Jump to content

Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)


Препоручена порука

Знам да ће многи одмах да скоче како је хришћански став о томе да је мера љубавног смисла управо пожртвовање, али да ли је све увек тако црно-бело? Да ли је свака агонија од Бога? Да ли свако трпљење нужно значи благослов Божији? Јер има људи који од запремине страдања не могу да дигну духовне очи ка своме Богу, па их опет Бог не одбацује. И колико страдање уопште има додира са Литургијом а да се од свог бола не створи култ или антропоморфизам? isus-sinai...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 55
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

@@Саша од Москве,   Нико не сме да оклева на путу овог живота да не би изгубио место у Отаџбини. Нико нека не меша оклевање и добре жеље, већ свако нека остварује започето да би испунио оно што запо

А каква би по вашем мишљењу (или боље - искуству) била богоугодна жртва? Шта заправо значи одрећи се себе, смирити се пред ближњим? Видети га као бога и у Богу? Поставити његову вољу изнад наше? Да ли

Има много жртвовања из сујете, то је јако лоше. Мислиш да се жртвујеш за неког а у ствари то радиш да би нахранио свој его.

Svako pozrtvovanje i trpljenje koje je van licnosnog odnosa koja nije za licnost je besmislena i beskorisna.

Nazalost mnogo je manihejskog razmiljanja i medju hriscanima pa tako mnogi misel da trpljenjem  svega i

svacega dobijaju neku duhovnu koristi i sluzbu Bogu cine. Ne samo da od toga nema za hriscanina duhovne

koristi nego kod slabijih moze da dovede do teskog oblika uninija nakon sto popusti pod pritiscima i krene

lavina samoosudjivanja.

Zrtvovanje i samomucenje van licnosnog odnosa je nesto sto se izbegava.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

I tako je pravoslavlje dobilo jos jedan plastican osmeh od iluzornog blazenstva na licu...

Nazalost ta maska ima svoju sestru saputnicu koja takodje nije zaobisla pravoslavlje.

Постављена слика

bliss jeeee

Naravno...ali sam prevashodno aludirao na one koji se nimalo ne trude da doprinesu razvoju teme...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svako pozrtvovanje i trpljenje koje je van licnosnog odnosa koja nije za licnost je besmislena i beskorisna.

Nazalost mnogo je manihejskog razmiljanja i medju hriscanima pa tako mnogi misel da trpljenjem  svega i

svacega dobijaju neku duhovnu koristi i sluzbu Bogu cine. Ne samo da od toga nema za hriscanina duhovne

koristi nego kod slabijih moze da dovede do teskog oblika uninija nakon sto popusti pod pritiscima i krene

lavina samoosudjivanja.

Zrtvovanje i samomucenje van licnosnog odnosa je nesto sto se izbegava.

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

cak i da postoji, siguran sam da bi bog vise voleo da smo srecni, zadovoljni i spokojni... nego da patimo....

Izmedju onog koji se raduje  i onog koji pati je razlika u tome kako gledaju na svet koji ih okruzuje. Jedan je pesimista drugi je optimista... sto bi ovaj drugi bio blizi tom uzvisenom stvorenju?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

iako si ateista ovde potpuno delim tvoje misljenje, Bog nikad ne bi trazio od nas takvo zrtvovanje. mislim da je to potpuno pervertovanje vere, zato se cesto i raspravljam sa nasima koji u slicnom maniru spominju boj na Kosovu. dobro, to je kod nas ipak nastalo u potpuno iznudjenim okolnostima ali sam stvarno protiv bilo kakvog zrtvovanja drugog zarad Boga, Bog to nikad ne bi trazio od nas. Bog trazi da se mi zrtvujemo zbog ljubavi prema drugome. da sami sebe prinesemo na zrtvu. i ne samo da ne trazi zrtvovanje drugog nego je i sam on dosao i pokazao kako to ciniti, kako voleti drugog pa ako treba i zrtvovati se za njega, kao sto je On to i rekao i ucinio. medjutim mi okreceni grobovi i juce i danas...koliko got to izgledalo lako naivno ili pink kako kazu, to je za nas ljude toliko veliki i tezak korak (zbog nase sebecentricne prirode/ rascepljenosti od jedinstva) da je za nas to prakticno ulazak u ontolosku stvarnost, drugaciji nacin postojanja, krajnju istinu, odnosno jedini pravi zivot. jer Ljubav stvara zivot ne mrznja.

