Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи

Оцени ову тему

Recommended Posts

Ne znam u kom kontekstu je izrečena sporna rečenica, možda u razgovoru, da li čovek sam po sebi može biti savršen kao sam Otac nebeski.

 

Najvjerovatnije taj kontekst bude ovdje:

Идеално хришћанство и историјско хришћанство

Share this post


Link to post
Share on other sites

Koliko vidim svi se slažemo, da Hristos govori o savršenstvu po blagodati. Ne?

 

Takođe mislim, da ne možeš ni postati obožen ako pre toga ne vidiš, da samo sopstvenim snagama u samoj prirodi čoveka, ne možeš sve i da hoćeš postati savršen.

Tako da obe opcije ne isključuju jedna drugu no je upotpunjuju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Vladika PORFIRIJE PERIĆ
na promociji knjige Učenje svetog Jovana Lestvičnika i naše vreme u Novom Sadu, 1997.

 

   

Mnogi misle da se pravoslavna duhovnost i pravoslavno iskustvo deli na duhovnost i iskustvo monaško i nemonaško. Tako da kada danas savremeni čovek, savremeni hrišćanin uzme Lestvicu svetog Jovana Lestvičnika u svoje ruke i spise nekih drugih asketskih pisaca u ovakvom jednom kontekstu često nam se čini da je onda to štivo ili knjiga koja je pisana za monahe, za neke hermetičke zatvorene duhovne kubure, za nekakve duhovne divove. I da sadržaj u tim spisima uglavnom ne mogu da budu mnogo od koristi niti da se primene na čoveka savremenog koji živi danas u svetu a pogotovo zbog toga što je sam čovek današnji pobožan u hedonizam i materijalizam i opterećen tehnološkim napretkom a onda sve nekako sagledava kroz to pa čak i sam duhovni život. Međutim, i jevanđelja su pre svega istorijske knjige tj. tu se opisuje kako je Gospod naš Isus Hristos dok je hodio na zemlji u telu ljudskom kontaktirao, komunicirao, saobraćao sa konkretnim ljudima sa njihovim konkretnim problemima, sa njihovim konkretnim pitanjima duhovnim i egzistencijalnim i kakve sve odgovore davao na muke i nevolje ljudi bačenih u svet. Ipak pored tog, zaista, pre svega istorijskog karaktera i konteksta samih Јevanđelja Gospod se obraća i svakom čoveku bez obzira na vreme i prostor u kojem neko živi, nezavisno od bilo kojih bioloških, geografskih ili istorijskih odrednica. Da bismo međutim, tu univerzalnu reč spasenja – reč Јevanđelja, reč Gospodnju koja i u istoriji u konkretnim uslovima a i u večnosti uvek ima istu snagu, isti značaj mogli da prihvatimo neophodno je potrebno da i mi sami imamo duhovne otvorene oči i da i sami imamo lično blagodatna iskustva i opit odnosa ljubavi sa Bogom kao i onih koji su Јevanđelja pisali. Zašto su, na primer, tumačenja Svetoga Pisma od svetoga Jovana do Tolstoja zaista autentična, živa tumačenja. Upravo zbog toga što je sveti Jovan Zlatousti imao ono isto iskustvo doživljaja Hrista kao Spasitelja sveta, kao i recimo bilo koji od jevanđelista ili na primer, sveti Pavle koji je pisao poslanice. Tako i kada govorimo o Lestvici ona ostaje knjiga zapečaćena sa sedam pečata za sve one koji pokušavaju da sagledavaju samo njenu istorijsku ili književno-filološku vrednost. Samo onaj koji se i sam po primeru svetog Jovana Lestvičnika, ali i tragom svetog Jovana Lestvičnika otisnuo u potragu za smislom i s ove i s one strane, ko čezne za svojim izgubljenim identitetom, može da pojmi lestvice svetog Jovana Lestvičnika i da zaista prihvati i iskoristi i samoga sebe. Upravo stoga knjiga "Učenje svetog Jovana Lestvičnika u naše vreme", za nas danas, pravoslavne hrišćane, a slobodno možemo reći i za one koji sebe ne osećaju hrišćanima, nisu pravoslavni hrišćani, jeste dragocena.

