Jump to content

Препоручена порука

Има ли неко текст на тему (туђе) агресије према нама и како се поставити према томе (а не постати бескичмењак ни зоро осветник)? 0205_whistling

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 116
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

ех,штета,баш би се расписао... 

Agresivnost je prirodni biološki nagon i služi za odbranu (očuvanje života). Problem je kad se izopači i gubi opravdanost, prevrši mjeru i naročito fenomen poznat kao pomjeranje agresije (tj.narodski

А Свети Јован Златоусти о љубави говори: "Љубав је већа од свих жртава и никакве жртве без љубави Бог не прима".   Sveti Pajsije dodaje i da zrtvu koju neko prinosi od suviska (bilo duhovnog ili mat

Evo par zanimljivih tekstova na tu temu, evo i linkova:

http://www.stetoskop.info/Agresija-i-agresivnost-453-c20-content.htm

http://www.vox-magazin.com/ENIGMA%20KONFLIKTA.html

http://www.mycity.rs/Neuroloska-oboljenja/Pravilno-rukujte-svojim-besom.html

I ono sto sam vec postavila ovde, o asertivnom ponasanju itekako moze pomoci, jer upravo moramo naci balans izmedju agresije i pasivnosti. Da naucimo da saopstavamo drugima svoje stavove, misli i osecanja i da reagujemo na tudja, ali "zlatnom sredinom", da na bes ne odgovaramo besom.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

??? ?? ???? ????? ?? ???? (????) ???????? ????? ???? ? ???? ?? ????????? ????? ???? (? ?? ??????? ??????????? ?? ???? ????????)?

klapklap

Pa agresijom naravno 0104_cheesy Klin se klinom izbija 0203_cool
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ух агресија је опасна .. може свашта да се догоди и да онда проведеш живот иза решетака.

А за чије бабе здравље?

Што је неко луд и годинама те провоцира.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

??? ?? ???? ????? ?? ???? (????) ???????? ????? ???? ? ???? ?? ????????? ????? ???? (? ?? ??????? ??????????? ?? ???? ????????)?

crvenilo

Pa agresijom naravno 0104_cheesy Klin se klinom izbija 0110_hahaha

????, ??????, ??...? ??????     0110_hahaha 0110_hahaha   

A meni ne daju direktnu akciju da postavim crvenilo
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...

Sadizam je nanošenje ne samo fizičkog već i, daleko češće i suštinski važnije, duševnog bola.

Cilj sadiste je da unizi i ponizi. Sadizam se ne ispoljava samo u ekstremnim situacijama i dramatičnom obliku. Svugde oko nas ima mnogo sitnog, potmulog, prerušenog, prigušenog svakodnevog sadizma. Sadista nanosi patnju i iz toga izvlači neko mračno i varljivo zadovoljstvo koje se, naravno, ne ograničava na seksualnu sferu. To čak nije ni zadovoljstvo već pre neko trenutno olakšanje koje veoma brzo ustupa mesto osećanjima potištenosti i praznine.

Da bi druge naterao da pate, sadista zadaje udarce. Neretko fizičke ali mahom duševne. Grdi, vređa, postiđuje, omalovažava, nipodaštava, ismeva, kinji, zakera. Sputava i zabranjuje. Osujećuje tuđe nade, želje i potrebe.

Svoju sklonost ka mrcvarenju ljudi sklon je da predstavi kao oblik opravdanog pa čak i korisnog kažnjavanja. Sebe rado vidi kao bič koji šiba ljudsku niskost i nesavršenstvo, ne bi li druge naterao da postanu bolji nego što jesu.

Popravljanje ljudi i sveta, naravno, nije ono što sadista odista želi. Naime, ma šta drugi činili, uvek se nekako ispostavi da su, po njegovom dubokom uverenju, dostojni jedino šikaniranja i prezira. Njegove je zahteve nemoguće ispuniti jer su namerno neostvarivi.

Suštinska i očajnička potreba koja pokreće sadističku osobu je potreba da uzdrma i, ako je ikako moguće, sasvim uništi tuđe samopoštovanje. A sa samopoštovanjem i svaku radost i svako uživanje u životu.

Sadista je osoba lišena samopoštovanja i ne može da podnese da drugi imaju ono što njemu nedostaje. Duboko i gorko zavidi drugima na samopoštovanju i samopouzdanju, na zadovoljstvu sobom, svojim mogućnostima i svojim postignućima, na radosti, uživanju u životu. Čovek bez samopoštovanja je očajnik koji bi da sve oko sebe gurne u očajanje.

