Jump to content
JESSY

Најлепши стихови посвећени жени

Rate this topic

Recommended Posts

Љубав "објашњена" у пар "новопримитивних" стихова... 

Боли и радује истовремено њихова (стихова) "опипљивост" и "о(с)тваривост"... Било некада једно Сарајево и тај дух...

Фикрета ми трешње изнијела,
А ја се сјетих неког филма о птицама;
Када је птици у лошој форми друг,
Тада ни она не лети на југ...

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
odaje te nešto, ti ne nosiš sreću,
a znao sam što tražim i da takvu neću.

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
a kad sam te poljubio – već je bilo kasno,
već je bilo kasno.

Kad sam te vidio znao sam što gubim,
ne daju se tako ponos i sloboda,
al’ ne gase tu vatru ni vino ni voda.

Kad sam te vidio znao sam što gubim,
al’ kraj mene si zaspala – kako da te budim,
kako da te budim.

Kad sam te vidio u trenu sam znao
otećeš mi blago, a malo mi dati,
sve što mi je sveto sa tobom će pasti.

Kad sam te vidio u trenu sam znao,
al’ već sam te dodirnuo – već sam život dao,
već sam život dao.

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
pomoći mi neće razum ni iskustvo,
a poslije svega samo nevolja i pustoš.

Kad sam te vidio bilo mi je jasno,
a kad sam te poljubio – već je bilo kasno,
već je bilo kasno.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vesna Parun

 

ROPSTVO

 

žena sam…

Moja ispovjest prastara i tužna

drhtala je neizgovorena

pred nepomičnom savjesću planina.

Ostanite bezazleni

dok pjevam ovu himnu istinitu

o robinji i ženi i orlu

koji je uzletio u modrine.

 

Ljubila sam najljepše mladice

u ovoj dolini i u svim dolinama

kojima protiču nečujne rijeke bezbrižnosti.

Da znate kako sam ih ljubila vi bi plakali.

Da znate kako sam bdjela uz njih

vi nikad ne bi spavali spokojno

pokraj žene ili pokraj šume

ni pokraj ognja skitnica.

 

Ljubila sam ih kao istrazivač predio neznani

u koji se zaputi, ni od koga praćen.

Nema močvare koju ne pregazih

ni stabla pred kojim ne klonuh

ni brda put kojeg ne dizah oči

trazeći spas.

 

Ljubav je bila jača od mene.

Moje tijelo je strepilo.

Dodirujuci sreću, cestu otkritu

koja izmiče u nedogled.

 

Beskraj

 

O, vi koji trošite suze

za svaki rastanak, za svaki cvijet

za svaki krug koji nestaje na vodi.

Vi, koje bedra svoja čuvate za najveću bol

i ostajete ponižene pred sudbinom.

 

Pomozite mi da izreknem ništavilo našeg sjaja

prašinu ljepote koja nas zasipa.

Breme ljubavi pod kojim smo se slomile noseći ga predano,

kao da nosimo neotklonivi plod svoje crne utrobe.

Kao da nosimo zapaljenu buktinju života.

 

Ja nisam ništa mudrija od vas.

Moj put isti je kao put vodonoše

koji ne moze izbjeći strminu izvora

i počinkom ne umanjuje jaram svoj.

Gledajte moja ramena.

Ožiljci na njima isti su kao i vaši.

I bore oko mojih usana

gorke su od godina strpljenja

i od pelina sutnje.

 

Beskraj

 

Ne zatvarajte prozore, djevojke!

Ovo je i vaš glas,

ovaj glas preplašene noći

što je prezrela svoje ropstvo,

i hoće da postane orao.

Izađite na ulice, i vidjet ćete

kako klečim na svakom pragu

na kojem je klečala žena.

 

Nijedna od vas nije bila

tako pokorna kao ja.

I nijedna od vas nije tako prkosno

i gnjevno uspravila svoje lice,

i pogledala nad vrhove smreka

gdje su orlovi

i gdje je Ljubav.

 

O, šta je meni da izgubim jedno krilo, jednu zjenu,

šta mi je da pregorim nekoliko proljeća

nekoliko izvora, i žetve najljepše

koje se nćce vratiti nikada!

