Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

'Ако те зaборaвим, некa ме зaборaви десницa мојa': Мaртовски погром

Оцени ову тему

Recommended Posts

Guest

Молитвено сећање на пострадале у погрому на Косову и Метохији 17. марта 2004. године

16. Март 2012 - 20:40

bogoslovijav.jpg

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служиће у Саборној цркви сутра, 17. марта 2012. године, Свету Архијерејску Литургију и помен жртвама погрома Срба на Косову и Метохији почињеног на исти дан 2004. године. Литургија почиње у 7,30 часова.

Помен ће бити служен у свим храмовима Српске Православне Цркве.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Најава: Поводом 8. годишњице Мартовског погрома Еп. Теодосије ће сутра 17. марта 2012. служити парастос жртвама у храму Св. Николе у Приштини

16. Март 2012 - 15:11

print_icon.gifОдштампај

medkv_crkvekimcv.jpg

Поводом 8. годишњице Мартовског погрома из 2004. године Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијски Теодосије служиће са свештенством сутра 17. марта у 12.00 часова парастос жртвама у храму Св. Николе у Приштини. Овај храм који је сам страдао у погрому и био запаљен, а који је потом делимично обновљен и поново васкрсао представља за косовско-метохијске Србе симбол ових трагичних догађаја из 2004. године. У само два дана бесомучног насиља уништене су 34 православне српске цркве, прогнано је још 5000 Срба чије су куће опљачкане и запаљене. У току протеклих 8. година обновљено је 70% уништене црквене имовине и уз процес обнове наставља се рад на оживљавању српских средина које су биле погођене насиљем.

med_zem.jpg

Сећајући се са болом ових трагичних догађаја и пострадалих жртава Мартовског погрома из 2004. године уз наше молитве Богу за покој пострадалих, узносимо и молитву благодарности Господу јер нам је дао и стално нам даје снаге да порушено градимо, расељене враћамо и храбримо, стално показујући да у нашем страдању не губимо веру у Васкрсење. Зато је и у свим нашим искушењима већа и наша решеност да останемо своји на своме, изјавио је Еп. Теодосије за инфо-службу Епархије уочи обележавања 8. годишњице Мартовског погрома.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Молитвено сећање на пострадале у погрому на Косову и Метохији 17. марта 2004. године

17. Март 2012 - 16:59

1_2.jpg

Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је у суботу 17. марта 2012. године у Саборној цркви Свету Архијерејску Литургију и парастос Србима страдалим пре осам година на Косову и Метохији. Патријарху су саслуживали свештеници и ђакони овога храма, а појао је хор Богословије Светога Саве.

Литургији и парастосу присуствовали су Његово Високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије и Његово Преосвештенство Епископ хвостански Атанасије, викар Патријарха.

Патријарх српски Г. Иринеј је у беседи подсетио на оне страшне дане - 17. и 18. март 2004. године - када су на Косову и Метохији злочинци на очиглед целе међународне јавности побили двадесет људи, спалили 35 цркава и манастира, и 800 српских домова и протерали на хиљаде Срба, који се до данас нису вратили на своја огњишта.

Јово Бајић

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ако могу тако да кажем, Бог да ми опрости, тотално сам разочаран одзивом Београђана (!) када је у питању јутрошња Литургија и помен. То рекох јер сам био и видео. Људи, па служио је Његова Светост Патријарх Иринеј, то је само по себи довољан разлог да црква буде пуна! А да ли је било још повода да црква буде пуна, поред тог наведеног што је служио Патријарх? Мислим да је сувишно и говорити... Колико само ми као народ имамо кратко памћење, то је да човек не поверује...

Што каже Свети Ава Јустин: Срби, на шта сте свели своју историју и себе?!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Поводом осме годишњице Мартовског погрома 2004. године Епископ Теодосије са свештенством служио парастос у харму Св. Николе у Приштини

17. Март 2012 - 21:26

med_DSC_0021.JPG

Одласком у цркве, паљењем свећа и парастосом у храму Светог Николе у Приштини, данас је на Косову и Метохији обележена осма годишњица од мартовског погрома.