Sadističke sklonosti postoje gotovo u svakome. Intenzitet ovih sklonosti, međutim, zavisi od stepena samopoštovanja i samopouzdanja. Što čovek više poštuje sebe i što se više u sebe uzda, to će sadističke sklonosti biti beznačajnije i ređe dolaziti do izražaja. Što čovek više prezire sebe, što se oseća slabijim i praznijim, to će sadističke sklonosti dobijati na značaju, okrutnosti i snazi.

To lako možemo zapaziti i u nama samima, ako sebe biržljivo i iskreno posmatramo. Kada se osetimo uzdrmanim, uznemirenim, poniženim, kada smo nezadovoljni sobom, uzrujani i "loše raspoloženi" tada se u nama javlja, često neodoljiva potreba da nekog "ujedemo", "izbrusimo", da nekom "natrljamo nos". Da nekog, dakle, uvredimo i povredimo. Tada lako, ni krivi ni dužni, stradaju oni koji nam se slučajno nađu pri ruci.

http://www.iza-ogledala.com/n/content/view/118/1/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Веома комплексна тема и не може јој се прићи само са једне стране. Међутим, пођимо од тога да ниједна жртва нема исто расуђивање о свом проблему као друга жртва. Неко ко је жртвован на овај или онај начин можда не препознаје себе као жртву, баш као што неки садиста од толике безосећајности више и не препознаје свој садизам као негативан. Друга жртва пак осећа ту разлику али не сме да реагује или се нада (безнадежно?) коначној метаморфози свог партнера. Ако је у питању непознати насилник, ту би свако реаговао другачије.

Са друге стране, лако је бити непристрастан када се ради о оним жртвама које не познајемо осим што имамо саосећања (некада ни то), али када би се радило о нама најприснијим људима, танке су линије да не дође до „потамњења ума“. Поред саосећања потребно је и делање али нису све жртве исте као личности да би се према свима применио исти „сензибилни рецепт“. Неко и не жели помоћ, неко и не жели да препозна породични проблем, неко пак толико жели помоћ да пред бројним захтевима на које треба одговорити својом снагом просто нема довољно средстава или енергије. А да не помињем само колико је велики број жртвованих, да то просто прекорачује личне могућности да се свима помогне у свему.

Такође, садашњи пораст насиља (у било ком виду) је постојао и раније само што се о томе није толико пуно говорило из неких квази-етичких мотива или пак зато што се сами медији нису толико солидарно укључивали у ту патолошку реалност. Не бих много говорио о искуству саме жртве, о томе је одлично писао Б. Шијаковић у свом делу: „Пред лицем другог“ на теми: „О жртви и памћењу“.

Сигурно је да треба да постоје:

1) лична одговорност типа: што је до тебе – утичи, а што није до тебе – помјани и настави, са том разликом што човек треба да буде свестан да свако посредовање итекако може довести до сопственог крстоносног линча а у чему и јесте показатељ христолошких парадоксалних вредности пожртвовања;

2) надлежне институције које се баве овим проблемима као и надзори који врше контролу квалитетног рада самих институција (нпр. МУП, Сигурне куће, итд.);

3) упитаност колико есхатолошка перспектива Цркве има додира (поистовећења) са кључним проблемима голготске историчности;

4) упитаност колико Црква, односно, институционализам Цркве има адекватне кадрове да одговоре благодатним језиком жртвама насиља;

5) упитаност колико можемо себи помоћи јер данас дефиниција „жртве“ добија свестране размере, а неретко отвара питање колико смо ми жртве садизма од самих себе према апостолском моделу „видим други закон у удовима својим“.

Пасивност ни на једном пољу није решење и свако би требао да поступа према својој савести. Такође, не треба заборавити да нас Бог види као Своју Жељу (као стадијум који још нисмо досегли) и да све ове трагичне перипетије историчности нису коначна дестинација него блиц (али опет и могућност есхатолошког ожиљка на којем жртва или насилник може градити свој идентитет) који ми сагледавамо очима једног тренутка а не очима вечности. Зато је питање колико смо уопште и објективни и колико сами већ нећемо у скоријој будућности постати оличење онога против чега смо се борили. Не мора то да буде само силовање, постоје разни облици насиља од којих највећу превагу узимају клевете, дискриминација, омаловажавање, итд. А ако Црква ћути, она која треба да буде светлост свету, и која без обзира на есхатолошки домен има и социјалну одговорност према свом народу у историји, онда ће се њено ћутање прихватити као солидарисање са негативним аспектима. Мишљења сам да ако неки систем не функционише, човек треба делати онолико колико може али да не заборави и на своје слабости. Има то итекако додира са оним есхатолошким када Христос каже: „…бејах гладан и нахранисте ме, бејах жедан и напојисте ме, бејах наг и оденусте ме, бејах болестан и обиђосте ме…“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

п.с.

