Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Никола Ђоловић

Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)

Recommended Posts

Може ли се пожртвовање обесмислити?

Naravno da moze... kad njime barataju vernici...

Skoro sam cuo jednog vernika kako kaze jednu vrlo pametnu stvar  u vezi sa licnim pozrtvovanjem:"Jedini nacin da sebe zrtvujemo jeste, ziveti za druge"

Zapravo "ziveti za druge" je idealan civilizacijski koncept na koji je religija stavila monopol i to potpuno bespravno jer ga ona sama obesmisljava... evo i kako...

Kada ateista iskreno zivi za druge (religjiski receno zrtvuje se) on to radi iz ciste filantropije  i ljubavi prema ljudima  i ljudskom rodu.

Kada vernik zivi za druge on to radi zbog dresure, tj. nagrade kojoj se nada nakon smrti (veci zivot, vecno blazenstvo... bla, bla) i time direktno baca sumnju na motive svog pozrtvovanja...

Drugim recima, ateista se zrtvuje za druge za rad drugih, a vernik se zrtvuje za druge za radi sebe  i svog spasenja...

PS. ne zelim da pomislite da mislim na sve ateiste... ne, ovde samo iznosim koncept i odredjene poente i nije mi namera da impliciram da su svi ateisti filantropi...

facenew22222222

Ima smisla, zato i ima puno nadnicara koji neguju trgovacke odnose sa Bogom i ljudima a da sami ne ulaze u sustinu ljubavi.

Nisi nista generalizovao pa ne vidim problem!

Share this post


Link to post
Share on other sites

може, то активно радимо сами себи, а можемо и другима као и други нама.

кад год стекнемо утисак да људскост у човеку или Богу не постоји, тад смо покушали да обесмислимо дар слободне воље који је у исто време и жртва.

Бог се родио као човек да би показао да је човек, кроз веру, више него способан за обожење без икаквих божанских моћи, само избором, вољом и трудом који означавају љубав, веру и наду - иначе би били бесмислени.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Постоји ли узалудна жртва? Ако постоји о чему се заправо ради? О приношењу погрешне жртве, погрешном богу, на погрешан начин? Је ли Каинова жртва била потпуни промашај и због чега. Како наша жртва "да буде благоугодна"?

Share this post


Link to post
Share on other sites

..., жртва је словесна и богоугодна ако се њоме отржемо од себе ради неког другог, у име Бога. То се постиже (а) покајањем ради прочишћења, то се пројављује (б) просветљењем ради учења, то се усавршава (в) одуховљењем ради освећења и обожења у Истини....

 

http://www.nspm.rs/crkva-i-politika/sveti-sava-srpski-zadati-otac-darovani-brat.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
Је ли Каинова жртва била потпуни промашај и због чега.

 

Kain je svoju zrtvu prineo s dosadom i hladna srca. Zato i jeste bila potpuni promasaj.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ја мислим да постоји јер, човек може ,рецимо , да се жртвује и да не мисли на себе да би зарадио што више новца , а то није по Божијој Вољи.

Share this post


Link to post
Share on other sites

E Ivane pročita mi misli sa temom :D

Mene zanima kada je naša žrtva - zaista žrtva, a kada je to psihičko zlostavljanje. Neki to lako zamene, da li je mera trud ovog drugog, kada i kako osobu smatramo bližnjim svojim (realno nismo svi na nivou da sve druge gledamo kao braću i sestre). To čini mi se ima veze i sa pitanjem - kada i kako da branimo sebe, a kada to već prelazi u napad na drugog. Mislim znam da sam postavila mnogo pitanja, ali naglas razmišljam, i imam neki utisak da se to na nekoj temi i objasnilo... (ako neko zna nek me uputi :)  )

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@Саша од Москве,

 

Нико не сме да оклева на путу овог живота да не би изгубио место у Отаџбини. Нико нека не меша оклевање и добре жеље, већ свако нека остварује започето да би испунио оно што започиње.

