Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

Деца на богослужењима – „биљке у саксији“ или словесни хришћани

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

Положај детета у Цркви (1)

Деца и одрасли пред Богом

Аутор: Ивица Живковић, Број 1120, Рубрика Духовност О положају детета може се размишљати на два начина. Може се анализирати оно шта о томе тврде одрасли, док посматрају положај деце из угла својих интереса, намера и тумачења. Други начин је видети шта о свом положају осећају, мисле или имају да кажу сама деца.



Питања која се односе на положај детета у Цркви тек у наше време могу се установити као област богословског интересовања. Ова проблематика стоји пред новијим поколењима Цркве, из простог разлога што је концепт положаја (човека, детета – у породици, друштву, уопште) тек недавно почео да добија на значају. До скоро се о деци размишљало претежно у терминима зависности од одраслих, заштите, потребе прихватања ауторитета; у последњих неколико деценија у друштвеним наукама западног света више се говори о субјективности, међузависности, правима, комуникацији, партиципацији и положају деце.

До промене није дошло из идеолошких или политичких, већ из научних разлога. Ради се о новијим кретањима у подручју социологије, социјалне антропологије и постмодерне теорије. Тако се и социјална етика Цркве, уместо досадашњих прича о хришћанској послушности, правилном руковођењу и добром усмеравању личности у развоју, нашла пред изазовима друге врсте: да изнесе хришћанско образложење и претпоставке о достојанству личности детета као једној важној животној теми савременог човечанства.

ИСКУСТВО ДЕТЕТА

О положају детета може се размишљати на два начина. Може се анализирати оно шта о томе тврде одрасли, док посматрају положај деце из угла својих интереса, намера и тумачења. Други начин је видети шта о свом положају осећају, мисле или имају да кажу сама деца. Разлика између ова два приступа односи се на узимање или неузимање у обзир, придавање или непридавање важности искуству детета. Питање положаја детета у Цркви, породици или друштву тиче се, пре свега, самог детета. Када је реч о положају детета међу нама, одраслима, па и у православној хришћанској средини, било би коректније и савременим стандардима научне одговорности ближе када бисмо дали глас самој деци, а потом, из онога што деца изразе, анализом њихових исказа или поступака покушали да дођемо до потребних сазнања.

Одговор на питања о положају детета из угла самог детета може се добити посматрањем деце, уколико уочавања буду довољно пажљиво издвојена, неоптерећена и неискривљена перспективом одраслих као посматрача. Од деце се не могу очекивати категоричне изјаве ни аналитички промишљене тврдње о проблемима свог положаја у свету одраслих. Деца нису вична образлагању, логичким исказима и философским увидима. Она нити могу нити осећају потребу да проблематизују или да извлаче закључке о томе. Стојећи пред дететом, није важно шта било ко од одраслих има да каже, ни да ли сматра да су га добро разумели.

У сваком случају меродавно је оно што дете осећа – каква је његова слика ствари и какав значај му одрасли ближњи придају. Одговор вреднији од сваке приче био би оно што јесте, што дете доживљава, у каквом се положају међу другима оно заиста налази. Довољно је да су деца ту, међу нама и са нама. Важно је њихово присуство и њихов поглед на свет око себе. У зависности од присуства детета мења се у извесној мери и сам свет одраслих.

ВАЖНОСТ ДЕЧЈЕГ ПРИСУСТВА

Новије анализе у области изучавања детињства показују да близина и присуство детета често доводе одрасле у нелагодну позицију. Својим немим, неизреченим питањима која проистичу из специфичног дечјег начина резоновања, оно налаже одраслима извесну меру искрености за коју многи од њих, једноставно, нису спремни. У покушају да се клоне тог захтева они настоје да заобиђу и игноришу дете, негирају његову разумну природу, легитимност његовог доживљаја ствари, па и његов лични интегритет. Чак и канонски постулат већинске, римокатоличке хришћанске вероисповести, о томе да дете до седме године не треба сматрати разумним бићем, има везе са тиме какав став према себи и свету људи покушавају да створе и да га себи протумаче.

Када се ради о хришћанском приступу, свако вредновање људског бића – па и детета – задобија специфичну тежину услед тога што је то увек вредновање пред Богом. Хадон Вилмер, један од пионира контекстуалне теологије детета у евангеличком хришћанству нашег доба, назвао је дете једним од Божјих језика. То значи да присуство детета има значај божанског откровења; то је један од начина на који Бог открива себе. Већ само присуство детета поставља питање нама одраслима: какви смо ми? Какав је свет који смо ми створили за себе и за своју децу данас, а који остављамо њима и њиховим потомцима за будућност?

