Jump to content

ФЕНОМЕН ЈЕРОТИЋ: Тихи човек у бучној земљи

Оцени ову тему


Recommended Posts

  • Гости

Академика Владету Јеротића, на чија се предавања проваљује, називају и урбаним светогорским старцем

 

jerotich-drusstvo.gif

Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу (Фото Ж. Jовановић)
 
 

Ни 520 седишта у нишком Народном позоришту није било довољно за све оне који су желели да те вечери, 20. марта, чују предавање академика Владете Јеротића, лекара, психијатра, књижевника. У контрасту са свим оним што он говори и чему нас учи, догодила се гунгула која је настала испред установе културе у којој је гостовао. Више од 1.000 људи остало је испред позоришта незадовољно, љутито што је предавање било предвиђено само за студенте Филозофског факултета, а не за све заинтересоване како је у неким медијима објављено.

У хаосу који је настао око тога ко је добио бесплатну карту, а ко није, ко може да уђе, а ко не, на крају је интервенисала полиција. Само два дана пре ове гужве, професор Јеротић одржао је предавање „Шта човек крије?” на Технолошко-металуршком факултету у Београду. У пространи амфитеатар испуњен до последњег места доношене су додатне столице, а академика је дошло да чује и старо и младо. И то је уствари уобичајена слика на његовим предавањима годинама уназад.

 

Ретко који академик се може похвалити чињеницом да је полиција морала да заводи ред пред почетак његовог предавања и смирује разочарану масу. Стиче се утисак да је др Владета Јеротић и последњи академик који би се том чињеницом хвалио. Тако је то са тихим човеком у бучној земљи. Сликовитије од биографије и библиографије о „феномену Јеротић” сведочи то што су нам у тексту којим смо покушали да осветлимо разлоге његове популарности саговорници били митрополит СПЦ, професорка Економског факултета, психолог, уметник и новинар. И сви до једног само га хвале. При том, међу њима су и они који се изјашњавају као православни хришћани, али и оно који су агностици.

 

Тешко је дати једноставан и прецизан одговор шта то професора Јеротића чини тако омиљеним. Да ли је ствар у његовој смирености, великој ерудицији, једноставности, скромности или у нашој стално немирној души и потреби за лепом, усменом речју, топлином и непосредношћу?

 

Често је, и највише га по томе и знамо, говорио о религиозности, човековом сусрету са Богом – и са самим собом. Он сам, доведен у ситуацију да мора да направи избор, хоће ли остати лекар у болници „Др Драгиша Мишовић” или ће прихватити позив да на Православном богословском факултету оснује Катедру за пастирску психологију, одлучио се за ово друго. Митрополит загребачко-љубљански Порфирије, који је наследио др Јеротића на Катедри пастирске психологије, овог академика који плени описује као „урбаног светогорског старца”.

– Владета Јеротић је толико омиљен зато што је човек аутентичне хришћанске љубави. Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје шансу. При том, он је један од ретких класичних ерудита код нас, а у исто време једноставан и свима приступачан. У временима безнађа и усамљености, он свакога теши и милује. То људи препознају. У временима дефицита истине, он се деценијама показује и потврђује као истинити, а не лажан човек. Зато он људе ослобађа и релаксира. Дај нам боже више таквих људи – рекао је митрополит Порфирије.

 

То што се пред Народним позориштем у Нишу тискало хиљаде људи, за професорку Економског факултета Даницу Поповић није изненађење, такав би одзив био и у Енглеској, Америци, било где на свету – уверена је она.

 

– Највећи број људи који долазе на његова предавања, читају његове књиге, траже, у ствари, одговоре на питања о себи. Многи од нас имају озбиљну конструктивну грешку и нисмо задовољни, али се не усуђујемо да одемо на психоанализу, а ово је добар начин да сазнамо нешто о себи. То је једна невероватна понуда квалитетних мисли, а Јеротић један фасцинантан човек невероватног памћења. Сваки пут ми нешто осветли. Нико није изашао са његовог предавања да није био паметнији него кад је ушао – каже професорка Поповић.

Она скреће пажњу на два детаља из биографије професора Јеротића: то да никада није био професор на Медицинском, већ на Богословском факултету, иако је медицину завршио и специјализирао (неуропсихијатрију и психотерапију), као и то да је члан Српске академије наука и уметности постао као – писац.