Светитељ Григорије Двојеслов

 

Ми данас често грешимо мислећи да је главно, што се тражи од сваког од нас да помогнемо људима из наше околине да се спасу. Ми као да смо спремни да жртвујемо много онога што нам је самима веома неопходно, да бисмо подстакли ближњег на веру. Међутим, то је најчешће демонско искушење које је многима спутало руке и ноге, приморало их да успоре кретање на путу ка Богу у очекивању оних који су се наводно такође спремали да иду с њима (али никако да крену). Многи су под оваквим милозвучним изговором одустали од бодрог корачања, задржавали су се на овим збориштима и одушевљењима гомиле, на крају су се заборавили и изгубили интересовање за само путовање. «Кад осетиш пламен, трчи!» Човек прво треба да трчи и да савладава препреке, треба ревносно да се пробија кроз непријатељско окружење и безбројне опасности и тек кад стигне до сигурног и поузаног положаја понекад може опрезно да се окрене и пружи руку ономе ко тражи помоћ. Ми смо попут људи који су упали у дубоку јаму: још увек нам се даје могућност да се хватајући се за ретко корење, које штрчи из стена и опрезно се премештајући с избочине на избочину, лагано, опрезно пењемо на горе, према животу на слободи. И тек кад их се човек ослободи и дође на зараван, чврсто се држећи за стуб дрвета, он може да баци канап и да извлачи некога ко моли за помоћ. Али каква је несрећа ако начинивши свега неколико жалосних неуспешних покушаја и једва на метар испузавши на стену почнемо одмах да вучемо некога за собом!

 

«За спасење других нећемо ми дати одговор,» каже свети Јован Лествичник, «јер божански апостол каже: тјемже убо кијждо нас, о себје слово даст Богу [1] И опет: научаја убо инаго, себе ли ни учиши?[2] Како бих рекао: да ли сви треба да се бринемо за друге не знам, а о самима себи на сваки начин треба да се бринемо.»[3]

 

...

 

Свидело ми се код Јељчанинова: «Људи су у стању да схвате много тога у животу, много танано примећују у туђој души, али како је ретка, готово непостојећа појава да неки човек уме да види самог себе. Овде и очи с најбољим видом постају слепе и пристрасне. Бесконачно смо снисходљиви према сваком злу и безмерно преувеличавамо сваки трачак добра у себи. Да не говоримо о томе да човек буде строжи према себи него према другима (што се заправо и тражи), али кад бисмо на себе применили макар исте критеријуме као према другима - како би нам ово за много отворило очи. Али ми безнадежно то не желимо, а и не умемо више да видимо себе и тако и живимо у слепом спокојству.

А наш душевни живот није чак ни започео, и не може да почне док не сиђемо с ове лажне позиције.»[4]

Заиста! Како је чудно! У животу смо скоро увек и свуда егоисти, све желимо да окренемо према себи, да имамо користи од свега, али чим се ствар дотакне духовног живота, у нама се одмах појављује незнано одакле најватренија «самопожртованост», «пожртоваваност, која нема милости према себи». Ето, већ смо спремни да принесемо на «жртву ради ближњег» бригу о својој души, спремни смо да подвргнемо ризику свој сопствени пут спасења, да сваког трена губимо мир срца, само да «извучемо ближњег из окова греха», да га упутимо на спасоносну стазу. Сваког часа нас грех обузима ни због чега другог осим зато што будно пратимо сваки корак ближњег и налазимо да ближњи све ради «небогоугодно», «не баш сасвим правилно», да ће «ако настави тако да се понаша, обавезно нашкодити себи» и «не можемо да гледамо на то хладнокрвно и пасивно». И тако се «кида» наше срце паљено «ревношћу» «за правдом Божијом», тугом «због кршења светих закона»... Да, наравно, признајемо да често и скоро увек и свуда нешто радимо како не треба, понекад се и присећамо да смо оно због чега сад прекоревамо свог ближњег пре пола сата урадили ми сами, али одмах објашњавамо себи: «Наравно нисам ни ја светац, али нећу због тога оставити свог брата без бриге и старања за његово спасење.» Љутимо се, осуђујемо, стално носимо у срцу неки продоран ветар, узбурканост осећања која подиже пену, као у морској бури, - све ово клокоће негде испод срца заодевајући се у дирљиво обличје трагања за истином и ревност по Богу...

 

Али куд је одједном нестала ова наша наметљива брига за саме себе, свагдашња окренутост према својој личности у свему? Зашто онда кад се ближњи јавно и очигледно спотакне или кад му се деси чак и велика несрећа не налазимо у себи врелу саосећајност, тугу, жалост, већ најчешће осећамо чак извесну чудну тајну радост и тек уз известан напор приморавамо себе да речима изразимо саучешће? Зашто кад видимо да се брат моли, да пости, да се труди, да напредује у добродетељи више од нас, уоште се не радујемо, не дивимо му се, не осећамо ганутост, већ одмах осећамо некакву унутрашњу непријатност, а кад чујемо похвалу упућену ближњем због нечега желимо да се накашљемо? Зашто?