(КИМ Радио, Инфо-служба ЕРП)

Епископ Рашко-призренски и Косовско-метохијскиТеодосије служио је парастос жртвама Мартовског погрома наКосову 17. марта 2004. године у коме је страдало 19 цивила. Владика Теодосије је у беседи казао да је српски народ увек страдао на КиМ али да је, како је казао, “наша утеха у томе што знамо да увек после крста долази васкрсење и да њихово страдање није за нас очај,већ нада да ће их Господ примити у своје Царство”.

med_DSC_0036.JPG

Владика је истакао да Косово и Метохија није само територија,већ извориште нашег бића.“И ми данас сетивши се тог страшног тренутка када је у марту 2004. године страдао наш српски народ, када су светиње паљене, домови паљени, на десетине њих убијени, а стотине људи је морало да напусти своје домове, тешимо се да ће се Господ смиловати на нас и да нас неће оставити већ да ће нам помоћи да обновимо своје биће и присуство на овом простору”, казао је Владика Теодосије.

med_DSC_0046.JPG

Владика је у беседи додао да они који мрзе, убијају и пале не могу на тим темељима да граде будућност јер, како је истакао, нема већег проклетства него будућност засновати на мржњи и на насиљу према другим. “Нека би Господ дао да се упокоје душе пострадалих Срба у мартовском погрому, да се обнове наше светиње које до сада нису обновљене, да сви Срби који су напустили своје домове да се поново врате. Има много примера да могу и даље да живе комшије једни поред других, да и Срби и Албанци могу чинити добро једни другима и такви примери морају бити путоказ да је могуће засновати заједнички живот на овом простору”.

Парастос је служен у делимично обновљеном православном храму Свети Никола у Приштини који је са парохијским домом био потпуно спаљен марта 2004. године.


Сведочења и живот данас

med_133197066.jpg

“То је једна експлозија око нас и у свима нама и не постоји ниједан сегмент нашег живота, културе, економије, политике наших унутрашњих породичних ствари који је остао исти после 17. марта. Ништа, апсолутно није исто после 17.марта,” изјавио је новинар и сведок маровских немира Живојин Ракочевић за Радио КИМ. Ракочевић је казао да је 17. март 2004. значио прекретницу у животима свих нас.

“Данас памтим старицу коју смо изводили из куће у Чаглавици са једном кесом ствари у рукама, у следећем таласу који је ударио ту кућу нестао је њен дом, сада више нема ни помена о томе, сад је ту нека огромна зграда. Памтим све те људе, памтим обешену свињу у дворишту куће у Обилићу, памтим убијеног пса у Гњилану, библиотеку пола спаљену, пола на улици у Призрену, Косово Поље, стотине кућа које смо обишли… Данас је готово исти леп дан као и пре осам година и ми смо живи и испод рушевина које нису обновљене комади фресака понављају - живи смо”, казао је Ракочевић. Према његовим речима, “свака травка око храма Св. Николе понавља да смо живи и да смо победили и преживели циклус зла, као и да то морамо да поделимо са светом и са свима око нас”.

Осам година од мартовског насиља

Извор: КИМ

Данас се навршава осам година од мартовског погрома, у коме је за два дана, 17. и 18. марта 2004. погинуло 19 особа, 900 људи претучено и тешко повређено, запаљено је и оштећено око 800 српских, ромских и ашкалијских кућа, протерано 4.000 људи, срушено и уништено 39 српских цркава и манастира. Поводом годишњице мартовског погрома у цркви Светог Николе у Приштини у подне ће бити сужен парастос.

Из Епархије рашко призренске КИМ радију је саопштено да ће парастос жртвама мартовског погрома служити владика рашко-приренски Теодосије.

Подсећање на Мартовски погром 2004. год.

У спомен жртвама мартовског погрома 2004. године, данас ће код споменика „Истине“ у Косовској Митровици у 10 сати, бити одата пошта, трагично настрадалим суграђанима, Боривоју Спасојевићу и Јани Тучев као и свим страдалима у мартовским догађајима широм Косова и Метохије. Венце ће положити представници општине Косовска Митровица, начелник Косовскомитровачког округа Раденко Недељковић и представници удружења бораца. У оквиру девет предмета везаних за мартовски погром на Косову 2004. године ЕУЛЕКС је 14 особа прогласио кривим, а једну ослободио.

