Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Никола Ђоловић

Узалудна жртва (Може ли се пожртвовање обесмислити?)

Recommended Posts

Знам да ће многи одмах да скоче како је хришћански став о томе да је мера љубавног смисла управо пожртвовање, али да ли је све увек тако црно-бело? Да ли је свака агонија од Бога? Да ли свако трпљење нужно значи благослов Божији? Јер има људи који од запремине страдања не могу да дигну духовне очи ка своме Богу, па их опет Бог не одбацује. И колико страдање уопште има додира са Литургијом а да се од свог бола не створи култ или антропоморфизам? isus-sinai...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svako pozrtvovanje i trpljenje koje je van licnosnog odnosa koja nije za licnost je besmislena i beskorisna.

Nazalost mnogo je manihejskog razmiljanja i medju hriscanima pa tako mnogi misel da trpljenjem  svega i

svacega dobijaju neku duhovnu koristi i sluzbu Bogu cine. Ne samo da od toga nema za hriscanina duhovne

koristi nego kod slabijih moze da dovede do teskog oblika uninija nakon sto popusti pod pritiscima i krene

lavina samoosudjivanja.

Zrtvovanje i samomucenje van licnosnog odnosa je nesto sto se izbegava.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

I tako je pravoslavlje dobilo jos jedan plastican osmeh od iluzornog blazenstva na licu...

Nazalost ta maska ima svoju sestru saputnicu koja takodje nije zaobisla pravoslavlje.

Постављена слика

bliss jeeee

Naravno...ali sam prevashodno aludirao na one koji se nimalo ne trude da doprinesu razvoju teme...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svako pozrtvovanje i trpljenje koje je van licnosnog odnosa koja nije za licnost je besmislena i beskorisna.

Nazalost mnogo je manihejskog razmiljanja i medju hriscanima pa tako mnogi misel da trpljenjem  svega i

svacega dobijaju neku duhovnu koristi i sluzbu Bogu cine. Ne samo da od toga nema za hriscanina duhovne

koristi nego kod slabijih moze da dovede do teskog oblika uninija nakon sto popusti pod pritiscima i krene

lavina samoosudjivanja.

Zrtvovanje i samomucenje van licnosnog odnosa je nesto sto se izbegava.

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

cak i da postoji, siguran sam da bi bog vise voleo da smo srecni, zadovoljni i spokojni... nego da patimo....

Izmedju onog koji se raduje  i onog koji pati je razlika u tome kako gledaju na svet koji ih okruzuje. Jedan je pesimista drugi je optimista... sto bi ovaj drugi bio blizi tom uzvisenom stvorenju?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

iako si ateista ovde potpuno delim tvoje misljenje, Bog nikad ne bi trazio od nas takvo zrtvovanje. mislim da je to potpuno pervertovanje vere, zato se cesto i raspravljam sa nasima koji u slicnom maniru spominju boj na Kosovu. dobro, to je kod nas ipak nastalo u potpuno iznudjenim okolnostima ali sam stvarno protiv bilo kakvog zrtvovanja drugog zarad Boga, Bog to nikad ne bi trazio od nas. Bog trazi da se mi zrtvujemo zbog ljubavi prema drugome. da sami sebe prinesemo na zrtvu. i ne samo da ne trazi zrtvovanje drugog nego je i sam on dosao i pokazao kako to ciniti, kako voleti drugog pa ako treba i zrtvovati se za njega, kao sto je On to i rekao i ucinio. medjutim mi okreceni grobovi i juce i danas...koliko got to izgledalo lako naivno ili pink kako kazu, to je za nas ljude toliko veliki i tezak korak (zbog nase sebecentricne prirode/ rascepljenosti od jedinstva) da je za nas to prakticno ulazak u ontolosku stvarnost, drugaciji nacin postojanja, krajnju istinu, odnosno jedini pravi zivot. jer Ljubav stvara zivot ne mrznja.