 

– Треба, дакле, радити оно што најбоље знаш, за шта си рођен, чак и кад су околности неповољне. А професора Јеротића су много пута прескакали. Он је пример да човек треба да истраје у ономе што воли и што најбоље зна, а признања ће стићи, чак и у земљи Србији – каже професорка Поповић.

 

Владета Јеротић специјализирао је психотерапију у Швајцарској, Немачкој и Француској и био је вишедеценијски шеф Психотерапеутског одељења болнице „Др Драгиша Мишовић”. Психолог Александра Јанковић каже да је професор Јеротић први међу стручњацима споменуо у психотерапији душу и тако извео психологију из апсурдне позиције у коју је запала поставши наука без душе.

 

– Чак и да никада није говорио о хришћанству, својим ставом би људе заинтересовао. Такође, он је јако отворен и у односу на друге религије, говорио је и о атеистима. Професор Јеротић људе третира као бића која имају потребу за смислом и бића која су суштински религиозна. Не морате да припадате Цркви, да будете ове или оне конфесије, а да будете верујући, јер човек је у основи религиозно биће – каже Александра Јанковић.

 

Више од двадесет година уназад др Јеротић је гост „Породице бистрих потока”. Три-четири пута годишње борави на падинама Рудника и држи предавања, а оснивач ове еколошко-уметничке комуне Божидар Мандић описује га као драгог и радо виђеног пријатеља.

 

– Јеротић је у овом тренутку вероватно „најинтегралнији Србин”, интелектуалац који плени својим понашањем и говором. Између осталог зато што је његов читав животни кредо заснован на етици. Његови искази, говори, пуни су етичних усмерења и указивања на то да се може живети и у овом времену које је доста неморално – морално. Он није ни трибунал ни просветитељ, он је једноставно пример личног залагања да се може бити човечан – каже Мандић.

 

Од Божића 1998. године, када је урадио први интервју са њим, новинар Студија Б Александар Гајшек, аутор сада већ култне емисије „Агапе”, каже да је невероватна промена коју је доживео и на личном и на професионалном плану радећи са професором Јеротићем емисије.

 

– Када смо урадили први интервју за Божић, био је то први пут да се професор Јеротић појавио на телевизији и телефони су се усијали, гледаоци су желели да знају како могу да дођу до њега, купе његове књиге. Од када сам почео 2005. године да радим „Агапе”, чуо сам само један злонамерни коментар, а и због њега су ми се касније извињавали. За популарност и утицај те емисије много дугујем професору Јеротићу који је у прве две сезоне био „гост домаћин”. Ни данас када има 91 годину, нема празан дан у свом распореду и сваког дана учи десет нових страних речи – каже Гајшек.

 
Јелена Чалија
објављено: 25.03.2015.
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

  

  • Replies 56
  • Created
  • Last Reply

Top Posters In This Topic

Top Posters In This Topic

Popular Posts

potpuno se slazem...... 8086.gif

Kod V. Jerotica mi se najvise dopada sto temu o kojoj prica/pise pokusava obraditi iz sto vise uglova, iznoseci razlicite pristupe i misljenja sistematski, bez iskljucivosti i ostrascenosti, bez namet

Академика Владету Јеротића, на чија се предавања проваљује, називају и урбаним светогорским старцем
Бескрајно је широк, никога не одбацује, никоме не суди, свакога разуме, свакога прихвата, у свакоме види макар потенцијално добро и свакоме даје
potpuno se slazem...... 8086.gif
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Волим да слушам Јеротића и високо га ценим. Али мислим да је претеривање називати га урбаним светогорским старцем. Он јесте верник, православац, али није духовник. Човек је психотерапеут, неуропсихијатар, књижевник... пре свега. Своје погледе на свет и човека базира на савременој науци, психологији.

 

Није, или то нисам приметио, везан више за Православље него за поменуте науке. У своје говоре уноси доста од филозофије Јунга, Фројда... чак и источњачког мистицизма.

 

По одређеним битним стварима нема(или не износи) дефинитивно и конкретно мишљење. Већ спомиње више опција као могуће.

 

 

Међутим, баш као такав човек од науке сигурно је примамљивији школованијим особама и младим људима. Да не кажем пре него неки прави светогорски старац. Зато Јеротића сматрам великим православним мисионарем модерног времена. Њега је заиста милина слушати, и то сатима без да досади иако често понавља исте приче. Некако је питак и приступачан говорник. Ту ми је сличан нашим духовницима који просто лече и умирују душу својим беседама.