Портпарол ЕУЛЕКС-а Ирина Гудељевић за Радио КИМ каже да су судије ЕУЛЕКС-а у Врховном суду Косова радиле на шест случајева наслеђених од УНМИК-а. Гудељевићева додаје да су поред тога ЕУЛЕКС-ове судије у Окружном суду у Призрену завршиле три случаја. Дводневни погром на Косову почео је 17. марта 2004. након што је УНМИК полиција пронашла тела двојице албанских дечака у реци Ибар код села Чабра, на северу Косова.

Непосредни повод за почетак Мартовског погрома била лажна вест Радио телевизије Косова о томе да су Срби одговорни за утапање двојице албанских дечака у реци Ибар, код села Чабра на северу Косова. Сукоб је почео у Косовској Митровици, а око 14 часова преко 10. 000 углавном млађих Албанаца успело је да пробије полицијску блокаду према Чаглавици где долази до насиља и паљења кућа. У великим сукобима у Митровици убијена је Јана Тучев на тераси свог стана око 13 часова док је од снајперског хица погинуо Боривоје Спасојевић, а неколико стотина људи је рањено и повређено, у јужном делу града спаљена је црква Светог Саве, из ње је протеран свештеник са породицом. Село Свињаре које је се налази недалеко од Француске базе КФОР-а потпуно је спаљено и опљачкано. У Вучитрну је потпуно уништено једно ромско - ашкалијско насеље, а запаљена је и демолирна црква Светог Илије.

У призренском региону страдали су скоро сви објекти Српске православне цркве, Манастир светих Архангела, Богословија “Свети Кирило и Методије” у којој је, након што је запаљена, остао и погинуо Призренац Драган Недељковић. Спаљено је седиште епископа, катедрални храм Светог Ђорђа је потпуно уништен, а у најпознатију призренску цркву, Богордицу Љевишку, Албанци су доносили запаљене аутомобилске гуме и тешко оштетили фреске и унутрашњост храма. Потпуно је уништено старо градско језгро, Поткаљаја, насеље испод призренске тврђаве. Осамдесетак Срба током ноћи је евакуисано у базу немачког КФОР-а где су провели наредних неколико година.

РТС - Осам година након Мартовског погрома 2004. год.

У Ораховцу је општи напад почео око 19 часова; претучен је један старији брачни пар, а зграда поште је потпуно демолирана. На Штрпцу, у селу Драјковце, убијен је Добривоје Столић, а његов син Борко је тешко рањен и током ноћи је подлегао повредама.У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић док је Славољуб Дабић претучен до смрти; Срби су евакисани у црквено двориште, а било је и неколико покушаја напада на село Шилово. У Витини је лакше рањен свештеник Драган Којић и запаљена је новоподигнута школа у овом месту. У Косовској Каменици која је била промовисана у најтолерантнију средину на Косову започела су каменовања, пребијања и застрашивања. Из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је тешко претучен Југослав Савић који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

У пећком региону попаљено је свих 25 кућа у повратничком селу Бело Поље, пуцано је на села Грабац и Бичу која су евакуисана, а на Манастир Високе Дечане испаљено је пет минобацачких пројектила. Током дана из Ђаковице евакуисане су старице које су протекле четири године живеле у дворишту цркве Успења пресвете Богородице, која је касније до темеља уништена, а из центра града су грађевинском механизацијом уклоњене рушевине саборне цркве Свете Тројице, миниране 1999. године.

На централном Косову тешко су пострадали: Липљан, Чаглавица, Косово Поље и Обилић. Најтежа ситуација је била у згради YУ програма у Приштини где је линч доживело преосталих двестотинак Срба који су евакуисани у базе КФОР-а, спаљена је црква Светог Николе у којој је изгорео један од највреднијих иконостаса у СПЦ, рад дебарских мајстора. Свештеника Мирослава Попадића из запаљењог парохијског дома евакуисали су припадници УНМИК полиције. Велики број Срба се након овога није вратио у Приштину, црква Светог Николе је, највећим делом, обновљена. Пребијања и паљевине су систематски вршене и у Косову Пољу где је запаљено око 150 домова, болница и Дом здравља, пошта, црква Светог Николе и сви објекти које су користили Срби. Из своје куће извучен је Златибор Трајковић и на очиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо. Након погрома већина расељених се није вратила у своје домове.

