Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

Академика Владету Јеротића, на чија се предавања проваљује, називају и урбаним светогорским старцем

 

jerotich-drusstvo.gif

Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу (Фото Ж. Jовановић)
 
 

Ни 520 седишта у нишком Народном позоришту није било довољно за све оне који су желели да те вечери, 20. марта, чују предавање академика Владете Јеротића, лекара, психијатра, књижевника. У контрасту са свим оним што он говори и чему нас учи, догодила се гунгула која је настала испред установе културе у којој је гостовао. Више од 1.000 људи остало је испред позоришта незадовољно, љутито што је предавање било предвиђено само за студенте Филозофског факултета, а не за све заинтересоване како је у неким медијима објављено.

У хаосу који је настао око тога ко је добио бесплатну карту, а ко није, ко може да уђе, а ко не, на крају је интервенисала полиција. Само два дана пре ове гужве, професор Јеротић одржао је предавање „Шта човек крије?” на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У пространи амфитеатар испуњен до последњег места доношене су додатне столице, а академика је дошло да чује и старо и младо. И то је уствари уобичајена слика на његовим предавањима годинама уназад.

 

Ретко који академик се може похвалити чињеницом да је полиција морала да заводи ред пред почетак његовог предавања и смирује разочарану масу. Стиче се утисак да је др Владета Јеротић и последњи академик који би се том чињеницом хвалио. Тако је то са тихим човеком у бучној земљи. Сликовитије од биографије и библиографије о „феномену Јеротић” сведочи то што су нам у тексту којим смо покушали да осветлимо разлоге његове популарности саговорници били митрополит СПЦ, професорка Економског факултета, психолог, уметник и новинар. И сви до једног само га хвале. При том, међу њима су и они који се изјашњавају као православни хришћани, али и оно који су агностици.

 

Тешко је дати једноставан и прецизан одговор шта то професора Јеротића чини тако омиљеним. Да ли је ствар у његовој смирености, великој ерудицији, једноставности, скромности или у нашој стално немирној души и потреби за лепом, усменом речју, топлином и непосредношћу?

 

Често је, и највише га по томе и знамо, говорио о религиозности, човековом сусрету са Богом – и са самим собом. Он сам, доведен у ситуацију да мора да направи избор, хоће ли остати лекар у болници „Др Драгиша Мишовић” или ће прихватити позив да на Православном богословском факултету оснује Катедру за пастирску психологију, одлучио се за ово друго. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је наследио др Јеротића на Катедри пастирске психологије, овог академика који плени описује као „урбаног светогорског старца”.

– Владета Јеротић је толико омиљен зато што је човек аутентичне хришћанске љубави. Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу. При том, он је један од ретких класичних ерудита код нас, а у исто време једноставан и свима приступачан. У временима безнађа и усамљености, он свакога теши и милује. То људи препознају. У временима дефицита истине, он се деценијама показује и потврђује као истинити, а не лажан човек. Зато он људе ослобађа и релаксира. Дај нам боже више таквих људи – рекао је митрополит Порфирије.

 

То што се пред Народним позориштем у Нишу тискало хиљаде људи, за професорку Економског факултета Даницу Поповић није изненађење, такав би одзив био и у Енглеској, Америци, било где на свету – уверена је она.

 

– Највећи број људи који долазе на његова предавања, читају његове књиге, траже, у ствари, одговоре на питања о себи. Многи од нас имају озбиљну конструктивну грешку и нисмо задовољни, али се не усуђујемо да одемо на психоанализу, а ово је добар начин да сазнамо нешто о себи. То је једна невероватна понуда квалитетних мисли, а Јеротић један фасцинантан човек невероватног памћења. Сваки пут ми нешто осветли. Нико није изашао са његовог предавања да није био паметнији него кад је ушао – каже професорка Поповић.

Она скреће пажњу на два детаља из биографије професора Јеротића: то да никада није био професор на Медицинском, већ на Богословском факултету, иако је медицину завршио и специјализирао (неуропсихијатрију и психотерапију), као и то да је члан Српске академије наука и уметности постао као – писац.