ДЕЦА И ОДРАСЛИ ПРЕД БОГОМ

Проблем положаја детета тиче се и нас одраслих: какав је положај нас и наше деце у Цркви? Питање може бити упућено свима: какве смо координате одредили, какве обичаје и каква правила односа утврдили? Шта се може рећи о положају детета у нашој Цркви? Какав је тај положај и какав би требало да буде? Какав Бог даје да он буде и какав би могао да буде? Начин на који се виђење детета у Цркви разликује од његовог виђења у друштву или ма којој другој заједници на неки начин говори о томе шта Црква у стварности јесте. Је ли то свет одраслих, заједница у којој нема места за децу, која не осећа потребу за децом и где присуство детета доноси нелагодност и забуну? Није исто уколико Црква за нас значи заједницу људи који се налазе у положају деце и ако хришћани, чланови црквене заједнице, себе доживљавају као одрасле, велике и довољно сазреле пред Богом, ближњима, светом.

Како се схвата детињство и како се прима дете у Цркви установљено је одређеним односима које хришћани успостављају. То је тема теолошки готово неограничена, достојна не само да буде предмет једне докторске дисертације, већ област истраживања за нечији читав радни век. Шта све говори, шта открива и на шта упућује ово питање! Разматрајући положај детета у Цркви, ми говоримо о конкретним схватањима, о односима и вери, о осећајности и одговорности, о ставу одраслих људи према себи и према детету у себи. Задатак теологије је да се одреди шта су хришћански односи са децом, када се они могу тако називати, шта се у тим односима може сматрати божанским а шта људским, шта је у њима нарочито и по чему се хришћански односи разликују од оних односа са децом који се не сматрају хришћанским.

 

 

 

Наставиће се...

 

 

Извор: Православље

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Guest

Положај детета у Цркви (2)

Узраст детињства у Христу

Аутор: Ивица Живковић, Број 1121, Рубрика Духовност Човек одраста пред Богом читавог свог живота. Нико није коначно одрастао и сваки човек је још увек „Божје дете“, ма у ком узрасту био.



Када се расуђује са хришћанског становишта, потребно је разликовати два континуума, два различита плана или реда одрастања. Није исто говорити о социјализацији деце, о одрастању у временским, овоземаљским животним оквирима, и мислити на одрастање пред Богом и уподобљавање Богу. На једној страни дете учи како да се понаша, оно се цивилизује, образује, стиче компетенције да пуноправно учествује у друштву и сматра се одраслом особом када дође до узраста пунолетства. Међутим, постоји и други план, који има у виду коначну судбину човека, нешто што бисмо назвали духовним или есхатолошким сазревањем. У том другом, перспективнијем значењу, није довољно напунити осамнаест година и проћи прописане квалификације. Човек одраста пред Богом читавог свог живота. Нико није коначно одрастао и сваки човек је још увек „Божје дете“, ма у ком узрасту био. Штавише, доживети себе као одраслог или великог пред Богом сматра се у хришћанској духовности знатним духовним искушењем. Тим другим планом одрастања бави се православна хришћанска педагогија.

Истицање ове разлике не настаје из нечијег инсистирања на теорији или из наклоности према философирању. Она потиче из фундаменталног богословског разликовања између нетварног и тварног, од којег зависи исправан приступ питањима спасења света. На том разликовању почива свеукупно здање светоотачког православног богословља. Управо оно даје богословску перспективу теми одрастања, отварајући многе дилеме у области православне хришћанске етике односа са децом и православног хришћанског учења о човеку и детету. Тек разликујући два континуума сазревања личности могуће је разматрати ко је човек пред Богом и шта је дете, има ли дете своје специфично достојанство, шта одрасли могу допустити себи у опхођењу са децом да не наруше свој православни однос према Богу, себи и свету око себе – однос од којег зависи њихово спасење.

ПОЈАМ ДЕТЕТА У ХРИСТУ

Подручје човековог идентитета укључује и питања о посебном идентитету детета, концепту по којем би дете могло да се сматра јединственим и особеним бићем, вредним по себи а не само по ономе што треба да постане у будућности. У том смислу значајан је динамички аспект идентитета, веза која постоји између идентитета људског бића и његовог одрастања, сазревања, развоја. Грчки појам паидеиа говорио је о потреби изграђивања људске личности према унапред задатој идеји човечности (humanitas). Срж класичног образовања била је у могућности човека да обликује природне стихије у себи и постане човеком.

У хришћанској теологији појам људске природе стоји у вези са Богом. Узраст људског бића суштински је одређен логосом људске природе: протолошки, с обзиром на духовно порекло човековог постања, и есхатолошки, с обзиром на крајњи духовни циљ. Према хришћанским аксиолошким основама, вредност и достојанство свих људских бића актуелно и потенцијално су једнаки. То значи да се чиниоци вредности људске личности односе и на личност детета. Живот у Христу је сведочење Божје љубави према човеку, која се не ограничава само на узраст одраслих.

