Jump to content

Данило Киш

Оцени ову тему


Препоручена порука

Код мене је "сан" детињства претворен у (сурову) стварност


 


 


526204_276425459115355_1420853715_n.jpg?


 


https://scontent-fra3-1.xx.fbcdn.net/hphotos-xaf1/v/t1.0-9/526204_276425459115355_1420853715_n.jpg?oh=647597fec2ac8944619ee5c89be3471b&oe=560BB2CB


Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Ljubav je strašna stvar. Šta da vam kažem? Na ljubavnom iskustvu drugih ne može se učiti. Svaki susret između muškarca i žene započinje kao da je to prvi susret na svetu. Kao da nije bilo od Adama i Eve naovamo milijarde takvih susreta. A, vidite, iskustvo ljubavi se ne prenosi. To je veliko zlo. I velika sreća. Bog je to tako uredio. Budite oprezni. Nemojte nikoga povrediti. Ljubavne rane ostaju najdublje urezane u duši. I nemojte da vam literatura zameni ljubav. I literatura je opasna. Život se ne može zameniti ničim.”

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Pa zaboga, Kozorogi, nisam li ti sto puta rekao da ja pišem zato da bih se oslobodio svoga egoizma.”


 


 


pozdrav.jpg


 


http://3.bp.blogspot.com/-qa5Mytsp6ac/U8JC7fVQ2-I/AAAAAAAAXAs/-AlsGJZOv-M/s1600/pozdrav.jpg


Link to comment
Подели на овим сајтовима

 НАРИЦАТИ, НАРИЦАТИ

 

Чекати, док поноћни звон тиња,

Да се донесе црна шкриња.

Не питати због ког је патња,

Звонити док не мине пратња.

Под балдахином и црним велом

Носити распело бело, пред опелом.

Под тешким сребром погнути плећа,

Давити се у диму свећа.

С тамним сенама у бој стати

И тихе псалме запевати.

Слушати оргуље печалне

И звона посмртних јечање.

Крочити преко зева гробова

У пратњи слугу, божјих робова.

Мрзнути у зачараној ноћи,

Гледати туђег мртваца у очи.

Дрхтати на месечини кобној,

Уздисати на хумци гробној.

Порећи прошлост, јецајући,

Замађијано, клецајући.

Опростити сваком. Покајнички

Грлити сандук, очајнички.

Тестамент страшни срицати,

и нарицати, нарицати, нарицати.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Treba li da Vam kažem da me Vaša pisma uvek obraduju. Gledajući Vaš rukopis, odjednom dolazim do verovanja da grafologija ima nekog smisla: u Vašem rukopisu nalazim Vašu ličnost, u tim blagim linijama, u tom diskretnom dodiru pera na hartiji... Mogao bih, i da Vas ne poznajem, čini mi se, da sudim o Vašem karakteru. Hvala Vam na lepoj knjizi o Sinaju. Setio sam se Vaše lepe i uzbudljive priče o dvostrukom krvarenju, priče koja me je uzbudila, sasvim na svoj način (na moj način). Hvala Vam na lepim rečima povodom mojih Sabranih dela. Voleo bih da pročitate, kao da se družimo, kao da Vas držim za ruku, onu malu autobiografiju na kraju Mansarde i možda neke priče iz knjige Rani jadi. A propos: Les chagrins précoces treba da se pojave u maju, u kolekciji Folio junior. Naravno da ću Vam to odmah poslati, mislim da će biti lepo ilustrovana. Eto, moći ćete da čitate svom sinu neku od priča, onu o psu recimo. On će onda plakati, a Vi ćete ga tešiti. Nažalost, ne idem u Zagreb, a verujte mi, jako bih se radovao da Vas vidim, pogotovu u Zagrebu. Volim taj grad... Nameravam, povodom izlaska Peščanika u Americi, da otputujem na mesec dana u Njujork, sredinom maja. Sad se bakćem sa šifovima, pokušavajući da sa svojim lošim engleskim prodrem u tajne prevodiočevih grešaka. Lovim ih.
Mislim na Vas i grlim Vas. Javite se.”

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

Mahnitost voljenja
 

null.gif
null.gif
Danilo Kiš, danas ćemo govoriti o vašoj poslednjoj knjizi koja je objavljena na francuskom, o "Enciklopediji mrtvih" koja je takođe zbirka pripovedaka. U prvoj pripoveci "Simon Čudotvorac" pravite varijaciju jedne gnostičke legende.

    - Bio sam posebno zapanjen kada sam pročitao tih nekoliko redova koji se odnose na Simona Čudotvorca i govore o njegovom izazovu upućenom Isusu. Rekao je da može da učini sve što je i on činio, da se može uspeti u nebo ili spustiti u utrobu zemlje. Naravno, oba puta doživljavao je neuspeh, jer Svetom Petru pritiču u pomoć božanske sile. Hteo sam samo da dam sliku tog čovekovog uzleta i njegovog pada, naravno sa dva stanovišta: kao tehničku i kao psihološku sliku. Želeo sam da kažem kako je možda jedan gnostik neka vrsta pobunjenika, ali pobunjenika koji najčešće biva poražen.

null.gif
Da, Simon Čudotvorac je pobunjenik; on se buni protiv ljudske i protiv božanske hijerarhije i doslovno kaže: "Čovečiji je život pad i pakao a svet je u rukama tirana. Neka je proklet najveći od svih tirana, Elohim."

    - Da, otprilike tako vidim pravog pobunjenika. To je neka vrsta pobune protiv čovekove smrtnosti i protiv poretka koji vlada svetom.

null.gif
Da li ste i vi sami bili pobunjenik?

    - Ja sam to i dalje. Ja sam nezadovoljnik. Nezadovoljan sam pre svega samim sobom, svojim životom, svojim pisanjem, političkim poretkom, načinom na koji je uređen svet.

null.gif
Da li ste pisanjem došli do saznanja o sebi samom?

    - Možda jesam, možda je to saznanje nepotpuno, ali sam upoznao svoja interesovanja i svoje mogućnosti, kao pisca i kao čoveka, jer na kraju, sve što činim i sve što pišem povezano je sa sižeima koji me opsedaju. Za mene nema drugih sižea. Dakle "Simon Čudotvorac", ili bilo koja druga moja knjiga, sve je to plod i rezultat mojih opsesija i pobuna.

null.gif
Da li vam ponekad pisanje služi kao sredstvo samooblikovanja?