... Možda bi se bolje moglo reći da ovih šest tekstova, šest predavanja koja su održana na Kolarčevom narodnom univerzitetu, jesu tekstovi koji organski izviru i razvijaju se iz same Lestvice, i kao takvi činili su i samu Lestvicu razumljivom i do te mere, da iščitavajući Lestvicu kroz prizmu tekstova profesora Jerotića i duhovnog iskustva samoga profesora, kao iskrenog hrišćanina i bogotražitelja i mi počinjemo da prepoznajemo svoje gladi i svoje žeđi i svoje najdublje probleme u problematici samoga spisa Lestvice. Vraćajući se otprilike hiljadu četiristo godina unazad, profesor Jerotić nam pomaže da vidimo da je Lestvica sa svojom problematikom aktuelna i danas, u najmanju ruku isto onoliko, koliko je bila aktuelna i u vreme kada je pisana. Pomaže nam da shvatimo i vidimo da će ona svakako biti svojom problematikom aktuelna verovatno do kraja istorije i do kraja sveta. Jer svaki čovek bilo da je svestan toga, ili ne, mora da odgovori na ono najdublje pitanje koje je Bog jedanput uputio nama: "Gde si, što si se sakrio?" Odjek toga pitanja jeste savremenim jezikom rečeno tzv. kriza identiteta. A to je opet ona unutarnja glavna čovekova kao neprestano egzistencijalno pitanje: "Ko sam ja?" To naše ja, čiji je prvoliki cilj Hristos, čini našu nemilosrdnu borbu sa samim sobom, sa svojim strastima. Koliko je mukotrpna i teška ta borba opisano je u samoj Lestvici, a o ponekim tim pitanjima raspravlja i profesor Jerotić u ovoj knjizi. Zapanjujuće je međutim, kako se vidi iz ove male, ali po sadržaju velike i zaista bogate knjižice da se iskustva savremene psihologije i savremene medicine u vezi sa sazrevanjem i odrastanjem čovekove ličnosti često poklapaju sa blagodatnim iskustvima podvižnika crkve, koji su kroz vekove živeli. Ovom knjižicom profesor Jerotić nam razbija možda kompleks od psihologije i iluziju da mora da postoji po svaku cenu jedan strah od savremene psihologije i psihoterapije. On potvrđuje da, pišući ovu knjigu ništa samo po sebi ne mora da znači da je zlo i da unapred mora da se odbaci, nego da naprotiv sve zavisi od našega stava i od naše upotrebe da li će biti dobro ili zlo. Iskustvo predanja Crkve i psihologije-psihijatrije, međusobno se plodno i dopunjuju. Takođe stvaralački tumačeći svetog Jovana Lestvičnika, pokazuje profesor Jerotić da rešenja za svoje duhovne probleme ne moramo po svaku cenu da tražimo u novim teorijama, jer danas postoji, mogli bismo reći jedna bolest da mislimo da sve što je novo, uvek je bolje od onoga prethodnoga i staroga. Povratak ocima, u stvari ovom knjigom verujem da će i biti znak za eventualne čitaoce, nije strah od susreta sa realnim problemima savremenog čoveka, nego je upravo stvaralački povratak onome iskustvu svetih otaca koje kao iskustvo koje izvire iz realnog, ličnog opštenja sa Bogom može biti i jedina nada i savremenom čoveku bez obzira da li je on pravoslavni hrišćanin ili ne. Bez obzira da li je monah ili ne.

Poput samoga svetog Jovana Lestvičnika profesor Jerotić ne samo da prepoznaje simptome raznih bolesti, ne samo da imenuje bolesti koje nosi čovek bez obzira na vreme u kojem živi, nego on daje i konkretne savete i putokaze kako se te bolesti mogu lečiti. Kao što je, kako sam rekao na početku, sveti Jovan Zlatousti kada je tumačio Jevanđelja ili poslanice svakako morao imati sličnog ili možda isto iskustvo duhovno sa piscima Jevanđelja i poslanica, da bi mogao da bude autentična i živa njegova egzeterska reč, tako sam siguran da, i vidi se iz ove knjige, budući da zaista jeste živo svedočenje onoga iskustva, koje kroz vekove naše crkve zaista postoji i sam profesor Jerotić nije mogao drugačije da iznedri iz svoje duhovne riznice ove tekstove ukoliko nije imao srodno ili slično iskustvo sa samim svetim Jovanom Lestvičnikom. Zato, usuđujem se da kažem da pored Lestvice svetog Jovana Lestvičnika i ova knjižica je svojevrsna lestvica. I upravo lestvica koja vodi u Carstvo nebesko, a upravo kao takva i svojom lepotom jezika i svojom jednostavnošću, a i pre svega i iznad svega, onim što jeste predanje naše Crkve, preporučujem iz sveg srca svima , a mogu da posvedočim da je i literatura koja rame uz rame sa mnogim drugim duhovnim tekstovima može da se čita i u monaškim trpezama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Politički strastven narod