Šta je meni da prebolim travu svog djetinjstva

i grad svoje mladosti.

 

Beskraj

 

Bila sam odana miru ljubavi.

I plakala sam kada bi vjetar

zatresao njene krošnje u nevrijeme.

 

Ljubav je bila jača od mene,

A mukkarac je bio hram

s proceljem zlatnim od mojih sanja

na stupovima moje smjernosti.

 

Dok je spavao, na prstima sam silazila pred prag,

i legla na kamen pokrivši se mokrim zvjezdama.

A kad je ustajao, zalila sam njegove ruke

jednako umorne kad stisću hljeb

i kad nose oružje i stjegove.

 

Govorila sam da moju mladost

još nije dodirnula noć.

I skrivah suze da bi mi vjerovao.

 

Beskraj

 

I kad su prepoznali u mojim očima osmijeh

kojim žena sebe dariva zauvijek

onome s kim će podijeliti tajnu,

oni su odvrnuli svoje lice od mene

i gledali su nekuda u daljinu

ljubomorni na slobodu

visoko raskriljenih ptica,

sto su odabrale pustoću vidika

i odrekle se ljupke doline

koje se oni nisu mogli odreći.

 

I grlili su me odsutno i mrzovoljno.

I svlačili me kao krivca, ne kao ženu.

I te noge su me gazile,

te ruke su me bičevale,

ta usta narugala su se cjelovima.

Ali ja sam se smiješila i dalje

postojano i bezazleno.

Ja sam ih ljubila.

Govorila sam da su dobri i mudri

i skrivala suze, da bi mi vjerovali.

 

Zatim su me milovali

kao sto kraljevi miluju robinju najdražu.

A ja sam u njihovim rukama osjećala

usplamtjeli žar bića.

I u njihovu glasu

zavijanje vukova u divljini.

 

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Очи

Бесконачне твоје очи, млада жено,
Две дуге вечери у пустињи мора;
Две суморне бајке што узнемирено
Имају шум слутње у гранама бора,

Две мирне галије с црним заставама;
Две жене у црном, на молитви, неме;
Две поноћне реке кроз краје од кама;
Два гласника бола који кроз ноћ стреме.

Очи моје жене, мрачни тријумф плоти,
Које вечном тугом опијене беху,
Свој су простор нашле у њеној чистоти,
А свој чар небески у њеноме греху.

Од суза просутих у велика бдења,
Те бескрајне очи сијају се стога,
Далеким и чудним сјајем усхићења,
Као неке очи што видеше Бога.

Чувају на својој бесконачној мрежи
Све тамне екстазе снова које сања,
Очи непрегледне, на чијем дну лежи
Велика и мрачна сабласт очајања.

Јован Дучић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Песма љубави

Свој једини живот ти живиш у мени;
Да будеш осећај и сан ти се сазда;
Не тражим на путу твој лик наслућени –
Далеко ван тебе иде твоја бразда.

Очи су ти зато да оплоде звуке,
И глас да молитву у срцима роди;
Сав покрет изгледа замах твоје руке;
Ти сјаш у стварима као дан у води.

Твој је дах да семе не смрзне у њиви;
Твоја љубав да би било побожности;
Твоја равнодушност, да може да живи
Гордост очајања и горки чар злости.

Ти ниси у себи јер ти нема краја;
Твој говор почиње музику свих вода;
Речи су ти конци у ткиву свег сјаја;
Идеш, ко молитва, од земље до свода.

И ти си начело већма него биће...
Ноћ да блисну звезде; замах победника,
Да буде победа... Лепота, откриће,
Пре него мом духу беше реч и слика.

Јован Дучић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hiljade i hiljade godina
ne bi bilo dovoljno
da se opiše
kratki sekund večnosti
u kome si me ti poljubila
u kome sam te ja poljubio
jednoga zimskoga praskozorja
u parku Monsuri u Parizu
u Parizu
na Zemlji
na Zemlji koja je zvezda.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Miklos Radnoti 
 
 
Pismo ženi 
(preveo Danilo Kiš) 

U dubini slutim pustoš nemu, gluvu, 
kriknem, jer tišina urla mi u uvu, 
ali odgovora na to nigde nije 
iz ratom smamljene, odsutne Srbije, 
a ti si daleko. Glas tvoj mi prepliće sanje, 
a u srcu svom ga nađem opet, u svitanje, 
pa ćutim, dok kraj mene šušte uspravljene vlati 
neke gorde, vlazna dodira paprati. 