У историјској, временској перспективи раста, детињство се посматра као перманентно стање постајања из свршене перспективе одраслих. Међутим, оно што човек током детињства постаје није личност већ одрасло људско биће, грађанин, резонујућа, рефлектујућа јединка, способна за рад и постигнуће у друштву. Човек током одрастања не постаје личност, јер он то од тренутка свог рођења већ јесте.

УЗРАСТ У ХРИШЋАНСКОМ ЗНАЧЕЊУ

Царство Божје, живот будућег века, не садржи ток старења – даљег физичког сазревања људи. Разлике у узрасту тичу се психофизичких потреба организама и постоје само у временско-просторним, инструменталним животним координатама. У Христу нема старих и младих; ове разлике су, може се рећи, есхатолошки превазиђене. Међутим, у историјској димензији постојања људи зрелост и незрелост су појмови са вредносним конотацијама. Они су релативни, процењују се на различитим нивоима узраста и идентификују са моћи и постигнућем неке личности. Друго је питање како се богатство и сиромаштво духом вреднују у животу душе и који је статус самосталног људског искуства као средства за задобијање благодатног, богочовечанског стања. Првенство при ступању у Царство Божје имају управо мали, сиромашни духом, незрели, они који се у свом духовном расту осећају и другима обраћају као деца.

Детињство не треба сматрати одсуством квалитета узраста одраслих, већ се узраст одраслих одликује додатним својствима неопходним за учешће људи у стварима овога века. Године сазревања не дају суштинску допуну личности човека. Између детета и одраслог постоји суштинска једнакост природе, без обзира на другачије начине активности у једног и у другог. Назначење тек рођеног људског бића у предању Цркве не састоји се у томе да оно одрасте и да се накнадно укључи у живот црквене заједнице. Значење појма детета у Цркви не односи се ни на какво прелазно доба ка коначном одрастању и евентуалном узимању пуног учешћа у литургијској служби. Деца у тој служби већ пуноправно учествују. Стога уважавање детета у Православној Цркви треба да буде циљ по себи а не средство некакве хришћанске социјализације.

У сваком друштвеном окружењу вредновање по узрасту зависи од културног обрасца заједнице. Положај детета у Цркви, односи и улоге приписиване детету, на неки начин јесу показатељ актуелног стања Цркве. Припадност детета заједници Цркве треба да значи више од развоја нормативног понашања или иницијације у свет одраслих. Црква није свет одраслих; не будући ни дечји свет, она је заједница одраслих и деце. Деца у Цркви делатно обављају службу лаика, док интегритет њиховог делања зависи од моралног суђења и самодоживљавања заједнице. Одрасли су субјект који даје глас детету, али је аминовање детета у службама Цркве пуноважно и равноправно аминовању одраслих. Учешће деце у службама Цркве догађа се по Божјем позиву, на садејство и допуштење одраслих. Путем тог учешћа догађа се откривење значаја и смисла детињства у Христу.

 

 

У следећем броју:  Дете у Писму и предању

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Положај детета у Цркви (3)

Дете у Писму и Предању

Аутор: Ивица Живковић, Број 1122, Рубрика Духовност У Светом Писму Новог Завета о деци се не говори само као о наследницима Царства Божјег. На њих се, штавише, указује као на узоре онима који желе ући у Царство.



Различити су начини на које је могуће хришћански размишљати о деци. Сматра се да је обједињујући чинилац тих размишљања оно што о деци пише у Светом Писму Новог Завета – што питањима о положају и значају детета даје једну библијску перспективу. Упозоравајући своје ученике да пусте децу да долазе к њему и не бране им, Господ Исус Христос не износи никаква тумачења ни образложења. Он једноставно узима и показује дете уз речи: „Таквих је Царство небеско“. Многи од верних у разним поколењима Цркве нису умели да расправљају о деци, или да расуђују о томе шта су универзалне вредности хришћанства. Међутим, свако је могао да види дете и свако је знао какво је дете.

