Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
JESSY

Феђуша је увек ту - сећања попадије Галине Соколове

Оцени ову тему

Recommended Posts

Историја љубави патријаршијскох ипођакона, Фјодора Соколова и просте белоруске девојке Галине припада реду оних које се могу бесконачно читати и слушати: толико  је много у њој поука и лепоте. Задовољство нам је да можемо да понудимо нашим читаоцима сећања његове супруге...

Пре 15 година , 21. фебруара 2000. године, одслуживши и причестивши се на дан свог анђела (имендан, прим.прев), погинуо је један од највољенијих и највреднијих свештеника Москве , протојереј Фјодор (Теодор) Соколов, настојник храма Преображења Господњег у Тушину. После оца Фјодора остали су матушка Галина Соколова и деветоро деце, од којих је најмлађа у том тренутку имала свега два месеца.

+ Матушка - руски израз за попадију

 

                                           galina.jpg

 

„Ко је код тебе у породици молитвеник?“

Наш сусрет је био по промислу Божијем. Када ме је Феђуша први пут довео код својих родитеља, његова мама, Наталија Николајевна, ме је питала:“Ко је код тебе у породици молитвеник?“.

- „Моја мама“, одговарам „и деда Андреј, отац моје мајке, су молитвеници“.

- „А ко још? Ја те то питам зато што знам да ће Феђењка имати измољену(од Бога дату жену)“.

Тако је она сматрала. Она се увек молила да Бог пошаље Феђењки супругу, верну Господу, да би била Његова света воља за тај брак.

А ја сам пришла вери по молитвама моје маме, због њеног смирења. Родила  сам се као десето дете у породици. И наравно моја мама је прошла кроз многа страдања.

Једном је она са другарицом ишла у Лавру и видела како тамо има много омладине, како се они сви моле Богу, а код нас у селу у храм су ишле само бабе.  Нашла је врло доброг оца, оца Илију1 (он је сада наш духовник), исповедила му се и почела да га моли:“ Оче, молите се за моју децу да она приђу Богу, моја деца не знају Бога као ови људи“.

А отац  је одговорио: “Јао, не,шта је с тобом? Ти имаш десеторо деце. Не, не“.

Она ће опет: „Оче, молим вас, помените моју децу у молитви“.

–„Не, не, Вера, немој да ме молиш“.

Она му је трећи пут пришла пред самим одласком: „Оче, веома вас молим, молите се за моју децу, бар за најмлађе: оне не знају живот“.

- „А ко су ти најмађа деца“?

- „Галина и Вера“.

-„Па добро, почећу да се молим за најмлађе. Али ћу ти дати правило“. И дао јој је.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Правило оца Илије

Мама се вратила у село и од тог тренутка је почео сасвим нови живот за њу. Она није остављала то правило до последњег издисаја, није пропуштала ни један једини дан, без обзира на то колико је имала послова да уради, а живела је у селу, замислите колико тамо има посла!

Ујутру устајем рано да идем у школу - мама се већ моли. Долазим из школе - моли се, лежем да спавам - такође се моли. Јутарње и вечерње молитве, Псалтире, Јеванђеље, акатисте... Дао јој је списак Светаца да им се свакодневно моли. То је било правило, а још и бројанице.

На самом крају њеног живота једна од мојих сестара, која је постала монахиња, рекла је: „Наша мама се моли као схимница. Код нас се у манастиру схимнице тако моле“.

Још се сећам да је мој деда Андреј био велики молитвеник, врло скроман, добар, трпељив човек. Добро га се сећам зато што је по његовим и маминим молитвама Господ мене помиловао, Господ је привео у веру и мене и моју сестру Веру, у монаштву Валерију. Она је пришла вери још док је била студент.

Тако су постепено све моје сестре пришле вери. Апсолутно све.

Плодови маминих молитава

Видела сам како се мама моли. Дешавало се да ми каже:“Галина, бар се прекрсти пред храном“. А ја сам се стидела да се пред мамом крстим: “Нећу“, већ сама одлазим у другу просторију и читам“Оче наш“, затим се враћам и седам да једем.

Једном сам хтела да пођем у храм на празник. Био је то Божић, а код нас (то је Белорусија) певали су у храму коледе после службе. Баш тада су певали коледу о томе како је Ирод много деце убио. У мени се све унутра стегло и сузе су кренуле... Хор се код нас налазио на врху, а храм је био тако осликан да се пред нама налазио сав пут страдања Христа! Ја гледам у те фреске и плачем, жао ми је те деце, жао ми је Христа.

Следеће недеље ми се опет ишло у храм и пошла сам.  Онда сам почела сваке недеље да идем. Тако сам ишла а апсолутно ништа нисам разумела. Знала сам наравно „Оче наш“ и „Богородицу“, осим тога ништа више.

Ишла сам и на игранке, и у биоскоп. Само сам почела да примећујем да када се враћам са игранке, скрећем у нашу улицу и издалека видим нашу кућу у којој је упаљено светло и замишљам како се мама моли , а у мени се рађа неко осећање као да ја нешто неправилно радим.