Kad ću da te vidim, već ne mogu znati, 
Tebe što bejaše stamena ko psalam svjati 
i lepa ko svetlost i lepa ko san, 
da bih te našao i nem i slep, za tren. 
Sada bludiš ovim predelom bez druma, 
na oči mi dolazš iznutra, snagom uma, 
stvarnost si bila, sad si san i mašta 
a ja, pavsi opet u bunar dečaštva, 

ljubomorno te kušam: ti me voliš, je l da? 
pa ćeš u doba kad sazrim, jednom, negda, 
biti moja žena - tome se opet nadam, 
pa iz sanjarenja u buđenje padam 
i znam: žena si mi. Žena mi i uzdanica, 
samo si daleko. Preko sedam divljih granica. 
A jesen već stiže. Da l će da me ovde zadrži? 
Sećanje na poljupce naše sad još žešće przi; 

verovah u čuda al zaboravih njihovo sunce, 
jata bombardera nadleću sporo vrhunce; 
baš sam se divio plavetnilu tvog oka sred nebesa, 
al smrači se, a bombe u mašinama, gore, od besa 
poželeše da padnu. Borim se protiv stradanja 
a rob sam. I sva sam svoja nadanja 
odmerio, pa ipak ću da nađem do tebe staze, 
tragajuć za tobom obiđoh svoje duše bogaze - 

I drumove carske; preko purpurne žeravice, 
ako treba, i preko žive plamene živice 
ko čarobnjak ću proći, al vratiti se moram; 
ako treba, biću žilav ko na drvetu kora, 
pa spokoj tvrdih muževa što na rubu propasti 
žive, spokoj što vredi oružja i vlasti, 
smiruje me, i ko hladan talas, iznenada, 
trezvenost 2x2 odjednom na mene pada. 

LOGOR HAJDEMAN, U PLANINAMA IZNAD 
ZAGUBICE, AVGUST-SEPTEMBAR 1944.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hafiz ( (Šamsoddin Mohammad Hafez)

Žena


Ruža nije lepa, ako uz cvetove njene
nema umilnog lica drage, voljene žene.
Bez opojnog pića, bez dobrog starog vina
ni proleće ne vredi, ni njegova milina.

I nebo ti je pusto, i sva je bašta pusta
ako nema poljupca s toplih, rumenih usta.
I na svetu ti, brate, nema tužnije stvari
nego gledati dragu kad se u licu žari.
Kada se u njoj tajno ljubavna vatra budi,
a ne brati poljupce, ne milovat’ joj grudi.
I ples vitkog čempresa i umilnost ruže,
ako nema ljubavi, šta mogu da ti pruže?
I sva svetlost uma, pa i mudrost sama,
bez svetlosti ljubavi nisu nego tama..
Divna je lepota pesme, ruže, vina,
no kad nema žene sve je to praznina.

Share this post


Link to post
Share on other sites

MALA MOJA IZ BOSANSKE KRUPE


Bilo mi je dvanaest godina,
prvi put sam sišao do grada
iz mog sela, tihog i dalekog,
kad susretoh tebe iznenada.
Eh, dječačke uspomene glupe!
Mala moja iz Bosanske Krupe!

Jesi li me spazila il' nisi,
zbunjenoga seoskoga đaka,
svjetlokosog i očiju plavih,
u oklopu novih opanaka,
kako zija u izloge skupe?
Mala moja iz Bosanske Krupe!

Naišla si kao lak oblačak,
tvoj me pogled za tren obeznani,
zaboravih ime i očinstvo,
kako mi se zovu ukućani.
Iznevjerih poput sablje tupe.
Mala moja iz Bosanske Krupe!

Tekli tako gimnazijski dani,
uspomena na te ne ocvala,
modra Una u proljetnje noći
tvoje mi je ime šaputala.
Lebdjela si ispred đačke klupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!