УЗОР ВЕЛИЧИНЕ

У Светом Писму Новог Завета о деци се не говори само као о наследницима Царства Божјег. На њих се, штавише, указује као на узоре онима који желе ући у Царство. На истом месту се каже: „Који не прими Царства Божијега као дете, неће ући у њега.“ Господ Исус Христос не говори о детињству као о некој апстрактној хуманистичкој вредности, нити о томе шта би дете требало или могло да значи људима. Он доводи дете и ставља га пред своје ученике (по Матеју: „међу њих“, по Луки: „крај себе“; оба израза богата значењем), те потом каже: „Ако се не обратите и не будете као деца, нећете ући у Царство небеско.“

На другим местима Господ Исус Христос говори о потреби понизности по угледу на дете и о потреби примања детета. У оба случаја он указује на конкретно дете које његови ученици виде пред собом („као дете ово“, „једно од овакве деце“), што значи да није реч о концептуалним теоријским вредностима. Дете се у својој понизности истиче – на њега се указује као на узор величине и достојанства људског бића уопште. Примање детета доводи се у непосредну везу са вером човека, значи са његовим односом према Богу. „Ко једно од овакве деце“, каже Исус, „прими, мене прима, а ко мене прима не прима мене него Онога који ме је послао“. Библијски глагол „примати“ има прилично опсежно значење. Он говори о уважавању личности, прихватању, блиско ономе што у савременој психологији значи безусловно прихватање другог.

Читав овај разговор води се у контексту питања које су ученици поставили Господу Христу о томе ко је највећи у Царству Божјем. У Јеванђељу по Луки он на том месту поентира речима: „Онај ко је најмањи међу свима вама, тај је велики.“ Тема о примању детета овде отвара можда најважније питање православне хришћанске социјалне етике, а то је питање великих и малих пред Богом. У Светом Писму Новог Завета могуће је наћи и више имплицитног богословског садржаја заснованог на лику детета. Потребна су даља научна и богословска истраживања како би се сав овај потенцијал отворио и развио.

ЛИК ДЕТЕТА У ХРИШЋАНСТВУ

Упркос свој јасноћи и садржајности новозаветне библијске представе, лик детета је код савремених генерација хришћана, најблаже речено, замагљен. Положај детета у Цркви и хришћански односи са децом кроз векове битно одударају од новозаветног обрасца, што указује на задивљујуће непознавање и неуважавање Христове поруке „будите као деца“ у свим вероисповестима хришћанства. Марија Монтесори назвала је ово несналажење са Христовом заповешћу „страшним и необјашњивим слепилом“ хришћанског света, не само у новијим поколењима. Заиста, тешко је показати како се опхођење верних са децом која су пред њима и међу њима може довести у везу са оним на шта је Христос у том погледу упозоравао.

Не може се рећи да је област односа са децом у потребној мери развијена у социјалном учењу Цркве, нити да јој се данас придаје довољно интересовања. Православни родитељи, васпитачи и уопште одрасли не добијају потребне савете, ни охрабрење, ни упутства за обухватно и примерено хришћанско опхођење са децом. Та тематика, и поред тога што представља непрекидно, свакодневно искуство и изазов хришћанске вере, није заступљена у проповедима Цркве, јавни говор хришћана о томе није јасно богословски утемељен и то није предмет важнијих теолошких истраживања. Разлози за то могу се тражити у више праваца.

ПИТАЊА ОДГОВОРНОСТИ

Неки тврде да се хришћанска етика православног света у прошлости углавном описивала у категоријама монашког искуства. Таква пракса је донекле разумљива, али с друге стране било је мало тумачења која се тичу искустава оних хришћана који живе у породицама и у свету. Узори свакодневног породичног живота верних сувише ретко су осликавани у терминима православног подвижништва. То је један од начина да се објасни, не и оправда постојећи заостатак.

Осим тога, новија поколења Цркве живе у времену када се људи у свету суочавају са великим бројем противречности. Ситуација човека и одрастања деце у савременом свету позива на један веома озбиљан духовни приступ, кудикамо темељнији него што је то било потребно у прошлости, када су људи били заштићени постојаним стандардима патријархалних друштвених уређења. Мада је ослобођење од тих категорија у извесном смислу изазов, па и предност савремених хришћана, њима свакако предстоји улазак у једну оштру духовну борбу за аутентично сведочење Христа данашњем човечанству. Многи од њих стоје као хипнотисани пред том могућношћу, немајући довољно одважности да се суоче са дилемама свог актуелног духовног искуства.

На жалост, ни у духовној литератури па ни у црквеној речитости у целини данас нису постављена многа битна питања која се тичу одговорности одраслих људи у опхођењу са децом: питања одговорног родитељства, питање васпитања и, шире посматрано, православних хришћанских односа са децом. Чини се да услед одређених унутрашњих блокада у служби Божје речи нема довољно одговора на проблеме одрастања савремене деце. Данас је потребно повести читаву кампању освешћивања и анимирања црквене јавности на теме Христове љубави, хришћанског васпитања и педагогије, људског греха и проблема ауторитета, православног подвига одраслих и молитве за децу. Ово су теме које се односе на свакодневни животни опит православних хришћана и о њиховој важности се не може расправљати.