Колико Црква учествује у решавању овог домена и колико се суочава са овим проблемом?

Искуство неког свештеника при сусрету са исповешћу силоване?

Ваше искуство са силованим личностима?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Mislim da iako deluje kao da marimo za ovaj problem,koji i te kako postoji,ipak smo u suštini ravnodušni prema njemu.Jer,silovane osobe ili osobe koje su bile izložene nasilju zahtevaju i materijalnu i duhovni i psihičku podršku.Potrebna im je maksimalna podrška u svim mogućim vidovima,naročito jer su takve osobe po pravili zatvorene,plašeći se osude okoline i osude samog društva,još uvek iako se o nasilju veoma puno priča javno.Sredina je patrijahalna.Pritisnuti sopstvenim mukama koje su opet muke ovoga sveta postajemo ravnodušni ili onako tek reda radi saosećajni sa osobama koje su bile izložene nasilju i torturi.

Same žrtve prolaze kroz svojevrstan vid pakla,em što su silovane,ili bile izložene nasilju,em što je proces bilo kakvog dokazivanja mučan i težak  ( socijlne ustanove se bave ovim ali sudovi su zatajili ),em im patrijahalna okolina mnogo ne pomaže praktično,a o državi neću ni da pričam,tako da takve osobe ostaju uglavnom usamljene u svom bolu i svojoj borbi i nerazumevanju.

Ne znam koliko crkva učestvuje u rešavanju ovakvih problema,po nekom mom iskustvu,nedovoljno.U smislu ispovesti da,u smislu možda nekih saveta da,ali konkretno,mislim da nedovoljno pruža neku pomoć,konkretnu,jer i sam ovaj problem je bio ćuškan pod tepih i u društvu,a moje mišljenje je i u crkvi,budući da se na to gledalo tako da je čak potrebno da žrtva ćuti i trpi,jer i to je vid stradanja,a ako je žensko u pitanju,a uglavnom jeste,onda se ćutanje i trpljenje podrazumevalo.Verovatno je i u crkvi potreban određeni kadar sveštenika koji na pravi način mogu da priđu ovako teškom i komplikovanom problemu.Naravno,verujem da ima izuzetaka među sveštenicima,koji verovatno i te kako se trude da konkretno pomognu ljudima koji su bili izloženi bilo kakvim vidovima nasilja.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Јел проналазите друге људе и себе у овом типу пунашња?

Passive-Aggressive behavior

Uses the silent treatment to manipulate others -

Indirect

Uses sarcasm

Manipulates others with guilt or tears

Plays the martyr

Jokes when angry

Plays nice to get their own way

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ateisti neguju ovakav vid ponasanja smatrajuci da je odlika inteligencije , kulture i obrazovanja .

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ateisti neguju ovakav vid ponasanja smatrajuci da je odlika inteligencije , kulture i obrazovanja .

wc joj ово чак није ни смешно.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Ateisti neguju ovakav vid ponasanja smatrajuci da je odlika inteligencije , kulture i obrazovanja .

Plays the martyr

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Својевремено је, са мјеста кардинала, ових дана бољашчи папа Бенедикт XVI веома оштро критиковао сагу коју је о борби добра са злом написала млада самохрана мајка Џоана Кетлин Роулинг. На први површан поглед, природно је критиковати нешто што предрасудно није у сагласју са основним претпоставкама хришћанства. Међутим, дубљим увидом у дату материју и креирани свијет, не сумњам да би се лако указао закључак о заједничком пресјеку у елеметарним јеванђељским истинама. 