Иако ничега грешног није било, у мени се подизала душевна узбуна. И ја сам се сва узнемирена враћала кући, а мама ми је спокојно говорила: “ Кромпир2 је на шпорету“. Ја једем тај кромпир и лежем да спавам уз мамине молитве. Никада ме није грдила, никада ме није терала да се молим. Ето колико се мудро она понашала, а Господ је полагано према њеним молитвама мене мењао, моје срце. Ја сам то тек касније схватила, Феђуша ми је све објаснио.

Лавра

Завршила сам десети разред и нисам знала шта ћу даље да студирам. Моја сестра која живи у Подмосковљу ме замолила да дођем код ње и помогнем јој са децом. Мама ми је рекла: “ Ти иди, помози сестри, дајем ти благослов да обавезно одеш у Лавру, код оца Илије и то је мој благослов теби“.

Отпутовала сам , а за тих годину дана моја сестра Вера, која је сада монахиња Валерија, је напустила свој технички факултет и преселила се у Сергијев Посад, ближе Лаври. Једном је она дошла код сестре у госте и рекла ми: “Галина, када ћеш ићи у Лавру, зар те није мама за то благословила? Када ћеш ићи код оца?“.

Одговорила сам: “Доћи ћу, ускоро, доћи ћу“.

Сестра: “Видећеш колико тамо има омладине, биће ти весело! Можда ће ти се свидети неки момак и постаћеш жена свештеника..“.

Ја: “Шта причаш? Ја ба будем жена свештеника?! Ако тако наставиш да причаш, нећу ни ићи“

Никада нећу заборавити када сам први пут била у Лаври. Деци о томе често причам, како сам изашла из трамваја, ишла по мосту и размишљала: “Где је та Лавра? Рекли су ми да ћу је видети“.

И одједном видим куполе – била сам опчињена! Био је мраз, сунце, прелепо време. Идем, а Лавра се постепено приближава, открива, долазим на трг3 а преда мном стоји цела Лавра. Усхићење! Глас оца, нежан, умиљат, са таквом љубављу се он понашао према мени - нико до тада није са мном тако разговарао: ми смо у селу имали просто васпитање. Саслушао ме је, посаветовао, после тога сам била у Лаври још два дана и отпутовала сам код сестре, А ту ме је Господ испитао...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Искушење

Рекла сам да више из Лавре нећу одлазити, и онда ми је Господ послао искушење као проверу вере.  Али ја то тада нисам схватала, то ми је касније Феђуша објаснио.

Вратила сам се из Лавре. А наше друге две сестре живе у Ростову на Дону. Позвале су ме код себе и пошла сам код њих у госте.

Дошла сам код њих, а тамо је било тако добро: омладина, весело. Ишли смо у биоскоп, посећивале смо другу сестру, и тако је пролазио дан за даном... Сестре су почеле да ме наговарају да останем код њих: говориле су да ћу бити наставник физичког васпитања у школи... Једном смо пошле на нечији рођендан. Игранка. Истина, ја нисам играла, али свеједно... Увече смо седели, слушали музику, смејали се... Када су се сви гости разишли и настала је тишина , ја сам ушла у собу (чини ми се као да се сада догодило) села за сто, а на столу је стајало огледало и ја сам се погледала у њему.

Одједном сам видела да сам нашминкана. И када сам то видела одмах ми се пред очима појавио отац Илија, Лавра... Како сам почела да плачем, како сам јецала!

Пришле су ми сестре: “Зашто плачеш?Шта се десило?“

- „Нашминкала сам се. Исповедила сам се, рекла сам да више нећу, а нашминкала сам се. Крај. Сутра одлазим од вас“.

Срећа, двопек и чај

Следећег дана сам се спаковала, затражила новац за пут и отишла. По доласку одмах сам отишла у Лавру оцу, поново се исповедила, све испричала. Остала сам ту и више нисам одлазила. Сестра и ја смо живеле у подруму једне куће. Гладовале смо. Причам девојчицама како сам у младости живела. Остале сестре нису желеле да ја и Вера будемо у Лаври, а ми смо тамо живеле и биле смо срећне! Јеле смо некакве двопеке, оно што нам донесу, пиле чај - тако смо се и храниле све док ме отац Илија није запослио4. Уствари, то нису биле тешкоће, већ радост за нас! Ишла сам на све литургије код преподобног Сергија! То су биле незаборавне године, неизмерна срећа, радост познања Господа. Када сам после ја Феђуши говорила да је време моје младости било најсрећније, он се увредио: »А са мном,а са мном?»

- «Шта ти је Феђуша, са тобом нема речи да искажем срећу»!

На тај начин, по молитвама моје маме, Господ ме је довео у Лавру, ту ме је Феђуша видео, а то је већ описано у књизи5.

«Оче Сергије, како је добро код тебе у Лаври!»

Било је весело живети! Познати Господа, то је таква срећа! Уопште не знам како јадни људи живе без Њега. Сећам се како је радост испуњавала моје срце! Била су предавања у семинарији, сви су били подељени по одељењима, ја сам имала малу паузу на послу, до ручка, пењала сам се степеницама на врх и одједном сам осетила такву радост. Бавила сам се спортом, могла сам да одједном брзо потрчим и то тихо да нико не чује по ходницима. И буквално летим, скачем, вртим се у круг од среће која ме испуњава.