 

 

У следећем броју: Христова љубав у односима са децом

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДЕТЕ У ПОТРАЗИ ЗА СМИСЛОМ

Не тако давно сам имала прави мали лични празник: деци је у госте дошла бака и пустила ме да идем на Литургију. Саму. Од самог почетка. До краја! Чудесно је прошло то време током богослужења и само је један догађај током целе службе представљао мали али оштар трн.

Поред мене је стајала жена са сином који је имао око шест година. Какав је то био необичан призор! Не, малишан није правио галаму. Нити је галамио на сав глас, нити је звиждао, нити је трчао, није се ни смејао, ништа од тога што се иначе повремено догађа код деце која не долазе у храм од рођења. Малишан је био у патњи. Деликатно, прилично тихо, али врло очигледно! И ето, то је оно што је било веома болно за видети.

Стајали смо на служби у једном од најлепших храмова у нашем граду. Хор је био предиван, олтар је сијао. А малишан се мучио, патио тихо и горко, и то је било болно и неподношљиво за гледати. Његова патња није започела одмах. На почетку је са ентузијазмом разгледао храм. Мноштво стубова, степеника и тераса је заинтересовало његов ум малишана – од усхићења ми је пар пута стао на ногу. Међутим, заситивши се посматрањем, обратио се мајци да јој покаже све што је видео, а посредно и да сазна зашто је и због чега ту направљено.

Али, мама… са њом се нешто догодило. Као да је онемела. И спустила главу. И уместо одговора, почела је оштро да окреће детеда стоји равно, лицем окренутим ка олтару. А затим се упалио велики „лустер“ о коме дечаку нико ништа није говорио, нешто су громко запевали и мама је зајецала. Малишан је брижно загрлио маму и зацвилео: „Зашто плачеш? Зашто“? Мама је смирено ћутала, тихо склањајући руке свогсинa са себе и поново га окрећући лицем према олтару. Дечак се вртео, опет и опет покушавао да види мамино лице и схвати узрок суза. Међутим, у том тренутку су почели да читају Јеванђеље и мама је, као и раније, ћутке, фиксирајући једном руком дететова леђа, другом руком снажно и ниско оборила главу малишана и сама се савила…

Након пет минута код детета су почели… буквално тикови. Присилни монотони покрети љуљања као код деце у домовима или код „домаћих“ неуротика. Жмарци су ми прошли низ леђа. Мама је као и раније снажно држала малишана који се клатио и само му повремено шапатом понављала: „Не врти се, стој право“. Челична мирноћа.

Ја сам веома желела да се умешам, али се ипак нисам одлучила да кажем нешто жени, али ни да одем. Бојала сам се да ће сваку реч или одлазак некога ко је стајао поред њих, мама схватити као знак да је понашање сина „неподношљиво“ и да ће због тога малишану постати још „лепше“. Шта више, није ни адекватно говорити родитељу о религиозном васпитању тако да те чује сам васпитаник. Након помазивања уљем сам једноставно отишла да станем на друго место.

Чини ми се да је тема – како дете не одгурнути од Бога, вере, храма – већ одавно и до детаља образложена од стране многих свештеника и педагога и тешко да има смисла да се дода још нешто. Међутим, кратко је интернет-сећање и живот показује да стаза по којој крећу родитељи који се уцрквењују, као и пре, лежи на ободу црквене њиве…

И желела бих да кажем нешто што је очигледно – храм је дом Логоса. Дом Слова и смисла – смисла живота сваког хришћанина. И чини се да једноставно не постоји просто већа педагошка диверзија од тога да храм учинимо пространством бесмисла у очима детета. На пример, ето, мама је дошла у храм и прогутала језик без икаквог упозорења – какав је смисао у томе, зашто, због чега, чему? Смисао, наравно, постоји: да не сметамо другима који се моле и главно, да и сами поразговарамо са Богом у себи. Међутим, детету је неопходно да говоримо о овим стварима.

И ето, дете у храму види да тамо неко нешто пева, овде нешто гори, тамо чика у лепој одећи маше нечим занимљивим… Дете је у храму први (други, трећи, па макар и десети пут у животу) – ко ће му о свему томе нешто рећи? Ако му се не каже, опет је ту бесмисао, глуви зид неразумевања и ћутања. Разумљиво је да другима неће баш побожно деловати ако мама крене да објашњава о свему у исто време док се служи Литургија. Али ако дете има питања која га муче (а до седам година жеђ за сазнањем се простоне може испратити колико је велика) – са тим обавезно треба нешто да се уради. Не у смислу да се „предузму мере“, већ у смислу да је потребно сести или отићи на страну и тихо објаснити макар нешто, најважније. А касније се може рећи и да је најбоље причати не у храму, већ касније – из тог и тог разлога: „Ето, касније, сасвим брзо, мој мили, све ћу ти о томе испричати – ти за сада седи тихо и упамти све што ти је занимљиво да би ме после питао“.