    - Pisanje mi pre svega služi kao nadoknada za život koji sam već kao dete zamisljao drugojačijim od onog koji vodim. Ne želim ovim da kažem da sam nezadovoljan svakodnevnim životom, svakodnevnim stvarima, već saznanjem da između svega onoga što bi čovek mogao da živi i onoga što živi postoji ogromna razlika. I stoga mislim da ja (ili bilo koji drugi pisac) zamenjujem te mogućnosti života jednim izmišljenim životom.

null.gif
Vraćam se vašoj zbirci i priči čiji je naslov upravo "Enciklopedija mrtvih". I u njoj vi pronalazite jednu od svojih opsesija vezanih za totalitarizam.

    - U toj noveli, između ostalog, govorim i o totalitarizmu. Zamislio sam život jednog običnog čoveka, zbilja običnog jugoslovenskog čoveka. S druge strane, njegov se život nalazi u jednoj enciklopediji koju sam izmislio, koja postoji, jer bi jedna takva enciklopedija mogla postojati, i u njoj se beleže životi i događaji koji se tiču svih umrlih ljudi, osim onih koji su zabelezeni u nekim drugim enciklopedijama. To je neka vrsta ljudske ili božanske pravde po kojoj svaki čovek nalazi svoje mesto u večnosti. Naravno, to je, ponavljam, jedna izmišljena enciklopedija.

null.gif
Pa ipak, želeli ste da skrenete pažnju na to da se u totalitarnom svetu svaki čovek uvek oseća uhođenim i nadziranim.

    - Nije mi to bila namera. Možda i toga ima u jednoj ovakvoj priči. Ono što sam ja želeo to je da u jednoj takvoj enciklopediji bude prisutan svaki čovek, jer svaki čovek zaslužuje bar toliko mesta u večnosti koliko zauzima jedna biografska beleška u nekoj enciklopediji.

null.gif
I u ovom ste slučaju krenuli od stvarnosti, tačnije od jednog sna.

    - Čuo sam od jedne meni vrlo bliske osobe da je sanjala svog mrtvog oca, da ga je pronašla u jednoj enciklopediji. To je kao i uvek pokrenulo u meni ideju da napišem priču u kojoj bih sakupio podatke o životu jednog običnog čoveka u jednoj zemlji, konkretno u Jugoslaviji, u rasponu od nekih šezdeset godina, sa mnogo znakova, simbola povezanih sa svakodnevnim životom.

null.gif
U "Posmrtnim počastima" govorite o raskošnoj sahrani koja je priređena jednoj prostitutki.
 

    - I u ovom sam slučaju našao negde pomena o ovom događaju i to je pokrenulo u meni niz slika, jer sam odjednom postao svestan da oni koji sahranjuju tu prostitutku jesu braća Borisa Davidoviča i likova revolucionara iz moje knjige "Grobnica za Borisa Davidoviča". Tako sam uspostavio vezu između ovih dveju knjiga, kao što sam često nastojao da pronađem izvesne detalje u sledu pripovedaka ili poglavlja jedne iste knjige, ili više knjiga, kao što je to bio slučaj sa onim nožem sa drškom od ružinog drveta koji se iznova javlja u "Grobnici za Borisa Davidoviča" a istovremeno se nalazi i u romanu "Bašta, pepeo". Hteo sam, dakle, da u jednoj metafizičkoj knjizi pronađem likove koji podsećaju na revolucionare iz jedne druge knjige.

null.gif
U "Priči o majstoru i učeniku" vi se bavite etičkim problemima. Kažete, na primer: "Umetnost i moral zasnivaju se na dvema različitim premisama i kao takvi oni su nespojivi. Umetnost je delo taštine, a moral je odsustvo taštine. Prava moralna dilema počinje i završava se pitanjem taštine, a sve je ostalo izvan moralne sfere".

    - Ideja da napišem tu priču došla mi je - a to je možda bez značaja za čitaoca - anegdotski govoreno, posle izvesnog nesporazuma koji sam imao sa jednim piscem čije sam rukopise ispravljao (odnosno njegov roman koji je imao izvesnog uspeha), ali koji me je od tada izbegavao i postao jedan od mojih neprijatelja. I tako sam došao do saznanja da je taština bila uzrok naših nesporazuma, kao što je odsustvo taštine bilo razlog mog rada na njegovim rukopisima.

null.gif
Učenik u toj priči kaže: "Sve se stvari na ovom svetu zbivaju prevarom; sve su vrednosti, moralne i pesničke, samo pitanje spretnosti i sreće".

    - To je portret velikog broja pisaca koji tako razmišljaju. Osoba kojom je ova pripovetka inspirisana bila je takva i ja sam shvatio da mnogi pisci, mnogi umetnici, misle da takvim neetičkim sredstvima mogu doći do izvesne slave; za mene je takav stav neetički i nedopustiv.

null.gif
Smatrate li da je pisanje takođe jedan moralni čin?

    - Mislim da je pisanje pre svega moralni čin. Naravno kada je to tako urađeno da ne bude direktno vidljivo, već indirektno, kao civilizacijski, kulturni čin.

null.gif
U pripoveci koja sledi, u "Knjizi kraljeva i budala", govorite o opasnosti koju sobom donosi susret sa samo jednim delom ili samo sa jednom knjigom. Kažete da vam je namera bila da dovedete pod sumnju "ustaljeno mišljenje da knjige služe samo dobru (...); one su izvor moralnosti i bezakonja, milosti i zločina. Mnoge knjige nisu opasne. Opasna je samo jedna".

    - To je već zaključak klasičnih filozofa, svetih knjiga. Shvatio sam da opasnost "političke životinje" dolazi iz uverenja crpenog iz samo jedne knjige, koja može biti Biblija, Koran ili Marksovi ili Homeinijevi spisi, i obično su u pitanju ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu, a jedna knjiga ne seje sumnju. U tome i jeste opasnost te jedne jedine knjige, jer nema takve knjige koja bi, kao kod Žida, imala dva stupca u kojima se nalazi tvrdnja i poricanje te tvrdnje. Dakle, više knjiga, to su uvek protivurečne tvrdnje. I to sam hteo da kažem i pokažem na konkretnom primeru jedne opasne knjige, koja još postoji, koja se preštampava, koja i dalje pobuđuje veliku znatiželju i predstavlja ogromnu opasnost za mnoge ljude.

null.gif
Danilo Kiš, na čemu u ovom času radite?

