Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Никола Ђоловић

Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)

Recommended Posts



Priča o nepotrebnom žrtvovanju. Kako sami sebi uništavamo život.
 




 


7457-ZmIxNjc5ZTM5Mg.jpg


– Ovde je red za žrtvoprinošenje?


– Jeste, ovde. Bićete iza mene. Ja sam 852, vi – 853 po redu.


– Jooj, baš je veliki red.


– Ne sekirajte se, brzo to ide. U ime čega žrtvujete?


– Ja – u ime ljubavi. Vi?


– A ja – u ime dece. Deca su moje sve na ovom svetu!


– A šta ste doneli kao žrtvu?


– Svoj privatni život. Samo da su deca zdrava i srećna. Za njih ću sve da dam. Jedan dobar čovek je hteo da me oženi – nisam pristala. Kako da im dovedem očuha u kuću? Voljeni posao sam napustila, daleko je od kuće. Zaposlila se kao spremačica u vrtiću – da budem pored njih, da pazim da su siti i zadovoljni. Sve za decu! Za sebe – ništa.


– Joj, kako vas razumem. A ja želim da žrtvujem odnose… Razumete, između mene i supruga ne postoji više ništa. Pored njega je druga žena.. Ma, i kod mene se pojavio drugi muskarac, ali… Kada bi muž otišao prvi! Ali on ne ide kod ljubavnice! Neće! Plače.. kaže da je navikao na mene… A meni ga je žao! Jer plače.. Tako i živimo.


Otvaraju se vrata, čuje se glas: „Broj 852 uđite!“


– Idem ja. Tako sam uzbuđena! Šta ako neće da prime moju žrtvu?


Broj 853 presavija se i čeka svoj poziv. Vreme prolazi sporo. Ali, evo iz kancelarije izlazi broj 852.


– I? I šta bilo? Šta su vam rekli? Prihvatili su vašu žrtvu?


– Ne… Ispostavlja se da ovde postoji probni rok. Poslali su me da razmislim.


– Ali kako? Zašto? Zašto ne odmah?


– Oj, draga, oni me pitaju: „Da li ste dobro razmislili? Jer je to zauvek!“ A ja njima: „Naravno. Deca će odrasti, ceniće ono što je majka žrtvovala za njih“. A oni meni: „Sedite i gledajte na ekran.“ A tamo- neki čudan film o meni. Kao da su deca već odrasla. Ćerka se udala, negde daleko u inostranstvo. Sin zove jednom mesečno, pod moranje, snaja kroz zube priča sa mnom… A ja njemu: „Sine, pa što si takav prema majci?“, a on meni: „Mama, ne mešaj se u naš život, zaboga! Zar nemaš drugog posla?!“ A kakav posao? Šta da radim? Jer zbog dece sam sve i napustila, i živela sam samo za njih… Ispada da nisu cenili moju zrtvu… ? Džaba sam se toliko trudila?


Iza vrata čuje se glas: „Sledeći! Broj 853″


– Joj, pa to je za mene.. Skroz ste me sludili svojom pričom. Ne mogu da verujem… ‘Ajd, dobro, idem sad ja.


– Izvolite, uđite, sedite. Šta ste doneli kao svoju žrtvu?


– Odnose…


– Jasno.. ‘Ajde da vidimo šta imate.


– Evo, gledajte. Nisu veliki, ali su simpatični. I friške su. Upoznali smo se pre samo pola godine.


– I zbog čega želite njih kao žrtvu?


– Zbog očuvanja porodice.


– Čije, vaše? Poštoje neophodnost u njenom očuvanju?


– Naravno! Muž ima ljubavnicu, odavno, stalno trči kod nje, laže, nemam više snage.


– A vi?


– Pa, šta ja? Pojavio se u mom životu jedan čovek, imamo lepe odnose


– Pa, znači, želite da žrtvujete ove nove odnose?


– Da… Da, sačuvam porodicu.