Још боље је детаљно попричати са дететом раније и претходно се помирити са чињеницом да нема шансе да дете стоји на служби два и по сата у пози свећњака. Заправо, када идемо у храм са малим дететом боље је да одмах себи разјаснимо за кога је то пре свега. Чини ми се да, док су деца мала, постоје две врсте одлазака у храм: за родитеље и за децу. При жељи да се „освежи“ сопствени духовни живот најбоље је да пронађете помоћ која ће правити друштво детету код куће (или се прошетати око храма) и одете на службу сами. Ако такве могућности нема, најбоље је да се одмах схвати да је једино родитељ у стању да се моли два или три сата, док ће се дете две трећине времена… забављати. Или мучити и себе и друге.

Прва опција је заправо много продуктивнија. Јер дечија забава није обавезно и стајање на глави. У питању је једноставно несвесни процес флуктуације пажње које прати процес сазнања што је много боље од испразног и мучног „стајања“.

Потребно је да маме унапред осмисле како и куда ту дечију пажњу да усмере. На пример, десет минута ће дете стајати поред, клањати се и слушати хор. Затим може тихо да се прошета по храму. Затим још мало да стоји, а затим га можемо послати до стола са цедуљама за помињање „да мами нацрта поклон“ или да обоји цртеж. Затим ће поново доћи и мало стајати, слушајући Јеванђеље а затим га пошаљите да „црта како се људи моле“ или нешто мање компликовано. Или ће већ у припрати наћи себи друштво за разговор… Важно је да се упамти да дете до седам година једноставно нема чврсту навику за вољном делатношћу. То јест, може бити заузето само оним што га занима и то не много дуго. Неопходно је учити дете осмишљеној (!) добровољној делатности, али никако не уз помоћ методе „држи га чврсто и не пуштај“.

Такође, следећа посета храму може да буде организована специјално за дете. Ако се ради о вечерњој служби најбоље је да се дође близу полијелеја и бити спреман да се оде на страну да би се кратким причама-објашњењима обновио ентузијазам код детета. Деца ће са задовољством покушати да се моле! Просто, кратко – за њихов узраст је то нормално. Затим, након помазања уљем, када ће у храму свеједно бити приметно кретање, можете одвести дете до икона, дозволити му да упали свеће што је за дете просто поклон. А убрзо након тога, отићи у миру док се накупљени умор због нових утисака није изненада испољио на неки, за људе около, неочекивани начин.

Наравно, такав приступ према малој деци захтева од родитеља одређену храброст и знање. Храброст – зато што нико не смета мајци да стоји насред храма и да гвозденом рукомдржи дете у пози „анђела“. Међутим, много је теже бити „несмотрена мамица“ у очима околине која дозвољава себи повремено шапутање у храму или да седи на клупи са дететом у рукама. Таквој „мами“ могу да уделе и неку „лекцију“ и да је погледају са осудом. У сопственом црквеном животу сам се неколико пута сусретала са тим. Једном је мој покушај да кратко одговорим на дечије питање прекинула жена средњих година: „Како се усуђујете да узнемиравате људе који се моле! Ако ћете да учите децу – изађите напоље!“

Други пут ме је и сасвим млада девојка упорно замолила да учиним нешто да дете не би дирало свеће. Одмах сам схватила да она још увек нема децу – иначе би схватила да дете од годину дана можеш да одвојиш од свећа само на два начина. Или просто да одвојиш и трком да изађеш из храма (зими) са дететом које завија као мачка у марту или да сачекаш да старија ћерка донесе торбу са занимљивим стварчицама и онда мирно одведеш дете. Међутим, девојка није пожелела да сачека и након треће примедбе, ја сам ипак отрчала у порту храма са својим „саксофоном“ који је завијао.

Између осталог, ситуацију веома могу да олакшају управо знања о току богослужења и уопште шта се може, а шта не може чинити у храму. Често управо они родитељи за које је Литургија заправо једна нејасна „мрачна шума“ најсуровије захтевају недремајуће поштовање које се исказује у форми некретања од своје деце. Они једноставно ни сами још увек не знају који тренуци службе су посебно важни а у којим им сама црквена служба дозвољава да мало „одахну“.

На срећу, књиге са објашњењем Литургије и свеноћног бдења су сада доступне и то нас избавља од неопходности да у храму стојимо са неизоставно строгим изгледом који скрива ужасну чињеницу да и ми сами мало шта разумемо и да два сата из чврстог загрљаја не пуштамо утученог предшколца. Оно што је мами осмишљено и јасно, ускоро ће постати јасно и детету.

Потребно је да стремимо ка осмишљавању, а не само да учимо дете да стоји „као свећа“ и да изазива дивљење људи који су око нас.

