Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи

Оцени ову тему

Recommended Posts

Човек у неуротичном стању је много више склон да неку идеју прогласи вечно важећом и не само да се ње круто држи, већ и да тражи од  других да и они препознају ''свеспасавајуће'' дејство овакве идеје за коју су сви други људи слепи, а само је он видовит. 

 

Владета Јеротић

Zamisli ovu Jerotićevu misao primeniš na Apostola Pavla kada je propovedao među paganima? :D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Zamisli ovu Jerotićevu misao primeniš na Apostola Pavla kada je propovedao među paganima? :D

 

Поента је у томе што не може да се примени на њега! Јер Апостол Павле није неуротичар, нити је проглашавао ''идеје''. 

 

Пази како замишљаш! :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поента је у томе што не може да се примени на њега! Јер Апостол Павле није неуротичар, нити је проглашавао ''идеје''. 

 

Пази како замишљаш! :)

 

Ali se govorilo medju ljudima da su se apostoli previše vina napili - Pedesetnica.

Ljudi su gledali na njih sumnjajući da su "se napili slatkog vina" (Dj 2, 13).

http://alar-m.hr/dom/index.php/dom1/zanimljive-teme/232-karizmamolitveu-jez

 

:D

Share this post


Link to post
Share on other sites

Благо човјеку који не иде на вијеће безбожничко,
и на путу грјешничком не стоји,
и у друштву неваљалијех људи не сједи,
него му је омилио закон господњи
и о закону његову мисли дан и ноћ!

Псалам 1 (1, 2)

 

„Вијећа безбожничког“ као да је било у свим временима и у свим религијама света. Када би једна религија постајала надмоћна, ретко се дешавало да је она остајала толерантна према другим и друкчијим „мањинским“ религијама. Такав је био случај необичне толеранције за време знаменитог будистичког краља Асоке у III веку пре Христа. Чудесна је била међусобна толеранција будизма, конфуцијанизма и таоизма у Кини у XI веку после Христа. Познато је да су и Римљани, на врхунцу свога царства (нешто пре и за време Јулија Цезара), били веома толерантни према свима становницима Царства, који су могли слободно да упражњавају своју религију. Такав став био је саставни део Pax romana и вероватно резултат политичке и економске моћи римске империје. Изгледа да материјално богатство појединца или народа не мора увек да буде зло, нити препрека духовном развоју, у хришћанском смислу, и спасењу. Тек када богатство постане разлог гордости и самоуверености, настаје процес кварења и декаденције, и појединца и народа. Пред крај огромног и богатог Римског Царства почео је незадржив процес пропадања који се најпре показао у паду грађанског морала праћеног разводима бракова, опадањем наталитета, свакојаким сексуалним изопаченостима, порастом броја нежењених и неудатих, побачајима. Тада су се била умножила и „вијећа безбожничка“, с порастом интересовања за мистерије оријенталних религија и пораслом чежњом народа за једнобожачком вером. А онда је мали, али релативно јединствен јеврејски народ почео да игра нову, прворазредну улогу у духовној историји света. Изабрани народ Божији, Израел, осведочио је пред светом своју изабраност, јер се у њему родио Месија, Исус Христос. Од Христових времена, све до данас, на почетку XXI века, све боље и бистрије, човек је научио да распознаје „вијеће безбожничко“ и „пут грјешнички“ и „друштво неваљалијех људи“, па ипак, никад довољно добро и бистро да их разликује од пута Господњег, пута праведничког и избавитељског. Зашто? Због несрећне природе људске скренуте са Божије стазе у праскозорје историје на пут грешности, што значи убиства и самоубиства, преваре и прељубе, јереси и других верских заблуда.

Да ли је могуће да је давно пре Христовог доба било у свима народима безбожника и „вијећа безбожничког“, или су то пре били многобошци које Давид сврстава једноставно у безбожнике или незнабошце? Тешко је рећи. Да ли се наш данашњи појам атеиста и атеизма може успешно пренети или поредити са Давидовом ознаком „вијећа безбожничког“? Не изгледа ми вероватно. Тек би једна фина анализа, можда, могла да опише и разликује какав се то „атеизам“ крије иза „вијећа безбожничког“, затим код грчких философа типа Демокрита, Епикура, па онда код Лока, Хјума, Спинозе. Наше данашње „безбожно вијеће“ међу савременим философима и „друштво неваљалијех људи“ међу политичарима који воде свет налазе своје истинске корене можда тек од времена француских енциклопедиста-материјалиста који су припремали Француску револуцију, као што су грозну бољшевичку револуцију, на сличан, имитаторски начин припремали руски материјалистички расположени философи крајем XIX и у првим деценијама XX века.