Не због тога што сам упознала Феђушу, већ што сам овде, у Лаври, код Преподобног. Зато што су овде сви људи дивни, што ме Преподобни храни, облачи, што се тако  о мени брине. Због тога што је и мој брат пришао вери. И ја тако срећна идем код преподобног Сергеја и све му причам како јесте: »Оче Сергије, како је добро код тебе у Лаври, меки снег пада, каква лепота! Како је код тебе тамо на небу?» Изгледало ми је да је код нас чак лепше (смеје се).  То је у ствари била највећа срећа - живети са Господом и осећати Га!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Прво упознавање са Феђушом

Феђуша ми је једном пришао са другом и понудио ми алву, замолио ме да је обавезно поједем. Природно, док сам брисала столове заборавила сам на њу.  А они су поново пришли »Матушка, да ли сте пробали алву?» У том тренутку сам га приметила. Али да кажем да сам се тада у њега заљубила не могу (смеје се). Узгред, од тада у нашој породици алва представља посебну традицију: сада ће почети пост и на столу ће бити алва.

Феђуша ми је говорио да ме је први пут приметио када сам чистила столове. Он је са друговима стајао у трпезарији, погледао ме је и видео са каквом радошћу сам их чистила, брзо, са осмехом. Он је тада рекао друговима: »Каква ће она бити добра матушка»! О томе да ћу ја бити његова матушка није ни размишљао. После је говорио да се заљубио у мене од првог погледа.

Био је врло скроман. А ја нисам ни знала ко је он, да је он из тако познате породице. Када сам га видела за Ускрс у мантији, просто сам се уплашила, помислила сам да је он нечији муж, а ја сам у мислима размишљала о њему. Одмах сам му пришла и питала га: »Ко си ти?!».

А он је одмах схватио на шта мислим и рекао ми: »Благословили су ме».

Феђуша је потом говорио:» Одмах сам знао зашто си питала и схватио сам да нисам равнодушан ка теби».

Он је наравно био мудрији од свог узраста и врло се издвајао од својих другова семинариста.

«Свидела си се мами!»

Једном ме је позвао Феђуша да се упознам са његовим родитељима, јели смо, причали, када смо се спремали да кренемо Феђуша ми је рекао: »Галице, врло си се свидела мами!»

Питала сам га: »Како знаш?».

Одговорио је: »воје руке су се мами веома допале».

- «Стварно, а шта је у њима тако лепо?».

- «Не бојиш се да радиш, опрала си суђе, очистила, све распремила».

Рекла сам: »Али то је нормално.»

- «Наравно, али не би свака одмах све то урадила...»

Једном сам код њега дошла(спремали смо се да идемо у храм), а њега није било код куће. Мама ме је дочекала - био је такав мирис у кухињи! Све тако укусно! Мама је рекла: »Хајде да заједно доручкујемо, направила сам пиринач са јабукама». Скувала је јаја. Када смо завршавали доручак , ја сам се освестила и рекла: »Јао, извините, појела сам маслац и јаје, а данас је среда». Мама је одговорила: »Врло добро, значи да ниси фанатик». Али ја сам се врло бојала због тога. И кадасам дошла у Лавру испричала сам оцу Илији, а он ми је рекао: »Да, матушка Наталија Николајевна је врло мудра, вероватно те је проверавала».

Како сам се ја изнервирала! Када сам се после видела са Феђушом рекла сам му: »Твоја мама ме је вероватно проверавала».

- «О чему причаш! Ништа она није проверавала! Она је против тога да људи живе по слову већ по духу, њој се свидело што ти ниси рекла: »Данас је посни дан и ја то не једем», што си ти била таква каква јеси. Он ме је умирио и ја се више нисам бринула око тога.

 

                                         galina2.jpg

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Нешто најлепше на свету

Феђуша ме је затим веома брзо и запросио. Свега смо један пут ишли на Покров Божије Матере, а следећи дан ме је запросио. Ја нисам била спремна за то и зачудила сам се, али сам рекла: »Да, удаћу се за тебе». Он ми је рекао: »Ти још размисли. Живот матушке је врло тежак. А ми и не знамо какво ће бити време. Недавно су и породице свештенослужитеља страдале, било је много мученика за веру. Можда ти не можеш да носиш такав крст?»

У том тренутку ја уопште нисам разумела какав је живот матушке, нисам знала ту причу коју је он знао, нисам довољно разумела о чему он говори. Али знате, када ти видиш човека који је у твом срцу...Тада сам му рекла: »Феђуш, ја ћу се потрудити да урадим све да бих теби била достојна жена и матушка. Ја ћу те слушати и трудићу се да живим онако како ми ти кажеш».

Како чудно Бог повезује срца, душе. Чини ми се да ми то не можемо да разумемо: тек ће нам се у вечности открити шта је љубав и шта се са њом дешава са душама. Чини ми се да је то тако велика тајна коју човек не може својим умом да одгонетне. Тешко ми је да објасним то осећање, али знам да је оно најбоље, најлепше што постоји на земљи. Због тога, због тих осећања која те испуњавају, ударају таквом силином, ти си спреман на све...