Треба да се замислимо над овим!

 

[1]   Рим. 14, 12. Дакле, сваки ће од нас дати Богу одговор за себе.

[2]   Рим. 2, 21. Зар ти, дакле, који учиш друге, себе не учиш?

[3]   Преподобни Јован, игуман Синајске горе. Лествица. М. 2002, стр. 26.


[4] Свештеник Александар Јељчанинов. Записи. М., 1966, стр. 88.

 

http://tolmach.org/Arhimandrit%20Lazar.pdf

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

А каква би по вашем мишљењу (или боље - искуству) била богоугодна жртва? Шта заправо значи одрећи се себе, смирити се пред ближњим? Видети га као бога и у Богу? Поставити његову вољу изнад наше? Да ли свачију и да ли увек?

index.jpg

http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=231:2011-09-20-16-51-07&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59

Share this post


Link to post
Share on other sites

" Umisljene zrtve" koje niko od nas ne trazi niti imaju ikakvog smisla, iz gore navedenog primera su samo odraz straha, nesigurnosti i nase licne nesposobnosti. To je : Zaludnije nego li dozivati pticu zauvek sletelu....( Branko Miljkovic)

Share this post


Link to post
Share on other sites

А каква би по вашем мишљењу (или боље - искуству) била богоугодна жртва? Шта заправо значи одрећи се себе, смирити се пред ближњим? Видети га као бога и у Богу? Поставити његову вољу изнад наше? Да ли свачију и да ли увек?

index.jpg

http://svetinjebraniceva.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=231:2011-09-20-16-51-07&catid=38:2010-12-14-18-00-48&Itemid=59

Ако није из љубави, не знам дал је то уопште жртва

И онај текст који је Сања поставила је доста добар, могло би се ту продискутовати.

Где је граница између попустљивости, слабости и свесне жртве из љубави?

Да ли је добро увек "пустити" или је добро и "делати"...решавати, поставити се?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Mislim da je svaka zrtva koja je svesno ili  nesvesno sama sebi cilj uzaludna.

Ovde pre svega mislim na zrtve koje su same sebi u fokusu (umesto da im je fokus na subjektu/objektu zrtvovanja) ili prostije receno kada se zrtvujemo da bi sebe nesto kaznjavali ili da bi bili sebi veliki i humani a ne zato sto hocemo nesto zaista da uradimo za drugoga zbog njega samoga... 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када се себи допадамо у улози оног који жртвује, а жртвујемо нешто што и не желимо па је жртва изговор, ради неког ко то није ни тражио или му је на штету, када друштво то тако од нас очекује па то чинимо заправо себе ради

Нисам паметна

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      На празник Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља, у петак 7. јуна 2019,  Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је, са свештенством и вјерним народом, Свету Архијерејску Литургију у спомен-храму Трећег обретења главе Светог Јована Крститеља у Долима, метоху Пивског манастира.