M. P, Promocija knjige "Darovi naših rođaka" Vladete Jerotića
(Blic, Beograd, 16. 6. 1999)

Odakle neprekidan bunt u krvi većine srpskih ljudi, u onih oštroumnih i talentovanijih naročito? Da li je ovaj bunt nasledni talog u nacionalno nesvesnom biću srpskog čoveka (kao posledica srpske istorije posle kosovske tragedije)? Da li je bunt izraz bogočežnjive srpske pravoslavne duše, vazda željne Božje pravde i zakona? Ili je taj bunt samo i jedino posledica rđavog autoritarnog (a ne valjanog autoritativnog) viševekovnog patrijarhalnog vaspitanja u srpskoj porodici u kojoj je reč oca porodice zadugo bila neoboriva i jedino ispravna?"

Ovo su neka od pitanja na koja Vladeta Jerotić, psihijatar i profesor Teološkog fakulteta, pokušava da odgovori u eseju o Radoju Domanoviću, smeštenom u treću knjigu psiholoških ogleda iz domaće književnosti pod naslovom "Darovi naših rođaka". Prema rečima autora, ova knjiga prožima u sebi hrišćanski, analitički i antropološki pogled na svet zasnovan na Frojdovoj i Jungovoj psihologiji, a osim Radoja Domanovića, u knjizi se govori o drugim velikanima naše književnosti – Ivu Andriću, Miodragu Pavloviću, Milošu Crnjanskom, Nikoli Tesli i drugima. Govoreći o prirodi srpskog nacionalnog bića, profesor Jerotić je na promociji knjige naglasio da je politika za Srbe strast, a ne veština i da je u nas ta strast jača od svake druge, pa čak i seksualne strasti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли православље одговара српском менталитету?

Аутор: проф. др Владета Јеротић 

pra.jpg

 

Овако постављено питање, које нити је ново нити потиче од мене, представља изазов, како за психолога, нарочито етнопсихолога, тако и за теолога и, шире, за антрополога. Требало би, најпре, како је ред, дефинисати појмове. Не би требало да буде тешко објаснити појам православља и ја ћу понудити једно његово одређење које је за све прихватљиво: "Православље је учење које је непосредно, непрекидно и стално повезано са апостолском традицијом, посредством патристичког и неопатристичког благословља, којим формира заједничку веру исповедања неподељене Цркве првог миленијума" (Јован Брија, најпознатији савремени румунски теолог).

Знатно је теже релативно тачно представити српски менталтет, српски "национ", српску карактерологију, између осталог, због непознавања или недовољног познавања "српског карактера" пре пада српске Деспотовине у турске руке, средином 15. века. Додатну тешкоћу проузрокује и оправдано питање, да ли се народи мењају, и како се мењају кроз историју. Нека непромењена вертикала, када је у питању појединац (појединачно биће) и његова личност, мора да постоји и то би било оно Ја, које траје од рођења (или од тренутка дететовог усхићења када узвикне: ја сам ја!) до смрти јединке. 

Са довољном опрезношћу, можда бисмо могли претпоставити сличну осовину која постоји и траје у једном народу. Значи, и поред мог (и не само мог) уверења да се народи мењају кроз историју - српски народ, на пример, после дуготрајног турског господарења, или руски народ, после седамдесет година трајања комунизма - претпостављам да неки скелет, као чврста основица, и појединог човека и народа, треба или и мора да постоји. На питање које би карактерне особине могле бити од неког стручњака (антрополога) означене као, више или мање, трајне у српском народу, покушао сам да одговорим у неким мојим радовима (поговор за послератно издање књиге Владимира Дворниковића Карактерологија Југословена, у мојој књизи Вера и нација и у неким другим радовима). Нека буде довољно за ову нашу тему да споменем следеће, релативно, кроз историју српског народа постојане карактерне особине: импулзивност и агресивност (као потреба да се нагло, често неразумно, реагује на унутарње и спољашње подстицаје); осветољубивост ("виолентни тип динарца"), рајинска особина покорности према јачем и агресивност према слабијем (највероватније штеђена особина, за време и после турског ропства), што ствара дволичан карактер; морална и социјална мимикрија као последица, највероватније, идентификације са агресором; охолост иза које стоји потиснуто осећање инфериорности, кривица, отуда и склоност мазохистичком подношењу патње и самокажњавању; жеђ за праведношћу и социјалном правилношћу; преовлађивање екстравертоване животне оријентације, са познатим ознакама друштвености, отворености, недовољно контролисане искрености.