Феђина породица

Ето, Господ ми је послао Феђушечку, тако доброг, тако сјајног, тако отвореног, тако скромног.

Када ме је запросио већ је све испланирао: како ће ме одвести код маме и тате, како ће нас упознати.

– «О чему ти то!».

Он говори:»Да!».

Уплашила сам се! Јер већ сам знала ко је он, знала сам да је његов рођени брат Инспектор семинарије. Сећам се да сам једном у семинарској мензи постављала сто, а владика Сергеј иде по мензи и проверава. А ја размишљам: »Мајко моја, то је Феђушин брат! Какав ужас, а после треба са њим да се упознам, са тако великим човеком!».

Убрзо је Феђуша рекао својој породици да ме је запросио.Сакупила се сва породица...и ја сам видела колико су они добри, прости и искрени људи да се сасвим не треба бојати! Можеш рећи све просто, како и јесте. Видела сам њихове односе једне са другим и била сам просто поражена.

Држали смо се за руке цео живот

А када сам се удала, просто сам доспела у рај! Како ме је мама6 прихватила! И Љуба!Почели смо да живимо заједно, ја сам се навикавала, учила свему... Колику љубав, колику пажњу су ми они поклањали! И видећи све то желела сам да им дам целу себе.

Како смо били срећни! Муж тек што је изашао на врата, а већ ти недостаје. Док он није ту, све поспремиш, апсолутно све, скуваш, попеглаш, по полицама поређаш, да кад се он врати види да ти њега чекаш.

И били смо срећни!

Ми смо се заправо држали за руке цео живот. Имали смо кратак заједнички живот - свега 17 година, и никада се није десило да се не држимо за руке... До последњег, седали смо да вечерамо и држали смо једно друго за руку. Руку му ставиш на колено и помазиш га - и у томе је срећа.

Од првога тренутка када сам дала срце Феђуши, а он мени, тако је 17 година код нас владала срећа.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Одмах реци!

Ми смо се још пре свадбе договорили: да у животу не би било некаквог неразумевања, потребно је да све одмах кажемо једно другом. Не треба чекати ни 5 минута, већ одмах све разјаснити.

Он ме је научио да исповедавамо мисли једно пред другим. Ако ме је нешто изненада узнемирило одмах сам му о томе говорила. А он мени. И све је одмах дошло на своје место. Дешавало се да му приђем: »Феђуш, треба нешто да ти кажем».

- «Добро, хајмо».

Затворили бисмо се у собу, сели једно поред другог, он ме је грлио, ја сам му стављала главу на груди и обично бих почела: »Не знам  како да ти кажем...».

А он: »Галице, како год да кажеш, ја ћу разумети».

И ја сам покушавала да објасним каква ми је мисао пала на памет, и зашто сам се увредила и шта бих хтела да буде другачије. И он је одмах све разумео.  Објаснио је шта мисли, загрлио, пољубио - и видиш да се ништа лоше није ни десило, да је све добро.

Он исто тако: »Галице, имам нешто да те питам. Шта си хтела да кажеш са тим и тим? Ја сам мислио тако...». И ја сам му одмах све објашњавала. Онда се загрлимо, пољубимо и тако је радосно!

galina3.jpg

Љубав је потребно хранити

Хвала Теби, Господе, што се ми нисмо никада свађали, викали, нисмо разјашњавали односе, деца никада нису чула грубе речи између нас, осим Феђушечка, Гаљушечка и бескрајних пољубаца.  Ми нисмо пролазили једно поред другог у стану а да се не бисмо пољубили – у образ, у раме, у главу. Сваки пут бисмо нешто пријатно радили: ја њему, а он мени.

Ево на пример, устајемо ујутру, он је први пошао у купатило, а ти размишљаш: »Ја ћу распремити кревет док он није ту, биће му врло пријатно». И брзо, брзо, распремаш кревет , распремаш, отвараш прозор, помераш завесе и чекаш. Он чим уђе, истопи се од среће: »Хеј, Гаљушечка, ти си све распремила, како је лепо!» Ја му говорим: »Потрудила сам се». Тако и он.

То је као што Александра Фјодоровна7 говори да је љубав потребно хранити, без тога је немогуће, од ње љубав постаје снажнија.

Од ситница много у животу зависи: учинити нешто лепо једно другом, приметити, увидети, поправити. На пример, он седи и пише проповед или извештај, а тебе тако вуче у ту просторију. Приђеш му са леђа, помазиш по раменима, пољубиш у косу...

Отац Илија ми је говорио: »Труди се да угодиш мужу. Увече кад он легне да спава, а ти још ниси легла,  пођи, очисти му ципеле, ујутру кад устане и види очишћене ципеле биће му веома драго». Ето, рекло би се тако мали савет, али он нас је чврстио, давао радост ношења његовог крста, његовог живота.

Природно, он је био и захвалан муж: никада није пропуштао мале знаке пажње, још ме и сто пута пољуби! А то све обоје примећујемо и тако је радосно живети!