o cemu visi ceo zakon i proroci, ljubi Boga i bliznjega svoga

tako blizu a tako daleko

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

iako si ateista ovde potpuno delim tvoje misljenje, Bog nikad ne bi trazio od nas takvo zrtvovanje. mislim da je to potpuno pervertovanje vere, zato se cesto i raspravljam sa nasima koji u slicnom maniru spominju boj na Kosovu. dobro, to je kod nas ipak nastalo u potpuno iznudjenim okolnostima ali sam stvarno protiv bilo kakvog zrtvovanja drugog zarad Boga, Bog to nikad ne bi trazio od nas. Bog trazi da se mi zrtvujemo zbog ljubavi prema drugome. da sami sebe prinesemo na zrtvu. i ne samo da ne trazi zrtvovanje drugog nego je i sam on dosao i pokazao kako to ciniti, kako voleti drugog pa ako treba i zrtvovati se za njega, kao sto je On to i rekao i ucinio. medjutim mi okreceni grobovi i juce i danas...koliko got to izgledalo lako naivno ili pink kako kazu, to je za nas ljude toliko veliki i tezak korak (zbog nase sebecentricne prirode/ rascepljenosti od jedinstva) da je za nas to prakticno ulazak u ontolosku stvarnost, drugaciji nacin postojanja, krajnju istinu, odnosno jedini pravi zivot. jer Ljubav stvara zivot ne mrznja.

o cemu visi ceo zakon i proroci, ljubi Boga i bliznjega svoga

tako blizu a tako daleko

pred svega ima za to mracnjak odgovor odvojili se od Boga ,ima odgovor  grijeh toga sto pati ili cak se cuje  ako taj nemoguce po patnji  neuvidljivo za ljude grijeh taj nije negdje u skladu,ima odgovor neko pogrijesio,licno nemam odgovora na to sama ali se pitam kako je moguce nekome ko citav skoro zivot u tome zivi poklopljen da kazem zemaljskim brigama ,usput i druge sve blabanje ljudske koji nisu istim  potrefljeni ,nemoguce da ako je Bog ljubav sto dozvoljava sve to narodu to sto isto  se kaze slobodna volje pa lakse je Bogu da sve uskladi da bi se ljudi njemu okrenuli  bez tereta koji ga poklapa i mucenja ,mislim  ako ceka i dosao sin Boziji da  oslobodi  sto jos uvijek ima patnje muka  nasilja ,jednostavno sto  nije u skladu sa tim  ,kako neoslobodise se te izgubljene ovce vec jednom,ko voli da gladuje ko voli da mu neko pocinio zlo ,ko voli teretom se muciti ,pitanja nad pitanjima imaju sto se tice  svega
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

ovo moglabi tema o tome da ima ,sta navede ljude na tako nesto kao sto pomenu  avioni i mnoge druge  razlicite tako  kako reci djela,dal te  ikad iko mozda cuo sta oni traze jel samo ima u medijama desilo se  od koga ,nikad nerma  da izjave sta ih natjeralo na to sve tako da reaguju neki na ovoj zemlji,dal su ikad sami se izjasnili ako ovo o avionima su oni lupili koji se optuzuju za to,sta su htjeli sa tim da postignu sta traze  sto bi  mozda od takvih djela  uzeli odstojanje 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Може ли се пожртвовање обесмислити?

Naravno da moze... kad njime barataju vernici...