o cemu visi ceo zakon i proroci, ljubi Boga i bliznjega svoga

tako blizu a tako daleko

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

iako si ateista ovde potpuno delim tvoje misljenje, Bog nikad ne bi trazio od nas takvo zrtvovanje. mislim da je to potpuno pervertovanje vere, zato se cesto i raspravljam sa nasima koji u slicnom maniru spominju boj na Kosovu. dobro, to je kod nas ipak nastalo u potpuno iznudjenim okolnostima ali sam stvarno protiv bilo kakvog zrtvovanja drugog zarad Boga, Bog to nikad ne bi trazio od nas. Bog trazi da se mi zrtvujemo zbog ljubavi prema drugome. da sami sebe prinesemo na zrtvu. i ne samo da ne trazi zrtvovanje drugog nego je i sam on dosao i pokazao kako to ciniti, kako voleti drugog pa ako treba i zrtvovati se za njega, kao sto je On to i rekao i ucinio. medjutim mi okreceni grobovi i juce i danas...koliko got to izgledalo lako naivno ili pink kako kazu, to je za nas ljude toliko veliki i tezak korak (zbog nase sebecentricne prirode/ rascepljenosti od jedinstva) da je za nas to prakticno ulazak u ontolosku stvarnost, drugaciji nacin postojanja, krajnju istinu, odnosno jedini pravi zivot. jer Ljubav stvara zivot ne mrznja.

o cemu visi ceo zakon i proroci, ljubi Boga i bliznjega svoga

tako blizu a tako daleko

pred svega ima za to mracnjak odgovor odvojili se od Boga ,ima odgovor  grijeh toga sto pati ili cak se cuje  ako taj nemoguce po patnji  neuvidljivo za ljude grijeh taj nije negdje u skladu,ima odgovor neko pogrijesio,licno nemam odgovora na to sama ali se pitam kako je moguce nekome ko citav skoro zivot u tome zivi poklopljen da kazem zemaljskim brigama ,usput i druge sve blabanje ljudske koji nisu istim  potrefljeni ,nemoguce da ako je Bog ljubav sto dozvoljava sve to narodu to sto isto  se kaze slobodna volje pa lakse je Bogu da sve uskladi da bi se ljudi njemu okrenuli  bez tereta koji ga poklapa i mucenja ,mislim  ako ceka i dosao sin Boziji da  oslobodi  sto jos uvijek ima patnje muka  nasilja ,jednostavno sto  nije u skladu sa tim  ,kako neoslobodise se te izgubljene ovce vec jednom,ko voli da gladuje ko voli da mu neko pocinio zlo ,ko voli teretom se muciti ,pitanja nad pitanjima imaju sto se tice  svega

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

kako to mislis,svako pozrtvovanje  ili patnja ,el to pravoslavno ili je to samo izgovor ako neko bas u patnji ,i nemjenjase nista ,onda je to  sta ,koju korist donosi  kome ,tome sto u toj situaciji nikako

Rekoh svako koje je liseno licnosnog odnosa. Zrtvujes se i trpis patnju zarad licnosti koje volis.

ovo je jedna od retkih smislenih stvari koja se pojavljuje  u gotovo svakoj religiji...

Problem je sto enki ne kontaju pozrtvovanje za osobu koja ti je voljena nego to iskljucivo vezuju za pozrtvovanju bogu... i onda zabijajau avione  u zgrade, samozapaljuju se, bicuju sami sebe jer se tako osecaju blizi bogu... gluposti...

ovo moglabi tema o tome da ima ,sta navede ljude na tako nesto kao sto pomenu  avioni i mnoge druge  razlicite tako  kako reci djela,dal te  ikad iko mozda cuo sta oni traze jel samo ima u medijama desilo se  od koga ,nikad nerma  da izjave sta ih natjeralo na to sve tako da reaguju neki na ovoj zemlji,dal su ikad sami se izjasnili ako ovo o avionima su oni lupili koji se optuzuju za to,sta su htjeli sa tim da postignu sta traze  sto bi  mozda od takvih djela  uzeli odstojanje 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Може ли се пожртвовање обесмислити?

Naravno da moze... kad njime barataju vernici...