А дешавало се још да Феђушенка лежи у оној соби, а ја у овој и хоћеш да ти он приђе... Пишеш му писамце: »Добри мој, ја те веома волим...» Позовеш ћерку: »Однеси тати писмо». Деца су била срећна да разносе нашу пошту! Врло често смо ми то радили. Као одговор Феђуша ми пише љубавне речи а деца носе. И тако би деца трчала све док неко од нас двоје не би издржао, сам би устао и потрчао... Девојчице се сећају тих тренутака.

Сећам се да је Феђуша говорио: »Како бих желео да и наша деца имају овакву праву, добру љубав».

И ми смо васпитали наше девојчице да и оне буду праве маме, добре жене... Ја сам их спремала управо за породицу, за домаћинство да би оне чувале своју породицу. Да би до 18 година могле и да спреме ручак, и испеку, и очисте кућу, да не буду лење, знале су шта је ред, школа, знале су да на првом месту мора бити муж, породица, деца. Зато што је породица све! Може се достићи висок положај у друштву, али ако у твојој породици не буде мира, љубави, пожртвовања, све је узалуд!

Са дечацима ми је било теже. Осећало се да им је веома потребан отац. Али уз Божију помоћ све се уредило, према молитвама свих који су и на небу и на земљи.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Схватити другога

Ево ви питате шта је потребно да раде супрузи да би сачували љубав и учинили породични живот срећним...

Потребно је разумети једно друго.

Ја сам се из свих сила трудила да разумем њега, а он мене. Ја нигде нисам радила, била сам са децом кући. И он је разумео мој рад. Када се он враћао кући, ја сам разумела да је уморан , да му је потребно да се одмори, нашали и насмеје и да ја треба да направим такву атмосферу у кући да би њему било радосно.

За мене његов осмех је био све. И за њега је мој осмех био такође све. Ја сам га увек дочекивала са осмехом. Он је чак говорио: »Децо, потрудите се да кад увече дођем, да се мама смеје». И то нису биле само речи.

Феђуша је био све време са Патријархом, ишао је са њим на пут, у санаторије, болнице, а ја сам остајала сама са децом.

 

                                         galina4.jpg

Муж треба са радошћу да иде кући

Да би се сачувала љубав потребно је разумети и чувати једно друго. Треба тако живети да би он са радошћу журио кући. Где га ти чекаш са радошћу.

Он није могао просто тако да оде, само када је осећао да га пуштам.

Добро се сећам једног случаја. Феђуша је требало да иде на литургију (већ је служио у храму Преображења Господњег) а ја нисам желела да га пустим, као да нисмо рекли све једно другом, ето он одлази а ја и деца га опет нећемо дуго видети...

Дешавало се да месецима није имао слободног дана, веома смо патили због тога, он се лоше осећао, а ја сам то видела: браон кесе испод очију, пожутело лице, то је била таква бол што он нема одмора... И деца расту, не можеш да се избориш са свим, потребан им је отац, а он опет одлази, а у теби расте бол, унутрашња увреда, неразумевање: »Па када ћеш бити кући, бар један дан...».

И ми бисмо се пољубили пред његовим одласком, али ...не тако, као обично, загрлили бисмо се, прекрстили једно друго.

А имали смо навику да му ја са прозора машем, шаљем му невидљиви пољубац. Пошла сам са децом у кухињу, стојим код прозора. Он је изашао, застао, погледао у мене...И вратио се! Ја га дочекујем и падамо једно другом у загрљај. И када би смо се изљубили и рекли речи љубави једно другом, ја сам га потпуно отпустила – и радост у срцу, и његова радост што ме је буквално испунио и спремна си да још тај дан истрпиш без њега и сачекаш.

Мени је чак неко рекао једном: Гаљин крст је да све време чека.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Пример Феђушиних родитеља

Ја сам веома заволела њихову породицу. Као да сам се у њој и родила. Мени се све допадало: и мамина строгоћа, мамина љубав, мамине примедбе. Она, мама, има веома чврст карактер. «Мамице, а можда је овако боље?»

- «Не, тако треба». 

Сагласиш се и видиш, да, добро је рекла. Приђеш јој, загрлиш је, пољубиш: »Мамице, извините, ја сам мислила да је боље овако».

- «Шта ти је Гаља, моје сунце,злато. Међу нама, женама: ми смо жене неразумне, можемо једна другој нешто да кажемо, али не треба да то примамо к срцу, види како се сада лепо љубимо».

Када је тата8 имао преко седамдесет година, и мама такође, дешавало се да она иде са тигањем и носи кромпир, а деда Владимир се сусреће са њом на ходнику, грли је и каже: »Наташењка, душо моја!», пољуби је: »Хвала ти драга моја!». И увек тако.

Распремала сам кућу, улазим у собу без куцања а они седе на отоману и љубе се. »Јао, извините, молим вас»

- «Не, не. Уђи, уђи. Сви по парковима седе и љубе се, а што се онда и ми стари не бисмо љубили такође, гледајући вас ми почињемо да вам завидимо». Ето још једног примера. Мени се све то врло свидело, било ми је по срцу, све сам то упијала у себе.