       
      Претпостављам да је Његова светост управо то схватио доласком на престо римског епископа, а што се може наслутити из ставова објављених у ватиканском листу L’Ozervatore Romano, гдје бива констатовано да серија  књига о Потеру „повлачи јасну црту између добра и зла”. И уистину, у томе је суштина тог необичног производа епске фантастике, који на себи својствен начин, уводи младе нараштаје у дубине тајни постојања и опстајања човјека у овом свијету. Његова улога је тиме већа, ако се осврнемо на ововремено друштво у коме је веома захтјевно, па и мучно, одржати оно што јесте Црква, те је и неопходно осмислити нови начин за приближавање срцу и срцем. Како рече један мудар и вазда очима насмијан човјек: „Потребно је разликовати Цркву и црквену идеологију, иако смо склони да другом мијењамо Прву”. Самим тим, нама је несумњиво теже но оцима Цркве из првих вијекова.
      Управо је борба добра са злом нешто што је одликовало црногорску историју, а нарочито опстанак наше свете Цркве у том вријемепростору на граници свјетова. Током посљедње три деценије, било је неопходно разгрнути и распалити жар вјере запретан пепелом комунизма који је настојао да опустоши Црну Гору, превасходно духовно, а потом и материјално. И у оном тренутку смркавања, када се губи посљедња нада у спасење, чуо се глас вапијућег у пустињи: „Очекујте мој долазак са првим свјетлом. У зору погледајте ка Истоку!” Морачки син густих веђа, дубоких очију и строгог монашког лица, вратио се у своју постојбину да чворноватим штапом разгрће камење, крштава рођене, вјенчава стасале и сахрањује умрле. Укратко, да мири Црну Гору. И није му било лако… Кршевита је и уска стаза којом ходају праведници попут блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског др Амфилохија Радовића. Намјерно инсистирам на титули коју су деценијама оспоравали разни сегедински и сомборски, имајући двоструке аршине, а која неодољиво подсјећа на оних неколико имена премудрог Албуса Персивала Вулфрика Брајана Дамблдора. Ни помен ове личности фикције није случајан, те да не знам да књижевница није упознала владику Амфилохија, помислио бих да је инспирацију пронашла баш у њему и његовој борби.
      Митрополит Амфилохије је оввјенчан својим монашким трпљењем, али и невјероватним психолошким стрпљењем, радио у црногорском каменолому, тешући грубе монолите домаћег крша и брусећи их до најфиније камене пластике. Везивао је за Христа и обликовао младе нараштаје, водећи се оном Његошевом да младице треба на вријеме навијати. И у томе је била сва његова сила – у чињеници да је схватио и безрезервно играо своју улогу проводника Божије благодати. Његова брига за Цркву огледала се у бризи за сваког човјека, чиме је испуњавао своју пастирску мисију. Иако је у медијима често приказиван као незгодни и љути старац који бљује ватру и сипа муње из рукава, желећи да спржи све оне који нијесу укалупљени, суштина је увијек била далеко од тога. Тај човјек неизмјерне љубави је у пећини свога срца налазио мјесто за свакога, ма какав тај други био. Такав је грлио, тјешио и поучавао многе невољнике и страдале, не осуђујући их. Било је ту мучитеља, силоватеља, убица, проститутки, хомосексуалаца, трансродних, лудих и многих других које би свакодневни смртник назвао девијантним, а које је митрополит Амфилохије исповиједао и гледао их као дјецу Божију и дјецу своју. Тиме је свједочио истинитост оних ријечи да нијесу наше способности оно што одређује ко смо, већ наши избори.
      И све се у Црној Гори сводило на изборе. Личне, кадровске, пословне, парламентарне… Тако је један од избора био и дати подршку Ђукановићу у критичном времену деведесетих, када се представљао пријатељем Цркве и јединим гарантом стабилности на простору Балкана. Многи су то осудили, иако лично сматрам да је баш тада и тиме почео коначни црногорски обрачун са злом у који није било могуће ући без предуслова – заложити дио себе. И управо током три деценије, Митрополит је својом неизмјерном љубављу разарао све оне трагове братомржње и осталих комунистичких остатака који су контаминирали свијест и савјест нашег човјека. Уништавао је све оне хоркруксе у којима је била распоређена душа црногорске злобе, која је животарила управо захваљујући том древном покушају достизања бесмртности. Било је потребно некога или нешто убити, да би душу подијелио ограничен број пута, како би и у случају смрти имао одакле да се повратиш. Паклена работа коју није могуће побиједити, осим да систем разориш изнутра. И то је била скупоцјена улазница. Паралелно са тим, Ђедо је градио, обнављао, окупљао и умножавао повјерену му паству све до коначног обрачуна.
      Након парламентарних избора, који су извојевани прије свега захваљујући чињеници да је црногорски Волдемор постигао кобни аутогол задријевши у црквена питања, постало је јасно гдје заправо лежи spiritus movens Црне Горе. Ауторитети митрополита Амфилохија и владике Јоаникија су имали пресудан утицај на мобилисање духовних и физичких снага нашег народа, кроз којег је дјелао Бог. Побиједили смо. Рад у духовном винограду, политички се персонификовао у личности честитог и доброг хришћанина, који је постао мандатар за састав прве демократске Владе у новијој црногорској историји. И све је изгледало лако, готово и ријешено… Међутим, није било ни приближно тако. Зло се и даље комешало, притисци расли, проблеми гомилали. Као да нико од оних који су процес, на овај или онај начин, изнијели на својим плећима није био дорастао тренутку и побједи. Постало је јасно, било је потребно начинити још једну жртву. Посљедњу жртву.
      Овдје се аналогија са „реликвијама смрти” наставља. У посљедњем дијелу  Хари Потер саге, након што су уништили све хоркруксе, дружина схвата да је посљедњи управо сам главни јунак, у кога је Волдемор усадио дио своје душе покушавши да га убије по рођењу. Да би коначно добро завладало, било је неопходно принијети самога себе на жртву. Управо то се догодило и са вољеним архипастиром Црне Горе и Брда. Принио је себе као посљедњу жртву за ослобођење и оздрављење Црне Горе. Знао је Митрополит и када да умре. Како рече један епископ, упокојио се у право вријеме и то из два разлога: 1. да му се старост не наруга и 2. да се духови у Црној Гори примире и договори постигну. Библијско дјело и светитељска кончина црногорског Мојсија кога је цијели његов Израиљ достојно испратио, свједочећи да се никада неће раздвојти. И ево, притичу му ријеке дјеце и стараца да изнова чују чувено: „Благо мени!”
       