 

Његова толеранција и смирење су за сваку похвалу. Некима, по не кад и мени, је превише толерантан и попустљив. Због тих особина, поред високог образовања и начитаности, често је гост разних дебата, разговора међурелигијских. Посебно се истичу емисије серијла "Агапе" где се говорило о односу Православља и Јудаизма, Ислама, будизма и источњачких религија. Где је он представљао Православље. У тим емисијама није било негативне енергије и оштријих разговора упркос очигледном сукобу мишљења.

 

У тим годинама бити тако витак, пун енергије, снаге, концентрације, разборитог вишечасовног говора је право чудо.

 

Нека нам Господ још дуго поживи нашег дивног Владету Јеротића. Њему на славу, а нама на корист Амин!

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 months later...
А шта су светитељи?

(То као оно: "Шта је истина?") Светитељи су христоносци али истовремено и носиоци пале људске природе која им није дозвољавала да савршено испуњавају заповести. Наравно, није могла да ограничи њихову личну вољу да устану кад год падну.

А падали су и падали...  :774236lrsdhmiw4r:

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Господо, изјаснили сте се, изнели своје ставове и аргументе. Допустите и осталима да кажу ако имају шта.  8086.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

За почетак би могао да знаш да су зилоти позитивна категорија. 

А ти се слободно крећи ван канона, супер је то. И те научене причице о канонима, само се њих држи...

 

Послушај мало како о канонима говори св. Јустин, на пример: 

Naprotiv, oni i sami učestvuju, neki rečima, neki delima i crkvenim aktima, a neki pasivnim stavom u skrnavljenju Istine i prodaji jereticima svetinja Crkve Božije. Nisu li i oni, sledujući odluci te iste Moskovske Patrijaršije o priznanju tajne braka izvršene od strane rimokatoličkog sveštenika, i to isto igranje sa Svetim Tajnama i blagodaću odlukom svojom potvrdili na sednici Arhijerejskog Sabora pre neku godinu? Nisu li još, nasuprot izričitim Kanonima Svetih Apostola i Svetih Otaca - Apost(olski) 45. i 64. Kanon; Laodikijski 32, 33, 34. i 37. Kanon, molili se zajedno sa jeretičkim velikodostojnicima i njihove "blagoslove" primili po hramovima beogradskim kad su im oni dolazili u "bratske posete", ili po njihovim zbornicama kad su išli njima?

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/Lat_OdgovorNaAnonimnuDopisnicu.htm

 

 Светих Апостола Правило 45 наређује: "Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне".[2]

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: "не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов". А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане.

http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Ekumenizam/AvvaJustin/OZajednickojMolitviZaJedinstvoSvetomSinodu.htm

 

Nije mi jasno kako tolike pravoslavne vladike po svijetu a prema Velizaru i njegovim istomišljenicima niko od tih pravoslavnih vladika "ne zna" kanone Pravoslavne crkve. Evo ovdje na primjer izaslanik Mitropolitnog savjeta Pravoslavner Crkve pozdravlja učesnike ekumenske bogoslužbe u Popradu i daje im blagoslov na 2:06 minuti tog videa. Prisutan je i grkokatolički predstavnik ali nemoguće ih je zamjeniti jer grkokatolike tamo predstavlja mitropolita prešovski Jan Babjak https://en.wikipedia.org/wiki/J%C3%A1n_Babjak koji je bez brade, dakle taj klirik u crnom s bradom i u pravoslavno obučen s pravoslavnim episkopskim insignijama je zaista iz Pravoslavne Crkve. Znači svi ti vladike, episkopi, arhiepiskopi i mitropoliti koji svuda po svijetu učestvuju po sličnim ekumenskim bogoslužbama NE POZNAJU KANONE PRAVOSLAVNE CRKVE? Ili bude ipak nešto drugo posrijedi, da ti koji ih kritikuju i razmahajuju se svugdje i u svakoj prilici vehementno kanonima nemaju valjda ni elementarnih znanja ni o pravoslavlju a ni o kanonima Pravoslavne Crkve? Prije da je to drugo istinom.

Ekumenická bohoslužba - Poprad, Slovačka

http://www.ecav.sk/?p=spravodajstvo/SPRekumena/%C3%9Astredna_ekumenicka_bohosluzba_v_poprade_

Ili ako hoćete tačno načasovanje odavde je to mjesto gdje se pojavljuje taj

episkop - predstavnik mitropolitnog savjeta Pravoslavne Crkve u Slovačkoj.

https://youtu.be/LLYA84YRpAc?t=2m6s

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Е, Зајроне, хајде буди озбиљан... Свети Јустин нема елементарна знања о православљу?