У потпуности сам свестан да се овим наведеним (да ли битним?) карктерним особинама српског народа могу ставити разне оправдане примедбе, као и да им се могу додати и друга његова, позитивна и негативна својства. Због краткоће времена и простора морамо, на жалост, прекинути даљу, сигурно занимљиву расправу о основним цртама српског карактера (урођеним и стеченим) и вратити се на питање из наслова нашег чланка: да ли православље одговара српском друштвеном устројству, каквог смо га малочас поставили, наравно и под претпоставком да смо ово ментално устројство тачно сагледали?

Одговор на овако постављено питање почео бих казивањем једног нашег познатог савременог историчара:
"За нас историчаре, догађаји који су се одиграли у историји - морали су да се одиграју."
Ако је ово збиља тако, можда не би изгледало превише смело када бисмо га проширили на православље и српски народ, рекавши: српски народ је једном у прошлости примио православну веру, значи да је требало да је прими! Упорни покушаји исламизирања и унијаћења српског народа кроз историју, у новије време покушај атеизације (процес искорењивања српског народа) и поред повремених успеха у овим настојањима, ипак се на крају разбијао о релативно чврсту стену православља и светосавља у српском народу.

Позивајући се (увек изнова) на теорију великог историчара у 21. веку, Арнолда Тојнбија о "изазову и одговору", могли бисмо рећи да је српски народ са свим својим негативним и позитивним особинама ("дух паганског наслеђа"), постајући упаво православан хришћански народ, у највећој мери изазван од Божије Промисли, историјских неминовности и збивања или случаја (зависно од нашег става према историји и улози народа у њој). Зашто је изазван баш од православља у највећој мери? Зато што сматрам да ако је хришћанство најзахтевнија религија, између осталих религија", онда је православље у хришћанству (између римокатолицизма и протестантизма) максималистички захтевна вероисповест хришћанства, јер тражи од човека доживотни подвиг обожења.

Да ли је то онда Његошев "удар" (изазов православља) у који је нашао "искру у камену” (српска карактерна својства). Одговор може да буде само етнолошки, пројициран у будућност, са пуном неизвесношћу исхода борбе. 
Борбе између кога?

 

Свакако православља, с једне стране, и свега онога из далеке и блиске прошлости српског народа што га чини непријемчивим, па и одбојним према православном хришћанству. У ову тамну страну карактерологије српског народа (његова је то Сенка, рекао би К. Г. Јунг) да ли ћемо икада сазнати колико урођену, а колико стечену? стављам његову "анархичну индивидуалност", сталну спремност на протест (богумилство на Балкану, било је, према Владимиру Двомиковићу, први "протестантизам" у Европи и хришћанству, још у 11. и 12. веку), као и недовољна развијеност савести, моралних обавеза, осећања одговорности и кајања, али онда и слабо развијен орган за социјални живот. У којој мери је православна хришћанска религија у стању да ублажи или и промени сеновиту страну у карактеру српског народа? Тек ће генерације Срба које долазе, а које ће живети, можда. у друкчијим политичким приликама, моћи да одговоре - позитивно или негативно - на постављено питање из наслова овог чланка: да ли православље одговара српском менталитету.

 

Тема на форуму: https://www.pouke.org/forum/topic/35464-da-li-pravoslavlje-odgovara-srpskom-mentalitetu/

Share this post


Link to post
Share on other sites

TAJNE ČOVEKA Prepun amfiteatar TMF-a zbog predavanja Vladete Jerotića

 

Akademik Vladeta Jerotić održao je večeras pred prepunim amfiteatrom Tehnološko-metalurškog fakulteta predavanje na temu “Šta čovek krije?”, predstavljajući ujedno i svoju istoimenu knjigu.

587300_beograd-nocu180315ras-foto-milora

Sa predavanja akademika Vladete Jerotića na Tehnološko-metalurškom fakultetu

Interesovanje za predavanje poznatog lekara, psihoanalitičara i književnika bilo je toliko veliko da je publika, u inače prostran amfiteatar sa balkonima, donosila i dodatne stolice.

 

 

587299_beograd-nocu180315ras-foto-milora
Šta čovek krije: Akademik Vladeta Jerotić

Akademik je umirujućim glasom očarao sve prisutne, a pažljivoj publici sastavljenoj od studenata, njihovih profesora, Beograđana svih generacija približavao je teme iz graničnih oblasti psihoanalize, psihoterapije, filozofije i religije.

 

Povremeno je izlaganje uvaženog gosta TMF-a dočekivano i burnim aplauzima.