Brzo minu naše đakovanje,
lagan leptir sa krilima zlatnim,
ipak tebe u srcu sačuvah
kroz sve bure u danima ratnim.
Ta sjećanja mogu l' da se kupe,
mala moja iz Bosanske Krupe!

Sad je kasno, već mi kosa sijedi,
gledam Unu, ćuti kao nijema,
zalud lutam ulicama znanim,
sve je pusto, tebe više nema.
Ej, godine, nemjerljive, skupe!
Zbogom, mala, iz Bosanske Krupe!

Branko Ćopić

Share this post


Link to post
Share on other sites

Васко Попа | ОЧИЈУ ТВОЈИХ ДА НИЈ

 

 

Очију твојих да није

Не би било неба
У малом нашем стану


Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило

Share this post


Link to post
Share on other sites

Вилијам Шекспир: СОНЕТ 141

 

Моје те очи не воле и гоне –

Виде у теби до хиљаду мана;

Ал’ срце воли што презиру оне,

Те за тобом лудује сваког дана.

За моје уши твој глас не приања,

А ни мој укус ни мирис не желе

Нити сва моја нежна осећања -

Да чулну гозбу са тобом поделе.

Али ни ум мој, ни мојих пет чула

Не могу лудо срце да одврате

Од службе теби, те сам роб и нула

И вазал - који у срцу твом пате.

О, судбина је ваљда хтела тако

Да ти ми будеш - мој грех и пак'о

Share this post


Link to post
Share on other sites

Dan – Oskar Davičo

Sporo prolazi dan u čekanju.
Ali to nije čekanje.
Dan ne prolazi, samo sunce zalazi.
Dan, to sam ja.
Dan, to si ti.
Mi ne možemo da prođemo.
Ljubav?
Za to te treba poznavati.
I ti mene.
Ovo je želja.
Želim te.
Sad.
Ali želim tebe.
Samo tebe između milijardu žena na svetu.
Sutra te neću želeti – možda.
Dođi zato, molim te.
Bilo gde bila.
Ne misli rđavo o meni.
Ja te volim…

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pamtim kakva si bila  – Pablo Neruda

Pamtim kakva si bila one poslednje jeseni.
Bila si siva kapa i mir u srcu skrušen.
Plamenovi sutona u tvom se oku borili.
I lišće je padalo u vodu tvoje duše.

Poput kakva bršljana iz moje ruke pripita,
lišče je sabiralo tvoj glas, tih i skrušen,
Kriješ zaprepašćenja u kom je žeđ mi gorjela.
Umilan plavi zumbul savijen vrh moje duše.

Osjećam, oči mi putuju i jesen je daleko:
Siva kapa, ptičji glas i srce kuće
prema kojoj su se selile moje duboke čežnje
i gde sam slao poljupce vesele k’o žar i vruće.