Skoro sam cuo jednog vernika kako kaze jednu vrlo pametnu stvar  u vezi sa licnim pozrtvovanjem:"Jedini nacin da sebe zrtvujemo jeste, ziveti za druge"

Zapravo "ziveti za druge" je idealan civilizacijski koncept na koji je religija stavila monopol i to potpuno bespravno jer ga ona sama obesmisljava... evo i kako...

Kada ateista iskreno zivi za druge (religjiski receno zrtvuje se) on to radi iz ciste filantropije  i ljubavi prema ljudima  i ljudskom rodu.

Kada vernik zivi za druge on to radi zbog dresure, tj. nagrade kojoj se nada nakon smrti (veci zivot, vecno blazenstvo... bla, bla) i time direktno baca sumnju na motive svog pozrtvovanja...

Drugim recima, ateista se zrtvuje za druge za rad drugih, a vernik se zrtvuje za druge za radi sebe  i svog spasenja...

PS. ne zelim da pomislite da mislim na sve ateiste... ne, ovde samo iznosim koncept i odredjene poente i nije mi namera da impliciram da su svi ateisti filantropi...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Гости
Guest свештеник Иван

Kada vernik zivi za druge on to radi zbog dresure, tj. nagrade kojoj se nada nakon smrti (veci zivot, vecno blazenstvo... bla, bla) i time direktno baca sumnju na motive svog pozrtvovanja...

Мрачњак, ово што си рекао је потпуна глупост! Ово са хришћанима нема везе (јер вероватно када мислиш на вернике мислиш на нас хришћане је л? ). Па управо хришћанство говори да љубав не може заузврат тражити ишта јер онда и није љубав него користољубље. Ја од Бога не очекујем никакву награду- једино шта желим је да будем у вечности са Њим, али нека буде Његова воља! Јеси ли икада погледао текст Господње молитве "Оче наш"? Обрати пажњу на речи...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja razume tebe ivane ali koliko ja shvatam hriscanstvo i pravolsavlje duboko razumeju samo ljudi koje se time bave ... za sve ostale postoji izreka, kolkiko pravoslavaca toliko pravolsavlja.... a svako od njih ima svoju teoriju kako treba tumaciti te nauke... to onda ili nisu cista posla ili ljudi ne razumeju ili je sama religija konfuzna i nepristupacna...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами.

       
      Звучни запис емисије
       
      “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан.
      Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести.
      Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца.
      Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан.
      ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић.
      Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау).
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од JESSY,
      Библијска прича о Каину и Авељу говори нам о том, шта су браћа принела жртву Богу. Свако је нешто принео од свог труда. Али Каинова жртва није била прихваћена. Позавидео је свом брату Авељу и убио га. Питамо се, како се ова радња може довести у корелацију са нама? Обратимо се анализи ове библијске приче са становишта психологије.
      Прво што треба да разјаснимо јесте шта је то жртва. Шта појам жртва може да значи, конкретно у нашем животу. Како да схватамо шта значи – жртва Богу? Многи од нас имају архаичну представу о жртви. А у 21. веку некако није уобичајено да се о томе говори. Хајде да размислимо.
      Почнимо од тога да многа наша психолошка стања, када се осећамо као жртве, нису угодна Богу. То значи да су ова стања бесплодна, да их Бог не прихвата и да се ништа у нашем животу не мења, без обзира колико се ми осећали као жртв, без обзира колико дубоко ми ушли у образ жртве. Таква стања се пре могу описати као болесна, неуротична. Понекад постају хронична. У психологији су описани као негативни и захтевају обраћање специјалисту.
      Истражујући своје поступке, као и реакције на догађаје, требало би да погледате дубље на мотиве, односно да сами себи одговорите на питање – чиме је изазван овај поступак. Шта стоји иза тога? Какве мисли и осећања су присутни? Односно, тражити – у чему је дубљи смисао, суштина мог поступка? При таквом приступу дефинитивно ћемо морати да се дотакнемо сфере уверења и вредности – на чему се темељи мој однос према себи самом, свом животу и другим људима?
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Својевремено је, са мјеста кардинала, ових дана бољашчи папа Бенедикт XVI веома оштро критиковао сагу коју је о борби добра са злом написала млада самохрана мајка Џоана Кетлин Роулинг. На први површан поглед, природно је критиковати нешто што предрасудно није у сагласју са основним претпоставкама хришћанства. Међутим, дубљим увидом у дату материју и креирани свијет, не сумњам да би се лако указао закључак о заједничком пресјеку у елеметарним јеванђељским истинама. 