Незаборавни тренуци

Уопштено, Феђушу нисмо могли да не волимо, не ценимо, да не будемо поносни зато што када је долазио кући, он је већ био сасвим твој. Требало је видети његове очи и осмех. Ма колико да је био уморан никада то није показивао. Ево, долази. Ја: »Феђушечка!». Он:»Гаљушечка!». Љубимо се, помажем му да се распреми, деца трче ка њему, љубе га. Он пере руке, а ја идем да му дам да једе. И сви ти тренуци су незаборавни.

И Господ је увек обавештавао срце да ће бити мало тих незаборавних тренутака.

И сви смо му заједно давали да једе. «Децо, пустите оца да једе, пустите га да се одмори, пустите га да са мном разговара».

- «Али ми нисмо видели тату дуго!».

Феђуша би стао на њихову страну: »Мамице, пусти их да са мном седе». И ми смо га сви хранили. Седиш поред и не скидаш руку са његових колена, а он држи твоју руку, љуби је и прича где је био.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

                                                                                       galina5.jpg

 

Феђуша као свештеник

Волела сам што он даје себе Цркви. Волео је Цркву. Радосно је било видети како је он искрен, честит, скроман.

Радосно је било што имам таквого правог мужа. Што је он добар свештеник, што свакоме помаже, што свакога воли, што сви траже његову пажњу.

Он се наравно умарао, али другачије није могао: »Галице, на свету постоји много људи који пате! Ја и ти живимо у таквој љубави, нама је Господ толико тога дао, а људи су тако несрећни! Не можеш их ни загрлити ни пољубити! Баке према којима се њихови синови и ћерке лоше понашају долазе код мене... И како да не загрлим и не пољубим такву баку! Она је тако мала, тако лепо чираке чисти, увек нешто ради по цео дан, како да је не приметим?».

И он је све примећивао. Извадио би нешто из џепа, дао јој, рекао лепу реч, а баки је на срцу милина!

«Отац Фјодор» - говорили су они - «је наше сунце, наша љубав».

Он би им пришао, загрлио их, пољубио и оне су спремне да за њим иду било где зато што су осећале да то није претварање, већ да је искрено. Старе људе не можеш да превариш: они све осећају, све виде.

Дешавало се да када није имао слободног дана да сам га молила: »Феђуша, узми слободан дан, бар један једини!». Он би узимао свеску :»Галице, види, и дани и сати су ми одређени за цео месец! Морам да идем и да радим док могу. Ми и не знамо колико ћемо живети. Мој тата и деда нису имали такву могућност».

Али уколико би се дешавало да има слободан дан или слободно време до ручка када је био са нама, нашој срећи није било краја. И увек ми је говорио: »Галице, зашто ме толико волиш? Зашто ме деца толико воле?» Одговарала бих му: »Феђуш, како да те таквог не волимо?». Деца су га веома волела и воле га...

Предосећања

Ето, ви питате за тај дан, 21. фебруар 2000. године. Покушаћу да га се сетим.

Вече пре тога била сам на вечерњој служби, мама ми је дала, Ањечка је имала месец и по дана, и тада сам осетила да Феђуша није држао службу као обично. Осећала сам да је као монашка служба.

Обично је служба празнична, осећа се у ваздуху да је празник: сва паства је прослављала дан Анђела (имендан) свог настојника, зато што су га сви веома волели. А тада су осећања била сасвим другачија. Као да је било манашко појање, дух, нешто спокојно, мирно, тврдо. И када смо одлазили кући после вечерње службе питала сам га: »Феђуш, зашто си данас тако служио?»

- «А како сам служио?»

- «Не знам, али данас је била сасвим другачија служба, не као увек».

Ништа ми није рекао.

Наравно, уверена сам да је он нешто осећао али није хтео да ме брине.

Постоји прича у књизи о томе да му је једна девојка говорила да ће погинути (то је било  предказање) и да ју је он замолио да никоме о томе не прича. Она је умрла због болести. Феђуша се врло опрезно односио ка таквим привиђењима и сновима, није их схватао озбиљно.

Сећам се још једног случаја. Већ после Аниног крштења, а крстили смо је 25. јануара, то јест мало пре него што ће Феђуша умрети, хранила сам Ањечку, Феђуша је пошао да спава и рекао ми:

- »Галице, опрости ми, молим те, што не могу да ти ничим помогнем, што ти не помажем». Одговорила сам му: »О чему ти то, мили Феђуша, лези у кревет, одмори се, спавај».

Легао је, упаљена је лампа, упаљено је кандило, седим, храним Анечку... Он је легао и одмах заспао чим је спустио главу на јастук. Окрећем се, посматрам га и одједном ми се јавља чиста мисао: како да га запамтим? Како лежи, његову косу, руке, све његово. Ето тих се својих мисли сећам. Посматрам га, уживам и памтим. И друга помисао: тако се труди човек само тада када зна да ће убрзо отићи Господу.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
''Хришћани морају имати страдања''

Он и ја смо веома волели да се шетамо. Наша долина је долина среће, долина љубави. Ми и сада тамо са децом шетамо, као да је и тата са нама. Увек смо се трудили да се увече прошетамо туда без обзира колико је Феђуша уморан: »Галице, хајде да прошетамо».  И отишли би, мало би прошетали, испричали једно другом све своје бриге и вести тога дана. То су били тренуци тишине које код куће нисмо могли да имамо.