Хајка на Србе у Липљану је организовано ишла од куће до куће, палила, пребијала и избацивала их на улицу. У једном нападу смртно је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана. Погром је у Обилићу почео 18. марта по истом сценарију као у већини места претходног дана. Срби су потпуно избачени из овог града, смештени у колективне центре или код рођака у околним селима. Уништена је црква у центру града, спаљена и демолирана зграда YУ програма у којој су живели Срби. Потпуно је уништена школа из које су, док је нападана, евакуисани ђаци.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј отвориће 17. марта 2013. године у Светосавском дому на Врачару изложбу поводом годишњице мартовског погрома на Косову и Метохији


 


ljeviska007.jpg


 


Изложба Да се не заборави - девета по реду - традиционално окупља студенте Академије Српске Православне Цркве за уметности и консервацију око сећања на српско наслеђе на Косову и Метохији. Копијама икона и фресака сви заједно се подсећамо на погром Срба са тих простора у току којег је 17. марта 2004. године однето много живота, али је и и срушено много од онога што је вековима чувано и што је било вредно за српску духовну културу.


Са благословом Његове Светости Патријарха српског Г. Иринеја, ове године 17. марта у Светосавском дому на Врачару, студенти Академије под менторством мр Горана Јанићијевића излажу копије фресака српске владарскје лозе Немањића, која израста из равноапостолног цара Константина чији 1700-тогодишњи јубилеј од доношења Миланског едикта прослављамо. Са друге стране биће представљена сарадња и са Галеријом фресака Народног музеја чији ће директор мр Бојан Поповић изговорити приказ изложбе на свечаном отварању, које почиње у 18 часова.


Изложба ће трајати, као и сваке године, од 17. марта - почетка погрома - до 24. марта 2013. године - до датума када је НАТО алијанса почела са бомбардовањем Србије и Црне Горе 1999. године.


Модели музеолошке копистике као и реинтерпретације са креативним претпоставкама налазе заједничке циљеве у односу на споменичко наслеђе које, у нашем случају, представља средњовековно сликарство са подручја Косова и Метохије. Галерија фресака нам са својом импресивном збирком копија, у том смислу јесте храм памћења ове уметности и њених гносеолошких премиса. Висока школа – Академија СПЦ за уметности и консервацију, према природи едукативних својстава програмски обухвата поменуто наслеђе као основ његових реинтепретација. Одабрани радови излагани су редовно од 2005. на изложбама које су под насловом „Да се не заборави“ организоване у Галерији фресака, Народној библиотеци Србије и најчешће у Светосавском дому храма Светог Саве на Врачару. Када је ђакон Ивица Чаировић покренуо ову иницијативу, није се могло ни слутити да ће ово молитвено-уметничко сећање, кроз године које су долазиле, постати све актуелније и горуће питање нашег културног памћења.


Овогодишњу поставку у Галерији Светосавског дома на Врачару чине хетерогени циклуси радова јер су и њени различити циљеви обухваћени јединственом идејом сећања на мартовски погром и угроженост културног наслеђа. Чињеница да се одржава у време прославе 1700. годишњице Миланског едикта оправдана је излагањем реплика фресака са представама Светих Константина и Јелене из Грачанице и Дечана (Снежана Белић, Никола Ковачевић, Горан Јанићијевић и Миодраг Милутиновић) као и изванредном копијом Воздвижења часног крста из Грачанице рад Станислава Чавића, кописте и некадашњег предавача на Академији СПЦ. Овогодишња изложба је била и прилика да се сетимо и пионира музеолошке копистике који су рано делали на Косову и Метохији пре свега Зденка Живковић чији је рад такође уврштен у поставку. Не тако давно имали смо прилику да видимо радне копије које у Богородици Љевишкој радила са Браниславом Живковићем . Сећање на Зденку везано је, уз помоћ настављача њеног дела Станислава Чавића и Дејана Милосављевића и за копистичку радионицу у Сопоћанима кроз коју су прошли и студенти Академије СПЦ Драгана Рогић, Марија Дамјановић, Даница Јевтић Шишовић, Мирјана Нанут, Ивана Петровић и Сузана Парента.