       
      Претпостављам да је Његова светост управо то схватио доласком на престо римског епископа, а што се може наслутити из ставова објављених у ватиканском листу L’Ozervatore Romano, гдје бива констатовано да серија  књига о Потеру „повлачи јасну црту између добра и зла”. И уистину, у томе је суштина тог необичног производа епске фантастике, који на себи својствен начин, уводи младе нараштаје у дубине тајни постојања и опстајања човјека у овом свијету. Његова улога је тиме већа, ако се осврнемо на ововремено друштво у коме је веома захтјевно, па и мучно, одржати оно што јесте Црква, те је и неопходно осмислити нови начин за приближавање срцу и срцем. Како рече један мудар и вазда очима насмијан човјек: „Потребно је разликовати Цркву и црквену идеологију, иако смо склони да другом мијењамо Прву”. Самим тим, нама је несумњиво теже но оцима Цркве из првих вијекова.
      Управо је борба добра са злом нешто што је одликовало црногорску историју, а нарочито опстанак наше свете Цркве у том вријемепростору на граници свјетова. Током посљедње три деценије, било је неопходно разгрнути и распалити жар вјере запретан пепелом комунизма који је настојао да опустоши Црну Гору, превасходно духовно, а потом и материјално. И у оном тренутку смркавања, када се губи посљедња нада у спасење, чуо се глас вапијућег у пустињи: „Очекујте мој долазак са првим свјетлом. У зору погледајте ка Истоку!” Морачки син густих веђа, дубоких очију и строгог монашког лица, вратио се у своју постојбину да чворноватим штапом разгрће камење, крштава рођене, вјенчава стасале и сахрањује умрле. Укратко, да мири Црну Гору. И није му било лако… Кршевита је и уска стаза којом ходају праведници попут блаженопочившег Митрополита црногорско-приморског, зетско-брдског и скендеријског др Амфилохија Радовића. Намјерно инсистирам на титули коју су деценијама оспоравали разни сегедински и сомборски, имајући двоструке аршине, а која неодољиво подсјећа на оних неколико имена премудрог Албуса Персивала Вулфрика Брајана Дамблдора. Ни помен ове личности фикције није случајан, те да не знам да књижевница није упознала владику Амфилохија, помислио бих да је инспирацију пронашла баш у њему и његовој борби.
      Митрополит Амфилохије је оввјенчан својим монашким трпљењем, али и невјероватним психолошким стрпљењем, радио у црногорском каменолому, тешући грубе монолите домаћег крша и брусећи их до најфиније камене пластике. Везивао је за Христа и обликовао младе нараштаје, водећи се оном Његошевом да младице треба на вријеме навијати. И у томе је била сва његова сила – у чињеници да је схватио и безрезервно играо своју улогу проводника Божије благодати. Његова брига за Цркву огледала се у бризи за сваког човјека, чиме је испуњавао своју пастирску мисију. Иако је у медијима често приказиван као незгодни и љути старац који бљује ватру и сипа муње из рукава, желећи да спржи све оне који нијесу укалупљени, суштина је увијек била далеко од тога. Тај човјек неизмјерне љубави је у пећини свога срца налазио мјесто за свакога, ма какав тај други био. Такав је грлио, тјешио и поучавао многе невољнике и страдале, не осуђујући их. Било је ту мучитеља, силоватеља, убица, проститутки, хомосексуалаца, трансродних, лудих и многих других које би свакодневни смртник назвао девијантним, а које је митрополит Амфилохије исповиједао и гледао их као дјецу Божију и дјецу своју. Тиме је свједочио истинитост оних ријечи да нијесу наше способности оно што одређује ко смо, већ наши избори.