И он би ми говорио:» Гаљушечка, знаш, ти и ја смо тако срећни, тако волимо једно друго, Господ нам је дао такву децу, сви су добри! Људи нас воле, ми волимо људе. А Хришћани не треба тако да живе. Хришћани треба да имају некаква страдања, а ти и ја живимо као да смо просто под руком Христа, живимо пуном љубављу, а око нас је толико зла. Како нас Господ тако држи, ја понекад и не разумем, а знаш, осећам да ће доћи време када ће Господ испитати нашу љубав, нашу веру».

Прекрстио би се и рекао: »Дај, Боже, да можемо да све прихватимо и да за све захвалимо без обзира на то какво би нам искушење Господ послао!».

Ја сам се са њим слагала и прихватала сам то у свом срцу.

Телефонски позив 21. фебруара

И тако рано ујутру, неко је отишао у школу, неко је остао са децом кући, Лиза је отишла на факултет (студирала је уметност), телефонски позив. Ја сам у кухињи, храним малу децу. Звони телефон. И отац Николај Соколов ми говори:

-  ''Гаљушечка, држи се, нема више нашег Феђењке''.

Упитала сам: »Како?»

- ''Јуриј Владимирович и он су погинули у аутомобилу''.

Крај.

Спуштам слушалицу (врло добро се тога сећам), исправљам се, а у глави ми се врзмају разне мисли: »Како, њега више нема? То јесте он више неће бити са мном? Како га нема?»

Деца су одмах почела да пиутају: »Мама, шта се десило? Шта је било? Шта се десило?»

Ћутећи идем по ходнику, улазим у нашу собу и схватам да нешто одлази и ја не могу да то зауставим ( а не знам шта да зауставим).

Почела сам да плачем.

Деца су поред: »Мама, шта је било?». Схватам да је потребно да нешто кажем деци, и потребно је рећи истину, а како ће је они прихватити не знам... Села сам на кревет и почела да плачем.

- ''Мама, шта се десило? Мама, шта је било?''

-  ''Децо, тата је погинуо, он више неће бити са нама, умро је''.

Она су почели да јецају а ја сам одједном схватила да не треба да плачем.

Када сам чула њихов јецај сетила сам се свих речи које су биле триста пута речене. Узела сам свећу, запалила је пред иконом. Кандило је код нас увек горело.

Ставила сам свећу и рекла: »Децо, треба да захвалимо Господу и да се помолимо за тату». Клекнула сам и рекла да чују деца: »Слава Теби, Господе, слава Теби! Господе, благодаримо Ти за све!».

Затим сам умирила децу и схватила да не смем да плачем и да се предам својим унутрашњим осећањима због њих, зато што су они мали, нежни, гледају ме...

Онда су почели остали позиви. Сви су звали и питали ме, а ја нисам могла да говорим. Брзо је дошао отац Николај, мама, владика Сергије је долетео, сви су дошли и одмах смо дали парастос. Из храма су ме звали, народ је звао, сва одрасла деца су већ дошла.

Схватила сам да бих сачувала децу морам да будем присебна. Не смем да допустим емоције. Ако сада будем јецала, онда ће и деца јецати, а било ми је врло важно да се деца не наљуте на Господа, посебно старији који су у пубертету.

Одједном сам имала толико помисли... Блиски су дошли, одслужили и разишли се својим кућама, а ја сам остала сама и природно је што ми долазе мисли: то не може да се одузме од тебе, то је део тебе, део деце, то...

И тако, он је био и више га нема, и више га неће бити... А главно је да људи зову и почињу да ме теше, сами јецају, плачу, и ти схваташ да ти мораш да их утешиш. Људи су долазили и ја сам их све тешила.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Господ је увек поред

Говоре да када се догоди велико искушење, Господ је увек поред тебе и то је истина.  Ја сам то на себи искусила.

Када сам се молила у соби толико сам осећала Господа... Ево Господа, и ево тебе, и Он те слуша: затражи од Њега сада шта хоћеш.

И бивало ми је лако на срцу, на души. Била сам спокојна.

Током четрдесет дана била сам тако спокојна. Постојала је бол, али је постојао и некакав мир који не могу да опишем.

А после четрдесетог дана све то је нестало. И појавио се осећај да си остала сама са својим проблемима, Феђуше нема, и ја молим Господа, а Господ није тако близу као до тада. Почела сам да схватам да морам да се предам, да дам целу себе деци, другачије је немогуће, само тако.

Без вере, без Господа врло је тешко прихватити такву жалост када човека који је био здрав, као да тек што се насмејао, смејао, љубио те, грлио и више га нема.

Ја чак и не знам како неверујући људи подносе смрт својих блиских. Ја знам да је Феђуша жив и када су ме деца питала ја сам им тако одговарала.

Граде нам кућу

Деци сам говорила да је тата жив и да он нас види и да нам он сада гради кућу, да је то велика кућа, лепа и да морамо заједно да се потрудимо да живимо тако да бисмо се срели са њим, и тада ћемо имати живот вечни, радосни, без краја. И да ћемо се срести са њим и да ће то бити таква срећа какву никад нисмо имали чак и када је тата живео са нама.