У другом стиху 1. Давидовог Псалма, насупрот безбожницима, грешницима и неваљалим људима, хвали се и благосиља човек коме је „омилео закон Господњи“ и о њему мисли, „дан и ноћ“. Већ код цара и песника Давида уочавамо оно битно за човека вере што ће остати битно за сва времена и за све људе. Није довољно, наиме, знати, па и испуњавати „закон Божији“, јер ће такви људи припадати, као што су увек припадали, „законицима и цариницима“, фарисејима свих врста људи кроз векове, гордих што тачно испуњавају законске прописе, а које ће Исус Христос, због њиховог тврдог срца и нељубави, назвати „лицемерима и окреченим гробовима“. Тек када закон Божији човеку „омили“, када се успостави проточна веза између разума и срца, када љубав из човека проговори, човек може да привуче Бога к себи, или Бог да сиђе у човека. Време љубави и приснијег разговора између Бога и човека отпочело је заправо од када је Исус Христос, као Богочовек, збиља сишао у човека, као човек и Бог. Отуд 1. Псалам Давидов сматрам „месијанским Псалмом“, јер је тек пробуђеном човеку, хришћанском вернику, било могуће да о Богу „мисли дан и ноћ“ (Исусова молитва срца, омиљена и распрострањена нарочито код светогорских калуђера), али и да понавља незаборавне речи апостола Павла (из Посланице Галатима 2, 19, 20, 21): „Јер ја сам посредством закона умро закону – да Богу живим. Ја сам са Христом распет на крсту... Тако не живим више ја, него Христос живи у мени.“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Премудрости Соломонове: Прва глава

Прва глава – како се и може очекивати у свакој старој духовној књизи – почиње подсећањем човека на заповести или наредбе које су доносили сви велики законодавци у историји старих цивилизација, а које се (наредбе) најсажетије и најпримереније налазе у Мојсијевим Таблицама Закона, као и у заповестима (некад само препорукама) старих израиљских пророка.

„Заволите праведност, судије земаљске, / размишљајте о Господу у доброти / и у простоти срца тражите Га... Јер човјекољубив је дух Премудрост... јер Дух Господњи испунио је васељену... Јер је извео све у битије... Јер праведност је бесмртна...“ При свој похвали Духу Божијем, који је створио човека и свако живо биће на земљи, и хвале духу премудрости (Софија) који је човекољубив – за човека је неопходно да схвати и доживи љубав Божију, јер је љубав основа свега видљивог и невидљивог, у овоме и у сваком другом свету – непознати писац Премудрости Соломонових већ од самог почетка ставља човека у плодну сумњу када је реч о кушању.

У другом стиху прве главе каже се: „Јер Њега (Господа љубави и праведности – примедба В. Ј.) налазе они који Га не кушају, / и објављује се онима који му нису невјерни.“ Поновиће нам се много пута у току читања ове књиге она битна питања: Ко куша човека? Зар човек може кушати Бога? А зар се Бог није „покајао“ у Нојево доба[1], када је свет био огрезао у злу, што је земаљски свет уопште створио, и зар не уништава тај духовно и морално пропали свет, остављајући само праведног Ноја да у лађи, заједно са породицом и паровима сваке врсте животиња, преживи општи потоп?!

Није ли се Бог „покајао“ што је цару Саулу (преко праведног Самуила) даровао земаљско благо када је Саул био богољубив, а онда се искварио толико да је тражио савете од врачаре (преко сталне склоности људи спиритизму) и завршио живот самоубиством? Да ли се сме, анализирајући такве „случајеве“, помишљати да је и човек као слободно биће у стању да куша Бога? Једва да сме! Али, да ли је јеврејски бог Јахве идентичан са хришћанском Светом Тројицом?