    - Radim sa jednim švedskim novinarem i kritičarem na nekoj vrsti autobiografskog pregleda u kojem bih želeo da oživim veliki broj slika koje nisam iskoristio u svojim knjigama. Bile bi to autobiografske datosti, iskustva mojih lektira, sve što ne bih na drugi način iskoristio, osim u formi razgovora i intervjua.

null.gif
Da li vam pisanje pruža ono što od njega zahtevate?

    - Zahtevam od pisanja da mi pruži maksimum onog što mogu da uradim.

null.gif
Da li vam prijateljstvo mnogo znači?

    - Prijateljstvo mi veoma mnogo znači i priča koju ste spomenuli upravo je povest o raskinutom prijateljstvu, o raskidu koji me je duboko uzdrmao, jer držim do prijateljstva, ono je kod nas svetinja.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 weeks later...

САВЕТИ МЛАДОМ ПИСЦУ

 

Гаји сумњу у владајуће идеологије и принчеве.
Држи се подаље од принчева.
Чувај се да свој говор не загадиш језиком идеологија.
Веруј да си моћнији од генерала, али се не мери с њима.
Не веруј да си слабији од генерала, али се не мери с њима.
Не веруј у утопијске пројекте, осим у оне које сам ствараш.
Буди једнако горд према принчевима и према гомили.
Имај чисту савест у односу на привилегије које ти твој занат писца доноси.
Проклетство твог избора немој бркати са класном опресијом.
Не буди опседнут историјском хитњом и не веруј у метафору о возовима историје.
Не ускачи, дакле, у “возове историје”, јер је то само глупава метафора.
Имај увек на уму мисао: “Ко погоди циљ, све промаши.”
Не пиши репортаже из земаља у којима си боравио као туриста; не пиши уопште репортаже, ти ниси новинар.
Не веруј у статистике, у цифре, у јавне изјаве: стварност је оно што се не види голим оком.
Не посећуј фабрике, колхозе, радилишта: напредак је оно што се не види голим оком.
Не бави се економијом, социологијом, психоанализом.
Не следи источњачке филозофије, зен-будизам итд; ти имаш паметнија посла.
Буди свестан чињенице да је фантазија сестра лажи, и стога опасна.
Не удружуј се ни са ким: писац је сам.
Не веруј онима који кажу да је ово најгори од свих светова.
Не веруј пророцима, јер ти си пророк.
Не буди пророк, јер твоје је оружје сумња.
Имај мирну савест: принчеви те се не тичу, јер ти си принц.
Имај мирну савест: рудари те се не тичу, јер ти си рудар.
Знај да оно што ниси рекао у новинама није пропало заувек: то је тресет.
Не пиши по наруџбини дана.
Не клади се на тренутак, јер ћеш се кајати.
Не клади се ни на вечност, јер ћеш се кајати.
Буди незадовољан својом судбином, јер само су будале задовољне.
Не буди незадовољан својом судбином, јер ти си изабраник.
Не тражи морално оправдање за оне који су издали.
Чувај се “ужасавајуће доследности”.
Чувај се лажних аналогија.
Поверуј онима који скупо плаћају своју недоследност.
Не веруј онима који своју недоследност скупо наплаћују.
Не заступај релативизам свих вредности: хијерархија вредности постоји.
Награде које ти додељују принчеви примај с равнодушношћу, али ништа не чини да их заслужиш.
Веруј да је језик на којем пишеш најбољи од свих језика, јер ти другог немаш.
Веруј да је језик на којем пишеш најгори од свих, мада га не би заменио ни за један други.
“Тако, будући млак, и нијеси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих”. (Откривење Јов., 3,16)
Не буди сервилан, јер ће те принчеви узети за вратара.
Не буди надувен, јер ћеш личити на вратаре принчева.
Немој дозволити да те увере да је твоје писање друштвено некорисно.
Немој мислити да је твоје писање “друштвено користан посао”.
Немој мислити да си и ти сам користан члан друштва.
Немој дозволити да те увере да си стога друштвени паразит.
Веруј да твој сонет вреди више од говора политичара и принчева.
Знај да твој сонет не значи ништа спрам реторике политичара и принчева.
Имај о свему своје мишљење.
Немој о свему рећи своје мишљење.
Тебе речи најмање коштају.
Твоје су речи најдрагоценије.
Не наступај у име своје нације, јер ко си ти да би био ичији представник до свој!
Не буди у опозицији, јер ти ниси наспрам, ти си доле.
Не буди уз власт и принчеве, јер ти си изнад њих.
Бори се против друштвених неправди, не правећи од тога програм.
Немој да те борба против друштвених неправди скрене са твога пута.
Упознај мисао других, затим је одбаци.
Не стварај политички програм, не стварај никакав програм: ти ствараш из магме и хаоса света.
Чувај се оних који ти нуде коначна решења.
Не буди писац мањина.
Чим те нека заједница почне својатати, преиспитај се.
Не пиши за “просечног читаоца”: сви су читаоци просечни.
Не пиши за елиту, елита не постоји; елита си ти.
Не мисли о смрти, и не заборављај да си смртан.
Не веруј у бесмртност писца, то су професорске глупости.
Не буди трагично озбиљан, јер то је комично.
Не буди комедијант, јер су бољари навикли да их забављају.
Не буди дворска луда.
Не мисли да су писци “савест човечанства”: видео си већ толико гадова.
Не дај да те увере да си нико и ништа: видео си већ да се бољари боје песника.
Не иди ни за једну идеју у смрт, и не наговарај никог да гине.
Не буди кукавица, и презири кукавице.
Не заборави да херојство захтева велику цену.
Не пиши за празнике и јубилеје.
Не пиши похвалнице, јер ћеш се кајати.
Не пиши посмртно слово народним великанима, јер ћеш се кајати.
Ако не можеш рећи истину – ћути.
Чувај се полуистина.
Кад је опште славље, нема разлога да и ти узимаш учешћа.
Не чини услуге принчевима и бољарима.
Не тражи услуге од принчева и бољара.
Не буди толерантан из учтивости.
Не истеруј правду на конац: “с будалом се не препири”.
Немој дозволити да те увере да смо сви једнако у праву, и да се о укусима не вреди
расправљати.
“Кад оба саговорника имају криво, то још не значи да су обојица у праву.” (Попер)
“Дозволити да други има право не штити нас од једне друге опасности: да поверујемо да можда сви имају право.” (Идем)
Немој расправљати са игнорантима о стварима које први пут од тебе чују.
Немој да имаш мисију.
Чувај се оних који имају мисију.
Не веруј у “научно мишљење”.
Не веруј у интуицију.
Чувај се цинизма, па и сопственог.
Избегавај идеолошка општа места и цитате.
Имај храбрости да Арагонову песму у славу Гепеуа назовеш бешчашћем.
Не тражи за то олакшавајуће околности.
Не дозволи да те увере да су у полемици Сартр-Ками обојица били у праву.
Не веруј у аутоматско писање и “свесну нејасност” – ти тежиш за јасношћу.
Одбацуј књижевне школе које ти намећу.
На помен “социјалистичког реализма” напушташ сваки даљи разговор.
На тему “ангажована књижевност” ћутиш као риба: ствар препушташ професорима.
Онога ко упоређује концентрационе логоре са Сантеом, пошаљеш да се прошета.
Ко тврди да је Колима била различита од Аушвица, пошаљеш до сто ђавола.
Ко тврди да су у Аушвицу требили само вашке а не људе – исти поступак као горе.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Данте)
 