 

– Треба, дакле, радити оно што најбоље знаш, за шта си рођен, чак и кад су околности неповољне. А професора Јеротића су много пута прескакали. Он је пример да човек треба да истраје у ономе што воли и што најбоље зна, а признања ће стићи, чак и у земљи Србији – каже професорка Поповић.

 

Владета Јеротић специјализирао је психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској и био је вишедеценијски шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”. Психолог Александра Јанковић каже да је професор Јеротић први међу стручњацима споменуо у психотерапији душу и тако извео психологију из апсурдне позиције у коју је запала поставши наука без душе.

 

– Чак и да никада није говорио о хришћанству, својим ставом би људе заинтересовао. Такође, он је јако отворен и у односу на друге религије, говорио је и о атеистима. Професор Јеротић људе третира као бића која имају потребу за смислом и бића која су суштински религиозна. Не морате да припадате Цркви, да будете ове или оне конфесије, а да будете верујући, јер човек је у основи религиозно биће – каже Александра Јанковић.

 

Више од двадесет година уназад др Јеротић је гост „Породице бистрих потока”. Три-четири пута годишње борави на падинама Рудника и држи предавања, а оснивач ове еколошко-уметничке комуне Божидар Мандић описује га као драгог и радо виђеног пријатеља.

 

– Јеротић је у овом тренутку вероватно „најинтегралнији Србин”, интелектуалац који плени својим понашањем и говором. Између осталог зато што је његов читав животни кредо заснован на етици. Његови искази, говори, пуни су етичних усмерења и указивања на то да се може живети и у овом времену које је доста неморално – морално. Он није ни трибунал ни просветитељ, он је једноставно пример личног залагања да се може бити човечан – каже Мандић.

 

Од Божића 1998. године, када је урадио први интервју са њим, новинар Студија Б Александар Гајшек, аутор сада већ култне емисије „Агапе”, каже да је невероватна промена коју је доживео и на личном и на професионалном плану радећи са професором Јеротићем емисије.

 

– Када смо урадили први интервју за Божић, био је то први пут да се професор Јеротић појавио на телевизији и телефони су се усијали, гледаоци су желели да знају како могу да дођу до њега, купе његове књиге. Од када сам почео 2005. године да радим „Агапе”, чуо сам само један злонамерни коментар, а и због њега су ми се касније извињавали. За популарност и утицај те емисије много дугујем професору Јеротићу који је у прве две сезоне био „гост домаћин”. Ни данас када има 91 годину, нема празан дан у свом распореду и сваког дана учи десет нових страних речи – каже Гајшек.

 
Јелена Чалија
објављено: 25.03.2015.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Академика Владету Јеротића, на чија се предавања проваљује, називају и урбаним светогорским старцем
Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје
potpuno se slazem...... 8086.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites

Волим да слушам Јеротића и високо га ценим. Али мислим да је претеривање називати га урбаним светогорским старцем. Он јесте верник, православац, али није духовник. Човек је психотерапеут, неуропсихијатар, књижевник... пре свега. Своје погледе на свет и човека базира на савременој науци, психологији.

 

Није, или то нисам приметио, везан више за Православље него за поменуте науке. У своје говоре уноси доста од филозофије Јунга, Фројда... чак и источњачког мистицизма.

 

По одређеним битним стварима нема(или не износи) дефинитивно и конкретно мишљење. Већ спомиње више опција као могуће.

 

 

Међутим, баш као такав човек од науке сигурно је примамљивији школованијим особама и младим људима. Да не кажем пре него неки прави светогорски старац. Зато Јеротића сматрам великим православним мисионарем модерног времена. Њега је заиста милина слушати, и то сатима без да досади иако често понавља исте приче. Некако је питак и приступачан говорник. Ту ми је сличан нашим духовницима који просто лече и умирују душу својим беседама.