У тринаестом стиху прве главе књиге Премудрости Соломонове, писац нам саопштава истину коју и као верници (и хришћански православни верници) често заборављамо: „Зато што Бог није смрт створио / нити се радује пропасти живих.“ Требало би да смо у ову истину давно истински поверовали, али и онда остаје стално човеково питање: Откуд смрт? Зар не умиру сва жива земаљска бића, чак и миленијумска дрвета? Знамо библијски одговор: Адам и Ева су сагрешили пред Богом и зато су „осуђени на смрт“. Не задовољава човека овај одговор и он тражи (најчешће гностичким путем) неки други одговор, и поред упозорења апостола Павла у Посланици Колошанима (2, 8): „Браћо! чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечјем, по науци света, а не по Христу.“ Узалуд ово упозорење великог Павла, људи су наставили до данашњег дана да „мудрују“ и траже неки одговор на „немогуће“ питање: Зашто згрешише Адам и Ева и зашто смо ми криви због њиховог греха?

А тај исти, можда највећи Христов апостол, Павле, шаље нам и предивну утеху, која треба у човеку да постане и остане сталан подстрек ка индивидуацији и/или обожењу, и то када пише у Првој посланици Тимотеју (2, 4): „Који хоће да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.“ За овакву прелепу утеху (која не би смела да остане само празна утеха) знао је и старозаветни пророк Језекиљ (33, 11), још у VI веку пре Христа, када поручује, не само Јеврејима свога доба, већ и свима нама, до данас: ,,Јер нећу смрти грешника, него да се обрати и буде жив.“

 

http://www.rastko.rs/rastko/delo/11654

Share this post


Link to post
Share on other sites

Laureat je u prigodnoj besedi govorio o velikom prosvetitelju i putniku, citirajući Vuka Karadžića, Dostojevskog i Junga

vladeta-jerotic-1393108189-450275.jpg

Zasluženo... Vladeta Jerotić prima priznanje

U prave ruke.
Vladeti Jerotiću, akademiku, psihijatru i književniku, juče je u Narodnom pozorištu dodeljena nagrada „Dositej Obradović“, koju mu je uručio Radomir Putnik, predsednik Upravnog odbora zadužbine velikog prosvetitelja. Priznanje koje se dodeljuje za sve discipline nauke, književnosti i kulture sastoji se iz plakete, stilizovane povelje i novčane nagrade, koju je lauretat dodelio Fondaciji za lečenje dece obolele od raka.

- Zahvaljujem na nagradi i želim da izdvojite petnaest minuta za moju besedu o Dositeju - kazao je Jerotić i, citirajući velike filozofe i književnike - Vuka Karadžića, Dostojevskog i Junga, govorio o Obradoviću kao putniku, prosvetitelju i savremeniku.

Predsednik žirija dr Vojislav Jelić se, govoreći o akademikovom radu, poslužio starom krilaticom grčkih filozofa „Blago tebi ako ti um u srcu počiva“:
- Stvaralaštvo, prožeto izrazitom humanističkom crtom njegove ličnosti, prevazilazi i natkriljuje sve posebnosti i isključivosti svojstvene našem vremenu.

U umetničkom programu u čast Vladete Jerotića, koji je vodila glumica Rada Đuričin, učestvovali su Filharmonija mladih „Borislav Pašćan“ s dirigentom Đorđem Pavlovićem, prvak opere Ivan Tomašev, Sanja Kerkez i dramski umetnici Vojin Ćetković, Nenad Maričić i Nebojša Kundačina. Takođe, izveden je komad „Samo dela ljubavi ostaju“, u režiji Ivane Dragutinović.

Share this post


Link to post
Share on other sites
У Девици Марији, према православном учењу, сједињени су небеска мудрост (sofia) и мудрост (sofia) створеног света, Дух Свети и људска хипостаза. Њено тело је тако постало потпуно духовно и преображено. Молитве упућене Богородици заузимају у православном свету значајно место.

 

Ово није православно учење. По свој прилици Јеротић овде парафразира Сергеја Булгакова.

@@Александар Милојков, шта Ви кажете на ово? :)

 

 

______________________

Напомена: Опширније о проблематици Богочовештва, богочовечанства и софиологије на адреси:

https://www.pouke.org/forum/topic/27866-%D0%BE-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%88%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%B1%D0%BE%D0%B3%D0%BE%D1%87%D0%BE%D0%B2%D0%B5%D1%87%D0%B0%D0%BD%D1%81%D1%82%D0%B2%D1%83-%D0%B8-%D1%81%D0%BE%D1%84%D0%B8%D0%BE%D0%BB%D0%BE%D0%B3%D0%B8%D1%98%D0%B8/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kod V. Jerotica mi se najvise dopada sto temu o kojoj prica/pise pokusava obraditi iz sto vise uglova, iznoseci razlicite pristupe i misljenja sistematski, bez iskljucivosti i ostrascenosti, bez nametanja nekog konacnog odgovora ili apriori odbacivanja nekih stavova sa kojima se ne slaze. Doduse i pitanja kojima se bavi su pretezno "vecna" i "proganjaju" mislioce, naucnike i umetnike od kada je sveta i veka pa tako i ne postoje niti mogu postojati jednostavni-konacni odgovori kako bismo mozda zeleli i voleli.  