      Божо Кнежевић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Изјава Митрополита Амфилохија
      Цетиње, 2. септембар 2020.
      Посљедњи у низу вандалски чин насиља у Пљевљима усмјерен против тамошње Исламске заједнице је велика људска срамота за његовог починиоца. Нечасно је и кукавички под окриљем ноћи чинити овакве ствари, без обзира на то какве мотиве има главни актер овог догађаја.
      Не можемо се отети утиску да се ради о намјерној провокацији која има за циљ да поремети односе између грађана Пљеваља и цијеле Црне Горе по основу вјерске припадности. Нећемо да изводимо преурањене закључке, али чињеница да већ више инцидената остају нерасвијетљени, наводи на помисао да се овдје не ради о аутентичном облику испољавања вјерске мржње и нетрпељивости и хулиганству, већ о осмишљеном плану подизања тензија због исхода избора, који, нажалост, већ даје своје резултате, што смо могли јуче да видимо у Рожајама.
      Не заборавимо да је полиција у претходном периоду у року од неколико сати проналазила и приводила људе који су анонимно писали по друштвеним мрежама или сликали тробојке, тужилаштво их експресно кажњавало, а сад се суочавамо са тим да се насилнички изгреди не ријешавају ни приближно истом ефикасношћу.
      Ко год да су починиоци ових недјела и какве год да су њихове намјере, свакако нису доброжелатељи ниједном грађанину Црне Горе и треба да одговарају за своја непочинства. Напад на пљеваљске муслимане је напад и на сваког пљеваљског хришћанина и на сваког грађанина Црне Горе. Пљеваљски манастир је посвећен Светој Тројици, Богу Љубави, а ко шири мржњу, себе удаљује од те Божије Љубави и благослова Божијег.
    • Од Иван Ивковић,
      Кажу: „Срећан живот сe заснива на добрим делима; добрим делима и вршењу њиховом воде нас добри прописи; према томе, прописи су сасвим довољни за постизање срећнога живота.“ Али прописи нас не воде увек добрим делима него само онда ако је дух вољан за то; понекад се прописи узалуд примењују, ако се у души налазе погрешна мишљења. Осим тога, многи људи могу поступати исправно, али не знати да тако поступају. Јер ако неко већ од самога почетка није темељно и добро поучен и образован, он не може да зна када, колико, с ким, како и зашто мора нешто да ради. И он због тога не може да настоји свим срцем, нити ће трајно и с вољом настојати да постигне врлину, него се увек осврће уназад и непрестано оклева.
      „Ако поштени рад“, веле они, „извире из прописа по себи, онда су и сами прописи довољни за срећан живот: постоји оно прво, па према томе и ово друго. „Њима ћемо овако одговорити: да се поштене радње обављају и због прописа, али не искључиво због и ради њих. Кажу даље: „Ако се остале уметности и вештине задовољавају прописима, онда ће се њима задовољити и философија, јер и она представља уметност и вештину живљења.“
      Добар капетан брода јесте онај који наређује: овако окрени кормило, овако разапни једра, овако се служи повољним ветром, овако се противи неповољноме ветру, а онако искористи сумњиви и нестални ветар. И све остале уметнике у њиховој уметности и вештини утврђују прописи: дакле, то исто важи и за уметнике живота. Све те уметности и вештине баве се оруђем живота, а не целокупним животом. Због тога их много штошта омета споља и задржава их и спречава — на пример, нада, пожуда и страх. Али философију, која се претвара да је уметност живота, у њеном деловању ништа не може да спречи, јер она растерује све препреке и прелази преко простих препрека.
      Желиш ли да знаш колико се разликују остале уметности и ова? Код оних других се лакше може оправдати ако неко хотимично погреши, него ако је то урадио случајно; код ове, међутим, највећи грех представља управо то ако неко греши добровољно. Оно што ја кажем треба схватити овако: граматичар се неће поетидети солецизмом ако је погрешио не знајући за то, али ће поцрвенети од стида, ако је грешку учинио знајући за то (свесно). Лекар који не види да се болеснику приближава крај, много више греши против своје вештине, него ако се прави да то није видео и да не увиђа. Али код уметности и вештине живота много је срамнија свака грешка, ако је почињена хотимице. И сад томе додај још ово размишљање, да већина уметности и вештина, а у првом реду већина слободних уметности и вештина, располажу својим сопственим правилима, а не само прописима, као што је случај, на пример, код медицине, са многобројним школама — Хипократовом, Асклепијадовом или Темисоновом.