      Светом Литургијом, празничном Литијом и благосиљем славског колача и жита храм у Долима, који је подигнут у спомен на пивске мученике, пострадале невино у Другом свјетском рату, 7. јуна 1943. на дан Треће обретење главе Светог Јована Крститеља, данас је, такође, прославио храмовну славу.
      Епископ Јоаникије, у архипастирској бесједи, казао је да је храм Светог Јована Крститеља подигнут на мјесту Пивске голготе у Долима, да је примио освећење од гроба Господњег и од Голготе Христове.
      „На овом мјесту су пострадали хришћани за име Божје, а, нарочито, спомињемо дјецу. Говори се, још није сигуран број, неко каже 109, неко 111 дјеце, али, жртва дјеце је запечатила пивску жртву у току Другог свјетског рата. Понајвише су страдала дјеца, жене, труднице, старци, нејач, невине жртве које су побили фашисти и нацисти, не само они који су дошли овдје из Њемачке и команда Принц Еуген дивизије, него и многи други од наших комшија, који су се прикључили тим злогласним СС, заиста, злочиначким дивизијама. То није била регуларна војска, која се држи правила и има какав такав морал“, рекао је Владика.
      Њихово правило је било, навео је Епископ Јоаникије, побити што више и то без икакве самилости према дјеци, женама, нејачи, а правила рата, указао је он, забрањују, убиства нејачи и ненаоружаних.
      „Сјећамо се овдје тог злочина, али и прослављамо Пивске новомученике, на чијем челу су свештенослужитељи Господњи: игуман пивски Иларион и стари прота Јоко Сочица. Ипак, међу мученицима пивским понајвише се говори о дјевојкама Јаглики Аџић и Софији Кандић. То су чисте жртве, а с њима помињемо и двогодишњег дјечака, младенца Господњег Благоја Васовића који је бачен низ стијене кањона ријеке Пиве и остао у крошњи бора. Остала је црвена струка у коју је био умотан као знак мучеништва цијеле Пиве, као знак распећа и, налазећи се, данас, овдје, на страшном мјесту Пивске голготе, ми се осјећамо као да смо у храму Васкрсења Христовог, јер ово мјесто распећа, већ, добија и освећује се силом Васкрсења Христовог“, казао је Владика будимљанско-никшићки.
      Подсјетио је да је трећа година од канонизације Пивских мученка, од кад се прослављају као свети. И храм у Долима, истакао је Владика, такође, је слика Васкрсења Христовог, јер је на овом светом мјесту васкрсла Ловћенска капела.
      „Славу Богу узносимо, клањамо се Христовом распећу, прослављамо Његово Васкрсење и Вазнесење на Небо и вјерујемо да је Цар царева и Господар господара окупио око себе све оне који су пострадали за име Његово на овој земљи, да су мученици Пивски, а нарочито дјеца, сабрани око Престола Божјег, убијељени мученичком крвљу заједно са анђелима небеским, са Светим Јованом Крститељем, Светим великомучеником Георгијем, јер је Божји промисао тако одредио да пивска дјеца, која су овдје пострадала, наставе мучеништво Светог Јована, Светог Георгија, Светог Николе, да ове долинице, гдје су они своју крв проливали, опет, је тако Бог одредио, миришу као мошти Светог Оца нашег Николаја Чудотворца“, бесједио је Његово Преосвештенство.
      Дола су мјесто страдања, мучеништва, гологоте пивске и српска, али и свето мјесто, које нам, нагласио је Преосвећени Епископ, даје снагу духовну, враћа у памет и једне другима, враћа нашим прецима, оспособљава нас да мислимо о својој будућности и својој дјеци.
      „Ово је мјесто сабора и ходочашћа; као што је гроб Господњи центар хришћанског ходочашћа тако ће и Пивска голгота, полако, постати мјесто хришћанског ходочашћа у овим крајевима. Ко год је овдје дошао, јесте био ужаснут од сјећања на злочин који је овдје извршен, али је био окриљен заштитом нових Пивских мученика, који су добили силу анђела Божјих да нас штите, да нас руководе и приводе Христу“.
      „Овдје је врело свете вјере православне, овдје смо се потврдили као хришћани, слично као на Косову, боље рећи као у Јасеновцу, Јадовну и Пребиловцима. То су све мјеста хришћанског ходочашћа данас, мјеста светиње којима притичемо и добијамо очишћење и оснажење вјере. Упућујемо се на тим светим мјестима мучеништва на јеванђељске заповјести, на љубав Божју, да се измиримо над гробовима светих, да овдје превазиђемо разлике“, поручио је Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије.
      Владика је захвалио свештеницима, о. Јефтимију, игуману манастира Пива, чији је метох храм у Долима, монахињи Јелени која кади ово свето мјесто и отвара дом, који смо овдје саграђен, вршећи значајну службу на овом мјесту страдања и славе, свештеницима који овдје редовно врше свете службе Божје, дјеци која су, уредила простор комплекса, предсједнику Општине Плужине, који је много учинио да ово мјесто добије на свом значају, онима који су подигли спомен-храм, цркву Ловћенску, и вјерном народу, који се овдје сабира.
      Након светог богослужења освештан је и преломљен славски колач. Домаћин славе био је Зоран Крунић, који је дио славског колача предао домаћину за следећу годину Костадину Пејовићу.
      У културно-умјетничком програму учествовали су: црквени хор "Красница" из Чајнича, рецитатор Драгана Мићановић, гуслар Здравко Кнежевић. У Центру за културу у Плужинама, синоћ је, приказан документарни филм у славу Светих новомученка пивских "Кад се Пива селила на небо", аутора проф. Веселина Матовића.

      Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Логос,
      Предавање Митрополита  др Порфирија (Перића) на тему "О ХРИШЋАНСКОЈ ЉУБАВИ". Значај Љубави важан је за сваког човека. Љубав, једини аутентични контекст нашег постојања у којем као људи можемо да нађемо смисао живота, што није случајно, јер сам Бог јесте Љубав.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од .............,
      пише: Милорад Васиљевић
      Једна од највећих тајни за православног хришћанина свакако је тајна страдања „невиног“ слуге Господњег. Питања разних патњи, болести, страдања мале деце као и одраслих, ратова и многих других катастрофа су она која човеку заокупе ум барем у једном периоду живота. Ова тајна је проблем и за све људе света и представља најчешће једну дубоку ирационалност. Зашто Бог дозвољава страдања, а поготову страдања Његових највернијих слуга, само су нека од питања са којима се и у данашњици сусрећемо. Кроз историју су присутне многе пустоши, глад, земљотреси, грађански ратови, доба подређености разним силама (сетимо се владавине Османског царства). У свему томе човек често заиста не може да види смисао. Међутим, човек утемељен у својој вери зна да је Господ њега створио за радост, а не за патњу. Како онда разумети сву контрадикторност коју имамо од самог почетка постојања свега створеног? Да ли је страдање заиста у буквалном смислу тајна или га на неки начин можемо схватити? Водиља у свему овоме треба да буде предање Цркве, житија Светих отаца, Свето Писмо, а на првом месту мисао и живот Богочовека Исуса Христа.
      У Старом Завету прича о Јову је свакако један од најкласичнијих приказа страдања. Кроз његово страдање видимо разне фазе кроз које он пролази, а оне остављају веома јак утисак. То је књига која је тумачена широм света од разних философа, религијских мислилаца, етичара, управо због своје противречности коју носи њена тема. То је управо „невино“ страдање. Јов не само да губи сву своју имовину него и своју децу. На први поглед изгеда да Јов неправедно пати и Бог игра улогу кривца. Међутим, да би разумели књигу о Јову и сва ова страдања која он проживљава морама знати да управо страдање претпоставља критеријум за морално усавршавање. Јов управо страда зато што је праведан и кроз то страдање бива тестирана његова вера. Сва та страдања прате и искушења. Јова жена наговара у једном тренутку да напусти веру у Бога. Потом, ту су покушаји да се Јов убеди туђим мислима да страда због својих грехова. Ипак, Јов је свестан своје праведности и говори: „Премда нема неправде у рукама мојим, и молитва је моја чиста“ ( Јов. 16, 17). У његовом случају страдање је било тест, провера његове вере. Иако је имао тренутке када је желео да се врати у непостојање, Јов је јаком вером посведочио своју љубав према Богу и све му се потом двоструко вратило. Сва добра која је раније имао су увећана. Истинит верник видимо да страда за славу Божију и управо је то смисао страдања Јововог.
      Да ли узрок страдања може бити само један као у Јововом случају? Страдање Господ допушта из разних разлога и о томе имамо сведочанства код многих других личности Цркве, како у генези мисли коју су оставили тако и у самом животу. Страдање се може посматрати као духовни лек од штете коју наноси грех. Страдање у виду болести може да онемогући деловање греха. О томе апостол Петар пише: „Ко пострада телом, престао је да греши“ ( 1. Петр. 4,1). Апостол Павле сведочи: „Кроз многе невоље ваља нам ући у Царство Божије“ ( Дап. 14, 22). За Светог Јована Златоустог постоје три начина да се верујући спасе: а) да не греши , б) када погреши, да се покаје, в) ако се не каје довољно, да трпи невоље које га сналазе. А ко за себе може да каже да се довољно усрдно каје? Ни грех није једини разлог због којег неко може да страда. Страдања могу бити послата човеку да га одврате од греха или да га одврате од лаганог и расејаног живота и окрену Богу. То може да буде прилика за неког да се запита над собом, куд води живот, да ли је заиста живљење испуњено правим вредностима и да ли треба да мења нешто код себе. Страдање може бити допуштено од Господа и због човечије гордости. Преподобни Макарије Велики о томе говори следеће: „Бог познаје немоћ људску, зна колико се човек лако погорди, те га због тога на време зауставља и пушта га да буде у непрестаном вежбању и трпљењу… Бог зна твоју немоћ и по Своме Промислу ти шаље невоље, да постанеш смиренији и да ревносније тражиш Господа.“
      Може ли хришћанин у невољама молити Бога да га избави од њих, или молити друге да се помоле за њега? На то питање Преподобни Варсануфије Велики одговара овако: „Они који су достигли савршенство, не уклањају од себе гнев Божији, јер сву своју наду полажу у Бога. Али ми који живимо телесним животом и још увек осећамо потребу за овоземаљским стварима, осуђиваћемо сами себе као грешнике и одстранићемо од себе гнев Божији молитвом и псалмима, молећи Бога да нам опрости, а у будуће ћемо се старати да благодаримо Богу. Јер после, кад све прође, наши греси ће навући на нас још гора страдања, јер без покајања и милостиње није могуће ослободити се страдања.