– Čiju? Sami govorite kod muža je druga žena, kod vas je drugi muškarac. Gde je tu porodica?


– Pa šta.. Po dokumentima smo još u braku. Znači – porodica.


– Znači sve vama to odgovara?


– Ne, ne! Kako može sve to meni da odgovara? Stalno plačem i sekiram se.


– Ali promeniti stare odnose za nove nikako ne želite?


– Pa, nisu baš oni toliko duboki, onako, više površni… U principu, nije mi žao!


– Pa dobro, ako vama nije žao, nama je svakako. Dajte te vaše odnose.


– A meni su rekli da kod vas prikazuju film. O budućnosti. Što ga meni ne biste prikazali?


– Filmovi su različiti. Neki su o budućnosti, neki – o prošlosti. Mi ćemo vama pokazati o sadašnjosti. Evo, uključujemo, gledajte.


– Oj! Pa to sam ja! Bože dragi, pa što tako izgledam? Ma lažete! Ja vodim računa o sebi.


– Pa to se vaša duša na ovaj način projektuje na spoljašnjost.


– A ko je ovaj dečak? Vidi kako je simpatičan… Gledajte, on se pripija uz mene.


– Niste prepoznali? To je vaš suprug u projekciji duše.


– Suprug? Koješta! Pa on je odrastao covek!


– A u duši – dete. I pripija se, kao uz majku.


– Pa takav je on i u stvarnom životu!


– Znači ne vi uz njega, nego on uz vas?


– Pa, da. Ja sam od detinjstva shvatila: žena mora da bude jaka, mudra, odlučna. Mora biti i glavna u porodici, i muža izvesti na put.


– Pa, to je to. Jaka, mudra i odlučna mamica rukovodi svojim dečkom – suprugom. I lekciju mu održi, i pomiluje, i oprosti. A šta ste vi hteli?


– Zanimljivo… Ali nisam mu majka, ja sam mu žena! A u ovom filmu… On je tako bespomoćan, i kod ove svoje će ponovo da pobegne, a ja ga svejedno volim!


– Naravno, tako će i biti. Dečak će se malo igrati u pesku, pa će se vratiti kući. Kod svoje mamice. Malo će kukati na ramenu, plakati… Dosta je! Kraj filma! ‘Ajde da završavamo ovaj susret. Želite da žrtvujete ljubav? Niste se predomislili?


– A budućnost? Zašto mi niste prikazali budućnost?


– Vi nemate budućnost. Kod takve sadašnjosti – pobeći će od vas odrasli „dečak“, ako ne kod druge žene, onda u neku bolest ili – ni u šta. Sve u svemu, pronaći će način kako da se otkači mamine suknje. Jer i on želi da raste..


– Ali šta da radim? Zbog čega ću onda sebe žrtvovati?


– Pa vidite i sami. Možda više volite da budete mamica, nego žena!


– Ne! Želim da budem voljena žena.


– Ali i mamice, takođe, bivaju voljenim ženama, veoma često. I? Želite li da žrtvujete? Zbog očuvanja onoga šta sada imate, i da pri tome, vaš muž i dalje ostaje dečak?


– Ne… Nisam spremna. Moram da razmislim.


– Naravno, naravno. Mi dajemo vreme za razmišljanje.


– A savete delite?


– Sa zadovoljstvom.


– Recite, pa šta treba da uradim da moj suprug… odraste, šta li je…?


– Verovatno da prestanete biti mamica. Okrenuti se licem prema sebi i naučiti biti Žena! Zavodljiva, uzbudljiva, željena… Takva, kojoj poželi poklanjati cveće i pevati serenade, a ne plakati na njenim toplim grudima.


– Mislite da će pomoći?


– Obično pomaže. Ali samo u slučaju ako odlučite biti Žena. Ako nešto zatreba, vi slobodno dođite. Odnosi su vaši odlični, uzećemo ih sa zadovoljstvom. Znate, koliko ljudi u svetu mašta o takvim odnosima? Tako, ako želite da ih žrtvujete u korist drugih – dobrodošli!