      Осим тога, не постоји ниједна контемплативна уметност без својих сопствених принципа, које Грци називају догмама, док их ми можемо назвати декретима, законима или наукама, какве ћеш наћи и у геометрији и у астрономији. А сама философија је и контемплативна и активна: она у исто време и посматра и делује. Ти дакле грешиш ако мислиш да она жели да служи искључиво за овоземаљске сврхе: она тежи нечем вишем. Ја истражујем, вели она, целокупни свет, не ограничавам се само на то да живим заједно са смртним људима и задовољна сам ако могу да вам саветујем или да вас опоменем. Мене зову велике ствари и ствари које се налазе изнад вас.
      „Ја предузимам да ти објасним у општим цртама систем неба и природу људи. Открићу ти елементе свих ствари: принципе по којима природа обликује ствари, којим принципима их увећава и одржава, до којег степена распадања и растварања их доводи када пропадну!“
      Тако говори Лукреције, и из тога следи да философија, као спекулативна наука, има своје сопствене аксиоме. Нико неће обављати своје послове како треба ако није поучен како и на који начин мора у сваком датом случају да правилно испуњава своје задатке, а то неће моћи да уради онај који има прописе који постоје за појединачне случајеве, а нема их за све случајеве. И они прописи, дати само за поједине случајеве, сами по себи су веома слаби и тако рећи немају правог корена. Постоје, опет, правила која штите нашу безбедност и мир, и која обухватају целокупни живот и целокупну природу одједном.
      То је она разлика између правила философије и прописа, онако као што се између себе разликују праматерија и њени делови: једни зависе од других, док су оне узроци ових и свега. „Стара мудрост“, кажу, „није прописивала ништа друго осим оно шта треба радити, а шта пропуштати, и у то време су људи били безмерно бољи: а откада су се појавили учени људи, добрих људи више нема. Јер она једноставна и отворена врлина претворила се у мрачну и препредену науку, која нас учи како треба расправљати, а не учи нас како треба да живимо.“ Она стара мудрост била је несумњиво сирова и неотесана у свом почетку, као и све остале уметности и вештине, које су тек касније почеле да се развијају и усавршавају. Али тада за то нису ни били потребни неки одаобани лекови.
      Неваљалство још није било подигло главу тако високо и још се није толико распојасало: а за уклањање обичних грешака били су довољни и једноставни, обични лекови. А сада одбрана и заштита морају бити много теже, утолико уколико су горе грешке и мане које нас нападају.
      Некада се лекарска вештина, медицина, састојала у познавању малобројних трава и биљака, којима је заустављала крварење и исцељивала и видала ране: тек касније се развила до степена многостране и свестране уметности и вештине. И не треба се нимало чудити што је лекарство, медицина, у то време имало много мање посла, јер тада су тела још увек била чврста и снажна, док је храна била лака и неискварена разним вештачким средствима и раскоши: људи су касније почели да траже храну не зато да би утолили глад, него да би је још више подстицали, пошто су пронашли на хиљаде зачина, како би њихова прождрљивост била што већа, а оно што је гладнима било као храна, ситима је служило као сметња. Отуда бледило лица и дрхтање живаца, које је вино довело до раздражености, отуда и мршавост као последица поквареног стомака због прекомерног уживања, а не због глади. Отуда и несигурне ноге пијанаца: и зато се свуда испод коже скупља вода и набрекне стомак који се тешко привикава на то да у себе прими више него што је у стању да прими; отуда излив жучи, ружна боја лица, труљење унутрашњих органа, суви прсти и укочени зглобови, тромост неосетљивих живаца или њихово непрестано трзање, и подрхтавање тела. Што да помињем и вртоглавицу, што болести очију и ушију и мучење загрејаног мозга, па унутрашње чиреве расуте по свим органима помоћу којих се чистимо? Осим тога и безброј врста грозница, од којих једне силно бесне, док се друге повлаче кроз тело као нека куга, а неке опет доводе до тога да сви удови почињу да подрхтавају? Зашто да набрајам још остале безбројне болести, које су казне за неумерени живот?
