Jump to content
Zayron

Xорска музика - црквена и световна, општа тема

Rate this topic

Recommended Posts

"U svakom horu postoje četiri glasa: sopran, alt, tenor i bas. Oni se ponekad dele na prve i druge glasove i svaki od njih peva u različitom opsegu. Takođe, svaki od ovih glasova ima različit „personaliti“ (ah, kako ovo fancy zvuči!). Sad, možemo se zapitati – zašto pevanje različitih notnih visina čini ljude da se ponašaju različito? I zaista, ova misterija do danas još uvek nije adekvatno prostudirana niti razjašnjena. Jedan uzrok tome jeste činjenica da su naučnici koji proučavaju muziku i muzičare uglavnom i sami muzičari – i naravno imaju svoje bubice i komplekse Tenora, Hornista, Timpanista i slično. U svakom slučaju – činjenica je da se pripadnici svakog od ova četiri horoskopska znaka, pardon, glasa, mogu lako razlikovati, što će u nastavku i biti objašnjeno.

SOPRANI pevaju najviše tonove, zbog čega smatraju da upravljaju svetom. Imaju dužu kosu, šljaštaviji nakit i lepršavije suknje od svih, i strašno su uvređene ukoliko im nije dozvoljeno da odu bar do F2 u svakom mogućem delu. Kada se konačno dokopaju voljenih visokih tonova (yessss!) drže ih bar upola duže nego što to kompozitor i/ili dirigent traži od njih, da bi se posle toga žalile kako ih grlo ubija i da su gorepomenuti – sadisti. Kada je reč o ostalim glasovima hora, Soprani imaju različit stav prema svakom, mada za sve važi isto – svi su u odnosu na njih inferiorni. Alti im nekako dođu kao druge violine prvima – simpatične za harmonizaciju, ali ne baš i neophodne. Svi Soprani imaju taj potajni osećaj da bi Alti komotno mogli i da ne pevaju i da bi delo pritom u suštini zvučalo isto. Takođe, one ne razumeju zašto bi iko uopšte i pevao u tom opsegu – kad je to tako dosadno. Sa druge strane, Tenori mogu da budu veoma interesantni za saradnju; osim velike šanse za flert (opšte je poznata činjenica da Soprani nikad ne flertuju sa Bassima), Soprani vole da pevaju duete sa Tenorima, budući da je sve što Tenori rade – zapravo velik trud da pevaju u niskom-do-srednjim sopranskim lagama, dok se One šepure gore u stratosferi. Za Soprane, Bassi su zemaljski šljam – oni pevaju prokleto glasno, beskorisni su za zajedničko pevanje, jer pevaju taaako nisko, i na kraju, pobogu, nešto mora da nije u redu sa bilo kim ko peva u bass ključu.

ALTI su za hor kao so za zemlju – bar po njihovom mišljenju. Alti su skromne žene koje bi nosile farmerice na koncerte ukoliko bi im to bilo dozvoljeno. One su u jedinstvenoj poziciji u horu, jer nikako ne mogu da se žale da moraju da pevaju jako visoko ili jako nisko, i svesne su toga da svi ostali glasovi smatraju da su njihove deonice jednostavne do sažaljevanja. Ali, One znaju bolje - dok Soprani vrište gore na A2, One su te koje moraju da pevaju detaljne pasaže pune povisilica, snizilica i trikova sa ritmom, a niko to i ne primećuje, jer soprani pevaju tako glasno (kao uostalom i Bassi). Alti ponekad dobiju duboki potajni užitak kad se urote protiv Soprana i nateraju ih u falš. Prema Tenorima Alti imaju urođeno nepoverenje, pošto oni pevaju u gotovo istom opsegu i pritom misle da bolje zvuče. Ali zato, one vole Basse i uživaju da pevaju duete sa njima – kad Bass ionako zvuči kao podzemna tutnjava, što ustvari i predstavlja jedinu priliku kad Alti mogu zaista da se čuju. Još jedna pritužba Alta ide na činjenicu da ih uvek ima previše i da stoga one nikad nemaju priliku da pevaju zaista glasno.