 

Аутор: Елена Фетисова, супруга руског свештеника

Превод: Станоје Станковић

Извор: Православни родитељ, http://www.pravoslavniroditelj.org/deca-na-bogosluzenjima-biljke-u-saksiji-ili-slovesni-hriscani/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ih, a malo ga i ona precera sa tako detaljnim opisom detetove patnje... I zakljuckom da se mama tako ponasala jer je nova u crkvi itd... Ko zna zasto je takva prema detetu i otkud ona moze da zna da je dete bas toliko patilo, pojavili mu se tikovi, premrlo bre, nesto mi se cini da je ona takve simptome i trazila pa ih i nasla...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ozbiljno, mene dusa zabolela, kako li je tek bilo njima...A najgore od svega je to sto je i ujutru imala Liturgija u drugom hramu u kojem ih isto srecem...nekad mislimo da cinimo najbolje za svoju decu a ustvari to za njih bude muka

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ja se secam kad su nas roditelji vodili na rano-jutarnje sluzbe za Vaskrs ili Bozic. Spavali smo ko srecni  :) i niko nas nije dirao ni cimao da budemo budni. Nama je bilo super, u trenucima kad nismo spavali  :)))

Share this post


Link to post
Share on other sites

Е, највише волим те што су строги према дјеци...тако се развија љубав ка Богу и Цркви....Сада стварно, да ли неко уопште зна колико је тешко бити цијелу литургију са више дјеце, немирне уз то?! Још када ме нека бакута погледа строго што дјеца галаме....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Деца у Цркви

pdf_button.png printButton.png

 

 

Куда год накренеш мало дрвце, оно тамо и расте.

Св. Тихон Задонски

 

У Светом Писму је забележено више сведочанстава о учествовању деце у богослужењу. Већ у уводним поглављима Старог Завета, приликом осмог јављања Бога Аврааму и жртвовања Исака (Пост 22,1 и даље), видимо да је мали Исак укључен у приношење жртава тј. у богослужење. Исак носи дрва за жртву на брдо Морију, и пита: „Оче... а где је јагње за свеспаљеницу?“ (Пост 22, 7). Дâ се претпоставити како ово није био први пут да Исак учествује у приношењу жртве, јер му обред није био непознат.

Савез на Синају и деца

 

У Старом Завету су деца укључивана у богослужење. Мојсије пред фараоном каже да ће Израиљци служити Богу скупа са својом децом (Изл. 10, 8-9 и даље). Бог је Завет склопио са свим Израиљцима, рачунајући и децу: Пнз 29,9-11. Мојсије касније Израиљцима завештава да са својом децом држе Божије заповести (уп. Пнз 31,10-12; ИНав 8,34-35; Пс 77,5-6 итд.), а држање Закона је подразумевало и богослужење. Исус Навин каже да ће са својим домом „служити Господу“ (ИНав 24,15).

У 1. Сам 2,18-20 налази се опис малог Самуила који је, иако још увек дете, „служио пред Господом“ са свештеником Илијем; Самуила као дете препознају и прихватају за пророка Господњег (1. Сам 3,1-20).

Деца стоје пред Господом у збору Јудиног племена (2. Дн 20,13). Левитски синови од три године улазе у Дом Господњи, а деца Левита су верно посвећена светињи (2. Дн 31,14-18); приликом освећења јерусалимских зидова учествују и веселе се и деца (Нем 12,43). Преко пророка Јоила Реч Божија позива Израиљце да на Сиону саберу све на светковину Господњу, укључујући и „децу која сисају“ (Јоил 2,15-16).

Деца су у старозаветно доба учена рецитовању Шeме чим проговоре; деца су такође била обавезана на три свакодневне Тефиле (молитве). У старозаветну пасхалну гозбу (праслику Евхаристије) су укључени сви (Изл 12), подразумевајући и децу; Елкана у жртвени обед укључује и своју децу (1. Сам 1,3-7). Ману у пустињи, „јело духовно“, нису јели само одрасли већ сви, укључујући и децу: у Посланици Коринћанима се подвлачи да су, јели духовно јело и пили духовно пиће сви крштени Јевреји, не само одрасли (1. Кор 10,1-4). Све ово – пасхални обед, мана, духовно пиће – праобрасци су Евхаристије, и ниједан од њих није искључивао децу.[ii]

Share this post


Link to post
Share on other sites

Деца у Новом Завету


 


Следимо Господа који је дете загрлио и поставио међу апостоле, повезујући прихватање деце са прихватањем Бога: „Ко једно од овакве деце прими у име моје, мене прима; а ко мене прими, не прима мене него Онога који је мене послао.“ (Мк 9,36-37).