      Заштићени су од ових болести били сви они које уживање и наслада још нису ослабили, који су владали собом и који су сами себи служили. Своја тела очвршћивали су напором и радом, истинским и озбиљним, тако што су се вежбали и замарали трчањем, ловом, или пак обрађивањем земље: чекала их је храна која је само гладнима могла пријати. И због тога нису биле потребне тако многобројне лекарске припреме, толико справа и толико бочица и судова.
      Здравље је било солидно и једноставно из простог разлога: многобројна јела створише многобројне болести. Погледај само колико ствари које треба да прођу кроз једну једину гушу помеша раскош која пустоши и земље и мора. И зато је неминовно да толике ствари буду супротне међу собом, а ако их узмемо, лоше их сваримо будући да свака тежи на друго место. Па није никакво чудо ако тако променљиве и тако разноврсне болести настају управо због неприкладне хране, и стога нас болести заправо и не нападају, већ је читав наш живот једно боловање.
      Највећи од свих лекара и оснивач медицине (грчки лекар с острва Коса, Хипократ) изјавио је да женама не испада коса и да не болују од гихта у ногама; па ипак, њима сада и испада коса и осећају гихт у ногама. Природа жена се свакако није изменила, већ се изменио њихоз начин живота. Јер, будући да су исто тако разуздане као мушкарци, оне учествују и у њиховим тегобама. Оне ништа мање не остају будне ноћима, ништа мање не пијанче и чак надмашују мушкарце у употреби уља и вина; исто тако, оне поврате оно чиме су претрпале стомак, који се буни против тога, исто као мушкарци избацују из себе вино, исто тако лижу снег да би смириле и стишале загрејани стомак. А у похотљивости не заостају за мушкарцима: рођене да буду пасивне (нека их богови и богиње прокуну и истребе овакав сој!), измислиле су тако неприродну врсту перверзности да саме играју улогу мушкарца! Зашто да се, дакле, чудимо што је највећи лекар инајвећи познавалац природе ухваћен у лажи, кад има тако много жена болесних од гихта и ћелавих! Оне су добре стране свога пола проиграле својим гресима, и будући да су одбациле своју женственост, осуђене су на то да болују од мушких болести.
      Стари лекари нису знали да више пута дају храну и да вином оживљавају било, нису још умели да пуштају крв и да дуготрајно боловање олакшавају помоћу купки и знојења, још нису умели да подвезивањем руку и ногу одводе скривену болесну материју у најудаљеније делове тела. Није било потребно тражити многе врсте лекова будући да су опасности од болести биле тако малобројне! А сада, колико су се прошириле разноврсне болести! То су оне камате које морамо плаћати за своје безграничне и прекомерне насладе и уживања! Нећеш се чудити томе што је број болести неизмеран, ако само пребројиш куваре! Целокупно образовање мирује и учитељи слободних наука и вештина већ седе у усамљеним ћошковима, без слушалаца. У школама говорника и философа влада пустош; али како су зато посећене јавне кухиње, и колико младих људи се гура око огњишта оних људи који раскалашно и раскошно живе! Нећу да поменем гомиле несрећних људи које после завршене гозбе очекују у спаваћим одајама још друге срамне насладе и уживања! Прећи ћу преко оног низа младих људи који се предају похотљивцима, распоређени према народностима и бојама да би били подједнако углађени, да би маље на бради свима биле подједнаке, да би сви имали исту косу, да се међу њих не би умешао неко ко има више или мање гргураву косу. Не желим да поменем ни гомилу пекара и слугу који на дати знак трчкарају овамо и онамо да би донели јело на сто! О добри богови, колико људи може да запосли један једини стомак!