TENORI su razmaženi. I to je to. Jedno je sigurno – nikad ih nema dovoljno, i dirigent će radije prodati svoju dušu nego pustiti polupristojnog tenora da ode iz hora (dok je npr. uvek spreman da otkači par Alta upola cene). I onda, iz nekog razloga – par Tenora je zaista, zaista dobro – to je jedna od onih iritantnih činjenica života, zar ne...? Stoga uopšte ne čudi to da Tenori uvek u notama dobijaju „krompire“ – uostalom, ko još može da baci Soprane u nesvest? Jedna stvar koja Tenore čini nesigurnim jeste optužba (uglavnom od strane Bassa) da bilo ko ko peva tako visoko stavlja svoj pol pod znak pitanja. Naravno, ovo nijedan Tenor nikad neće priznati – zapravo, samo će se još više žaliti kako je kompozitor sadista koji ih tera da pevaju tako prokleto visoko. Tenori takođe imaju odnos ljubav-mržnja sa dirigentom, pošto im isti uvek govori da ih ima jako malo i da moraju da pevaju glasnije. Nijedan dirigent u istoriji muzike nije tražio tiši tenor u forte pasažu. U odnosu na ostale glasove, Tenori se osećaju blago ugroženo – od Soprana, jer one mogu da pevaju te neverovatno visoke tonove, Alta – jer One nemaju problem da pevaju ono za šta se Tenor ubija, i naravno, Bassa, jer iako oni ne mogu da otpevaju išta iznad E, to rade toliko glasno da prosto udave Tenor. Naravno, Tenori će radije umreti nego priznati bilo šta od ovog. Slabo je poznata činjenica da Tenori, dok pevaju, više pomeraju obrve od bilo kog drugog glasa.

BASSI pevaju najdublje. Ovo objašnjava sve, u osnovi. Oni su solidni ljudi kojima se može verovati i koji imaju više facijalne dlake od bilo kog pripadnika od bilo kog drugog glasa. Bassi se osećaju večito potcenjenim, ali imaju ono duboko ubeđenje da su oni zapravo najvažniji glas (stanovište koje podržavaju i muzikolozi, ali definitivno ne i Soprani ili Tenori), uprkos činjenici da imaju najdosadniju deonicu u horu – uglavnom pevajući jednu jedinu notu u nepreglednim „krompirima“. Oni ovo nadoknađuju tako što pevaju najglasnije što mogu – i zaista, zar nije najveći broj Bassova tubista u srcu? Bassi su jedini glas koji se redovno žali kako su im deonice niske i prave grozne izraze lica dok pokušavaju da dosegnu te dubine. Oni su darežljivi ljudi, ali se ta darežljivost ne proteže i do Tenora, koje smatraju dekadentnim pozerima. Zapravo, Bassi mrze da pevaju sa Tenorima više nego bilo šta drugo. Sa druge strane, Oni vole Alte – osim u slučajevima kad imaju duete u kojima, naravno, samo Alti dobijaju dobru deonicu. Što se Soprana tiče, one su jednostavno paralelni univerzum koji Bassi ne razumeju baš nikako. Oni ne mogu da zamisle zašto bi iko ikada želeo da peva tako visoko i pritom zvuči tako grozno kad pogreši. Kada Bass pogreši, ostala tri glasa će ga pokriti, tako da on može da nastavi svojim veselim putićem, znajući da će nekada, nekako, baš On završiti u osnovi akorda."(pozajmljen tekst)

 