na40fo01.jpg
Link to comment
Подели на овим сајтовима

Gorki talog iskustva

 

    Nauka, nauke zapravo, svojim su čudima i obmanama pridobile svet: svet o naukama zna isto toliko malo koliko i o umetnosti, ali u čuda nauke veruje, kao što je verovao, i veruje još uvek, u Hristova ili derviška čuda. Futurologija, astronomija, eugenetika, seksologija, kibernetika, hibernacija i druga čuda, zajedno sa atomskim čudom, prikazali su svetu neka od svojih čudesa, kao što ih je Hristos pokazao nekad svetu, pretvorile su vodu u vino, ali i vino u vodu, i već svako se dete bavi futurologijom, a da pri tom ne zna o svetu u kojem živi ništa, njegovo saznanje ne ide dalje od tog poverenja u nauku, jer to današnje dete, hoću da kažem današnji čovek, video je poneko od čuda te nauke; što se tiče astronomije, video je mesec izbliza, što se tiče eugenetike, vidi kako deca narastaju, "pa su nekoliko santimetara viša od svojih dedova", svedok je tzv. seksualne revolucije ili čak i njen učesnik, sociologija mu je odgovorila jasno na sva pitanja, jasno da jasnije ne može biti, dva puta dva jesu četiri, progresivni pobeđuju, nazadni su pobeđeni ili biće pobeđeni još koliko sutra, kibernetika je neka vrsta usavršene računaljke naših očeva, hibernacija je besmrtnost bogatih, sutra već pristupačna i nama, a atomska bomba je probušila obraz čovečanstva, kao obraz fakira ili derviša, bezbolno, bez krvi, za tili čas, i time potvrdila da su čuda nauke jedina čuda, a, eto, srce se čovekovo presađuje s jednog čoveka na drugog, s mrtvog na živog, i uskoro će to srce, tako bar tvrde, biti zamenjeno svinjskim srcem i čovek će početi da rokće kao svinja. A tom današnjem čoveku, koji veruje slepo u sva čuda nauke, sve je odjednom postalo jasno, nema više problema na ovom svetu ili ih bar neće biti sutra, i njemu je svejedno, kao što je svakom dobrom Hrišćaninu svejedno što su se ribe umnožile u znaku hristovskog čuda samo jedan jedini put, pa mu je svejedno što uz optimistička nagađanja futurologa o našoj svetloj budućnosti stojimo i dan-danas u potpunom mraku što se tiče bitnih pitanja čovekovih: Odakle smo? Ko smo? Kuda idemo? Ko smo i odakle smo u mraku kosmičkih prostranstava, odakle smo to došli na svet sa ovom svešću o svetu, i da, dakle, živimo u najdubljem mraku teorija i nagađanja a da nam nauka tu ništa ne može pomoći, ni biologija, ni astronomija, ni genetika, ni evolucija čak; kao što mu je svejedno što uz astronomiju, koja je stekla puno poverenje svih, mi još uvek živimo u znaku astrologije, i što umesto u zvezde mi buljimo u astrološke kalendare, a moderne žene, kao znak svoje emancipacije i svog "poverenja u nauku", kao i poslovni ljudi i "umetnici" i dan-danas svoj dan ne započinju a da nisu pogledali u svom astrološkom kalendaru kako im se piše u taj dan, zdravlje – poslovi – ljubav; poverenje u nauku, slepo poverenje, a da pri tom, uz seksualnu revoluciju u koju verujemo slepo, slepo se rastržemo od ljubomore i od ljubavi, novine su pune krvavih zločina u znaku seksualne revolucije, godišnje su bar dva muškarca kažnjena najokrutnijom kaznom od seksualno prosvećenih žena koje isteruju svoja praiskonska prava nožem ili oštrom britvom, kao u kakvoj grčkoj tragediji, sociologija postaje svojina svih, kafane su pune socijalnih teorija zasnovanih na novinskim člancima, a da, pri tom, sagovornici o sociologiji znaju upravo samo toliko koliko su pročitali u novinama, dva puta dva jesu četiri, jedan plus jedan jesu dva, starost se pobeđuje pilulama protiv zaboravnosti (čudo nauke!) i uspešno savlađuje sistemom gospođe Aslan, sistemom koji se, u divotnoj koordinaciji svih nauka, može kupiti ispod ruke u parku kod Pravnog pod nazivom gerovital, što je pak u tesnoj vezi sa seksualnom revolucijom, i sa hibernacijom (hibernacija spolova), još kad nam doktor Bernar, ili neki drugi doktor, presadi svinjsko srce, moći ćemo da rokćemo kao svinje! U čuda nauke, dakle, ne možemo sumnjati, i čemu tu onda filozofirati, čemu tu onda mudrovati i zanositi se glupostima, gubiti svoje dragoceno vreme iskustvom filozofije koja je pokazala svoj potpun debakl, i poezije koja je posle osvajanja meseca, pogotovo od tada, postala sasvim besmislenom. Jer pevati bez čarolije meseca, priznaćete, nije baš mudro a ponajmanje savremeno. No upravo zbog svih ovih čuda nauke, i uprkos njima, iskustvo nas umetnosti uči jedinom mogućnom saznanju, uči nas sumnji, umetnost je, po Paundu, "antena vrste", i umetnost je, umetničko saznanje, još poslednja instanca, poslednje utočište ljudskog duha. Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.