 

Takav pristup bi naravno trebao da bude uobicajen naucni pristup svojstven svakom profesionalcu u bilo kojoj oblasti sto na zalost nije cesto slucaj u Srbiji. Zato smatram da Jerotic, izmedju ostalog, svojim primerom i stvaralastvom daje jedan izuzetno vredan i koristan doprinos intelektualnom i duhovnom razvoju naseg naroda. Bez obzira da li se slazem sa onim sto prica/pise,  rado ga citam i slusam jer uvek saznam nesto novo i dobijem neke nove ideje za razmisljanje. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Време за лепе разговоре

Када изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице, то је таква мудрост да је то сјајно

Vladeta-Jerotich----foto-D-CHIRKOV.png
(Фо­то Д. Ћирков)

Тридесет година је прошло од како је академик професор Владета Јеротић напустио лекарску праксу, усред, како пише у својој аутобиографији, интензивног психотерапеутског рада у београдској болници „Др Драгиша Мишовић”.

Бирајући између рада у болници и оснивања катедре за Пасторалну (пастирску) психологију и медицину на Православном богословском факултету одлучио се за ово друго.

Необичан избор за лекара, нарочито почетком осамдесетих година прошлог века, показао се исправним. Колико је својевремено био потребан својим пацијентима, толико га и данас његова шаролика и увек веома бројна публика радо слуша на трибинама широм Србије. На радост његових слушалаца, професор Јеротић, загазивши у девету деценију живота, није се уморио од својих предавања. Није од оних који воле да подвлаче, дискретно или мање дискретно, своју популарност. Није посебно коментарисао ни то што је недавно у Нишу више од 1.000 људи хтело да га слуша. Али радо одговара на питање – шта је током свих ових деценија држећи предавања по разним мањим и већим градовима Србије, па и Југославије, научио од своје публике.

– Пошто сам лекар могу најпре да кажем да без обзира шта смо све научили, а доста смо научили на Медицинском факултету док смо студирали, мислим да је највећи део лекара научио највише од пацијената. То могу да пренесем и на моју неуропсихијатријску струку и да кажем да сам највише научио од пацијената. Ако то пренесемо на предавања за која питате, могу рећи да сам доста научио о нашем народу слушајући питања која су ми била постављена. Српски народ воли да зна о политици и ја већ одавно имам обичај да кажем, кад се заврши моје предавање, немојте политичка питања, не знам да вам на то одговорим. Ова друга питања која нису била политичка, била су јако добра у неким градовима. Да поменем, на пример, Нови Сад. Направио сам чак и књигу која се зове „Новосадски разговори” – каже академик Владета Јеротић у интервјуу за „Политику”.

Колики је заокрет у вашем животу био прелазак из лекарске праксе у болници „Др Драгиша Мишовић” на Православни богословски факултет?

Ја сам био психотерапеут и шеф психотерапеутског одељења у болници „Драгиша Мишовић” готово 20 година. Иницијатива да дођем на теолошки факултет је потекла од покојног Радована Биговића, са којим сам био близак, иако је он био много млађи од мене. Он је читао шта сам писао, повремено смо се и виђали. Радован Биговић је, дакле, предложио, а остали су прихватили, да дођем на факултет и оснујем нову катедру која се зове Пасторална или пастирска психологија и медицина. Двадесет година сам тамо предавао, оставио сам данашњег митрополита загребачко-љубљанског Порфирија као наследника. Мислим да је добро што је та катедра основана.

Да ли сте, после преласка на богословски факултет, наставили да радите са пацијентима?

Пацијенте никад нисам имао у приватној пракси. Богу хвала, приходи су били добри, моја супруга је, такође, радила, деце нисмо имали. Траже и сада моју помоћ, питају телефоном, али одговарам увек исто: довољно је било колико сам имао пацијената док сам радио у болници. Оставио сам много књига за собом, ако неко хоће, може да их погледа, можда буду од користи.