– Razmisliću..


Broj 853 rasejano izađe iz kancelarije, panično pritiskajući svoje odnose ka grudima.


Broj 854 sa uzbuđenjem ulazi u istu kancelariju:


– Spremna sam da žrtvujem svoje interese zarad majčinog spokojstva…


Vrata se zatvaraju. Po hodniku šetaju ljudi sa uz grudi pripijenim željama, sposobnostima, karijerama, talentima, mogućnostima – sa onim što su spremni nesebično žrtvovati..


Verujem da su se mnogi od vas pronašli u ovoj priči. Da li je zaista potrebno i vredno da se žrtvujemo za sve u ovom životu, da li se isplati? Šta mislite?


Autor: Natalija Laketić


Izvor: http://uspesnazena.com/


 


 


 

 


Share this post


Link to post
Share on other sites

 

isidora-sekulic-1912-w.jpg?w=625

 

Српкињица Исидора Секулићева овим речима соколи српску браћу:

 

Весели будимо, пуни среће и поноса, што ћемо животом преживети и очима гледати, како се сукобљавају младости и старости, колевке и гробови, и што ће се на нашој балканској земљи, и у наше словенско време, поделити најлепши мегдан част и слободе.

 

Велико је време и диван је живот сада. С поља видимо мешавину и шаренило, ново и ретко, питање и нестрпљење, а изнутра осећамо сви једно исто, старо од увек знано, просто и драго.

 

С поља је кретање и тражење, вика и метеж, а изнутра је достојанство и мир, свечани мир и поредак једнога закона, закона, који се зове „сада“.

 

С поља је жагор и песма, шала и звекет оружја, а изнутра, у савести, тишина је и строгост и одлучност војничкога реда и војничкога суда, који ће судити непријатељу, или судити нама.

 

Све мање и све збијеније се говори, јер задатак и дело постају све већи, а велике ствари не знају емфазу, и њихов је израз прост и кратак, један и једини. Прво смо били пророци и говорили смо реч „рат“, а сада смо војници и говоримо реч „победа“. За доброг војника је рат и победа свеједно. Ту једну реч мислимо и говоримо, ту једну веру верујемо, по тој једној речи познају очеви синове и браћа браћу.

 

Иди и победи! Срећан ти полазак војниче и срећна ти рана рањениче! То је све.

 

Сва је мудрост данас у томе да увидимо, да, ко ћутећи трпи, тај чека ново понижење, а ко се за обећањима поводи, тај носи будаласту веру, да сила речи има моћи над силом ствари. Сва је истина данас у томе, да, ко ни сада нема национално осећање, тај је од лажи начињен и гнусан. И сав је напор данас у томе да се из старих поганих узрока, што краћим путем и у што краћем року, избију нове отровне последице и дејства.

 

Немамо времена да уживамо у оном што је већ учињено, јер још ништа није учињено. Имамо само бригу и заклетву да ћемо се одбранити, да ћемо се осветити, да ћемо се исцелити. И нека ни сан, ни смрт, не разгоне намрштене црте нашег незадовољства, увреда и огорчења.

Крв нека тече! Црвене мрље крви нека падну по камењу и по земљи, црвена музика крви нека буде у ваздуху!

 

Јест, сви ми носимо у себи хришћански закон, да је грешно проливање човечије крви. Али сви ми носимо у себи виши човечански закон, да је губљење слободе, мучење и сатирање народа убијство које се стоструком смрћу кажњава, и за које се вековима свети. Закон који каже да је кривац Цезар а не Брут. Закон по коме смо ми, кињени и гоњени, „прво Венецијани, па тек затим Христијани“.

 

Велики је тренутак и узвишен живот је живот сада. Обнављају се крви и мењају се ткива мозгова, и све што је добро и поштено, диже се до сунца, и најсветлијом светлошћу су осветљене куће које се пале и као светиње поштују огњишта која се гасе.