Шта? 3ар не мислиш да оне печурке, тај пријатни отров, не врше неки тајанствени посао, упркос томе што се њихово деловање не примећује одмах на лицу места? Даље! Мислиш ли ти да тај снег који се лиже сред лета не изазива грчење јетре? Даље! Мислиш ли да оне остриге, месо које се не да сварити, угојено прљавштином и блатом, не оптерећују твој стомак својом слузи? Даље! Мислиш ли да онај штетни сос направљен од шкодљивих риба неће палити и желудац и црева? Даље! Мислиш ли да ће се она крвава јела, која тако рећи из ватре стављамо у уста, без икакве штете охладити у утроби? Како су ружна подригивања и како је одвратан само задах старог пијанства! Знај да оно што смо појели трули у стомаку и да се не вари.
      Сећам се да се једном причало о изврсној чинији, у којој је кухиња себи на штету прикупили све могуће ствари, али сувише брзо, јер за једно такво и слично ждерање био би потребан читав један дан: у тој чинији су се налазиле остриге, морски јежеви, мрене, дрозгови, и тако даље. Читаву чинију прекрили су морски јежеви и барбуни из којих су биле извађене кости. Човек је приморан да не једе једно јело за другим: сви мириси се помешају заједно… И на столу се дешава оно што би требало да се деси у стомаку: очекујем да ће се на сто једном изнети и оно што је већ прожвакано. У ствари, није ли то скоро исто као кад се унапред одстране љуштуре и коштице, док кувар обавља посао који је одређен за зуб? Тешко је наслађивати се појединим јелима: нека се све одједном изнесе на сто, и нека све буде подједнако укусно. Зашто да пружам руку за једном ствари? Нека дође више ствари одједном, многобројна добра јела нека буду сједињена у једну целину. И зато нека они који су тврдили да се тако поступа из хвалисавости и славољубивости, одмах знају да то није питање понашања, већ питање савести. Оно чиме се обично служи нека буде преливено једним сосом, не мари ништа ако су морски јежеви, остриге и барбуни и тако даље, помешани заједно и заједно скувани и тако изнети на сто. Не постоји нека збрка од које би човек могао боље да повраћа. Као што су ова јела помешана, тако од њих не настају једноставне болести, већ неизлечиве, различите, најразноврсније: а против њих је и медицина почела да се наоружава многобројним средствима. Исто то ти ја тврдим за философију.
      Некада, у време оних људи који су правили мање грешке које су се много лакше могле излечити, она је била најједноставнија: а против садашње тешке моралне искварености треба предузети све мере. И камо среће када би се ова куга ипак напослетку могла савладати! Ми не беснимо само код куће, већ и на јавним местима. Убиства једног или више људи ми строго забрањујемо. А шта је с ратовима и славним злочинима, кад се уништавају читави народи? Не знају за меру ни лакомост нити свирепост. И докле год се овакви злочини врше потајно и од стране појединаца, они су мање штетни и мање страшни: али страхоте се врше на основу закључака сената и на основу гласања народа, и оно што је забрањено појединцима да раде, држава директно наређује. Оно што би, да је извршено кришом, појединац морао платити својом главом, ми хвалимо и истичемо ако је извршено у војничком шињелу. Људи, тaj најблажи сој, не стиде се да проливају крв других људи, да ратују међу собом и да остављају ратове својој деци у наслеђе, онда кад већ и саме безумне и дивље звери међу собом мирно живе. И против овако проширеног беснила постало је и дело философије много теже и философија је стекла толику снагу колика јој је потребна у борби против таквих зала. Лако је било опомињати раније оне који су били пријатељи вина, и који су жудели за финијим јелом, није било тешко привести дух натраг умерености од које се помало био удаљио:
       
       
      Настави читање на изворној страници: Подвижничка слова >>>
×
×
  • Креирај ново...