      И све се у Црној Гори сводило на изборе. Личне, кадровске, пословне, парламентарне… Тако је један од избора био и дати подршку Ђукановићу у критичном времену деведесетих, када се представљао пријатељем Цркве и јединим гарантом стабилности на простору Балкана. Многи су то осудили, иако лично сматрам да је баш тада и тиме почео коначни црногорски обрачун са злом у који није било могуће ући без предуслова – заложити дио себе. И управо током три деценије, Митрополит је својом неизмјерном љубављу разарао све оне трагове братомржње и осталих комунистичких остатака који су контаминирали свијест и савјест нашег човјека. Уништавао је све оне хоркруксе у којима је била распоређена душа црногорске злобе, која је животарила управо захваљујући том древном покушају достизања бесмртности. Било је потребно некога или нешто убити, да би душу подијелио ограничен број пута, како би и у случају смрти имао одакле да се повратиш. Паклена работа коју није могуће побиједити, осим да систем разориш изнутра. И то је била скупоцјена улазница. Паралелно са тим, Ђедо је градио, обнављао, окупљао и умножавао повјерену му паству све до коначног обрачуна.
      Након парламентарних избора, који су извојевани прије свега захваљујући чињеници да је црногорски Волдемор постигао кобни аутогол задријевши у црквена питања, постало је јасно гдје заправо лежи spiritus movens Црне Горе. Ауторитети митрополита Амфилохија и владике Јоаникија су имали пресудан утицај на мобилисање духовних и физичких снага нашег народа, кроз којег је дјелао Бог. Побиједили смо. Рад у духовном винограду, политички се персонификовао у личности честитог и доброг хришћанина, који је постао мандатар за састав прве демократске Владе у новијој црногорској историји. И све је изгледало лако, готово и ријешено… Међутим, није било ни приближно тако. Зло се и даље комешало, притисци расли, проблеми гомилали. Као да нико од оних који су процес, на овај или онај начин, изнијели на својим плећима није био дорастао тренутку и побједи. Постало је јасно, било је потребно начинити још једну жртву. Посљедњу жртву.
      Овдје се аналогија са „реликвијама смрти” наставља. У посљедњем дијелу  Хари Потер саге, након што су уништили све хоркруксе, дружина схвата да је посљедњи управо сам главни јунак, у кога је Волдемор усадио дио своје душе покушавши да га убије по рођењу. Да би коначно добро завладало, било је неопходно принијети самога себе на жртву. Управо то се догодило и са вољеним архипастиром Црне Горе и Брда. Принио је себе као посљедњу жртву за ослобођење и оздрављење Црне Горе. Знао је Митрополит и када да умре. Како рече један епископ, упокојио се у право вријеме и то из два разлога: 1. да му се старост не наруга и 2. да се духови у Црној Гори примире и договори постигну. Библијско дјело и светитељска кончина црногорског Мојсија кога је цијели његов Израиљ достојно испратио, свједочећи да се никада неће раздвојти. И ево, притичу му ријеке дјеце и стараца да изнова чују чувено: „Благо мени!”
       