 

Све моралне снаге, и све европске страсти, и сву памет, и све знање, треба претварати у херојску мудрост и одважност, јер треба оно што је више, него све знати и све имати, треба све смети! Јер, све смети, то је све дати, а све дати мора онај, који главу кроз ватру проноси и за част слободе се бије.

Све треба смети, и напред ићи, и ничега се не треба плашити. Сви који имају велику љубав имају и велики задатак, а који имају велики задатак, ти не клону докле га не сврше.

 

Има биљака које се никаквом силом не могу ишчупати, као да их сва шума држи, и као да је у њиховом корену корен целе шуме. Тако је и у сваком националном јунаку, корен целе војске и корен целог народа, и он не пада док се народ не дигне, и не умре док не постане бесмртан.

Сви стојимо под заклетвом љубави и смрти. Деца грабе пушке и ножеве, а мајке више воле војнике него синове. Не плаче се кад отаџбина зове. Сузе се враћају, јер, у свачијим очима стоји радост и сјај. Свугде се осећа свежина и обећање, свугде је једно топло очекивање и искрено веровање, као што је морало бити у мрачној васелени, пред стварање светлости и долазак сунца.“

 

И остаје питање: могу ли Исидорине речи наћи места у душама нашим?

 

 

* Наслов овим речима Исидоре Секулић дао је уредник. У извору текст је остављен без наслова, а не налази се ни у Сабраним делима Исидоре Секулић.

- из: Споменица стогодишњице ослобођења Старе Србије (1912-2012); Друштво српских домаћина, Београд 2012; уредник др Славенко Терзић: стр. 79-80

 

https://duhovnaterapija.wordpress.com/2015/03/26/isidora/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Владимир:   Даће Бог да буде добро . Некад треба да се направи рез да би било боље . 

 

Направљен рез. Метастазирало. Биће то дуга операција...потребно је више малих резова ( свакодневних ), дуг временски период и хирушка прецизност. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Svako pozrtvovanje i trpljenje koje je van licnosnog odnosa koja nije za licnost je besmislena i beskorisna. Nazalost mnogo je manihejskog razmiljanja i medju hriscanima pa tako mnogi misel da trpljenjem  svega i svacega dobijaju neku duhovnu koristi i sluzbu Bogu cine. Ne samo da od toga nema za hriscanina duhovne koristi nego kod slabijih moze da dovede do teskog oblika uninija nakon sto popusti pod pritiscima i krene lavina samoosudjivanja. Zrtvovanje i samomucenje van licnosnog odnosa je nesto sto se izbegava.

 

Видим да сте оживели неке моје старе теме. Има још многих у овом виртуелном нафталину да се више и не сећам које сам све покретао пре пет година.

Након свих ових година видим да је само Аквилио погодио суштину. Зато га цитирам овде.

Мора да се уђе у дубину односа, јер ако набасаш на зид наравно да постоји узалудна жртва. А да она теби користи а другоме не користи - бесмислено је, јер ако другог не дотиче твоја жртва и ти сам обезличаваш себе. Љубав тражи рефлексију, не може се сама у себи одражавати ако нема другог. Ако се други ругају твојој пожртвованости чему она служи? А да је то тако "лако,побожно, чаробно и смислено" како неки мисле, не би Христос на многа места како видимо у Јеванђељу показивао своју строгоћу, нити би било Суда јер на Суд ће ићи они који су презрели Његову жртву, који су одбацили однос да би живели своје саможиве жеље и пројекције.

Не говорим по ономе што изучавах, већ по живом искуству чију агонију отуђења осећам и у ове дане.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Направљен рез. Метастазирало. Биће то дуга операција...потребно је више малих резова ( свакодневних ), дуг временски период и хирушка прецизност. 

 

Значи, alea iacta est , прешла си Рубикон . Остаје само Богу се молити да на добро изађе . 