 

Velizare, uozbilji se ti konačno jednom a ne ponašaj se ko 5 godišnje tvrdoglavo dijete

koje se uzme bacat na pod usred supermarketa jer mu tata nije kupio njegove slatkiše.

https://youtu.be/xWkZ_StRjU0

Cijela mitropolitna rada - savjet Pravoslavne Crkve u Slovačkoj ne zna kanone a ni ne znaju ko je

sv. Justin a takodjer ne znaju gdje mogu a gdje ne mogu ići? Pišeš bjesomučno urnebesne besmisle.

 

Previše mnogo stvari te vaše vladike pravoslavne o pravoslavlju ne znaju a vladikama su a ti toliko toga znaš a vladika nisi? Ne čini li ti se to bar malo čudnim? I to ne samo slovačke već svuda po svijetu. Bude onda lakše nabrojat to što oni o pravoslavlju znaju. Valjda par stvari nekakvih samo, tako si to mislio Velizare? Pa dobro, otvori školu za doučavanje slabo poučenih i neinformisanih vladika, medjunarodnií koledž, valjda tamo konačno oni saznaju šta je to pravoslavlje, šta su to kanoni pravoslavni i ko je sv. Justin.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Vladeta Jerotić je srpski lekar, psihijatar, književnik, akademik, rođen 2. avgusta 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i Medicinski fakultet.

Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice „Dr Dragiša Mišović“. Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Bogoslovskom fakultetu u Beogradu.

Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i Srpske akademije nauka i umetnosti.

 

Voleti drugog čoveka znači i razumeti ga, a svakako i – opraštati mu. Nije, doduše, lako voleti čoveka onakvog kakav jeste, ali samo ako budemo u stanju da ga ne samo prihvatimo već i da ga zavolimo upravo onakvog kakav jeste, podstaći ćemo ga da bude onakav kakav može da bude.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Pouke Vladete Jerotića: Klonimo se isključivosti

 

Jako je važno razlikovati autoritet od autoritarnosti - rekao je za "Blic" naš istaknuti psihijatar, književnik, akademik.

 

439947_vladeta-jerotic02rasfoto-dejan-zi

 

Vladeta Jerotić na tragu Dositeja Obradovića

Razgovor sa čuvenim eruditom rađen je nedavno, nakon svečanog mu uručenja nagrade “Dositej Obradović“ u Narodnom pozorištu. Jerotić je prvi laureat pomenutog priznanja koje mu je, kako je u obrazloženju navedeno, dodeljeno jer “svojim životom, delom i delovanjem na tragu misije koju je u srpskom narodu ostvario Dositej Obradović”.

 

Nezvanično se moglo čuti da je gotovo neverovatno koliko široku i veliku popularnost Jerotić ima iako govori o vrlo ozbiljnim i nimalo lakim temama.
Upitan da prokomentariše tu neformalnu, ali vrlo raširenu ocenu, uz smešak, akademik je rekao:
 

Englezi kao primer

Jerotić kaže da su, u odnosu na Srbe, i ne samo Srbe, na primer Englezi zreliji narod: ”Kada su u Drugom svetskom ratu bombe padale na London, sva deca, bilo da su im roditelji lordovi ili radnici, podjednako su dobijala mleko!”

- Otkud to... božja milost, genetika i lični trud. Uvek nastojim da govorim jednostavnim jezikom. Jednostavnim! Treba stići dotle. Raditi na tome. Kao mlad pisao sam dnevnik, to je značilo dosta za upoznavanje sebe samog.
 

Govori potom da jednostavnost ne treba brkati sa prostotom, da mu je radoznalost uvek bila vrlo živa, da je ona zapravo deo ljudske prirode…
 

- Razlikujmo ljubopitljivost od radoznalosti. Roditeljima valja skrenuti pažnju: nemojmo od inteligentnog deteta sa prirodnom radoznalošću praviti malograđanina ljubopitljivog u odnosu na to šta je u supi suseda. Strogo razlikovati te dve stvari. Čovek je kao duhovno biće po prirodi lepo radoznao, Dositej Obradović je divan primer.
 

Poveo se razgovor o dobrim i lošim osobinama Srba o kojima je Dositej Obradović govorio, o tome kako Jerotić posmatra tu temu...
 

Srbi po Jerotiću

Pozitivne osobine:
trezvenost, prostosrdačnost, duševnost, žeđ za slobodom.