Share this post


Link to post
Share on other sites
А шта ћемо са оном Јеротићевом изјавом из видеа који је поставио Мирослав, у вези Курана и Мухамеда?Да ли је то православни став?

otvori temu i tamo raspravljaj o tome....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Јунг и православље  

Пише: Владета Јеротић                                                                                       jerotic_0.jpg

http://zelenaucionica.com/jerotic-mane-koje-prepoznajemo-kod-drugih-nase-su-sopstvene

 

Нико не може да зна шта су последње ствари. Морамо због тога да их прихватимо онако како их доживљавамо. И, ако једно такво искуство помогне да живот учинимо здравијим или лепшим, или потпунијим, или смисленијим за самог себе и за оне које волимо, можемо мирно рећи: Била је то Божија милост.

 

Vladeta Jerotic - Jung i pravoslavlje.pdf

 

Извор: http://pulse.rs/jung-i-pravoslavlje/

Share this post


Link to post
Share on other sites

ШТА ЗНАЧИ БИТИ ДОБАР ХРИШЋАНИН  

 

 

vladetajerotic.png

 

Када изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице, то је таква мудрост да је то сјајно

Тридесет година је прошло од како је академик професор Владета Јеротић напустио лекарску праксу, усред, како пише у својој аутобиографији, интензивног психотерапеутског рада у београдској болници „Др Драгиша Мишовић”.

Бирајући између рада у болници и оснивања катедре за Пасторалну (пастирску) психологију и медицину на Православном богословском факултету одлучио се за ово друго.

Необичан избор за лекара, нарочито почетком осамдесетих година прошлог века, показао се исправним. Колико је својевремено био потребан својим пацијентима, толико га и данас његова шаролика и увек веома бројна публика радо слуша на трибинама широм Србије. На радост његових слушалаца, професор Јеротић, загазивши у девету деценију живота, није се уморио од својих предавања. Није од оних који воле да подвлаче, дискретно или мање дискретно, своју популарност. Није посебно коментарисао ни то што је недавно у Нишу више од 1.000 људи хтело да га слуша. Али радо одговара на питање – шта је током свих ових деценија држећи предавања по разним мањим и већим градовима Србије, па и Југославије, научио од своје публике.

— Пошто сам лекар могу најпре да кажем да без обзира шта смо све научили, а доста смо научили на Медицинском факултету док смо студирали, мислим да је највећи део лекара научио највише од пацијената. То могу да пренесем и на моју неуропсихијатријску струку и да кажем да сам највише научио од пацијената. Ако то пренесемо на предавања за која питате, могу рећи да сам доста научио о нашем народу слушајући питања која су ми била постављена. Српски народ воли да зна о политици и ја већ одавно имам обичај да кажем, кад се заврши моје предавање, немојте политичка питања, не знам да вам на то одговорим. Ова друга питања која нису била политичка, била су јако добра у неким градовима. Да поменем, на пример, Нови Сад. Направио сам чак и књигу која се зове „Новосадски разговори” – каже академик Владета Јеротић у интервјуу за „Политику”.

Колики је заокрет у вашем животу био прелазак из лекарске праксе у болници „Др Драгиша Мишовић” на Православни богословски факултет?

— Ја сам био психотерапеут и шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић” готово 20 година. Иницијатива да дођем на теолошки факултет је потекла од покојног Радована Биговића, са којим сам био близак иако је он био много млађи од мене. Он је читао шта сам писао, повремено смо се и виђали. Радован Биговић је, дакле, предложио, а остали су прихватили, да дођем на факултет и оснујем нову катедру која се зове Пасторална или пастирска психологија и медицина. Двадесет година сам тамо предавао, оставио сам данашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија као наследника. Мислим да је добро што је та катедра основана.

Да ли сте, после преласка на богословски факултет, наставили да радите са пацијентима?

— Пацијенте никад нисам имао у приватној пракси. Богу хвала, приходи су били добри, моја супруга је, такође, радила, деце нисмо имали. Траже и сада моју помоћ, питају телефоном, али одговарам увек исто: довољно је било колико сам имао пацијената док сам радио у болници. Оставио сам много књига за собом, ако неко хоће, може да их погледа, можда буду од користи.

Већина нас има неке своје мале празничне традиције, уобичајене ритуале. Како ви прослављате Васкрс? Имате ли неку личну Васкршњу традицију?