Skoro sam cuo jednog vernika kako kaze jednu vrlo pametnu stvar  u vezi sa licnim pozrtvovanjem:"Jedini nacin da sebe zrtvujemo jeste, ziveti za druge"

Zapravo "ziveti za druge" je idealan civilizacijski koncept na koji je religija stavila monopol i to potpuno bespravno jer ga ona sama obesmisljava... evo i kako...

Kada ateista iskreno zivi za druge (religjiski receno zrtvuje se) on to radi iz ciste filantropije  i ljubavi prema ljudima  i ljudskom rodu.

Kada vernik zivi za druge on to radi zbog dresure, tj. nagrade kojoj se nada nakon smrti (veci zivot, vecno blazenstvo... bla, bla) i time direktno baca sumnju na motive svog pozrtvovanja...

Drugim recima, ateista se zrtvuje za druge za rad drugih, a vernik se zrtvuje za druge za radi sebe  i svog spasenja...

PS. ne zelim da pomislite da mislim na sve ateiste... ne, ovde samo iznosim koncept i odredjene poente i nije mi namera da impliciram da su svi ateisti filantropi...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Guest свештеник Иван

Kada vernik zivi za druge on to radi zbog dresure, tj. nagrade kojoj se nada nakon smrti (veci zivot, vecno blazenstvo... bla, bla) i time direktno baca sumnju na motive svog pozrtvovanja...