Share this post


Link to post
Share on other sites
А да она теби користи а другоме не користи - бесмислено је, јер ако другог не дотиче твоја жртва и ти сам обезличаваш себе. Љубав тражи рефлексију, не може се сама у себи одражавати ако нема другог. Ако се други ругају твојој пожртвованости чему она служи?

 

А како препознати када не користи другоме, и шта са : 

" И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе."

Share this post


Link to post
Share on other sites
Направљен рез. Метастазирало. Биће то дуга операција...потребно је више малих резова ( свакодневних ), дуг временски период и хирушка прецизност.

 

"Нека буде борба непрестана..."

"Јер је ријеч Божија жива и дјелотворна, оштрија од свакога двосјеклога мача, и продире све до раздиобе душе и духа, зглобова и сржи, и суди намјере и помисли срца.
И нема твари сакривене пред њим, него је све обнажено и откривено пред очима Онога коме ћемо одговарати.
Имајући, дакле, Првосвештеника великога, који је прошао небеса, Исуса Сина Божијега, треба да се држимо чврсто вјере коју исповиједамо.
Јер немамо првосвештеника који не би могао састрадати немоћима нашим, него Првосвештеника који је у свему кушан као и ми, али без гријеха.
Стога приступајмо смјело пријестолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за благовремену помоћ."

(Јев 4,12-16)

Share this post


Link to post
Share on other sites

А како препознати када не користи другоме, и шта са : 

" И ако љубите оне који вас љубе, каква вам је хвала? Јер и грјешници љубе оне који њих љубе."

 

Стоку је лако препознати, не требају ти знакови.   :)

Цитате из Писма је тешко цитирати јер се овај Христов цитат може оспорити и другим Христовим: "Породи аспидини....на другом месту: тешко теби Хоразине и Витсавејо....затим, пред Кајафом: "Зашто ме удараш?"....итд.

Није све црно - бело.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, у петак 7. јуна 2019,  Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, са свештенством и вјерним народом, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, метоху Пивског манастира.