Деци је потребно све нацртати да би они видели. Не треба просто рећи да је тата жив, да постоји вечни живот - деци је то мало. Њима је потребно нацртати слику Раја, Царства Небеског, Господа, Божије Мајке.

Ја сам им говорила: »Децо, ми волимо тату?! Волимо! Како је добро тати што је видео Господа! Он је видео Мајку Божију, свог свеца, видео је свог тату, деду! Сви се они сада пред Господом за нас моле. Они су тамо тако срећни!Хајде да се радујемо за тату!»

Знате, то нам је подизало дух. И ја сам почела да се радујем што је тати добро и деца су се умирила. Када им испричаш о страдању Господњем, о томе што свако има свој живот, да нас Господ толико воли да је узео тату себи, зато што се на земљи човек не може тако молити као на небу и сада ће се тата молити тако да нама буде све добро...Он ће нас измолити. Ето на тај начин сам их оснаживала.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Судбине деце

Наше девојчице су се брзо удале. Од девојчица је остала Ана која има 15 година, а од дечака Серафим и Волођа.

Десило се тако да је последње татино лето - а за празник Гребневске иконе Божије Мајке увек долазе свештеници - дошао стари отац Димитриј. Он је имао је духовно чадо, Мишењку. И отац му је увек говорио, чак док је он био још мали: “ За тебе имам младу, не брини се, можеш бити савршено миран поводом тога“. А он учи у семинарији.

- „Оче, треба да тражим невесту!“.

– „ Још мало одрасти, пусти је да одрасте!“.

Када је он то говорио Лиза је имала 12 година. А ми нисмо ни духом чули, нисмо ни знали да је отац био молитвеник, старац. Ми смо тек касније за то сазнали да је он Мишењки увек говорио:

- “Не брини се, већ имаш невесту, све је добро“.

И ето, тај отац, старац, долази са Мишењком у храм последње лето да би он нраочито видео нашу Лизочку. Седели смо за столом и Мишењки се свидела Лизочка иако му отац није рекао која је Лизочка, која је Олечка, ко су друге девојчице. А Лизочки се врло свидео Мишењка. Од првог погледа. Она је тада имала 16 година.

И ето у септембру када су се вратили у Москву, Мишењка нас је позвао телефоном. 

Рекла сам: “Феђушечка, младић хоће да дође код Лизочке, зар није рано? Она има само 16 година!“.

- „Па не знам. Нека дође“.

Мишењка је долазио још једном. Видимо: обоје сијају.

А Феђуша је увече рекао: “Он је добар младић, али знаш ли да сам љубоморан“.

Упитала сам: “Како?“.

- „Заиста сам љубоморан! Ми смо ту ружу гајили, гајили, та ружица можда није сасвим расцветала, а он ју је већ узео себи. Ми још нисмо успели да уживамо у тој ружици, још је нисмо ни помирисали, нисмо се насладили, а он ју је узео себи! Али ништа, он је добар младић. Нека се састају, нека се друже“.

 

                                             galina7.jpg

Сада је он свештеник, Лиза је матушка, имају троје деце. Он гради храм у част Архангела Михајла у Путилкову. Фрло је фин, врло добар, врло пожртвован, веома их воли. И наша Лиза је тако озбиљна, разборита, веома нежна, добра.

Љубочка, пета ћерка, је такође матушка, жена свештеника. А Серјожа, њен муж, је син Јурија Владимировича са којим је Феђуша погинуо, тако да смо се ми ородили и у вечном животу и по крви. Хвала Богу, живимо сви заједно, веома пријатељски, разумејући и бринући се једно о другом.

Наташа је лекар-стоматолог, а њен муж је правник. Зојин муж је пијаниста и наставник у музичкој школи, а она је регент у храму код оца Михајла.

Хвала Богу што су сва моја деца верна Господу, верна једно другом, а за мене је то најважније. Важно ми је да сви заједно дочекујемо и радост и жалост, све што нам Господ шаље.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Подршка Феђуши

Не можемо да замислимо ни један дан без Феђуше, без његове подршке. Бивају тренуци веома тешки, када пођеш на гроб, клекнеш и кажеш: “Феђушечка, била сам ето недостојна тебе и остајем недостојна.

Ти све видиш и знаш како је тешко томе и томе . Помози, мили, зато што је без тебе немогуће! Ти си тамо са Најсветијим, са татом, са мамом, заједно са својим родитељима, са дедом, са бабом, тамо вас има тако много, ви сви стојите пред Господом. Замоли Господа за нас, за наше спасење, моли се за наше девојчице да имају добар живот, да би и оне имале вечни живот, да би се њихове душе утешиле. Заједно са тобом и моја ће се душа утешити!“.

Разговараш са њим тако као да је он поред.

И увек одлазиш са гроба савршено спокојно - даље у живот.

 

Сећања матушке Галине Соколове

Записао Антон Поспелов

21 фебруара 2015

Фото: А. Поселов, Православие.ру

Превод: Душка Здравковић, Православна породица, април 2015.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

×
×
  • Креирај ново...