Мрачњак, ово што си рекао је потпуна глупост! Ово са хришћанима нема везе (јер вероватно када мислиш на вернике мислиш на нас хришћане је л? ). Па управо хришћанство говори да љубав не може заузврат тражити ишта јер онда и није љубав него користољубље. Ја од Бога не очекујем никакву награду- једино шта желим је да будем у вечности са Њим, али нека буде Његова воља! Јеси ли икада погледао текст Господње молитве "Оче наш"? Обрати пажњу на речи...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ja razume tebe ivane ali koliko ja shvatam hriscanstvo i pravolsavlje duboko razumeju samo ljudi koje se time bave ... za sve ostale postoji izreka, kolkiko pravoslavaca toliko pravolsavlja.... a svako od njih ima svoju teoriju kako treba tumaciti te nauke... to onda ili nisu cista posla ili ljudi ne razumeju ili je sama religija konfuzna i nepristupacna...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Да ли је болест плата за грех или искушење, посета Божја, зашто праведници страдају и како пронаћи Господа у сатима страдања, нека су од питања која отвара Свето јеванђеље по Јовану, зачало 34, 9, 1- 38, илити прича о исцељењу слепорођеног, које чини Господ Христос.      „За човека је смисао живота да буде са Господом у сваком тренутку свог живота… Да болест прихвати као нешто што ће га исцелити на богоспознајни начин“, једна је од порука свештеника Срећка Живановића приликом тумачења овог јеванђељског одломка у емисији „Сведочења“ на Радију Источник.     Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Васкрсење Христово је најчудеснији догађај у историји људског рода који истовремено превазилази границе времена и простора у коме живимо. Син Божији постао је човек, пострадао на крсту и васкрсао у трећи дан, да би нама отворио врата вечног живота. Смрт није могла да држи у својој власти самог Животодавца Христа и зато је Христовим васкрсењем побеђена сила смрти. Физичка смрт и даље постоји као биолошки феномен, али за нас који верујемо у Христа онај који и умре у Христу вечно ће у њему живети. Истински живот је, дакле, за нас много више од биологије и хемије. То је тајна над тајнама и темељ наше вере православне.     Царство Христово није од овога света. Господ није дошао на свет као светски моћник да ослободи јеврејски народ од римске власти нити да ствара овоземаљско царство. Царство Божије је унутра у вама, каже Господ и они који живе по заповестима Божијим, воле Бога и ближње своје, жртвују се за друге и духовно већ живе у Царству небеском које ће у својој пуноћи доћи тек након краја овога света и века и на начин који је нама ограниченим људским бићима тешко да разумемо.   То Царство небеско доживљавамо и на свакој Св. Литургији, а чврсто верујемо да ћемо га наследити и у вечности ако останемо верни Христу Богу нашем. Ми верујемо да је једино Бог пут, истина и живот и да је овоземаљско постојање у овом времену и простору само сенка будућег вечног живота у Христу који је постао човек да би сјединио створено са вечним. Зато је и постао човек родивши се од Деве, а истовремено остајући предвечни Бог. Зато је и страдао на крсту али је као Бог васкрсао победивши силу смрти. Иако је телесна смрт туга за све људе јер се привремено раздвајамо од оних које волимо, она за нас није крај већ наставак живота у Христу па се молимо за наше покојнике и чекамо дан када ћемо се опет заједно видети у Царству Божијем.   Ми хришћани верујемо да физичка смрт није крај нашег живота јер живот није само биолошка категорија. Након физичке смрти долази до раздвајања душе и тела и душа наставља да постоји до свеопштег васкрсења када ће се поново сјединити са телом. Човек је створен као психофизичка целина и зато наша вера у бесмртност не почива само на вери у бесмртност душе. Светитељи нас уче да је душа без тела сенка од човека, а тело без душе леш. Тек након васкрсења из мртвих, након краја овог света и века, заживећемо пуноћом живота у Христу. За оне који су живели у љубави Божијој то ће бити вечна радост, а за оне који су живели у неправди и мржњи, вечна мука и патња. То су реалности раја и пакла. Господ ће својом љубављу све загрлити, али они који га не желе и својим делима га се одричу та љубав ће за њих бити вечно мучење.   Божија љубав никога не жели да мучи али као што је светлост за онога који живи у светлости радост, тако је за онога чије су очи навикле на мрак бол. Рај и пакао нису различити простори, већ различита стања у којима ће се наћи сви људи и васцела твар када Бог васцелу творевину преобрази и сједини у Христу Господу. Зато у овоме животу треба да направимо прави избор и да не дозволимо да нас грех одвуче у таму да не би били лишени вечне светлости и радости коју нам је Господ припремио у вечности.   