Већина нас има неке своје мале празничне традиције, уобичајене ритуале. Како ви прослављате Васкрс? Имате ли неку личну Васкршњу традицију?

У нашој кући од мог детињства се прослављао Ускрс. Родитељи су ми, иначе, рођени Београђани. Прво смо одлазили у цркву, на литургију, па кад се заврши литургија, отац и ја идемо код родбине. Мајка је остајала код куће и примала родбину, и то мушку. Ћерке се нису водиле у те посете, то је било пре Другог светског рата. Наша родбина је била велика, отац и ја бисмо кратко остајали код сваког, ту буде и неко послужење. Кући бисмо се вратили у два сата, мајка спрема ручак, разговара се. Тако сам наставио и са мојом супругом Јеленом, она је умрла пре скоро 12 година, с тим што нисмо ишли нигде, осим на литургију, то је било обавезно. Ако неко сврати у посету, сврати, али трудили смо се, и у родитељском дому и касније са супругом, да тог дана не водимо којекакве разговоре. Ни политичке ни свакодневне. Говоримо лепе ствари једном речју.

Српска црква живи са својим народом, а то некад подразумева и заузимање политичких ставова. Да ли се и код верника и код представника Цркве политика превише умешала у веру?

Да се претерује повремено у мешању државе у Цркву и Цркве у државу, то је тачно. Ипак, тим односима данас треба бити релативно задовољан. Однос Цркве и државе од почетка хришћанства је био антиномичан, ја чак имам обичај да кажем да су били у клинчу. Нећемо негирати такозване симфонијске односе Цркве и државе који су постојали неко време у византијској историји, као и у српској, за време Немањића. То су били кратки периоди. То важи и за Европу, и за односе државе и римокатолицизма и протестантизма. Римокатолицизам са папском влашћу, па и свевлашћу, утицао је јако дуго на државу и тај однос је био покоран, да не кажем послушан, јер покорност долази из страха, а послушност из љубави. Протестанти су унели мало више слободе. Код нас, после Првог српског устанка и Другог српског устанка односи су били и добри и лоши, али када се сетимо такозваног комунизма, кад су односи били јако поразни по Цркву, која је повремено била сурово гоњена, данас су ти односи релативно добри. Нису баш симфонијски, али су добри.

Шта значи живети као добар хришћанин? Свако од нас познаје много верника или је и сам верник, али тек за неколицину би можда могао да каже да је добар хришћанин или истински верник.

Треба најпре питати самог себе да ли смо истински верник. И шта то уопште значи? Истински верник би требало најпре да буде моралан човек. Давно су ме питали, па и сад понекад питају, да ли има моралних атеиста? Па има моралних атеиста, тај број није велики. А да ли би требало онда религиозни људи да буду морални? Ваљда би требало. Кад кажем религиозни, правим разлику између верујућег човека, јер сви људи на земљи у нешто верују, побожног човека, који је усвојио неку традицију, па и Цркву, и религиозног човека који уме да објасни и себи и другима зашто је религиозан. Један од великих европских филозофа, Серен Кјеркегор писао је и говорио да је хришћанин нешто ређе од генија и да постоји увек само један хришћанин, то је био Исус Христос. Мислим да је Кјеркегор ипак претерао, ипак је било великих светитеља у хришћанству већ од првог, другог века. И католици су исто имали светитеље, оставимо по страни шта ће бити са кардиналом Степинцем. Тако да је било светитеља који су били истински хришћани. Али и они су то постајали. Нико није до краја хришћанин, па ни истински хришћанин. Ми постајемо хришћани и то ако постајемо, јер Христос каже: „Будите савршени, као што је савршен отац Ваш небески.” То је немогуће. Трудимо се колико можемо да будемо хришћани, чак и кад мислимо да јесмо, па донекле и јесмо, опет није сигурно да ли ћемо до краја живота то одржати. Људи који су били или мислили да јесу хришћани, умели су да се окрену против и обрнуто. Они који су били атеисти окрећу се вери.

Да ли треба да преиспитујемо своју веру? Да ли треба да сумњамо?