(1973)

*

     Ideologije ovog veka uništile su živote pojedinaca, stotine hiljada, miliona. U čemu vi vidite metafizičko određenje čoveka?

 

    Polazim od toga da mi ništa ne znamo. Metafizika je neka vrsta poezije u prozi. Čovek je nepoznata veličina. Ne znamo odakle dolazimo, ne znamo kuda idemo i ne znamo zašto postojimo. Religija, filozofija i poezija pokušavaju da daju odgovor na to pitanje. Kad kažem poezija, imam na umu književnost u celini. Ali, ni religija, ni filozofija ni poezija nisu u stanju da nas svojim odgovorima ubede. U sva tri slučaja imamo posla samo s formama poetske transformacije našeg traganja za odgovorom na ta egzistencijalna pitanja. Nauku, ovom prilikom, izostavljam. Ali, i nauka za koju mnogi još uvek misle da će pre ili kasnije rešiti sve suštinske probleme, predstavlja, u krajnjoj liniji, samo još jedan poetski pokušaj da se razumeju ljudi i stvari.
    Mi boravimo u nepoznatom, kao na početku sveta ili na početku čovekovog postojanja. Ideologije su nastale da bi ispunile tu prazninu. One su najjednostavniji način da se čoveku stvori utisak kako su svi problemi egzistencije i postojanja savladani. Na tome se zasniva veliki uspeh ideologija, ili tačnije: na tome se zasnivao njihov veliki uspeh. Jer, danas se, kao što sam već rekao, vraćamo religiji, mitu.

 

    U tom kontekstu hteo bih da razgovaramo o još jednom "aspektu verovanja", o vašem verovanju u "moć knjige". Kako stoji stvar s tom "moći knjige"? Koji su činioci presudni za to da jedna knjiga "ima moć"?

 

    Tim pitanjem bavio sam se još u Enciklopediji mrtvih. Nije opasno čitati mnogo knjiga, opasno je čitati jednu jedinu. Ljudi koji su pročitali samo jednu knjigu – bila to Biblija, Koran, ili Mein Kampf – najžešći su fanatici religioznih ili političkih verovanja. Problem, međutim, postoji i ako posmatramo ukupno dejstvo književnosti na čoveka. Uzmimo Nemce: istorija pokazuje da oni spadaju među narode s najvišim nivoom kulture. Nemci imaju pisce svetskog ranga, i mnogo čitaju. Ali, iako su imali Getea, Šilera, Herdera, Lesinga, Hajnea i Kanta, kod njih je nastao nacizam, oni su stvorili koncentracione logore uništenja, ubijali Jevreje i ostale pripadnike "nižih rasa". To što su čitali pomenute autore, što su vaspitavani u humanističkom duhu nije predstavljalo nikakvu prepreku njihovom padu u varvarstvo.
    Krajnje je problematična i teza da pisci svojim knjigama u načelu služe nekoj "dobroj stvari". Kojoj "dobroj stvari" služe? Mnogi pesnici i pisci su svojim poemama i romanima uvek iznova izdavali humanističke ideje i ideale – u Nemačkoj, u Rusiji, i drugde. Pisali su laži koje je izrodio njihov revolucionarni romantizam. Taj revolucionarni romantizam rasplamsavao je u njihovim mozgovima imaginaciju koja im je omogućavala da laž prikazuju kao istinu.
    Verujem da za samoga sebe mogu da kažem da svojim knjigama nikada nisam izdao istinski ljudske ciljeve. Da ih ne bi izdao, svaki pisac svestan svoje odgovornosti mora tragati za formama umetničkog izraza koje mu omogućavaju da nađe istinu - bile te forme autobiografske ili dokumentarističke. On mora dobro da se čuva imaginacije na koju je uticala ideološka ili revolucionarna vera.

 

    Gospodine Kiš, jednom ste govorili o svom "pesničkom pogledu na svet", o svom "tragičnom osećanju života". Smatrate li da je život apsurdan, kao što bi se moglo pretpostaviti po sudbinama koje slikate u svojim knjigama?

 

    Za život jednog čoveka sigurno nije mnogo podsticajno da se prepušta nekom pesimističkom osećanju. Ali, za mene je van sumnje da nad ljudskim životom uopšte počiva senka duboke tragike. Već sam rekao: mi ne znamo odakle dolazimo, i još manje znamo kuda idemo – od jednog ništavila drugome. Između jednog i drugog, moramo da se nosimo s problemima egzistencije, starenja, bolesti i s nizom drugih stvari. Postoji, reklo bi se, samo jedna stvar koja nam daje izvesnu utehu: to je ljubav. Čak nam i tragična ljubav pruža utehu.
    Mi pisci smo privilegovani, za nas postoji još i književnost, umetničko stvaralaštvo; ono nam daje iluziju da ne živimo uzalud, bez smisla, da u svom životu ostvarujemo nešto suštinsko. Možda postoje i druga rešenja, druge iluzije, recimo religija. Što se mene tiče, ja ni u kom slučaju ne osporavam da na svet gledam s pesimizmom, a znam da nešto od tog pesimizma izbija i iz mojih knjiga: uprkos njihovom ironičnom aspektu, čitalac često oseća strah. Možda je taj pesimistički odjek, koji plaši slabe, razlog što moja dela nisu tako popularna kao dela nekih drugih autora.

 

   S obzirom na svoja iskustva s totalitarnim ideologijama i sistemima našeg stoleća, vi u svojim knjigama žestoko branite jedinstvenost i singularnost čoveka. Slažete li se da ljudska individualnost danas i na Istoku i na Zapadu u podjednakoj meri ugrožava nadmoć kolektiva?