      Божо Кнежевић
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије са свештенством служио је на празник Светог првомученика и архиђакона Стефана, Свету службу Божију у Саборној цркви Свете Тројице горњогрбаљске парохије, што је прва архијерејска Литургија од њеног освећења 2009. године.

       
      Говорећи о томе шта је смисао и сврха нашега хришћанског живота, који смо добили од Бога и који проводимо на земљи, владика Методије је подсјетио на ријечи Светог Серафима Саровског којима је свом пријатељу Мотовилову објаснио да је смисао људског живота задобијање благодати Духа Светога.
      “А благодат Духа Светога су нестворене божанске енергије које добијамо и којима се напајамо, испуњавајући божанске заповијести које нам је Господ дао, задобијајући кроз те божанске заповијести Свете божанске врлине, које нам омогућавају да се напајамо благодаћу Духа Светога.”
      У литургијској бесједи владика Методије се осврнуо и на јеванђелску причу коју је Христос испричао само два дана по уласку у Јерусалим на Цвијети, а три дана прије Његовог страдања и распећа на Велики петак, причу о домаћину – Богу – који је посадио виноград – народ Божји Израиља – установио дом Израиљев, односно Свети град Јерусалим. Објаснио је да је и данас овдје на Литургији он призвао Господа с неба да погледа и посјети виноград свој и утврди га:
      “И то је слика те приче о винограду, односно дому Израиљевом, који је Господ посадио у пустињи јудејској и који је оградио плотом. То значи дао им је заповијести, закон Божији који ће да их огради од свих оних који су тада били око њих, а који су били незнабошци, нису познавали Бога и нису знали смисао и сврху овога живота”; бесједио је владика диоклијски, додавши да је тај виноград, који је Бог тада посадио, требао да свједочи цијеломе свијету и свим народима који су тада живјели у његовом окружењу, шта је смисао и сврха правога истинског живота и служења правоме и истинскоме Богу.
      Даље је објаснио да кула која је високо изграђена, значи да је успоставио власт у дому Израиљевом, моћ државе која ће да стражари и чува од свакога спољашњег лошега и негативног утицаја тај виноград:
      “Па је каже ископао пивницу, то јесте подрум у коме се чува вино. То значи да је устројио храм јерусалимски у коме су благодатне енергије текле, и у коме су се људи, Израиљев дом који је устројио, напајали вином, то јест врлинама. А на првом мјесту љубављу која је једина заповијест Божја, да љубимо Бога и да љубимо ближњега свога”, истакао је Епископ Методије и поручио да ћемо кроз ту љубав стећи све остале врлине. И то је плод винограда који домаћин устројава да би донио рода и плода и да би се од њега на крају излило вино које је милост, човјекољубље, љубав и све оне врлине које треба да имамо. По његовим ријечима напајајући се божанским енергијама, преображавамо срце и мијењамо га у срце које прима Христа Бога и које љуби ближњега свога.
      Тумачећи даље причу о домаћину који је посадио виноград, оградио плотом, ископао пивницу и начинио кулу и дао виноградарима на чување – првосвештеницима, старешинама дома Израиљевога, и отишао, Преосвећени је подсјетио да је домаћин – Бог –  кад је видио да плод винограда није био добар, повремено слао своје слуге. У Старом завјету су то били пророци, који су исправљали и кориговали пут којима су првосвештеници, тадашње старешине народне, ишле. Међутим, све те пророке они су отјерали или побили, злом смрћу усмртили (каменовањем).
      “И на крају Бог у жељи да спаси виноград, шаље Сина свога. Нада се да ће се они кад виде Сина, и кад Он посвједочи да је то Његов Син, и они се увјере у то, постидјети и да ће исправити живот свој. Међутим, овдје пророчки Господ говори о ономе што ће да се деси кроз три дана по овој Његовој бесједи, а то је да ће се они договорити да убију Сина домаћиновог и приграбе Његово наследство”, казао је владика Методије, истичући да су они мислили да ће убиством Сина приграбити оно што припада Богу, а не њима.
      Поучио је сабране владика да смо све што данас имамо у животу, добили од Бога на дар и само је питање како ћемо се понијети и колико ћемо бити одговорни према ономе што нам је Бог дао, према положају, мјесту на којем нас је Он у овом свијету и овом животу поставио.
      “И онај камен који су они одбацили, односно Сина којег су убили, Он је постао крајеугаони камен”, поручио је владика, објаснивши да све оно што човјек ради и прави, ако му није Христос крајеугаони камен, то не може опстати.
      И на крају, као што им је пророковао, Господар је зле виноградаре злом смрћу усмртио, а виноград односно Израиљ, народ Божији дао апостолима Христовим који су, како је казао, по цијеломе свијету проповиједали и пронијели Нови савез са Богом јер првосвештеници, виноградари, којима је Господ повјерио и дао Израиљ, нису испунили Стари савез.
      “Тај њихов виноград дат је другима и то је наш наук да оно што је сврха и смисао нашег живота, а то долази од самога Бога, дужни смо да испунимо на крајеугаоном камену у нашим срцима и да на њему, који је Христос Господ наш, све градимо. Нека Господ да да и ми испунимо тај смисао и сврху овога краткога земаљског живота и да се напајамо благодатним божанским енергијама и прославимо Христа Бога нашега у Оцу и Духу Светоме у вијекове вјекова, амин”, закључио је на крају архипастирске бесједе Његово преосвештенство Епископ диоклијски г. Методије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу Праотаца, 27. децембра 2020. године, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије богослужио је у Вазнесењском храму милешевске обитељи.