 

Његова толеранција и смирење су за сваку похвалу. Некима, по не кад и мени, је превише толерантан и попустљив. Због тих особина, поред високог образовања и начитаности, често је гост разних дебата, разговора међурелигијских. Посебно се истичу емисије серијла "Агапе" где се говорило о односу Православља и Јудаизма, Ислама, будизма и источњачких религија. Где је он представљао Православље. У тим емисијама није било негативне енергије и оштријих разговора упркос очигледном сукобу мишљења.

 

У тим годинама бити тако витак, пун енергије, снаге, концентрације, разборитог вишечасовног говора је право чудо.

 

Нека нам Господ још дуго поживи нашег дивног Владету Јеротића. Њему на славу, а нама на корист Амин!

Share this post


Link to post
Share on other sites

НЕУРОЗЕ У УЧЕЊУ ЗЕНА   Владета Јеротић: Човек и његов идентитет, 2003.

 

 

Термин зен јапански је превод кинеског чан-на, речи која долази из санскритскогдиана а означава у будистичкој медитацији смиривање свих немира мисли. Ширећи се из Индије у Кину, из Кине у Јапан, у раздобљу између шестог и дванаестог века, зен-будизам је освојио пространства једног огромног континента и у исто време пространства велике душе тог континента. Прошли су векови и он још траје, шири се не само на Истоку, и кажу да је данас животворан као ретко када раније. Какав то лук и какву стрелу имају зенисти?

 

 

Неоспоран ауторитет зен-будизма је Сузуки, Јапанац који нам сликовито, на начин оријенталског казивања мудрости, приказује зен - језиком зена. Ако узмемо као пример неки цвет, прича Сузуки, све што је до сада Запад радио са њим била је анализа тога цвета, сваковрсна анализа, изведена од разних стручњака, а резултат је био збир аналитички формулисаних апстракција, али не и сам цвет. Исток је радио обратно: за њега је спознати цвет значило постати цвет, бити цвет, цветати као цвет. Спознавши тако цвет, спознао сам и своје Ја.

 

 

Већ и у овој причици и поређењу можемо да наслутимо какви нас понори деле од тих чудних и неразумљивих људи са Истока који сасвим озбиљно и достојанствено саопштавају мисли за које не знамо у први мах заправо шта су: учтиво терање шеге са нашом аналитичношћу, објективношћу и научношћу, заосталост на једном ранијем, архајском и анимистичком начину мишљења у коме осећајни начин доживљавања има предност над рационалним, или нека истинска, далека мудрост коју још нисмо у стању да сагледамо и правилно разумемо.

 

Тек што смо се успели ослободити наше голе субјективности, тек што смо постали у стању да, понекад, објективно посматрамо збивања у природи, друштву и нама самима, тек што смо из религиозног начина мишљења прешли у онај научни - цео овај мучан процес напредовања једва да траје два или три века - а већ се појављује нека корњача или гавран са Истока који нас опомиње и плаши.

 

Наша аналитичност, тако нам тврди Сузуки, никада неће доспети ни до какве синтезе, јер нам од самог почетка рада недостаје идеја целине. Наша објективност је страшљива, цепидлачка и принудна, јер смо смртно уплашени од субјективности. Наша научност има вредности само за оне предмете посматрања за које је довољно остати напољу, као спољашњи посматрач, па ни тада не увек. Чим зажелимо, а морамо каткад зажелети, да нешто сазнамо и о самима себи, о законитостима или хаотичности емоција и мисли, наш објективан научни метод губи своју вредност. Јер наше Ја, кажу зенисти, мора спознати себе не излазећи из себе. Па и наша чувена индивидуалност, понос демократских земаља, за Сузукија и зен-будисте само је врста егоизма, спутавајуће осећање напетости без слободе и спонтаности.