У сваком истинском размишљању које доноси плода мора постојати сумња, мислим да је то неколико филозофа констатовало. Код Имануела Канта постоје три ступња развоја човека, оно што би Јунг звао индивидуациони процес, хришћани обожење, а Кант усавршавање морала у току живота. То су: догматски, скептички и критички ступањ. Догматски ступањ, не у смислу хришћанских догми, него у смислу лоше тврдоглавости, представља догматичности у лошем смислу речи, а помало и фанатизам. Ко целог живота остаје на том ступњу, постаје лоша индивидуа која не постаје Личност, ја личност пишем са великим Л. Други ступањ је скептички. Треба сумњати, али целог живота бити на скептичком, том сумњичавом нивоу није баш сјајно. Чак ни у личном животу. Много школованих људи, високо образованих остају стално сумњичави. Међу њима има и врло паметних агностика. Од немалог броја школованих и високошколованих интелектуалаца које сам сретао у Европи, међу њима научници и филозофи, неке сам се чак усудио да питам мало смело, па и неучтиво: Да ли верујете у Бога? Ту неколицину коју сам питао, међу њима и моје професоре психијатрије, сви су рекли: не знам. Тад сам почео да проучавам агностицизам. Коначно, трећи ступањ, критички, јесте онај када почиње објективно мишљење. Сви смо ми веома субјективни, то је нормално, али пробајмо мало да будемо и објективни. Морамо сумњати, али са том сумњом покушај да будеш објективан.

----------------------------------

О васпитању деце...

Како се стиче објективност?

Па, богами већ у породици, у раном детињству. Када трогодишње дете слуша, на пример, оца и мајку како расправљају о некој теми. Отац и мајка се не слажу. Дете интелигентно, не разуме разговор, али схвата нешто. Отац и мајка разговарају без повишеног тона, поштујући мишљење један другога. То се мора у породици стећи. У школи је већ касно. Добрим делом савремена психологија, и теистичка и атеистичка, се слаже да оно што је урађено до шесте, седме године, тешко касније може да се исправи. Марија Монтесори написала је сјајну књигу „Упијајући ум”, у којој каже да је до краја друге, треће године завршена изградња карактера. Завршена психичка структура. Богами, биће да је тако. Немам деце, али сам се нагледао пацијената који су произашли из лоших породица.

----------------------------------

Омиљени писци: од Андрића до Маркеса

Да ли имате неког омиљеног савременог писца и ко су писци којима се поново враћате?

Дуго нисам хтео да разликујем Андрића, Црњанског и Мешу Селимовића. Узео сам пре годину и по дана поново да читам Црњанског. Он је песник романсијер, Црњански је цео песник. Све што пише. Не смемо никако заборавити ни Његоша. Читам изнова „Горски вијенац”, али „Луча микрокозма”, смело кажем, светски је еп. Његош пре подне прима турске главе од својих Црногораца да би добили ордене, а ноћу са Цетиња и Ловћена гледа звезде и за неколико месеци у току Ускршњег поста пише „Лучу микрокозма”. Србија је имала увек добре и велике писце, Доситеја Обрадовића, па и Вука Караџића. Неки кажу да је Вук искварио језик, јесте мало претерао са упрошћавањем језика, али да је само скупљао пословице, па би то већ било довољно. Често кажем на трибинама, кад изгубите поверење у Србију и Србе, читајте Вукове пословице. Не знам одакле тај утицај, како су настале. Погледајте само ону: без невоље нема богомоље, на пример. Руси имају овакву пословицу: Док гром не запуца, хришћанин се не прекрсти. Сјајно. Од страних писаца, волим Маркеса, Фокнера, Сартра, Пруста, Џејмса Џојса, Вирџинију Вулф. То су стално актуелни писци. Млади, наравно, прате шта се сад пише, али ти исти млади ако желе мало дубље и друкчије подлоге треба и горепоменуте да читају.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Kladovo: Dar prof.dr Jerotiću za 90.rođendan

18.06 12:58 Timočka krajina Foto: kulturakladovo.rs
vladeta-jerotic-u-kladovu.jpg

Profesor doktor Vladeta Jerotić, jedan od najistaknutijih balkanskih intelektualaca današnjice, izuzetno teorijski i empirijski utemeljen lekar, neuropsihijatar, književnik i svestrani erudita, priredio je u Kladovu izuzetno sadržajnu i zanimljivu tribinu na temu “Ljubav”.