Морамо да увек будемо свесни да све неправде и жалости са којима се суочавамо у овоземаљском животу привремено трају, а ми хришћани, верујемо да нас очекује вечни живот у Христу. Када знате да привремено треба да претрпите неки бол или операцију, да би после тога били здрави и живели нормално, нисте толико у страху. Проблем је што ми често гледамо само живот у оквиру овоземаљских граница и онда нас бриге и проблеми овога света толико обузму да нисмо у могућности да живот гледамо шире. Наша вера нас управо учи да је за малена ово земаљско царство, док је небеско довека. Црква нас учи да се у сваком успеху не гордимо, али да и у страдањима не падамо у очајање јер ко се узда у себе увек ће се разочарати, а ко се узда у Христа увек ће у срцу имати радост.   Најважнија мисија Цркве у свету јесте да стално сведочи реалност Царства небеског које долази, али већ овде и сада почиње и да позива на промену живота. Покајте се, јер се приближи Царство небеско била је прва и основна проповед Цркве од почетка. Људске слободе у овоме свету су важне и треба их подржавати, али је слобода много комплекснији феномен. Истински слободан човек није увек онај који ради шта хоће, већ онај који је у стању да савлада своје слабости и успе да остане кормилар своје душе до краја. Разни грехови, пороци и друга зла овога света чине нас зависнима од пролазних уживања и када су нам она ускраћена тражимо кривицу у другима, свађамо се и гневимо. Отуда толико неслоге, ратова, сукоба у овоме свету. Христос нас учи да иако живимо на овој земљи, ми смо пре свега путници ка Царству небеском и зато хришћанин и своју слободу и смисао живота увек пројектује у перспективи Царства Божијег. То је потпуно други начин живота од онога који је данас уобичајен у овоме свету. Бог нас учи и да у свакој биљци и животињи, свакој природној лепоти видимо лепоту премудрости Божије и да природу не оштећујемо већ користимо колико је потребно али као мудри домаћини.   Хришћанска вера није приватна ствар и Црква нас стално окупља у заједницу и повезује светим тајнама, молитвама, богослужењима. Наша вера нас учи да човек индивидуалац, који живи себично и за своје интересе није права и потпуна личност. Праву личност остварујемо тек ако у љубави живимо са другима и друге не гледамо као своју конкуренцију, сметњу или непријатеље, већ као оне који су позвани такође у Христу да буду наша вечна сабраћа у Царству Божијем. Зато чинећи добро другима не губимо, већ добијамо. Свођење вере на приватну или националну ствар и на обичаје сужава пуноћу Христове истине и може да претвори нашу веру у идеологију која се више ослања на политику него на вечне истине које нам је Бог открио.   У Христово време многи Јевреји су очекивали ослободиоца од римске власти, а Христос је дошао да им донесе вечни живот и слободу, не од Римљана, већ од греха и смрти. То је суштинска разлика. Многи млади људи мисле да је слобода у гажењу свих друштвених конвенција и правила, у дроги, алкохолу и неморалу. Али када већ зађу у те мрачне просторе тек онда осете колико су неслободни и заробљени, али тада је већ много тешко оздравити. Зато нас Црква учи да чувамо и своју душу и своје тело од греха, не зато што то смета Цркви, већ смета нама да живимо са Богом и осетимо пуноћу слободе која нам је дата у Христу Исусу.   Грех је неприродни начин постојања јер живећи у греху своје природне снаге користимо у погрешном смеру што води ка даљем губитку наше слободе, већој зависности од материјалних ствари овога света и неслози са другима. Човек у греху је духовно болестан и покајање је не само промена начина размишљања већ пре свега промена потпуног начина живота. Пост и молитва су два крила покајања јер постом показујемо да не зависимо само од биологије и хемије која регулише наше тело, а молитва уздиже нашу душу ка духовним вредностима и човека повезује са Богом. Као што је човек састављен од тела и душе ни покајања нема без поста и молитве. Наш Бог је Бог љубави и опростиће нам сваки грех, али проблем је у томе што грех затвара човеково срце и чини га неосетљивим и према Богу и према ближњима. Покајањем отварамо срце и онда оно може да прими топлину Божије љубави и опроштаја. Зато не можемо очекивати да нам Бог опрости наше грехове ако нисмо спремни да и сами опростимо својим ближњим.   