 

Стрела из овако одапетог зеновог лука, мора се признати, уме да погоди циљ. „Неуротична личност нашег доба“, личност коју срећемо лагано све више, препознавајући је у себи и својој околини, личност која први пут у току последњих деценија долази до 1 свести о својој дефектности и зато први пут све више Ј тражи помоћ, и на Западу и на Истоку, последица је ланца збивања на која је уперена малочас поменута Сузукијева критика.

 

Али уместо наше објективности, аналитичности и индивидуализма, шта нам нуди овај чудан правац са Истока, према коме изгледа да су све мање глуви људи са Запада? Како они објашњавају неурозу и какав лек предлажу?

Смисао сваког сазревања, сви то добро знамо, јесте плод који се показује. Шта је плод људског сазревања? То је, за зен, човек који је у трансформацији. 1 Све у човеку мора бити превазиђено или у напору превазилажења. Ако су, за зен-будисте, осећања у основи свих људских поступака, па према томе, најпре, долази психологија, потом логика и анализа, онда и ова психологија, која је нама позната, мора бити превазиђена да би се могло продрети у оно што Сузуки назива онтолошком несвесношћу.

 

 

Болест звана неуроза је и за зен-будисте, као и за неке западне психијатре и психоаналитичаре, криза сазревања. Кад год човек доспе, на своме путу индивидуације, у неки ћорсокак „окоштале позиције“ и при том не препозна овај ћорсокак, већ, напротив, ужива у „освојеном врху“, он је већ опасно ушао у прву сферу неурозе у којој се индивидуа утапа у затворен рибњак у коме ће живот кад-тад морати да замре. Уопште, свако продужено човеково самозадовољство, његово упорно остајање у једном систему, идеји, начину размишљања или осећања, води принуди понављања која га временом чини све уплашенијим и ригиднијим, све мање способним за једино стање вредно човека: стање трансформације.

 

Човек је у неуротичном стању много више склон да неку идеју прогласи вечно важећом и не само да се ње круто држи већ и да тражи од других да и они препознају „свеспасавајуће“ дејство овакве идеје за коју су сви други људи слепи, а само је он видовит. На овај начин се неуротичар постепено претвара не само у човека који пати већ и који захтева од других да заједно са њиме пате.

 

Не негирајући неопходност пролажења човековог, ово нарочито важи за западног човека, кроз фазу претеране бриге за своје Ја, значи ону форму индивидуализма која је још и егоизам, зен-будисти истичу да се не сме никако остати у овој фази. Јер све дотле док је ово наше ја предмет наше бриге и бојазни, не само што не можемо никада доспети до оног другог Ја већ ово ја аутоматски доводи до јачања не-ја, дакле до расцепа између субјекта и објекта, који такође мора бити једном савладан. Сваки расцеп и свака подела, супротстављање субјекта објекту и субјекта субјекту, повећава нашу нетолерантност, а она увећава не само јаз између људи него и јаз у души самог човека.

 

Бити благ и попустљив према другоме може се остварити само превазилажењем супротности у себи, „искуственом спознајом“ која постиже савлађивање сваког дуализма и улажење у мир јединства и микромакрокосмичке хармоније.

Начин како се долази до ове „искуствене спознаје“ приказан је, у маломе, Сузукијевом причицом о цвету. Ваља још једном истаћи да ова врста спознаје, којој је циљ „апсолутна субјективност“ (мада се и она мора да савлада), показује суштинско разликовање од већине или свих врста спознаје западне филозофске мисли.

 

 

Било би нетачно мислити да је зен-будизам само нека апстракција, плод аскетског изолационизма доконих људи. „Привилегија“ је, нажалост, Запада у вештини цепања личности на део који поседује нека интелектуална размишљања и онај практичан део у коме се може и сасвим супротно понашати. И зен-будизам, као и многи други филозофско-религиозни правци из Азије, има спонтану потребу да себе опроба у животу. Тако је, на пример, у Јапану зен-будизам део нарочитог сликарства, сличног калиграфији, у коме се упадљиво истиче празнина на слици и у коме уметник никада не покушава да копира објективну стварност; он је део најсажетије поезије, песме од 17 слогова названа хаику, он је у мачевању, одапињању стреле, у џудоу, чајној церемонији, прављењу букета цвећа.