Kako će ovog leta akademik Jerotić obeležiti svoj 90.rođendan organizatori, Biblioteka „Centar za kulturu“ Kladovo priredili su mu nesvakidašnje iznenađenje, darujući mu nastup pevačke grupe „Sveti Đorđe“ iz Kladova i Letopis Biblioteke „Centra za kulturu“ Kladovo sa ispisanim rođendanskim željama.

Share this post


Link to post
Share on other sites

@@Велизар, дозволи да се умешам и кажем како то видим, а видим да о. Јустин не противречи проф. Јеротићу.

Јустин говори о достизању саврешенства обожењем, дакле сједињењем са Богом и примањем Његових енергија, о располагању њима... То достојанство назива савршенством... Док Јеротић говори о немогућности достизања савршенства али сопственим силама пале људске природе.

 

Ništa neprirodno i protivprirodno, pa čak ni nadprirodno,

О којој и каквој природи је овде реч? Наравно - о првоствореној људској природи, пре прародитељског пада.

 

Па шта је спорно у вези те Јерове реченице? 
 

"Уплашише се страха где страха не беше..." ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja verujem da postoji blagodatno savršenstvo.

 

Čovek iako činjenično grešan, može blagodaću živoga Boga postati savršen čovek. Jer gle Bog sam kaže, da je Hristovo breme lako a ja verujem, da Bog neće nikad od čoveka tražiti, da ponese ono što ne može.

 

Savršen čovek je delo blagodati a ne prirode.

 

Ne znam u kom kontekstu je izrečena sporna rečenica, možda u razgovoru, da li čovek sam po sebi može biti savršen kao sam Otac nebeski.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од marija,
      Biografija

      Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.

      Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

      Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

      Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
    • Од JESSY,
      академик Владета Јеротић
       
      Сазнање, а онда доживљај, или, најпре, доживљај, а онда сазнање да смо
      грешни темељни је доживљај и сазнање хришћанског човека. Следећи природан
      корак, после оваквог сазнајно-доживљајног (или доживљајно-сазнајног) обасјања,
      јесте - кајање. Зашто ми је стало да кажем како су и грех и кајање јединствен
      феномен који треба да буде у човеку и доживљен и спознат? Зато што је човек, у
      најчешћим видовима свог манифестовања, и када је „нормалан”, из своје померене
      осовине „схизофрено” биће, расцепљено и раздробљено, попут неког разбијеног
      огледала или мозаика. Невоља је голема, скоро и трагедија, и за човека и за
      човечанство, што се човек у животу једва неколико пута истински прене, а онда, са
      „светом језом” уочи, да он, готово непрекидно: једно мисли, друго осећа, треће
      говори, четврто жели, а пето - дела. Ова чињеница (не, можда, само претпоставка)
      одавно је позната психологији и нарочито психопатологији и она ову појаву код
      човека назива „мултипла личност”, дефинишући је као „структуру личности у којој
      се поједини њени делови издвајају у посебне функционалне целине, са релативном
      независношћу од других делова, или од целовите личности. Да се ови релативно
      независни делови не би потпуно осамосталили, у коме случају говоримо о
      патолошкој мултиплој личности, њих одржава у привидном или стварном јединству
      принцип Ја, као осовина постигнутог или достигнутог човековог идентитета.1 “
       
    • Од Ово име није заузето,
      Наишао сам читајући по интернету неке ствари, на један текст Владете Јеротића, као својеврсно тумачење Павићеве књиге "Друго тело"... Нисам баш наишао на много православља овде, бар колико ја знам шта је православље. Ваша мишљења?

      http://www.rastko.rs/rastko/delo/14061
    • Од Јаков.,
      Gospodin Vladeta Jerotić u svom spisu "Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju" navodi neke veoma bitne stvari preko kojih ne bi trebali da prelazimo tek tako. Parapsihološke "moći" (telekineza, telepatija....) koje su zaista realnost, i ne moraju biti uticaj dobrih ili loših sila. Često sa nekim strahom, patološkom zaluđenošću ili mržnjom govorimo o parapsihološkim fenomenima, koji zapravo jesu prirodni, ali su neuobičajeni pa s toga i takva reakcija.


      "У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници."

      I sledeći citat je veoma bitan....Nije svaka ludost ili duhovnost od anđela ili od legiona. Čovek je umetničko delo koje je sklopljeno od tvari, a u toj tvari se nalaze supstance koje same po sebi daju neke neuobičajene reakcije.


      "Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута)."

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...