Хришћански живот не сме да буде формалност и Црква није само овоземљаска институција или невладина организација. Смисао нашег живота треба да буде да у сваком тренутку и на сваком месту будемо сведоци истине Васкрслог Христа, да испуњавамо његове спасоносне заповести и да све догађаје око нас (нарочито политичке и историјске) разумевамо духовно. Наша истинска отаxбина је на небесима иако живимо привремено на земљи. Наше истинско благо је у Богу и нашој души која живи по Богу, а не у пролазним стварима овога света. Ако тако будемо живели наш живот ће бити пун смисла и радости без обзира на све тешкоће. Међутим, онај који граби земаљско благо и плаши се оних који могу да убију тело или му отму то благо, живи у сталној бризи и нема мира.    Хришћанин стално благодари, не мрзи, а позван је да воли не само своје ближње него и своје непријатеље. У ранохришћанској посланици Диогнету из 2. века налазе се можда и најлепше речи шта хришћане разликује од осталих људи. Иако све то звучи парадоксално за нас хришћане ово су истине које нас воде ка вечном животу: „Хришћани живе у отаџбинама својим, али као пролазници, као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, а свака отаџбина туђина....Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу. Покоравају се постојећим законима, али својим животом превазилазе законе. Воле све (људе), а сви их прогоне…. Сиромашни су, а многе обогаћују. Свега су лишени, а у свему изобилују. Понижавају их, а они се у понижењима прослављају. Клеветају их, а они се показују праведним. Руже их, а они благосиљају. Вређају их, а они (све) поштују….     Архимандрит Сава (Јањић)   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ”Прогон хришћана и геноцид над њима, широм свијета, гори је данас него икада у новијој историји”, коментарише Њусвик, 16. фебруара 2019 године, извјештај римокатоличке организације ”Помоћ Цркви у невољи”. Западне владе не чине довољно да се овај прогон хришћана заустави.     Ова организација наводи да је третман хрићана, задњих двије године, увелико погоршан и пуно је силовитији него икада у скорашње вријеме.   Истраживано је страдање хришћана у Кини, Египту, Еритреји, Индији, Ирану, Нигерији, Сјеверној Кореји, Пакистану, Саудијској Арабији, Судану, Сирији и Турској. ”Показало се да су хришћани, у овом периоду, трпјели злочине против човјечности, вјешани и распињани. Једино у Саудијској Арабији стање хришћана се није погоршало само зато што горе не може бити.”   Одавно читам овакве извјештаје и покушавам да нађем смисао нашем страдању.   “Крст носити нама је суђено“, вели Владика наш, Његош, и кад каже да је Крст наша судбина, онда он опредјељује род свој Крсту и страдањима.   А кад ми Крстом се осјењујемо и Крст часни цјеливамо, исказујемо тиме да прихватамо своје крстоносно назначење. Примамо Крст – страдања своја; и не само она која ми изаберемо него и она на која бивамо одабрани.   “Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме Крст свој и за мном иде“, (Мк. 8, 34) поручује нам Христос. Ово је заиста, јединствен, проглас; нечувен до Христа, а и послије њега. Сви други позивари на благовања позивају, а терор и крв доносе. Господ наш Исус Христос зове нас да га Крстом и страдањима слиједимо. Ми треба да знамо, и с тим да рачунамо, да “сви који хоће побожно да живе у Христу Исусу биће гоњени“. (2. Тим. 3, 12) Не можемо помирити у себи наше страдално назначење и жељу нам за благовањем. Морамо да се опредјелимо коме ћемо се привољети царству; не можемо служити Богу и мамону. (Мт. 6, 24)   Кад неко, ни крив ни дужан, страда, кад га, јадног, објеђују и понижавају, ми Срби, велимо: “На правди Бога страда”. Докучио је наш народ које је страдање благоугодно: оно које недужни подносимо. “Јер каква је похвала – пита нас страдалник Божји, Петар апостол – ако гријешите па, кажњавани, подносите? Него ако добро чините па подносите страдања, то је угодно пред Богом.