“ Као што видимо из одговора преподобног, постоје два случаја. Они који су слабији духом треба да се моле и кају због својих грехова, како би ублажили гнев Божији и одстранили од себе нека нова и можда још тежа страдања. Али хришћани јаки духом не сматрају да је могуће уклонити се од страдања, јер је то воља Божија, а она је увек блага, како год да се испољава. Сва страдања су на корист и спасење, а ако хришћанин страда због своје праведности, онда му та страдања доносе венац у Царству небеском. Страдање је неодвојиво од трпљења јер без тог благодатног дара наш подвиг би био узалудан. Када дођу моменти да нам понестане снаге за трпљење, Свети оци нам препоручују разне начине за стицање издржљивости и снажења воље. Треба се сетити најтежих тренутака у свом животу и упоредити их са тренутним мукама. Можемо се и присетити тешких страдања која носе други и тада нам наша страдања могу изгледати мала. У свакодневним примерима можемо видети колико често људи нису ништа искусили, не могу да схвате туђу несрећу и постају равнодушни према страдањима других људи, колико често губе свест о узвишеном смислу живота. Радосно подношење страдања могуће је само уз помоћ Божију. Ако погледамо на многе древне мислиоце видимо да су они заиста у страдању видели узвишеност живота. Философ Екхарт говорио је: „Тих и спокојан живот, проведен у Богу, добар је. Живот испуњен бурама и трпљењем, још је бољи. Али наћи спокој у животу препуном бола, то је најбоље.“ Све невоље које обележавају страдање без истинске вере у Бога није могуће на прави начин схватити и оне тада бивају превише трагично доживљене. Ако се страдања не подносе и стално имамо речи жалбе то није добро по нашу душу. Старац Силуан каже: „Ако те снађе некаква невоља, размишљај овако: Господ види моје срце, а ако је Њему угодно, биће добро и мени и другима, и тако ће душа твоја увек бити мирна. А ако неко буде роптао: То није тако, то не ваља, никада неће бити мира у његовој души, макар он постио и много се молио. Има их који много страдају од сиромаштва и болести, али се не труде да постану смирени, и зато без користи страдају… Смири се и видећеш да ће се твоје невоље преокренути у спокој, тако да ћеш и сам схватити и рећи: зашто сам се ја раније толико мучио и патио? А сада се радујеш, јер си се смирио, јер те је посетила благодат Божија.“ Старац Софроније пише: „Ко љуби Бога пролази кроз таква страдања каква човека, који нема веру у Бога, доводе до душевног поремећаја.“
      Човек би се лако погордио када га не би смиривале многе ствари на земљи: смрт, болести, телесна страдања, понижења, напори и разни други притисци. А управо наш подвиг није благодатан без смирења. Епископ Варлам Рјашенцов о томе овако говори: „ Нама се нешто почиње рачунати на небу тек када са сваким смирењем претрпимо страдање без кривице, без роптања, знајући да је то Божије допуштење и искушење. Без великог и невиног страдања, без крста нико неће ући у рај. Пут Божији је свакодневни крст.“ Ове речи наравно имају потврду тамо где требамо сваку потврду тражити, а то је у личности Богочовека Исуса Христа нашег Спаситеља који каже: „Ако хоће ко за мном да иде, нека се одрекне себе, и узме крст свој и за мном иде“ (Мт. 16, 24). И још: „Који не узме крст свој и не пође за мном, није мене достојан“ (Мт. 10, 38). У Свом предсмртном разговору са ученицима, Господ је рекао: „У свету ћете имати жалости“ (Јн. 16, 33). Треба бити, као што видимо, стрпљив у својим страдањима и не бацати оптужујуће речи на Господа. Можемо наслутити када заиста дубоко промислимо о овој тајни да се управо невиним и ничим заслуженим страдањем гради Царство Божије. Наш духовни раст зависи управо од тога како подносимо страдања. Душа мора бити исправна и одважна то јест спремна за страдања. Али треба нагласити и да страдања не треба без потребе тражити и измишљати. Наравно, многи се неће сложити са оваквим ставовима јер управо логичким промишљањем овде долази до ирационалности. Верујући ће често постављати питања и тражити одговоре кроз логику. Управо је то радио и праведни Јов све док своју логику није заменио чистом вером и узвикнуо ону чувену реченицу: „Господ даде, Господ узе.“ Постављајући само питања, човек долази до закључка да невино страда. Када је Господ тражио од Аврама да жртвује свог сина то је њему сагледавајући логички било скроз нелогично. Логички нико не може објаснити то да Господ даје заповест оцу да жртвује свог дуго чеканог љубљеног сина. Страдање посматрано само из те перспективе јесте једна велика тајна, иако треба нагласити да логика није нешто што је само по себи лоше. Дар умног промишљања је дар од Бога. Грешка у разумевању страдања управо овде настаје када се све гледа из угла чисте логике. На страдање се гледа као на последицу а онда се тражи узрочни део. Одговор долази тек када страдалник превазиђе „терет“ страдања и када ствари почне да посматра са аспекта вере. Гледано из логичког угла, да ли неко може и саму смрт Богочовека Исуса Христа на крсту да објасни? Наравно да не може, јер су то ствари које се разумеју само јаком вером. Чим ствари сагледамо са аспекта вере долази до ишчезавања сваке нелогичности. Што даље води до закључка да је елемент нелогичног присутан само у одсуству јаке вере.