— У нашој кући од мог детињства се прослављао Ускрс. Родитељи су ми, иначе, рођени Београђани. Прво смо одлазили у цркву, на литургију, па кад се заврши литургија, отац и ја идемо код родбине. Мајка је остајала код куће и примала родбину, и то мушку. Ћерке се нису водиле у те посете, то је било пре Другог светског рата. Наша родбина је била велика, отац и ја бисмо кратко остајали код сваког, ту буде и неко послужење. Кући бисмо се вратили у два сата, мајка спрема ручак, разговара се. Тако сам наставио и са мојом супругом Јеленом, она је умрла пре скоро 12 година, с тим што нисмо ишли нигде, осим на литургију, то је било обавезно. Ако неко сврати у посету, сврати, али трудили смо се, и у родитељском дому и касније са супругом, да тог дана не водимо којекакве разговоре. Ни политичке ни свакодневне. Говоримо лепе ствари једном речју.

Српска црква живи са својим народом, а то некад подразумева и заузимање политичких ставова. Да ли се и код верника и код представника Цркве политика превише умешала у веру?

— Да се претерује повремено у мешању државе у Цркву и Цркве у државу, то је тачно. Ипак, тим односима данас треба бити релативно задовољан. Однос Цркве и државе од почетка хришћанства је био антиномичан, ја чак имам обичај да кажем да су били у клинчу. Нећемо негирати такозване симфонијске односе Цркве и државе који су постојали неко време у византијској историји, као и у српској, за време Немањића. То су били кратки периоди. То важи и за Европу, и за односе државе и римокатолицизма и протестантизма. Римокатолицизам са папском влашћу, па и свевлашћу, утицао је јако дуго на државу и тај однос је био покоран, да не кажем послушан, јер покорност долази из страха, а послушност из љубави. Протестанти су унели мало више слободе. Код нас, после Првог српског устанка и Другог српског устанка односи су били и добри и лоши, али када се сетимо такозваног комунизма, кад су односи били јако поразни по Цркву, која је повремено била сурово гоњена, данас су ти односи релативно добри. Нису баш симфонијски, али су добри.

Шта значи живети као добар хришћанин? Свако од нас познаје много верника или је и сам верник, али тек за неколицину би можда могао да каже да је добар хришћанин или истински верник.

— Треба најпре питати самог себе да ли смо истински верник. И шта то уопште значи? Истински верник би требало најпре да буде моралан човек. Давно су ме питали, па и сад понекад питају, да ли има моралних атеиста? Па има моралних атеиста, тај број није велики. А да ли би требало онда религиозни људи да буду морални? Ваљда би требало. Кад кажем религиозни, правим разлику између верујућег човека, јер сви људи на земљи у нешто верују, побожног човека, који је усвојио неку традицију, па и Цркву, и религиозног човека који уме да објасни и себи и другима зашто је религиозан. Један од великих европских филозофа Серен Кјеркегор писао је и говорио да је хришћанин нешто ређе од генија и да постоји увек само један хришћанин, то је био Исус Христос. Мислим да је Кјеркегор ипак претерао, ипак је било великих светитеља у хришћанству већ од првог, другог века. И католици су исто имали светитеље, оставимо по страни шта ће бити са кардиналом Степинцем. Тако да је било светитеља који су били истински хришћани. Али и они су то постајали. Нико није до краја хришћанин, па ни истински хришћанин. Ми постајемо хришћани и то ако постајемо, јер Христос каже: „Будите савршени, као што је савршен отац Ваш небески.” То је немогуће. Трудимо се колико можемо да будемо хришћани, чак и кад мислимо да јесмо, па донекле и јесмо, опет није сигурно да ли ћемо до краја живота то одржати. Људи који су били или мислили да јесу хришћани, умели су да се окрену против и обрнуто. Они који су били атеисти окрећу се вери.

Да ли треба да преиспитујемо своју веру? Да ли треба да сумњамо?

— У сваком истинском размишљању које доноси плода мора постојати сумња, мислим да је то неколико филозофа констатовало. Код Имануела Канта постоје три ступња развоја човека, оно што би Јунг звао индивидуациони процес, хришћани обожење, а Кант усавршавање морала у току живота. То су: догматски, скептички и критички ступањ. Догматски ступањ, не у смислу хришћанских догми, него у смислу лоше тврдоглавости, представља догматичности у лошем смислу речи, а помало и фанатизам. Ко целог живота остаје на том ступњу, постаје лоша индивидуа која не постаје Личност, ја личност пишем са великим Л. Други ступањ је скептички. Треба сумњати, али целог живота бити на скептичком, том сумњичавом нивоу није баш сјајно. Чак ни у личном животу. Много школованих људи, високо образованих остају стално сумњичави. Међу њима има и врло паметних агностика. Од немалог броја школованих и високошколованих интелектуалаца које сам сретао у Европи, међу њима научници и филозофи, неке сам се чак усудио да питам мало смело, па и неучтиво: Да ли верујете у Бога? Ту неколицину коју сам питао, међу њима и моје професоре психијатрије, сви су рекли: не знам. Тад сам почео да проучавам агностицизам. Коначно, трећи ступањ, критички, јесте онај када почиње објективно мишљење. Сви смо ми веома субјективни, то је нормално, али пробајмо мало да будемо и објективни. Морамо сумњати, али са том сумњом покушај да будеш објективан.