Svako ko pjeva ili je pjevao u horu, složiće se sa ovim  :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког г. Арсенија, Нишка црквена певачка дружина „Бранко“ је боравила у периоду од 18. до 21. октобра 2019. године у Минску.     Разлог посете нишког хора белоруској престоници било је учешће на фестивалу духовне хорске музике „Државни глас“, које се одржава у манастиру Свете Јелисавете, у организацији обитељи манастира. Позив за учешће на фестивалу стигао је од уметничког директора фестивала монахиње Јулијаније (Денисове), надалеко познатог диригента и композитора духовне музике.   Програм сачињен од наступа пет хорова из Русије, Белорусије и Србије, затворио је хор „Бранко“, као једини представник српске културе на фестивалу. Хор се представио композицијама српских аутора духовне музике деветнаестог века, попут Корнелија Станковића и Стевана Стојановића Мокрањца, док су се на програму нашла и дела византијске и светогорске музичке традиције, као и дела руске хорске литературе. Са посебним одушевљењем и аплаузом публика је поздравила извођење Херувимске песме младог нишког композитора Андреја Цинцаревића, члана  Нишке црквене певачке дружине „Бранко“.   На крају концерта, публици и певачима обратила се мати Јулијанија, која је истакла своје одушевљење духовним и уметничким богатством српске музичке баштине и захвалила се нишком хору и диригенту гђи Сари Цинцаревић на уложеном труду при упознавању белоруске публике са делима српских композитора.   У недељу 18. по Духовима, 20. октобра 2019. године, у централном манастирском храму посвећеном икони Мајке Божије „Державнаја“ свету Литургију је служило свештенство Митрополије минске (Белоруска Православна Црква Руске Патријаршије)  и протојереји-ставрофори Милутин Тимотијевић и Бранислав Цинцаревић из Епархије нишке. На Литургији појао је хор „Бранко“. По завршетку  Литургије, монаштву и присутном верном  народу обратио се протојереј Андреј Лемешонок, духовник и један од оснивача манастира, подсетивши у својој беседи на лепоту православне вере. Такође, поздравио је свештенство и хор из Србије и заблагодарио на братској љубави. Протојереј Андреј Лемешонок  харизматична је личност која у манастиру Свете Јелисавете окупља велики број верника, старајући се о духовном животу монаштва и мирјана. Један је од најпознатијих и најактивнијих духовника у Белорусији и аутор  бројних духовних књига и беседа. Протојереј-ставрофор Милутин Тимотијевић захвалио се домаћинима на указаном гостопримству и хришћанској љубави.   Певачи нишког хора, вођени гостопримством двеју монахиња српског порекла које живе у манастиру Свете Јелисавете, монахиње Ефросиније и монахиње Нине, имали су прилику да обиђу целокупан манастирски комплекс и манастирско подворје, да се упознају са начином монашког живљења у овој обитељи, као и да се прошетају централним улицама и трговима Минска. Манастир Свете Јелисавете Фјодоровне женски је општежитељни манастир, основан 1996. године. Данас броји преко 130 сестара, девет храмова, два подворја, двадесетак манастирских радионица и продавница, девет хорова. Преко две хиљаде људи свакодневно ради на манастирским поседима. Мисија Свето-јелисаветског манастира распрострањена је, како по Белорусији, тако и по читавом свету.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      Човјек умире, и сахрањују га у земљу и њега више НЕМА. И то није никаква велика мистерија, то видимо да се дешава и са другим живим бићима – и са дрвећем и са цвијећем и са животињама. ПРОБЛЕМ ЈЕ када умре неко кога ми волимо! Када умре неко кога волимо, ми знамо да је тај кога смо вољели исто тако човјек од крви и меса, исто тако тјелесно биће, и видимо да смо га сахранили.     Али осјећамо да онај кога смо вољели, није могуће да га нема. Знамо да је његово тијело сахрањено. Али није могуће да њега апсолутно више уопште никада нема. Сви имамо осјећај, понављам, кад је у питању неко кога смо јако вољели, сви имамо осјећај да је он негдје друго. Он више није просто ту, али није могуће да га нема. Зашто није могуће да га нема? Зато што и моја љубав И ДАЉЕ ТРАЈЕ, и даље га волим. ЧИМ ГА волим МОРА ДА и он постоји.   Нестаје његов глас, нестају његови покрети, нема више његовог погледа из очију, све оно што је везано за физичке ствари нема. Али ЉУБАВ, љубав НЕ ДА да се УМРЕ.   И зато је тада на Тајној вечери већ било јасно да када Христос каже: „Нећете имати живот вјечни“ – да говори неку веома крупну ствар. Јер може неко рећи: „Па добро, шта ће мени живот вјечни?! Ту сам да живим колико могу. Тако, живим од данас до сјутра. Само нека су ова дјеца здраво, ја ћу свакако сјутра да умрем. Па и што бих живио сад петсто година или хиљаду, нема потребе.   Доста ми је, преко главе ми је свега. Нећу ни да живим, и ово ми је доста. Е да „оћу сјутра да умрем“. Често пута кажемо сами, кад нас преплаве животне бриге и невоље, и кажемо: „Не треба ми ни сјутра да живим, а камо ли живот вјечни. Шта ће ми?“. Али то је тако израз неке наше резигнираности и неке наше притиснутости невољама.   Али кад нам је добро, и кад се волимо и кад смо радосни – па ево рецимо нађемо се на слави код пријатеља или сретнемо се с неким – не бисмо да то никад престане. Кад нам је лијепо и кад се волимо не бисмо да то никада престане.   