Nebo s nekog broda. Polja i bregovi.
Spomen na te je svetlo, dim i mir jezera skrušen.
Tamo za očima tvojim sutoni su izgarali.
Suho se jesensko lišće kovitlalo sred tvoje duše.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Колико познајем наше монаштво, уверен сам да је почивши Владика Милутин (Кнежевић) у овом моменту најлепши дар српског народа нашој небеској отаџбини.     Као дечак од четрнаест година ступио је у манастир Каону, са жељом да сав живот посвети Господу, што је и испунио.   Био је украс нашег монаштва, а ја сам био поносан што је припадао нашој епархији, тада Шабачко-ваљевској.Ову сарадњу наставили смо и после поделе епархије, када је он пожртвовано наставио управљање његовим делом.   Благо његовој души! Исто тако благо и српском народу јер је добио још једног молитвеника у нашој небеској отаџбини.   Честитам и нашим Ваљевцима што су у својој средини одгајили овакав карактер, и то у овим смутним временима.   Драги наш Владико Милутине, вечно ти блаженство! Господ нека ти се одужи за неуморну ревност на Њиви Божјој!   Буди тумач и сведок наших прилика пред престолом Божјим. Ти си до јуче живео оваквим животом.   Епископ шабачки  и администратор Епархије ваљевске +Лаврентије   Извор: Епархија ваљевска
    • By Поуке.орг - инфо
      Дана 13. августа 2019. године навршило се 16 година од страдања српске деце у Гораждевцу.     Иван Јовичић и Панто Дакић убијени су из аутоматског оружја, рафалом, док су се на летњем распусту купали у сеоској реци Бистрици. Тешко је рањено још четворо деце. Убице нису пронађене, а истрага је обустављена 2010. године. Тог 13. августа 2003. године, на лицу места убијен је Иван Јововић (19), док је дванестогодишњи Панто Дакић повредама подлегао у пећкој болници. Богдан Букумирић (14), Ђорђе Угреновић (20), Марко Богићевић (12) и Драгана Србљак (13) тешко су рањени.   Најтеже повређени Букумирић је пребачен у тадашњу француску војну болницу у Јужној Митровици, а на путу до болнице, нападнуто је и возило хитне помоћи. После прве операције, Букумирића без знакова живота, поново хитно пребацују у другу болницу, у северној Косовској Митровици, а одатле хеликоптером на ВМА у Београд, где је шест дана био у коми и преживео четири тешке операције. Починиоци нису никада пронађени.   -Узети су као најлепши плод у свом детињству. Никада нећу заборавити када сам видео то место злочина где су се видели крв, патике и њихова одећа. Хвала Богу, неки су се и опоравили... и није било више жртава, казао је на почетку своје беседе архимандит Сава, игуман манастира Високи Дечани, који је с благословом епископа Теодосија, заједно са игуманом Драганца архимандритом Иларионом и локалним свештеницима служио парастос у храму Рођења Пресвете Богодице.   Отац Сава је рекао да се поред туге и бола у сећању на невино пострадале истовремено осећа и радост што нас Господ није оставио и заборавио. Он је поменуо како нас жртва ове деце позива на веру, слогу и јединство, да останемо верни нашем предању, нашем родном крају. -То је наша вера која ће нас очувати, јер ако изгубимо веру, ништа нас неће сачувати. То је вера која је сачувала и ово село кроз векове, Србе широм Косова и Метохије, на свим стратиштима на којима је наш народ страдао. Сви који су чинили злочине ће сигурно одговарати, ако не пред судом човечијим, сигурно пред судом Божјим, рекао је отац Сава.    После парастоса, свештеници су одслужили мали помен на гробовима пострадале деце. Парастосу и поменима на оба гораждевачка гробља присуствовали су чланови породица Јововић и Дакић, житељи Гораждевца, монахиње манастира Пећке Патријаршије и представници српских институција.   Средином и крајем 2015. године, на село Гораждевац извршена су још два слична напада, срећом без жртава.     Извор: Српска Православна Црква
    • By Поуке.орг - инфо
      Свето јеванђеље по Јовану зачало 12, многима познато као прича о жени Самарјанки, којој је и посвећена четврта недеља по Васкрсењу Христовом, тема је овонедељног издања емисије „Сведочења“. Ко су били Самарјани, која вода тренутно, а која вечно гаси жеђ, како Господ Христос својим проповедима успева да дотакне срца Самарјана и много тога још на шта ова прича указује, објаснио је презвитер Далибор Чкојић, свештенослужитељ при Храму Светог Георгија у Новом насељу и секретар Епархијског одбора за веронауку.
       
       
      Извор: Радио Источник
    • By Поуке.орг - инфо
      Посетиоцима нашег портала Поуке.орг доносимо стихове др Батрића Бабовића из Подгорице које је посветио  високопреподобном архимандриту Сави (Јањићу), игуману дечанском.
      САВИ ДЕЧАНЦУ
      Појање твоје храбри црнорисце
      херцеговче Христу дарован, за небеско 
      молитвениче; И сајбер писце
      покрени завету Косова. 
      Тешко питање за које нема дилеме
      како бранити наш Јерусалим,
      без зида плача и анатеме
      обезглављенима и духом палим.
      Покажи мудрост Соломона,
      кротост Мојсеја, покајање Давида,
      интернетом преори виртуелну стварност.
      Дечанска кад зазвоне звона,
      опери нападаче без срама и стида
      праштањем које лечи реалност.

      View full Странице

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...