Како се стиче објективност?

— Па, богами већ у породици, у раном детињству. Када трогодишње дете слуша, на пример, оца и мајку како расправљају о некој теми. Отац и мајка се не слажу. Дете интелигентно, не разуме разговор, али схвата нешто. Отац и мајка разговарају без повишеног тона, поштујући мишљење један другога. То се мора у породици стећи. У школи је већ касно. Добрим делом савремена психологија, и теистичка и атеистичка, се слаже да оно што је урађено до шесте, седме године, тешко касније може да се исправи. Марија Монтесори написала је сјајну књигу „Упијајући ум”, у којој каже да је до краја друге, треће године завршена изградња карактера. Завршена психичка структура. Богами, биће да је тако. Немам деце, али сам се нагледао пацијената који су произашли из лоших породица.

Да ли имате неког омиљеног савременог писца и ко су писци којима се поново враћате?

— Дуго нисам хтео да разликујем Андрића, Црњанског и Мешу Селимовића. Узео сам пре годину и по дана поново да читам Црњанског. Он је песник романсијер, Црњански је цео песник. Све што пише. Не смемо никако заборавити ни Његоша. Читам изнова „Горски вијенац”, али „Луча микрокозма”, смело кажем, светски је еп. Његош пре подне прима турске главе од својих Црногораца да би добили ордене, а ноћу са Цетиња и Ловћена гледа звезде и за неколико месеци у току Ускршњег поста пише „Лучу микрокозма”. Србија је имала увек добре и велике писце, Доситеја Обрадовића, па и Вука Караџића. Неки кажу да је Вук искварио језик, јесте мало претерао са упрошћавањем језика, али да је само скупљао пословице, па би то већ било довољно. Често кажем на трибинама, кад изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице. Не знам одакле тај утицај, како су настале. Погледајте само ону: без невоље нема богомоље, на пример. Руси имају овакву пословицу: Док гром не запуца, хришћанин се не прекрсти. Сјајно. Од страних писаца, волим Маркеса, Фокнера, Сартра, Пруста, Џејмса, Џојса, Вирџинију Вулф. То су стално актуелни писци. Млади, наравно, прате шта се сад пише, али ти исти млади ако желе мало дубље и друкчије подлоге треба и горепоменуте да читају.

Извор Политика,

Share this post


Link to post
Share on other sites
Jerotiću nagrada „Teodor Pavlović”
16.09.2015 17:00
 
  • Akademik prof. dr Vladeta Jerotić ovogodišnji je dobitnik nagrade „Teodor Pavlović” za životno delo i Nagrade „Teodor Pavlović” za najbolju knjigu za „Sa Bogom, mimo Boga, oko Boga“, saopštio je Banatski kulturni centar Novo Miloševo.
vladeta-jerotic.jpg

YouTube/PrintScreen

U obrazloženju žirija, koji je radio u sastavu dr Mirjana Brković, predsednica žirija, prof. dr Srđan Šljukić i književnik Radovan Vlahović navodi se da Jerotićeva knjiga „Sa Bogom, mimo Boga, oko Boga“ (Ars Libri, Beograd 2014) ima i najširi dijapazon i najviši domet.

Knjizi će se vraćati i ponovo je iščitavati i sadašnje i buduće generacije ljudi koji žele da nađu smisao života, odgovor na brojna pitanja o Bogu i čoveku, o smirenju, o pravim vrednostima, o verovanju, o ljubavi, smatra žiri.

„Čoveku je pamet podarena i služi mu, tvrdi naš autor, za neprestano traženje tajne života i tajne nastanka života. Ako čovek traži prave odgovore, ova knjiga poslužiće mu kao putokaz. I ne treba zaboraviti, u moru materijalizma koji nas je preplavio i preti da nas potpuno uništi, Jerotić kaže: „Carstvo slobode može da bude samo carstvo Duha…“ Takav dubok i pitak duhovni izvor predstavlja i knjiga Sa Bogom, mimo Boga, oko Boga“, navodi se u obrazloženju.