 

    O tom problemu danas mislim nešto drugačije nego pre deset godina. Dozvolite da vam što mogu jasnije izložim svoje stanovište. Svaka totalitarna ideologija razara ljudskost, a istorijsko iskustvo poučava da čovek u uslovima neslobode razvija bitno radikalnije, egoističnije mehanizme za sprovođenje i očuvanje svojih interesa nego u liberalnoj državi koja normalno funkcioniše. S druge strane, u ljudima koji su prinuđeni da žive pod vladavinom totalitarnih sistema često se razvijaju kvaliteti i vrednosti koji se bez pritiska ekstremnih situacija nikada ne bi razvili.
    Prilično dobro poznajem sovjetsku kulturu i književnost. Na njihovom primeru može se jasno pokazati kako totalitarni pritisak na jednoj strani izvlači na površinu negativna ljudska svojstva, ono varvarsko, dok na drugoj podstiče čoveka na najherojskije napore. Nadežda Mandeljštam, udovica pesnika Osipa Mandeljštama, koga su ubili Staljinovi dželati, na veličanstven način reprezentuje mnoge druge ruske pesnike, pisce i intelektualce koji nisu izdali svoje drugove – uprkos teroru kojim su bili okruženi i koji nije zaobišao ni njihove živote. I ja se tu pitam nisu li poezija, književnost, kultura bile oni činioci koji su sačuvali te ljude od izdaje.
    No, u isti mah se postavlja pitanje nije li upravo odsustvo poezije u metaforičkom kao i u direktnom smislu reči bilo uslov da se rodi slobodan čovek Zapada, makar i po cenu da mu to oduzme dušu.
    U svakom slučaju, suviše bismo pojednostavili stvari ako bismo tvrdili da je potlačeni čovek suštinski rđav, dok je slobodan čovek suštinski dobar. Stvari ne stoje tako. U stvarnosti ljudska svojstva pod datim okolnostima vrlo često proizvode sasvim suprotne efekte, tako da kod ljudi u totalitarnim komunističkim sistemima možemo naći u mnogo čemu bolje kvalitete nego kod onih u slobodnom delu Evrope ili na Zapadu uopšte. To znači: određeni negativni i pozitivni kvaliteti vide se u punoj meri samo u uslovima ekstremnog pritiska. Književnost nam možda daje odgovor na taj čovekov problem, jer kad ona ne bi pružala svedočanstvo o visovima i ponorima ljudskog postojanja, ljudske psihe, smrt jednog deteta bila bi ravna smrti jedne ovce.
    Mi, naravno, možemo poći od toga da naročito jaka forma tlačenja deformiše i na kraju ukida čovekovu sposobnost za ljudskost, ali kod nekih budi i neslućene snage otpora, pobune. Dolazi do neke vrste "procesa hemijskog preobražaja". I zato bih rekao da totalitarni sistemi naročito oštro iznose na videlo pozitivna i negativna svojstva ljudi kojima vladaju.

 

    Ali, kad pratite tok istorije kroz vekove, možete li u njemu da otkrijete neki ljudski napredak?

 

    Ne mogu. Kad gledamo unatrag, vidimo da je čovečanstvo napredovalo u tehničkom i naučnom pogledu, ali ne i u pogledu antropološkog ostvarenja specifičnih humanističkih koncepcija. U toj tački, potpuno se slažem s Arturom Kestlerom. Jugoslovenski pesnik Miroslav Krleža opisao je, jednom prilikom, naš dvadeseti vek slikom majmuna koji upravlja avionom. To odlično definiše situaciju u kojoj se nalazimo. Tokom vekova i vekova svoje znane istorije, čovek nije izmenio svoju duhovnu strukturu. Ako – primera radi – uzmemo samo period posle drugog svetskog rata, suočeni smo s bezmernim ljudskim žrtvama koje je donela kulturna revolucija u Kini, s užasima rata u Vijetnamu, masovnim ubistvima koja su delo Pol Potovih crvenih Kmera u Kambodži, sa suludim religioznim ratom u Severnoj Irskoj, brutalnim ratom u Avganistanu i ništa manje brutalnim ratom između Irana i Iraka, s krvavim mahnitanjem fundamentalizma, i tako dalje.
    Svi ti sukobi u našoj epohi ni po čemu se ne razlikuju od ratova u antici ili srednjem veku. Možda su čak "klasični ratovi" bili manje užasni, jer čovek tada još nije raspolagao razornim sredstvima kakva su danas uobičajena. Morali bismo biti vrlo naivni da bismo verovali kako je današnji čovek drugačiji, razvijeniji. Ja sam, u načelu, uveren da se istorija ostvaruje kao istorija nesreće, da se ponavlja uvek u svojim rđavim aspektima.

(1989)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 4 months later...

Na današnji dan rođen je Danilo Kiš.

Moj je otac ugledao sveta u zapadnoj Mađarskoj a završio je trgovačku akademiju u mestu rođenja izvesnog gospodina Viraga koji će, milošću gospodina Džojsa, postati slavni Leopold Blum (Bloom). Mislim da je izvesna liberalna politika Franje Josipa II kao i želja za integracijom navela moga dedu da svom još maloletnom sinu mađarizuje prezime; mnoge pojedinosti iz porodične hronike ostaće, međutim, zauvek nerazjašnjene: godine 1944. moj otac kao i svi naši rođaci biće odvedeni u Aušvic, odakle se skoro niko od njih neće vratiti.

Među mojim precima sa majčine strane nalazi se jedan legendarni crnogorski junak, koji će se opismeniti u svojoj pedesetoj godini i slavi svoga mača dodati slavu pera, kao i jedna „amazonka“, koja je iz osvete posekla glavu turskom nasilniku. Etnografska retkost koju predstavljam izumreće, dakle, sa mnom.

U mojoj četvrtoj godini (1939), u vreme donošenja antijevrejskih zakona u Mađarskoj, roditelji su me krstili u Uspenskoj crkvi u Novom Sadu u pravoslavnu veru, što mi je spaslo život. Do svoje trinaeste godine živeo sam u Mađarskoj, u očevom rodnom kraju, gde smo pobegli 1942. posle novosadskog pokolja. Radio sam kao sluga kod bogatih seljaka, a u školi sam slušao katehizis i katoličku biblijsku egzegezu. „Uznemirujuća različitost“, ono što Frojd naziva Heimilchkeit biće mojim osnovnim književnim i metafizičkim poticajem; u svojoj devetoj godini napisao sam prve pesme, na mađarskom; jedna je govorila o gladi, druga je bila ljubavna pesma par excellence.