Христос је као дете не само учествовао у прослави Пасхе у Јерусалиму, придружен својим родитељима и рођацима (Лк 2,41 и даље), већ му је било допуштено и да поучава у Храму (Лк 2,46-47). Приликом умножења хлебова, када је Христос нахранио 5 хиљада људи, била су присутна и деца (Мт 14,21; уп. 15,38).[iii]


Када је Христос као одрастао торжествено ушао у Јерусалим, деца су била та која су у Храму узвикивала „Осана Сину Давидову!“ (Мт 21,15), чиме су расрдила првосвештенике и књижевнике. Одговарајући на њихове замерке, Христос им наводи Пс. 8, 2: „Из уста деце и одојчади начинио си Себи хвалу!“ (Мт 21,16).


Црквена традиција по којој су први хришћани, подобно јеврејској пракси примања деце у црквену заједницу обрезањем (уп. Пост 17,12; Лев 12,13; Лк 1,59; 2,21 итд.), крштавали своју децу[iv][v] (ср. Дап 16,15 – крштава се Лидија и дом њезин;[vi] Дап 16,33 – „крсти се он (тамничар) и сви његови“; Дап 18,8 – Крисп и дом његов; Павле је крстио дом Стефанов – 1. Kop 1,16), даје основ за претпоставку да су деца учествовала у ранохришћанском богослужењу тј. у Евхаристији.[vii]


У Цркви новозаветног периода и деца верујућих сматрана су члановима заједнице: о Педесетници ап. Петар каже да се Божије обећање односи и на децу (Дап 2,39). Павла из Тира прате сви верујући, скупа са женама и децом, и на обали се сви заједно моле Богу (Дап 21,5). У Посланици Цркви у Колосу ап. Павле се непосредно обраћа и деци (Кол 3,20).


 


Док су у древном свету деца сматрана за својину и за грађане нижег реда, Христос, приступајући деци на сасвим другачији начин, подражавање деци поставља за императив (Мт. 18, 3-4).


 


Занимљиво запажање доноси о. Кулман у својој књизи Крштење у Новом Завету.[viii] Он примећује да се у новозаветним текстовима грчки глагол kwlu,ein (бранити, спречити, ускратити) на више места јавља у вези са крштењем: код описа крштења Етиопљанина (Дап 8,36), описа крштења капетана Корнилија и његовог дома (Дап 10,47; 11,17) и крштења Христовог (Мт 3,13-14).[ix] Иста реч се појављује и у опису крштења Христовог у апокрифном Евионитском Јеванђељу 30,13. Кулман сматра да ова реч упућује на древни ранохришћански крштењски символ,[x] да је она била terminus technicus ранохришћанске крштењске Литургије који је забележен у текстовима прве Цркве, и примећује да се иста реч јавља у ситуацији која одговара другим новозаветним крштењским употребама овог термина у Мк 10,13-14: „Пустите децу да долазе мени, и не браните им“. Наиме, контекст је идентичан другим извештајима о крштењу, посебно ономе из Дап 10,47 и 11,17, уз ту разлику што место крштења овде заузима благосиљање полагањем руку. Заправо су сви елементи који постоје у другим новозаветним описима крштења присутни и овде: 1) ту су они који треба да буду благословени, 2) они који захтевају њихов благослов, 3) они који желе да спрече тај захтев, 4) особа која треба да изврши благосиљање, која, одлучивши о прихватљивости захтева, исти прихвата, и 5) формула mh kwlu,ete auvta, („не браните им“).[xi]


Share this post


Link to post
Share on other sites

Деца у богослужењу


Етерија описује јерусалимско богослужење у 4. веку, и записује како деца учествују у литији првога дана Страсне Седмице (о празнику Цвети), док одојчад и децу која су сувише мала да ходају родитељи носе на раменима.[xvii] На Велики Четвртак, према њеном сведочанству, са епископом народ и деца свих узраста одлазе у Гетсиманију.[xviii]


Постоји више сведочанстава, од 4. века надаље, која казују да су хришћанска деца учествовала у богослужењу и примана у чинове црквенослужитеља.


Тако, на пример, Кирило Скитопољски пише како је његовог учитеља Аву Јевтимија мајка као бебу посветила служењу Богу, давши га у руке епископу Олтреију, који је Јевтимија крстио, постригао и поставио за чтеца већ у узрасту од две године.[xix] Кирило помиње и друге палестинске монахе који су још као деца били посвећени служењу у Цркви. Киријак, који је био син презвитера и рођак коринтског епископа, рукопроизведен је за чтеца као дете.[xx] Епифаније из Павије је рукопроизведен за чтеца у својој осмој години. У време прогона Дионисија Александријског и његовог одсуства из епархије, један александријски клирик је по детету послао причешће неком старцу који је био на самрти.[xxi]


Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

×