Vladeta Jerotić je srpski lekar, psihijatar, književnik i akademik. Rođen je 1924. godine u Beogradu. Diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu. Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u potom u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju.

Radio je dve decenije kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Godine 1985. je pozvan da bude profesor na predmetu Pastirska psihologija i medicina na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Vladeta Jerotić je pored stručnog i profesorskog rada razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz oblasti religije, psihoterapije, filozofije i psihijatrije.

Neke od važnih knjiga ovog značajnog srpskog mislioca, filozofa i psihijatra su „Psihoanaliza i kultura“ (1974), „Bolest i stvaranje“ (1976), „Između autoriteta i slobode“ (1980), „Neuroza kao izazov“ (1984), „Darovi naših rođaka 1-4“ (1984, 1993, 1999, 2007), „Čovek i njegov identitet“ (1988), „Vera i nacija“ (1995), „Hrišćanstvo i psihološki problemi čoveka“ (1997) i „Mudri kao zmije i bezazleni kao golubovi“ (2000).

Jerotiću će nagrade biti uručene na svečanom otvaranju 16. Dana Teodora Pavlovića 24. septembra u svečanoj sali Matice srpske.

Dani Teodora Pavlovića biće održani od 24. do 27. septembra u Novom Sadu i Novom Miloševu u slavu i čast velikog kulturnog pregaoca srpskog naroda Teodora Pavlovića (1804-1854).

Nagrade dodeljuje i manifestaciju organizuje Banatski kulturni centar u saradnji sa Maticom srpskom iz Novog Sada, uz podršku Pokrajinskog sekretarijata za kulturu i javno informisanje, Opštine Novi Bečej i Mesne zajednice Novo Miloševo.

(Tanjug)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од marija,
      Biografija

      Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.

      Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

      Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

      Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
    • Од JESSY,
      академик Владета Јеротић
       
      Сазнање, а онда доживљај, или, најпре, доживљај, а онда сазнање да смо
      грешни темељни је доживљај и сазнање хришћанског човека. Следећи природан
      корак, после оваквог сазнајно-доживљајног (или доживљајно-сазнајног) обасјања,
      јесте - кајање. Зашто ми је стало да кажем како су и грех и кајање јединствен
      феномен који треба да буде у човеку и доживљен и спознат? Зато што је човек, у
      најчешћим видовима свог манифестовања, и када је „нормалан”, из своје померене
      осовине „схизофрено” биће, расцепљено и раздробљено, попут неког разбијеног
      огледала или мозаика. Невоља је голема, скоро и трагедија, и за човека и за
      човечанство, што се човек у животу једва неколико пута истински прене, а онда, са
      „светом језом” уочи, да он, готово непрекидно: једно мисли, друго осећа, треће
      говори, четврто жели, а пето - дела. Ова чињеница (не, можда, само претпоставка)
      одавно је позната психологији и нарочито психопатологији и она ову појаву код
      човека назива „мултипла личност”, дефинишући је као „структуру личности у којој
      се поједини њени делови издвајају у посебне функционалне целине, са релативном
      независношћу од других делова, или од целовите личности. Да се ови релативно
      независни делови не би потпуно осамосталили, у коме случају говоримо о
      патолошкој мултиплој личности, њих одржава у привидном или стварном јединству
      принцип Ја, као осовина постигнутог или достигнутог човековог идентитета.1 “
       
    • Од Ово име није заузето,
      Наишао сам читајући по интернету неке ствари, на један текст Владете Јеротића, као својеврсно тумачење Павићеве књиге "Друго тело"... Нисам баш наишао на много православља овде, бар колико ја знам шта је православље. Ваша мишљења?

      http://www.rastko.rs/rastko/delo/14061
    • Од Јаков.,
      Gospodin Vladeta Jerotić u svom spisu "Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju" navodi neke veoma bitne stvari preko kojih ne bi trebali da prelazimo tek tako. Parapsihološke "moći" (telekineza, telepatija....) koje su zaista realnost, i ne moraju biti uticaj dobrih ili loših sila. Često sa nekim strahom, patološkom zaluđenošću ili mržnjom govorimo o parapsihološkim fenomenima, koji zapravo jesu prirodni, ali su neuobičajeni pa s toga i takva reakcija.


      "У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници."

      I sledeći citat je veoma bitan....Nije svaka ludost ili duhovnost od anđela ili od legiona. Čovek je umetničko delo koje je sklopljeno od tvari, a u toj tvari se nalaze supstance koje same po sebi daju neke neuobičajene reakcije.


      "Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута)."

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...