Треба ли још доказа за његову практичност која није постала стврднут ритуал?

 

 

Желели смо да изнесемо и нека друга размишљања о човеку и неурози која потичу из једног краја света који нам се чини каткад да је даљи и неприступачнији домашају нашег разумевања него што је Месец. Изнели смо ова мишљења не да бисмо их подражавали (ово нам и онако ништа не би помогло), нити се на њих угледали (јер ми имамо у нашој култури друге идеале га које се можемо угледати), већ да бисмо увежбали ухо да чује још једну врсту музике чија је основна мелодија толеранција и трансформација.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Upravo sam na ovo mislio. Baš na to. Jer mi je to odavno poznato, i kao što rekoh, to je jelo iz poznate kujne, poprilično ideološki začinjeno, tako da o tim bljuvotinama uopšte ne treba trošiti reči.
 

 

Узе ми мисли из главе!  :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
А шта су светитељи?

(То као оно: "Шта је истина?") Светитељи су христоносци али истовремено и носиоци пале људске природе која им није дозвољавала да савршено испуњавају заповести. Наравно, није могла да ограничи њихову личну вољу да устану кад год падну.

А падали су и падали...  :774236lrsdhmiw4r:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Господо, изјаснили сте се, изнели своје ставове и аргументе. Допустите и осталима да кажу ако имају шта.  8086.gif

Share this post


Link to post
Share on other sites
Послушај мало како о канонима говори св. Јустин, на пример: 
 

 

Не би било лоше за почетак прочитати '' Трајно и пролазно у црквеним канонима'' или ''Канони и канонска свест'' од Протојереја Николаја Афанасјева.  0703_read

Share this post


Link to post
Share on other sites

За почетак би могао да знаш да су зилоти позитивна категорија. 

А ти се слободно крећи ван канона, супер је то. И те научене причице о канонима, само се њих држи...

 

Послушај мало како о канонима говори св. Јустин, на пример: 

Naprotiv, oni i sami učestvuju, neki rečima, neki delima i crkvenim aktima, a neki pasivnim stavom u skrnavljenju Istine i prodaji jereticima svetinja Crkve Božije. Nisu li i oni, sledujući odluci te iste Moskovske Patrijaršije o priznanju tajne braka izvršene od strane rimokatoličkog sveštenika, i to isto igranje sa Svetim Tajnama i blagodaću odlukom svojom potvrdili na sednici Arhijerejskog Sabora pre neku godinu? Nisu li još, nasuprot izričitim Kanonima Svetih Apostola i Svetih Otaca - Apost(olski) 45. i 64. Kanon; Laodikijski 32, 33, 34. i 37. Kanon, molili se zajedno sa jeretičkim velikodostojnicima i njihove "blagoslove" primili po hramovima beogradskim kad su im oni dolazili u "bratske posete", ili po njihovim zbornicama kad su išli njima?

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/Lat_OdgovorNaAnonimnuDopisnicu.htm

 

 Светих Апостола Правило 45 наређује: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне".[2]

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: "не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов". А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OZajednickojMolitviZaJedinstvoSvetomSinodu.htm

 

Nije mi jasno kako tolike pravoslavne vladike po svijetu a prema Velizaru i njegovim istomišljenicima niko od tih pravoslavnih vladika "ne zna" kanone Pravoslavne crkve. Evo ovdje na primjer izaslanik Mitropolitnog savjeta Pravoslavner Crkve pozdravlja učesnike ekumenske bogoslužbe u Popradu i daje im blagoslov na 2:06 minuti tog videa. Prisutan je i grkokatolički predstavnik ali nemoguće ih je zamjeniti jer grkokatolike tamo predstavlja mitropolita prešovski Jan Babjak https://en.wikipedia.org/wiki/J%C3%A1n_Babjak koji je bez brade, dakle taj klirik u crnom s bradom i u pravoslavno obučen s pravoslavnim episkopskim insignijama je zaista iz Pravoslavne Crkve. Znači svi ti vladike, episkopi, arhiepiskopi i mitropoliti koji svuda po svijetu učestvuju po sličnim ekumenskim bogoslužbama NE POZNAJU KANONE PRAVOSLAVNE CRKVE? Ili bude ipak nešto drugo posrijedi, da ti koji ih kritikuju i razmahajuju se svugdje i u svakoj prilici vehementno kanonima nemaju valjda ni elementarnih znanja ni o pravoslavlju a ni o kanonima Pravoslavne Crkve? Prije da je to drugo istinom.