И када Христос каже: „Ко не једе моје Тијело и не пије моју крв, тај нема живот вјечни“ – то значи: не можете људи, иако осјећате сами у себи да бисте вољели да овај живот, ова љубав, ова љепота да никада не престане, не можете то САМИ од СЕБЕ учинити да то никад не престане…   Ко не прима Бога у себе може бити добар спортиста, може да џогира, може да иде на фитнес, може да једе здраву храну, може да медитира, може да чита неку добру књигу, може да има бонтон, да се лијепо јавља комшијама, може да одгони од себе ружне мисли, може да увијек буде ведар, може да слуша неке занимљиве емисије итд – УМРИЈЕЋЕ. И зато у нашим црквеним пјесмама кажемо, кад сахрањујемо покојника: „У гробу су исти и цар и просјак“ – и цар и просјак. И онај грешник и онај добри, сви су исти у гробу. Дакле, с те стране гледајући, а гледајући и са стране наше љубави која воли упркос смрти и која осјећа.   Била би заиста једна лудачка сцена кад никог од вас овдје не би било, него кад бих ја сад причао сам за овим микрофоном без икога. Значи ја причам зато што сте ви ту. А ја волим мог покојног пријатеља, а њега нема. Значи ја га ВОЛИМ – то значи да га ИМА, само није ту. То што га ја не видим, то уопште не значи да њега потпуно нема.   Ја, рецимо, одавде не видим Мостар, ни Бања Луку, ни Ужице, ни Београд, не видим. Ал то не значи да ти градови, сад, док их ја не видим, не постоје. Дакле, мој поглед је једна врло ограничена ствар, мој мозак је врло ограничена ствар. Све што човјек промисли у овом животу и покушава да споји, и учини му се да је сабрао – да су два и два = четири, већ сјутра испада да то баш није тако. Да не дужим. Општа људска потреба, откад постоји човјек, откад постоје они фараони у Египту и оне пирамиде, откад постоје Стари Грци, откад постоје Вавилоњани, откад има игдје човјека потреба је да се ово не заврши тек тако, да живимо у љубави, у срећи…“       Извор: Портал Ин4с
    • By Рапсоди
      Класичну музику  воооолем (не сву и не све компзиторе)не познајем је у смислу да сам стручњак за исту, али је негде дубоко у мом бићу осећам . 
      Понекад (кажем,  само понекад ) размишљам, да ми лаици боље  осећамо исту од зналаца, нешто по принципу  ....." ко боље познаје цвеће биолози или поете  "  
      Па,  лаици изволите .....
    • By Логос
      Благословом Његовог Високопреосвештенства, Архиепископа Цетињског, Митрополита Црногорско-приморског г. Амфилохија, и ове године одржавају се суботом духовне вечери у Горњем Манастиру Острогу. У суботу 21. сепембра предавање је одржао ђакон Павле Љешковић на тему "Црквена поезија Светог Василија Острошког".        Извор: Манастир Острог
    • By Логос
      Дана, 1/14. септембра, наша света Црква молитвено празнује почетак  Црквене нове године – Начало индикта. У 6. веку, за време владавине цара Јустинијана Првог (527–565), увeдено је рачунање времена по индиктима или индиктионима.      Реч индикт потиче од латинске речи indictio, а овим појмом називан је посебан указ или одредба којом су у Римској Империји одређиване пореске обавезе становништва за петнаестогодишњи период. Почев од епохе владавине римског императора Адријана (117–138), сваке петнаесте године, након извршене процене имовине, посебним указом прописиване су пореске обавезе које је сваки становник имао према Римској држави. Прикупљена средства од пореза била су предвиђена за издржавање римских војника чија је служба трајала петнаест година. Појам индикт, с временом је почео да се употребљава и као јединица у мерењу и израчунавању времена различитих историјских догађаја или пак у датирању појединих докумената. Поврх свега, почев од 312. године, овим појмом се означава и почетак Нове године, који је од тада обележаван 23. септембра, тојест на дан јесење равнодневице, када је прослављан и дан рођења римског императора Октавијана Августа. Од 462. године, почетак Нове године обележаван је првог септембра, тако се да од тада почетак године подудара са почетком месеца.   Као црквени празник, почетак индикта помиње се још у Василијевом минологију из 10. века, где је забележено да је Господ Исус Христос нама хришћанима даровао овај свети празник који, и ревносно прослављајући, Њему благодаримо. Наведено сведочанство указује на древност прослављања празника Начала индикта. Поједини литургичари претпостављају да је обичај прослављања поменутог празника установљен још у 4. или 5. веку. Ипак, најстарија релевантна сведочанства о богослужбеном прослављању Начала индикта срећу се тек у 8. веку, у списима светог Теодора Студита.   Служба празника Начала индикта приближава нам суштински смисао и значај молитвеног празновања почетка Црквене нове године. У богослужбеним песмама овог празника узносе се усрдна мољења Богу да благослови венац новог лета благости Његове. Празнујући почетак Црквене нове године, на светим богослужењима молимо од Господа Који је створио дане и ноћи, време и године (кондак празника) да освети и благослови нови годишњи круг, да дарује плодност земље и благорастворење ваздуха, али и да благослови и сачува све нас. Служба овог празника прожета је и благодарењем Господу за сва добра која нам је пружио. У јеванђелском зачалу празника слушамо о Христовом одласку у назаретску синагогу, где је прочитао следеће речи из Књиге пророка Исаије: Дух Господњи је на Мени, зато Ме помаза да благовестим сиромасима; посла Ме да исцелим скрушене у срцу; да проповедам заробљенима да ће бити пуштени, и слепима да ће прогледати; да ослободим потлачене и да проповедам пријатну годину Господњу (Лк 4, 18-19).   Црквена нова година уједно означава и почетак годишњег богослужбеног круга, а њега чине празници које прослављамо у току године. Први у низу тих празника јесте Рођење Пресвете Богородице – Мала Госпојина.     Извор: Инфо служба Епархије бачке

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...