Negativne osobine:
sujeverje, preterani nacionalizam, odnosno šovinizam...

- Pozitivne osobine su: trezvenost, prostosrdačnost, duševnost, žeđ za slobodom. Negativne - sujeverje, preterani nacionalizam, odnosno šovinizam... To nije eksplicitno rekao Dositej, ali i te kako možemo govoriti o tome. Dajte da razlikujemo u sebi i oko sebe patriotizam, nacionalizam i šovinizam.

 

Fundamentalizam danas je opšte zlo, ima ga u svim religijama. Isključivost je jako opasna. Kako korigovati? Nije lako. Ali treba korigovati prvo u sebi. Budimo svesni toga, budimo svesni lepote različitosti, klonimo se isključivosti... Srbi ne mogu bez neke tzv. jake ličnosti. Bogu hvala da bar nema povike kako nam treba čvrsta ruka. A gde su harizmatične ličnosti danas i u svetskoj politici. Nema ih.

 

Postojao je jedan Gandi i za sva vremena isterao Engleze, a bez kapi krvi, bez agresije. Pa to je da se pitaš - je l‘ moguće. Mladi ljudi to treba da znaju, da o tome čitaju, da vide kako snažno može biti odsustvo agresije... Pa De Gol u Francuskoj i da ne nabrajam druge velike ličnosti u raznim zemljama. Ali danas takvih nema. Ovo je vreme velike duhovne krize, krize autoriteta.
 

Ističe, zatim, iznova, preko je potrebno prepoznavanje razlikovanja autoritativnog od autoritarnog.
 

- Sve je više lažnih autoriteta, odnosno autoritarnih ljudi. I šta da radimo? To nam je - što nam je, ali razmislimo, gledajmo, prepoznajmo... Treba stalno promišljati, biti na oprezu. Srbi više nego drugi narodi. Zašto? Takav nam je bio i ostao istorijski tok.
 

Pričajući o prosvetiteljstvu, obrazovanosti, kulturi, odsustvu kriterijuma, Jerotić otvara nekoliko pitanja, zatim se nameće činjenica da smo oči u oči s porazom i razuma i dostojanstva...
 

- Osvald Špengler je rekao: „Kad se bude civilizacija približila vrhu, kultura će biti blizu dna“. A šta je kultura? Ona obuhvata i religiju, filozofiju, umetnost. Religioznost, u smislu verujućeg u čoveku, oslabila je i baš zato fundamentalizam jača. Promišljanje je oslabilo, stvaralaštvo takođe...

 

Politikom se kaže nikada nije bavio.
- Bog me spasao. Politika nije dobra….al’ neko mora. Ko? Neko prosvećen, obrazovan
 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Зајроне, нема потребе тим "духовитостима" о 5-годишњем детету. Понашај се културно, ја се према теби тако понашам. Можемо водити нормалан разговор ако се не правиш без потребе духовит и паметан. Ваљда ти је то до сада било јасно.

 

Постоје у православљу екуменисти и антиекуменисти. И међу једнима и међшу другима има образованих владика. 

Твој став је био да ове екуменистичке могу критиковати само они који немају елементарна знања о православљу, што никако не стоји. А свакако је међу антиекуменистима и свети Јустин, и свакако да он има итекако много знања и формалног и духовног.

 

Ja se prema tebi ponašam kulturno, daleko kulturnije nego ti prema pravoslavnim vladikama koje označavaš tako ubogima i ignorantima da nemaju ni pojma šta su to kanoni, pravoslavlje, šta kao vladike smiju ili ne smiju ili ko je sv. Justin. Trebao bi se ti prvo svakako poučit od mene pa o pravoslavnim vladikama pisat onako kako se priliči i s respektom koji zaslužuju.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од marija,
      Biografija

      Vladeta Jerotić je rođen 1924. godine u Beogradu u kome je završio gimnaziju i medicinski fakultet.

      Specijalizirao je neuropsihijatriju, a u Švajcarskoj, Nemačkoj i Francuskoj psihoterapiju. Radio je više decenija kao šef Psihoterapeutskog odeljenja bolnice "Dr Dragiša Mišović". Od 1985. kao profesor po pozivu predaje Pastirsku psihologiju i medicinu na Teološkom fakultetu u Beogradu.

      Jerotić je razvio obimnu i plodnu publicističku delatnost iz graničnih oblasti religije i psihoterapije i filosofije i psihijatrije. Takođe je održao predavanja iz psihijatrije, religije i književnosti u gotovo svim većim gradovima Jugoslavije.