Ekumenická bohoslužba - Poprad, Slovačka

http://www.ecav.sk/?p=spravodajstvo/SPRekumena/%C3%9Astredna_ekumenicka_bohosluzba_v_poprade_

Ili ako hoćete tačno načasovanje odavde je to mjesto gdje se pojavljuje taj

episkop - predstavnik mitropolitnog savjeta Pravoslavne Crkve u Slovačkoj.

https://youtu.be/LLYA84YRpAc?t=2m6s

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од marija,
      Biografija

      Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.

      Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

      Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

      Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
    • Од JESSY,
      академик Владета Јеротић
       
      Сазнање, а онда доживљај, или, најпре, доживљај, а онда сазнање да смо
      грешни темељни је доживљај и сазнање хришћанског човека. Следећи природан
      корак, после оваквог сазнајно-доживљајног (или доживљајно-сазнајног) обасјања,
      јесте - кајање. Зашто ми је стало да кажем како су и грех и кајање јединствен
      феномен који треба да буде у човеку и доживљен и спознат? Зато што је човек, у
      најчешћим видовима свог манифестовања, и када је „нормалан”, из своје померене
      осовине „схизофрено” биће, расцепљено и раздробљено, попут неког разбијеног
      огледала или мозаика. Невоља је голема, скоро и трагедија, и за човека и за
      човечанство, што се човек у животу једва неколико пута истински прене, а онда, са
      „светом језом” уочи, да он, готово непрекидно: једно мисли, друго осећа, треће
      говори, четврто жели, а пето - дела. Ова чињеница (не, можда, само претпоставка)
      одавно је позната психологији и нарочито психопатологији и она ову појаву код
      човека назива „мултипла личност”, дефинишући је као „структуру личности у којој
      се поједини њени делови издвајају у посебне функционалне целине, са релативном
      независношћу од других делова, или од целовите личности. Да се ови релативно
      независни делови не би потпуно осамосталили, у коме случају говоримо о
      патолошкој мултиплој личности, њих одржава у привидном или стварном јединству
      принцип Ја, као осовина постигнутог или достигнутог човековог идентитета.1 “
       
    • Од Ово име није заузето,
      Наишао сам читајући по интернету неке ствари, на један текст Владете Јеротића, као својеврсно тумачење Павићеве књиге "Друго тело"... Нисам баш наишао на много православља овде, бар колико ја знам шта је православље. Ваша мишљења?

      http://www.rastko.rs/rastko/delo/14061
    • Од Јаков.,
      Gospodin Vladeta Jerotić u svom spisu "Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju" navodi neke veoma bitne stvari preko kojih ne bi trebali da prelazimo tek tako. Parapsihološke "moći" (telekineza, telepatija....) koje su zaista realnost, i ne moraju biti uticaj dobrih ili loših sila. Često sa nekim strahom, patološkom zaluđenošću ili mržnjom govorimo o parapsihološkim fenomenima, koji zapravo jesu prirodni, ali su neuobičajeni pa s toga i takva reakcija.


      "У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници."

      I sledeći citat je veoma bitan....Nije svaka ludost ili duhovnost od anđela ili od legiona. Čovek je umetničko delo koje je sklopljeno od tvari, a u toj tvari se nalaze supstance koje same po sebi daju neke neuobičajene reakcije.


      "Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута)."

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...