“ (1. Петр. 2, 20) Благо нама ако пострадамо правде ради, (1. Петр. 3, 14) јер је праведним страдалницима обећано Царство небеско. (Мт. 5, 10)   Христос наређује Ананији, хришћанину, да иде и да се нађе при руци Савлу Таршанину, доскорашњем хришћана гонитељу, да му помогне, заштити га, и очињи му вид поврати. Ананија се противи јер зна колико је зла Савле, гонитељ, његовој браћи нанио. На то му Господ наредбу понавља и вели: “Иди, јер ми је он сасуд изабрани, да изнесе име моје пред незнабошце и цареве и синове Израиљеве; а ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје“. (Дап. 9, 15-16) И заиста, од гонитеља Савла, постаде страдалник Павле. Из његових исповијести браћи хришћанима види се којим је страшним страдањима он себе искупио. Од свих патњи и мука које је био поднио, више га је, изгледа, пекла извјесна резерва браће према њему и оспоравање његовог апостолата. Зато он, наочиглед свима, износи на увид своја страдања, легитимацију, дакле, своје крстоносне и страдалне хришћанске припадности. Страдања своја призива себи за свједоке. “Више сам се трудио, одвише боја поднио, више пута био у тамници, често у смртној опасности, од Јудеја сам примио пет пута по четрдесет мање један ударац, три пута сам био шибан, једном каменован, три бродолома претрпио, ноћ и дан провео на морској пучини, често сам путовао, био у опасности од разбојника, у опасности од свог рода, у опасности од незнабожаца, у опасноти у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом, у труду и напору, често у неспавању, у гладовању и жеђи, често у постовима, у зими и голотињи, поред свега осталога, свакодневни притисак људи на мене, брига за све Цркве.“ (2. Кор. 11, 23-28) “Бог зна да не лажем“, (2. Кор. 11, 31) вели он на крају своје исповијести.   Своја страдања хришћани са радошћу примају; не као нешто што им је зли усуд додијелио и несрећна судбина справила, већ нешто што се подразумијева.   “Само да нико од вас не пострада као убица или лопов или злочинац, или као онај који се мијеша у туђе послове. Но ако ли као хришћанин, нека се не стиди, већ нека слави Бога због тог удјела.“ (1. Петр. 4, 15-16) “Јер је боље, ако хоће воља Божија, да страдате добро чинећи него ли зло чинећи“, (1. Петр. 3, 17) вели нам свети апостол Петар.   За нас, хришћане, страдања су неминовност. У Христово смо име крштени, на леђа своја Крст Христов примили, крштењем се у Христа обукли и страдалним путем за Христом ходимо. Христос пострада за нас оставивши нам примјер да идемо стопама његовим. (1. Петр. 2, 21) “Јер је вама даровано за Христа, не само да вјерујете у њега, него и да страдате за њега.“ (Флп. 1, 29)   Може сваки хришћанин, као и толико браће, лажних хришћана, наћи начина да са силом и злом рачуне изглади по цијену своје душе, али онда престаје бити хришћанин. Истински хришћанин види у свом страдању знак Божије милости. Законици јудејски, немоћни су да се сили апостолске проповиједи супротставе другачије но батинама. “Избише их и забранише им да говоре о имену Исусовом и отпустише их. А ови онда отидоше из Синедриона радујући се што се удостојише да поднесу срамоту за име његово.“ (Дап. 5, 40-41)   “Не дај ми, Боже, колико поднијети могу”, каже се у нашем народу. И, заиста, Бог не допушта мука својим изабраницима преко њихових моћи. Апостол Павле снажи коринтске хришћане и вели им: “Вјеран је Бог који вас неће пустити да се искушавате већма него што можете, него ће учинити с искушењима и крај, да можете поднијети“. (1. Кор. 10, 13)   Бог даје снагу и издржљивост страдалницима. “Господ је уточиште убогоме, уточиште у невољи.“ (Пс. 9, 9) Он не оставља оне који га траже (Пс. 9, 10) Од страдалника Господ узима бреме његово и окрепљује га. Не дозвољава да страдалник посрне. (Пс. 55, 22)   “Јер Давид говори за њега: Господа непрестано гледах пред собом, јер ми је с десне стране, да се не поколебам.“ (Дап. 2, 25)   Страдањем се калимо, преко мука се доказујемо. “На муци се познају јунаци“, каже се. Вриједност и истинитост наше вјере и наших дјела прокушава се кроз ватру страдања. “Свачије ће дјело изаћи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је. Ако остане чије дјело, примаће плату; ако чије дјело изгори, биће оштећен а сам ће се спасити, но тако као кроз огањ.“ (1. Кор. 3, 13-15)   Бог је залога и јамац нашег страдања. Са Христом страдамо, с њим се и прослављамо. (Рим. 8, 17) Наша страдања су осмишљена; разлога им знамо и због тога се страдања не стидимо већ се њима поносимо. Попут апостола Павла, и ми знамо коме смо повјеровали, (2. Тим. 2, 12) и за ким смо кренули. “Јер зато се и трудимо и бивамо срамоћени јер се надамо у Бога живога, који је спаситељ свију људи, особито вјерних.“ (1. Тим. 4, 10) Вјерним до саме смрти, Господ даје вијенац живота. (Откр. 2, 10)   Протопрезвитер-ставрофор Василије Томић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У новом издању емисије "Агапе" гошћа је била мати Ефимија (Тополски) која је 25. година била игуманија манастира Градац а сада живи усамљеничким животом у српском манастиру Успенија Пресвете Богородице познатом као Ишон, у Француској. Вашој пажњи топло препоручујемо ову емисију.   
×
×
  • Креирај ново...