      Једно од великих питања јесте и страдање деце. Често Господ допушта страдања деце како би се њихови родитељи уразумили, одвратили од грешног пута и окренули животу у Богу. И логика ће опет ту направити проблем са питањем да ли деца то заслужују? Ако искрено и дубоко верујућим очима сагледамо ово, свакако постоји бол због изгубљене деце и своју децу треба жалити. Сигурно је и то да Бог овакву децу утеши после страдања и смрти. Њихова утеха је немерљива у поређењу са кратковременим страдањем. Ако смо заиста верујући, зар онда живот у Богу није оно што сви желимо (наглашавајући да тај живот почиње и јесте још овде у времену)? Међутим, неке ствари су и тајна. Нешто нам је скроз откривено, нешто делимично, а нешто је тајна. Тако се можемо сетити и када се Господ обратио Преподобном Антонију Великом. Преподобни Антоније је дуго размишљао о мноштву несрећа и искушења која сналазе људе, о страдању невине деце и другим за човека тешко разумљивим питањима. Тада је чуо речи: „Антоније, то су судови Божији. Њихово испитивање није корисно за душу. Пази на себе.“ Старац о. Алексеј Зосимовски о томе овако говори: „Ко ти је рекао да Бог кажњава човека за грехе када видиш да је упао у некакву невољу или болест? Код нас је уобичајено да се тако говори, али није тако. Неистраживи су путеви Господњи. Нама, грешнима, није дато да знамо зашто Свесилни Господ допушта да се на свету дешавају „неправде“ које су непојмљиве за људски ум. Господ све види и све допушта, а зашто Он то допушта, нама, грешнима, није дато, нити нам је од користи да то знамо.“ Искуство нам заиста показује да невоље прате и људе праведног живота. Блажени Августин сматра да је то нормално и о томе пише следеће: „Хришћани треба да страдају више него други људи. Праведници треба да страдају још више, а Свети морају подносити велика страдања. И што је човек ближи Богу, утолико му се већи број крстова шаље.“ Међутим, сигурно је да после сваког страдања долази награда као што то видимо у случају праведног Јова коме Бог враћа још већим добрима него што је имао. Треба разумети и да наша вера није некаквог деструктивног обележја већ да је наша вера оно о чему сведочи Еванђеље а оно сведочи о радосној вести. Радост је нешто што је незаобилазно у животу верника. У највећим страдањима човек треба да благодари Господу и да се радује благодатном животу који почиње на земљи и осећа се на земљи, а у Есхатону (Будућем веку) има своје крајње испуњење. Сетимо се само речи којима се завршавају Господње заповести о блаженима: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско. Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене“ ( Мт. 5, 10-12).
      Када при страдању наиђе жеља да се оно одбаци у томе нема ничега грешног. То је природан осећај својствен људској природи. Грех се рађа када се услед тог осећаја душа приволи нестрпљивости и почне нагињати роптању. Наиђе ли овакав осећај, треба га одагнати, и Господу заблагодарити. Такође, ако су у питању страдања од болести није грех молити се за оздрављење али треба увек додати: Ако ти је по вољи, Господе.  Сам Господ Исус Христос је у својој молитви у Гетсиманском врту замолио Оца да га мимоиђе чаша страдања, али потом је рекао: „Али не како ја хоћу него како ти хоћеш“ ( Мт. 26, 39). Многи постављају и то чувено питање због чега праведници страдају, а неправедни на земљи уживају многа блага? Наше виђење страдања не мора увек да одговара истини, јер је страдање такође и често субјективни доживљај код сваке личности. Они који нама изгледају увек срећни не мора да значи да су заиста такви, нити они који изгледају нама несрећни, исто тако не мора да значи да такви јесу. Царство Божије (или најбоље речено радост, живот у Богу) је унутра у нама. Спољашњост често уме да вара. Често код праведника бива да колико се њихова страдања умножавају, толико се и Божија радост умножава у њима. Грешници при спољашњем благовању често бивају мучени савешћу за своје грехе и своја безакоња. Притом треба нагласити да нема човека без греха осим Богочовека Исуса Христа, али можемо направити паралелу између оних који се заиста труде да задобију Царство Божије и оних које то не занима. Човека нећемо осуђивати за његове грехе, него ћемо осудити сам грех. Подвизавањем се долази до крајњег циља. Један од тих подвига је страдање,јер: „Царство небеско с напором се осваја, и подвижници га задобијају“ ( Мт. 11, 12). Подвиг није само како многи мисле за монахе и свештенике, него је он за сваког верујућег. Тако је и са подвигом страдања. По несхватљивој Премудрости Својој и неизмерној љубави према роду људском, Господ је Својим спасоносним страдањима на Крсту учинио да привремене невоље и страдања верујућем хришћанину постају средство за достизање вечног блаженства. Само искрена вера прожета истинитом љубављу према Господу чини ова страдања спасоносним. Никакав најамнички однос или страх од казне ту не сме бити присутан. То нас Господ није учио нити казне има где влада љубав. Једино искрени и узајамни личносни однос љубави чини свако страдање малим. Сетимо се и блудног сина и његовог страдања. Због чега су толико спасоносна била страдања блудног сина? Зашто је он дошавши себи, могао пронаћи пут спасења? Зато што се сетио Очевог дома, зато што је добро знао да постоји тај дом, зато што га је волео, зато што је тај грешник веровао у Бога. Ето шта нас спасава у страдањима. Ето шта отвара врата небеских одаја.
      Видимо да се људско поимање ствари не слаже увек са Божијим промислом о спасењу, али очигледан одговор у себи носи вера прожета љубављу и подвигом која сигурно скида сваку нелогичност.Често не добијамо рационални одговор на питање страдања, него нам се само открива смисао страдања гледајући све то из перспективе Вечности. Међутим, када обратимо пажњу на то да је човек сам једно слабо биће долазимо и до закључка да су противречности у које упада приликом страдања незаобилазне, али нису несавладиве. Читав тај унутрашњи процес у човеку је подвиг. Кроз страдања која допушта Бог нас лечи и спрема за велику славу. Немамо разлога да очајавамо, већ да се радујемо.Кроз страдања ми постајемо станари Будућег живота или најлепше речено живота у самоме Богу.
      Милорад Васиљевић,
      Текст је објављен у часопису Жички благовесник, бр. април-јун 2019.
      извор Епархија Жичка