       
      Звучни запис беседе
       
      Саслужитељи на литургијском сабрању били су архимандрит Леонтије и ђакон Иван Савић. Говорећи о Божићу коме се приближавамо Епископ Атанасије је указао и на сам циљ нашег живота овде на земљи: – Божић је дан највеће блискости Бога и људи. Божић означава и циљ нашег живота, управо тиме што он представља блискост са Богом, а то је циљ нашег живота, циљ за који се боримо. И сам Бог нам у томе помаже да ту блискост остваримо јер човек се по својој слабости настоји од Бога удаљити, показује одметништво од Бога а тиме и одметништво од живота. Од удаљености од Бога долази свака несрећа, свако зло. Због те слабости човекове и због тога што је живот зависан од блискости са Богом, сам Бог иде у сусрет човеку да оствари ту блискост, ту близину.
      Преосвећени је затим укратко протумачио прочитани одељак из Јеванђеља, причу о добром домаћину који је уготовио вечеру и позвао госте да му дођу: – Послушајмо шта чине мудри људи. Мудри људи се осврћу на те позиве божанске, позив домаћина, и иду да буду у блискости са Њиме, почаствовани позивом и том могућношћу да буду у дому домаћина. На разне начине се може остварити та блискост. Може и у учествовању за трпезом, међутим може и у примању божанских добара на други начин, божанског исцељења. Јер Господ наш је и лекар, и душа и тела.
      – Блискост према Богу се остварује увек у љубави, у човечности. Ми смо данас помињали и Свете који су блискост са Богом остварили кроз страдање за Њега – Свете мученике. Како ми да изразимо најадекватније ту блискост са Богом? Кроз поправљање свог живота, тако што бисмо ступили на пут праведности и трудили се да испунимо сваку заповест Божију. И кроз тај начин да приђемо Богу и постанемо блиски, кратко речено – кроз покајање! Још прецизније, кроз оне речи које изговарамо и на Светој Литургији – Боже милостив буди мени грешноме! То су речи љубави, то су речи памети, то су речи савести. То је смисао Божића, да се оствари та блискост са Богом. И онда ћемо бити јачи од сваке болести, и што је најбитније, јачи од својих заблуда и својих промашаја, јачи од сваког вируса који долази, било споља било изнутра, нагласио је и упутио све Преосвећени Епископ Атанасије.
      На крају свог обраћања Епископ Атанасије је упознао присутне да ће у Храму Светог Саве у Београду, али и у свим храмовима Епархије милешевске, у уторак 29. децембра 2020. године, бити служен Четрдесетодневни помен блаженоупокојеном Патријарху српском Иринеју.
       
      Извор: Епархија милешевска
×
×
  • Креирај ново...