      Od 1984. godine Vladeta Jerotić je član Udruženja književnika Srbije, a redovan je član Medicinske akademije i dopisni član Srpske akademije nauka.
    • Од JESSY,
      академик Владета Јеротић
       
      Сазнање, а онда доживљај, или, најпре, доживљај, а онда сазнање да смо
      грешни темељни је доживљај и сазнање хришћанског човека. Следећи природан
      корак, после оваквог сазнајно-доживљајног (или доживљајно-сазнајног) обасјања,
      јесте - кајање. Зашто ми је стало да кажем како су и грех и кајање јединствен
      феномен који треба да буде у човеку и доживљен и спознат? Зато што је човек, у
      најчешћим видовима свог манифестовања, и када је „нормалан”, из своје померене
      осовине „схизофрено” биће, расцепљено и раздробљено, попут неког разбијеног
      огледала или мозаика. Невоља је голема, скоро и трагедија, и за човека и за
      човечанство, што се човек у животу једва неколико пута истински прене, а онда, са
      „светом језом” уочи, да он, готово непрекидно: једно мисли, друго осећа, треће
      говори, четврто жели, а пето - дела. Ова чињеница (не, можда, само претпоставка)
      одавно је позната психологији и нарочито психопатологији и она ову појаву код
      човека назива „мултипла личност”, дефинишући је као „структуру личности у којој
      се поједини њени делови издвајају у посебне функционалне целине, са релативном
      независношћу од других делова, или од целовите личности. Да се ови релативно
      независни делови не би потпуно осамосталили, у коме случају говоримо о
      патолошкој мултиплој личности, њих одржава у привидном или стварном јединству
      принцип Ја, као осовина постигнутог или достигнутог човековог идентитета.1 “
       
    • Од Ово име није заузето,
      Наишао сам читајући по интернету неке ствари, на један текст Владете Јеротића, као својеврсно тумачење Павићеве књиге "Друго тело"... Нисам баш наишао на много православља овде, бар колико ја знам шта је православље. Ваша мишљења?

      http://www.rastko.rs/rastko/delo/14061
    • Од Јаков.,
      Gospodin Vladeta Jerotić u svom spisu "Zdravo i bolesno u religioznom doživljaju" navodi neke veoma bitne stvari preko kojih ne bi trebali da prelazimo tek tako. Parapsihološke "moći" (telekineza, telepatija....) koje su zaista realnost, i ne moraju biti uticaj dobrih ili loših sila. Često sa nekim strahom, patološkom zaluđenošću ili mržnjom govorimo o parapsihološkim fenomenima, koji zapravo jesu prirodni, ali su neuobičajeni pa s toga i takva reakcija.


      "У овакве доживљаје спадају и неки парапсихолошки феномени (телепатија, прекогниција, телекинезија итд.) који јесу абнормални али нису патолошки. Неопходно је упозорење хришћанским верницима на опасност наивног предавања себе врачима и врачарама, свесним, полусвесним и несвесним преварантима, манипулативним астролозима и осталим, бројним „спасиоцима“ унесрећених људи, јер се међу оваквим лажним чуварима људских душа налазе, не само душевно болесни људи који се ни од психијатара не могу лако препознати, већ су међу њима и људи паранормалних способности (некад и урођених) који могу бити добронамерни, (неки биоенергетичари су такви), а и добри православни верници."

      I sledeći citat je veoma bitan....Nije svaka ludost ili duhovnost od anđela ili od legiona. Čovek je umetničko delo koje je sklopljeno od tvari, a u toj tvari se nalaze supstance koje same po sebi daju neke neuobičajene reakcije.


      "Духовници не треба да у сваком религиозном доживљају виде присуство анђела или ђавола, јер је човеков лични телесно-душевно-духовни живот бескрајно сложенији него што се чини (наслеђе, сви слојеви несвесног живота!), а психотерапеути (психијатри, психолози) морали би гајити више разумевања за религиозно као такво (homo religiosus у сваком човеку), не одбацујући га априорно као нешто болесно или од споредног значаја за човеков целовит живот. Нагони и дух имају један исти корен! Подједнако су нам драгоцени и духовник и психотерапеут, када се приближавамо целини личности коју испитујемо или и лечимо, водећи рачуна, као терапеути, о сопственој недовољности, или и неосвешћености оба животна принципа, нагона и духа у себи (отуд сталан значај дидактичке анализе и контратрансфера за психотерапеута)."

×
×
  • Креирај ново...