указао је г. Селаковић и истакао да се приликом враћања Задужбине у посед Српске Православне Цркве пре 30 година започело са иницијативама да се скулптура обнови и врати на кров Игуманове палате. - Управо на 30. годишњицу од покретања иницијативе успели смо да обновимо овај значајан споменик који ће у времену пред нама представљати круну на Теразијама, а која је недостајала скоро 70 година, указао је г. Селаковић.
      Патријарх српски г. Порфирије је изразио велику радост јер се реконструисан споменик враћа на место где је био од подизања здања 1938. године. Споменик су, како је прецизирао, оштетили и уклонили идеолошки острашћени људи педесетих година прошлог века.
      - Сима Игуманов је један од великих задужбинара српског народа. Родом из Призрена, био је богати трговац, истовремено дубоки православац и аутентични Србин. Све што је за живота стекао дао је на корист народу, указао је патријарх Порфирије и додао да је задужбинарство једна од највећих врлина многих синова српског православног народа.
      - Задужбина Симе Игуманова је национализована после Другог светског рата и 1991. године је враћена Српској Православној Цркви. Од издавања у закуп одржава се Призренска богословија и стипендира се 300 ђака и студената пореклом са Косова и Метохије, нагласио је патријарх Порфирије.
      Реконструкцију скулптуре је урадио академски вајар Зоран Кузмановић, који је истакао да је рад на њеној обнови трајао око три године. - Радови су били захтевни јер је скулптура имала више од 30 делова који су били покидани или девастирани, као и око 35 до 40 одсто недостајућих делова оригиналне скулптуре, нагласио је г. Кузмановић.
       
      Извор: Град Београд
    • Од Bilbija,
      Животом и смрћу, Милошевић је заслужио поштовање Србије и Срба
       
       
       
      Министар унутрашњих послова и лидер Покрета социјалиста Александар Вулин оценио је данас да је бивши председник Србије и Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободан Милошевић „својим животом и смрћу, заслужио поштовање Србије и Срба али и свих људи који поштују борце за слободу”.
      Вулин је поводом 15. годишњице смрти бившег председника Србије оценио да ће историја „бити много праведнија према Слободану Милошевићу него што су били његови савременици”.
      „Нису сви пријатељи Слободана Милошевића били ни његови пријатељи, ни пријатељи Србије, али сви непријатељи Слободана Милошевића су били искрени непријатељи Србије и то је било непогрешиво, историја ће то потврдити”, навео је Вулин.
      Бивши председник Србије и СРЈ Слободан Милошевић преминуо је на данашњи дан 2006. године у притвору Хашког трибунала у Шевенингену, где је био оптужен за ратне злочине почињене у ратовима на простору бивше СФРЈ. На првим вишестраначким председничким изборима у Србији, децембра 1990. године, као кандидат СПС-а добио је 65,34 одсто гласова и постао први председник Србије.
      За председника СРЈ изабран је у Савезној скупштини 25. јула 1997. и на тој функцији остао до 5. октобра 2000. године, када је под притиском јавности признао пораз на председничким изборима одржаним 24. септембра те године.
      Милошевић се 7. октобра повукао с власти а ухапшен је у Београду 1. априла 2001. под оптужбом за финансијске малверзације повезане с царином. Тај процес није вођен јер је на Видовдан, 28. јуна 2001. изручен Хашком трибуналу.
      Милошевић је пред Хашким трибуналом оптужен за ратне злочине на Косову и Метохији, за ратне злочине и геноцид у БиХ и ратне злочине у Хрватској али је процес обустављен 14. марта 2006. године, пренео је Танјуг.
      Милошевић је сахрањен у дворишту породичне куће у Пожаревцу.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ширење епидемије корона вируса covid-19, све више забрињава свеукупно човјечанство, укључујући и народ Црне Горе. Многе породице су у жалости због губитка својих чланова које је однио овај смртоносни вирус, а још већи је број оних чији се чланови лијече од истог вируса у болницама или у својим домовима.

       
      Дивимо се љекарима и медицинском особљу који се већ мјесецима без предаха и одмора херојски боре за сваког обољелог, али свако од нас треба да буде забринут и за њихово здравље. Знамо да су многи од њих већ на измаку својих снага. Са молитвом Богу да свим обољелима дарује исцјељење, љекарима крепост и издржљивост, а са надом да ћемо убрзо, уз Божију помоћ, користећи се достигнућима медицине и уз херојски подвиг љекара ускоро побиједити ову опасну и злокобну пошаст, позивамо све православне хришћане и све људе добре воље да се и даље држе свих неопходних мјера заснованих на медицинском знању и искуству. На такав начин ћемо као одговорна и цивилизована заједница најбоље помоћи болеснима и њиховим породицама, дати снажну људску подршку љекарима, a здраве заштити од нових оболијевања.
       
      Епископ будимљанско-никшићки
      и администратор Митрополије  црногорско-приморске
      Јоаникије
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...