Od svoje sam majke nasledio sklonost ka pripovedačkoj mešavini fakata i legende, a od svog oca patetiku i ironiju. Za moj odnos prema književnosti nije bez značaja činjenica da je moj otac bio pisac međunarodnog reda vožnje: to je čitavo kosmopolitsko i književno nasleđe.

Moja je majka čitala romane do svoje dvadesete godine, kada je shvatila, ne bez žaljenja, da su romani „izmišljotina“ i odbacila ih jednom zauvek. Ta njena averzija prema „pustim izmišljotinama“ prisutna je latentno i u meni.

Godine 1947. posredstvom Crvenog krsta repatrirani smo na Cetinje, gde je živeo moj ujak, poznati istoričar, biograf i komentator Njegoša. Odmah po dolasku polagao sam ispit za likovnu školu. U ispitnoj komisiji bili su Petar Lubarda i Milo Milunović. Volterova bista koju smo crtali - gipsani odlivak Hudonove portretne statue - ličila mi je na jednu staru Nemicu koju sam poznavao u Novom Sadu; tako sam ga i nacrtao. Ipak sam bio primljen, valjda zbog drugih mojih radova. Trebalo je da sačekam godinu-dve kako bih mogao imati potrebnu gimnazijsku spremu. Za to vreme odlučio sam da ipak završim maturu.

Dve godine sam učio violinu u muzičkoj školi, gde mi je predavao Simonuti stariji, koga smo prozvali „Paganini“, ne samo zbog izgleda, nego i zato jer je obožavao tremola. Upravo kada sam bio stigao do druge pozicije, muzička se škola odselila u Kotor. Tada sam nastavio da sviram bez nota, cigansku muziku i mađarske romanse, a na školskim igrankama tango i ingliš-valcere.

U gimnaziji sam nastavio da pišem pesme i da prevodim mađarske, ruske i francuske pesnike, u prvom redu radi stilske i jezičke vežbe: spremao sam se za pesnika i izučavao književni zanat. Ruski su nam predavali beli oficiri, emigranti iz dvadesetih godina, koji su, zamenjujući odsutne profesore, držali s jednakom spremom predmete kao što su matematika, fizika, hemija, francuski, latinski.

Posle mature upisao sam se na Beogradski univerzitet, gde sam diplomirao kao prvi student na novootvorenoj katedri za Uporednu književnost.

Kao lektor za srpskohrvatski jezik i književnost boravio sam u Strazburu, Bordou i Lilu. Poslednjih godina živim u Parizu, u desetom arondismanu, i ne bolujem od nostalgije; kad se probudim, ponekad ne znam gde sam: čujem kako se našijenci dozivaju, a iz kola parkiranih pod mojim prozorom sa kasetofona trešti harmonika.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Kada čovek izlazi iz detinjstva, a to se događa upravo kroz svest o sopstvenoj smrti, tada započinje traganje za stazama i mogućnostima života. Znati da život neće biti potrošen uzalud, to nam omogućava da se odupremo i, možda, čak da pobedimo smrt. Jedino ljubav može dati čoveku ovu snagu.


 

 

Danilo Kiš, „Gorki talog iskustva”
Link to comment
Подели на овим сајтовима

СЈУТРА

Сваке вечери, уморан од неостварених жеља, али увијек с

дрхтајем наде у срцу, прошапћем једну ријеч:

Сјутра!

Сјутра ће ми неко рећи: сине;

сјутра ће ми неко рећи: драги;

сјутра ће ми неко рећи:... волим;

сјутра ћу све патње у један гроб сахранити, у један гроб

без крста, без знака, да ни спомена на њих не остане;

сјутра...

И тако триста шездесет пет дана у години –

Сјутра!... Сјутра!

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 months later...

Danilo Kiš: Zašto pišem?

 

files.jpg

 

Pisanje je vokacija, mutacija gena, hromozoma; pisac se postaje kao što se postaje davitelj.

Pišem jer ne znam ništa drugo da radim; jer od svega što bih mogao da radim, ovo radim najbolje i (I hope) bolje od drugih.

Pisanje je taština. Taština koja mi se ponekad čini manje ništavnom od drugih oblika egzistencije.

Pišem, dakle, jer sam nezadovoljan sobom i svetom. I da bih iskazao to nezadovoljhstvo. Da bih preživeo!

(1985)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 3 months later...

O NACIONALIZMU...

 

Kič i folklor, folklorni kič, ako vam se tako više sviđa, nisu ništa drugo do kamuflirani nacionalizam, plodno polje nacionalističke ideologije. Zamah folklorizma, kod nas i u svetu, nije antropološke prirode, nego nacionalističke. Insistiranje na famoznom couleur locale takođe je, ako je izvan umetničkog konteksta (što će reći ako nije u službi umetničke istine), jedan od vidova nacionalizma, prikrivenog.

Nacionalizam je, dakle, prevashodno negativitet, nacionalizam je negativna kategorija duha, jer nacionalizam živi na poricanju i od poricanja. Mi nismo ono što su oni. Mi smo pozitivan pol, oni negativan. Naše vrednosti, nacionalne, nacionalističke, imaju funkciju tek u odnosu na nacionalizam onih drugih: mi jesmo nacionalisti, ali oni su to još i više; mi koljemo (kad se mora), ali oni još i više; mi smo pijanci, oni alkoholičari; naša istorija je ispravna samo u odnosu na njihovu, naš je jezik čist samo u odnosu na njihov. Nacionalizam živi od relativizma. Ne postoje opšte vrednosti, estetičke, etičke itd. Postoje samo relativne. I u tom smislu, u prvom redu, nacionalizam jeste nazadnjaštvo. Treba biti bolji samo od svoga brata ili polubrata, ostalo me se i ne tiče. To je ono što smo nazvali strah. Ostali čak imaju pravo da nas dostignu, da nas prestignu, to nas se ne tiče. Ciljevi nacionalizma uvek su dostižni ciljevi, dostižni jer su skromni, skromni jer su podli. Ne skače se, ne baca se kamena s ramena, da bi se dostigao svoj sopstveni maksimum, nego da bi se nadigrali oni, jedini, slični, a tako različni, zbog kojih je igra započeta. Nacionalista se, rekosmo, ne boji nikog, osim svoga brata. Ali od njega se boji strahom egzistencijalnim, patološkim; pobeda izabranog neprijatelja jeste njegov apsolutni poraz, ukidanje njegovog bića. Pošto je strašljivac i nikogović, nacionalista ne ističe sebi više ciljeve.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • 2 weeks later...
 