      Светом Литургијом, празничном Литијом и благосиљем славског колача и жита храм у Долима, који је подигнут у спомен на пивске мученике, пострадале невино у Другом свјетском рату, 7. јуна 1943. на дан Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, данас је, такође, прославио храмовну славу.
      Епископ Јоаникије, у архипастирској бесједи, казао је да је храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту Пивске голготе у Долима, да је примио освећење од гроба Господњег и од Голготе Христове.
      „На овом мјесту су пострадали хришћани за име Божје, а, нарочито, спомињемо дјецу. Говори се, још није сигуран број, неко каже 109, неко 111 дјеце, али, жртва дјеце је запечатила пивску жртву у току Другог свјетског рата. Понајвише су страдала дјеца, жене, труднице, старци, нејач, невине жртве које су побили фашисти и нацисти, не само они који су дошли овдје из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, него и многи други од наших комшија, који су се прикључили тим злогласним СС, заиста, злочиначким дивизијама. То није била регуларна војска, која се држи правила и има какав такав морал“, рекао је Владика.
      Њихово правило је било, навео је Епископ Јоаникије, побити што више и то без икакве самилости према дјеци, женама, нејачи, а правила рата, указао је он, забрањују, убиства нејачи и ненаоружаних.
      „Сјећамо се овдје тог злочина, али и прослављамо Пивске новомученике, на чијем челу су свештенослужитељи Господњи: игуман пивски Иларион и стари прота Јоко Сочица. Ипак, међу мученицима пивским понајвише се говори о дјевојкама Јаглики Аџић и Софији Кандић. То су чисте жртве, а с њима помињемо и двогодишњег дјечака, младенца Господњег Благоја Васовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве и остао у крошњи бора. Остала је црвена струка у коју је био умотан као знак мучеништва цијеле Пиве, као знак распећа и, налазећи се, данас, овдје, на страшном мјесту Пивске голготе, ми се осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовог, јер ово мјесто распећа, већ, добија и освећује се силом Васкрсења Христовог“, казао је Владика будимљанско-никшићки.
      Подсјетио је да је трећа година од канонизације Пивских мученка, од кад се прослављају као свети. И храм у Долима, истакао је Владика, такође, је слика Васкрсења Христовог, јер је на овом светом мјесту васкрсла Ловћенска капела.
      „Славу Богу узносимо, клањамо се Христовом распећу, прослављамо Његово Васкрсење и Вазнесење на Небо и вјерујемо да је Цар царева и Господар господара окупио око себе све оне који су пострадали за име Његово на овој земљи, да су мученици Пивски, а нарочито дјеца, сабрани око Престола Божјег, убијељени мученичком крвљу заједно са анђелима небеским, са Светим Јованом Крститељем, Светим великомучеником Георгијем, јер је Божји промисао тако одредио да пивска дјеца, која су овдје пострадала, наставе мучеништво Светог Јована, Светог Георгија, Светог Николе, да ове долинице, гдје су они своју крв проливали, опет, је тако Бог одредио, миришу као мошти Светог Оца нашег Николаја Чудотворца“, бесједио је Његово Преосвештенство.
      Дола су мјесто страдања, мучеништва, гологоте пивске и српска, али и свето мјесто, које нам, нагласио је Преосвећени Епископ, даје снагу духовну, враћа у памет и једне другима, враћа нашим прецима, оспособљава нас да мислимо о својој будућности и својој дјеци.
      „Ово је мјесто сабора и ходочашћа; као што је гроб Господњи центар хришћанског ходочашћа тако ће и Пивска голгота, полако, постати мјесто хришћанског ходочашћа у овим крајевима. Ко год је овдје дошао, јесте био ужаснут од сјећања на злочин који је овдје извршен, али је био окриљен заштитом нових Пивских мученика, који су добили силу анђела Божјих да нас штите, да нас руководе и приводе Христу“.
      „Овдје је врело свете вјере православне, овдје смо се потврдили као хришћани, слично као на Косову, боље рећи као у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима. То су све мјеста хришћанског ходочашћа данас, мјеста светиње којима притичемо и добијамо очишћење и оснажење вјере. Упућујемо се на тим светим мјестима мучеништва на јеванђељске заповјести, на љубав Божју, да се измиримо над гробовима светих, да овдје превазиђемо разлике“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
      Владика је захвалио свештеницима, о. Јефтимију, игуману манастира Пива, чији је метох храм у Долима, монахињи Јелени која кади ово свето мјесто и отвара дом, који смо овдје саграђен, вршећи значајну службу на овом мјесту страдања и славе, свештеницима који овдје редовно врше свете службе Божје, дјеци која су, уредила простор комплекса, предсједнику Општине Плужине, који је много учинио да ово мјесто добије на свом значају, онима који су подигли спомен-храм, цркву Ловћенску, и вјерном народу, који се овдје сабира.
      Након светог богослужења освештан је и преломљен славски колач. Домаћин славе био је Зоран Крунић, који је дио славског колача предао домаћину за следећу годину Костадину Пејовићу.
      У културно-умјетничком програму учествовали су: црквени хор "Красница" из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских "Кад се Пива селила на небо", аутора проф. Веселина Матовића.

      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Логос,
      Предавање Митрополита  др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од .............,
      пише: Милорад Васиљевић
      Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа.
      У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог.
      Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“
      Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“
      Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере.
      Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12).
      Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе.  Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја.
      Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу.
      Милорад Васиљевић,
      Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019.
      извор Епархија Жичка

    • Од Логос,
      Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу.

      На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.
      На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Достојевски је рекао да је молитва светог Јефрема Сирина - молитва која изражава суштину хришћанства и представља народни катихизис. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? На ово и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, реализованој 21. марта 2019. године, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.
       
       
×
×
  • Create New...