    • Од Логос,
      Врбица - Лазарева субота (грч: Σάββατο του Λαζάρου), или Субота праведног Лазара, уочи Цвети, посвећена је васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос васкрсао из мртвих после четвородневног пребивања у гробу. Овај празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века. После васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру. Овај празник Срби, а многе породице славе Лазареву суботу као Крсну славу.

      На Лазареву суботу празнује се посебано и врло живописан обичај познат под именом Врбица. Овог дана брало се олистало пруће од врбе. Лазарева субота, односно Врбица, дан је дечје радости. До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора. Пратећи елементи овог празника имају библијско утемељење (Јн 12). После Лазаревог васкрсавања, Исус Христос улази свечано у Јерусалим, а маса раздраганог света дочекује га свечано; поред осталог, у рукама носе палмове гранчице. Данашње врбове гранчице замена су за палмине. Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.
      На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма. Сведочанстава ο Врбици имамо већ крајем IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Достојевски је рекао да је молитва светог Јефрема Сирина - молитва која изражава суштину хришћанства и представља народни катихизис. Зашто ова кратка и једноставна молитва заузима тако важан положај у целокупном богослужењу за време поста? На ово и многа друга питања, у емисији „Оче, да те питам“, реализованој 21. марта 2019. године, одговарао је презвитер Игор Игњатов, парох при храму Светог Симеона у Ветернику.
       
       
×
×
  • Create New...