 

 

 
 
Zelenika_Stanica_1936+%28Foto+Laforest%29.jpg
 
[...] Ja biram drugi pravac i zatvaram oči: Sarajevo, Komaj, Gruda, Ploče, Nagumanac, Sutorina, Igalo, Herceg Novi, Savina, Zelenika; ili onaj drugi, kao da putujem u snu: Subotica, Aleksandar Prv., Naumovićevo, Verušić, Žednik, Zobnatica, Bačka Topola, Mali Iđoš, Feketić/Sekić, Novi Vrbas, Bačko D. Polje, Pašićevo, Stepanovićevo, Kisač, Rumenka, Jugovićevo, Novi Sad. 
     „Nabrajanje je jedno od najstarijih pesničkih prosedea - setite se samo Psalama iz Svetog pisma, prvog hora iz Persijanaca i kataloga lađa kod Homera - a osnovna zasluga enumeracije nije dužina, nego tanani spoj glagola, ’simpatija i neslaganje’ reči.“ (Borhes). Osobna imena (ljudî, gradovâ, biljâ) uvek su u takvom uzajamnom spoju privlačnosti i odbojnosti. 
 
 
 „Homo Poeticus“
Link to comment
Подели на овим сајтовима

„Енциклопедија страха“ и 55. поглавље Кишовог „Пешчаника“

18 субота Apr 2015

 

 

На Коларчевом народном универзитету, 14. априла ове године, одржано је веома успело представљање капиталне „Енциклопедије страха“ уредника професора Љубомира Ерића. Ова књига која је дуго, пуне три године, чекала светлост дана код издавача „Службеног гласника“, представља врхунац професоровог деценијског бављења овом темом, још од почетних дана праксе у студентском саветовалишту у коме се бавио превенцијом страха од испита.

Насловне стране "Енциклопедије страха" и "Пешчаника"

Насловне стране „Енциклопедије страха“ и „Пешчаника“

 

„Енциклопедија страха“ није само психијатријско-психолошко дело, мада и ту доноси значајне новине посебно у области код нас некоришћених клиничких тестова о страху, већ је јединствена у светским размерама што обухвата бављење феноменом страха у политици, књижевности, музици, ликовној уметности… Све теме су обрађене од врсних сарадника.

На крају промоције, професор Љубомир Ерић је испричао следеће:

„Појави се код мене у студентском саветовалишту студент који каже – Ја сам 55. поглавље Пешчаника. Затим следећи, невезан с првим који понови то исто. Па трећи студент који је рекао – Имам проблем, ја сам 55. поглавље Пешчаника.

Најзад, одем ја код пријатеља, режисера, писца и ликовног колекционара, Живојина Павловића, и кажем му: Овај твој Киш је написао књигу о страху. Жика Павловић позове телефоном Данила Киша, рече му о чему се ради и Киш се за петнаест минута појавио код нас двојице.

– У праву сте, Пешчаник је анамнеза мог оца и мене коју нисам желео да изложим неком глупом психијатру, који би ко зна шта од тога направио, рекао је Киш.“

„Зато прочитајте 55. поглавље Пешчаника, ако желите да се упустите у проблем страха“, закључио је професор Ерић.

Професор Ерић на промоцији своје Енциклопедије

Професор Ерић на промоцији своје Енциклопедије

О „Енциклопедији страха“ сигурно ће се још пуно говорити. Почнимо од тог фамозног поглавља:

Данило Киш: Белешке једног лудака (IV), „Пешчаник“

55

Пешчаник из Кишовог стана

Пешчаник из Кишовог стана

Шта су сви напори човечанства, све оно што се назива историјом, цивилизацијом, све оно што човек чини, и што чини човека, шта је све то до само узалудан и ташт покушај човеков да се супротстави апсурду свеопштег умирања, да тобоже то умирање осмисли, као да се смрт може осмислити, као да јој се може дати икакво друго значење и икакав други смисао осим оног који она има! Филозофи, они најциничнији, покушавају да бесмисао смрти осмисле неком вишом логиком или неким духовитим обртом, ради свеопште утехе, али оно што остаје, бар за мене, врхунаравном тајном то је питање: шта дозвољава човеку да упркос сазнању смрти делује и живи као да је смрт нешто изван њега самог, као да је смрт природна појава! Дрхтавица која ме је држала последњих дана помогла ми је да схватим, упркос снажним нападима страха, да моја болест и није ништа друго до то: каткада, из мени сасвим непознатих разлога, и из сасвим несхватљивих побуда, ја постајем луцидним, у мени се јавља сазнање смрти, смрти као такве; у тим тренуцима дијаболичног озарења смрт за мене задобија ону тежину и оно значење које она има an sich, а коју људи најчешће и не наслућују (заваравајући се радом и уметношћу, заташкавајући њено значење и њен vanitas филозофским крилатицама) да би њено право значење осетили само у тренутку када им она закуца на врата, јасно и недвосмислено, са косом у руци, као на средњовековним гравурама. Али оно што ме ужаснуло (сазнање не рађа утеху) и што је моју унутрашњу дрхтавицу још више увећало, јесте сазнање да је моје лудило заправо луцидност, и да ми је за моје оздрављење – јер ово се стање дрхтавице не може поднети – потребна заправо лудост, махнитост, заборав, и тек ће ме махнитост спасти, тек ће ми лудило донети оздрављење! Да ми којим случајем доктор Папандопулос сада постави питање о мом здрављу, о пореклу мојих траума, мојих страхова, сада бих му знао одговорити јасно и недвосмислено: луцидност.

Приредили: А. Ж. и А. Л.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...