Садашњи студенти Академије СПЦ определили су се за представљење ликова Светих Немањића чија је владарска иконографија настојала на основу идентификације са првим хришћанским владарем. Култура која је пре 1700. година утемељивана на Босфору имала је, благодарећи тежњама Царству Небеском код благочестивих српских владара, рефлексија у средњевековној култури која је настајала између токова Бистрице, Книна, Лаба, Ситнице, Ибра и Дрима. Да је уметност лек против заборава показује и овогодишње наше кососвско сабрање у Светосавском дому на Врачару.


 


Извор


Share this post


Link to post
Share on other sites

Danas se navršava 11 godina od martovskog pogroma nad Srbima na Kosovu i Metohiji. U dva dana nasilja, sa teritorije KiM je proterano 4.012 Srba.

 

13196717935506af42b22ac263458726_orig.jp

 

Tokom 17. i 18. marta stradalo je 19 osoba, osmoro Srba i 11 Albanaca. Ppovređeno je 954 osoba.

Zapaljeno je više od 900 srpskih, romskih i aškalijskih domova. Proterano je više od 4.000 ljudi. Srušeno je i oskrnavljeno 35 srpskih crkva i manastira.

Za organizovanje najvećeg nasilja nad Srbima na Kosovu i Metohiji od dolaska međunarodnih snaga još niko nije odgovarao. Za učešće u martovskom pogromu na novčane i manje zatvorske kazne osuđen je manji broj od 51.000 Albanaca koliko se procenjuje da je učestvovalo u nasilju.

Za dva dana etnički je očišćeno šest gradova i deset sela.

Ni 11 godina posle proterivanja, većina žrtava martovskog pogroma nad Srbima nije se vratila u svoje domove.

Povod ili izgovor

Nasilju koje je počelo 17. marta prethodila je nesreća u kojoj su stradala tri albanska dečaka.

Albanski mediji su optužili lokalne Srbe da su psima naterali preko reke Ibar šest albanskih dečaka iz sela Čabar kod Zubinog Potoka i tako trojicu oterali u smrt.

 

Albanski ekstremisti su najpre započeli proteste u južnom delu Kosovske Mitrovice, a u sumrak su krenuli u oružani napad na Srbe u severnom delu grada - gde su intervenisali pripadnici Kfora.

Predstavnici međunarodne zajednice ocenili su tada da je "etnički motivisano nasilje" nad Srbima na KiM "planirano i dobro orkestrirano", ali se ispostavilo da više od 20.000 pripadnika međunarodnih snaga isprva nisu adekvatno reagovali da bi ga sprečili.

U velikim sukobima u Mitrovici ubijena je Jana Tučev, a na terasi svog stana od snajperskog hica poginuo je Borivoje Spasojević. U zapaljenojprizrenskoj Bogosloviji stradao je Dragan Nedeljković.

U selu Drajkovce, ubijeni su Dobrivoje Stolić i njegov sin Borko. U Gnjilanu su popaljene sve srpske kuće, ubijen je Boban Perić dok je Slavoljub Dabić pretučen do smrti. U Kosovskoj Kamenici iz automobila sa srpskim registarskim tablicama izvučen je teško pretučen Jugoslav Savić, koji je nekoliko dana kasnije, od posledica prebijanja, preminuo u vranjskoj bolnici

Nasilje i napadi preneli su se južnije, u selo Čaglavicu i druga naselja na području Prištine, a na meti su se našla srpska sela i gradovi širom pokrajine - Lipljan, Gnjilane, Uroševac, Đakovica i Prizren.

Manje grupe Srba spas su potražile u bazama Kfora, a ostali u bezbednijim srpskim enklavama.

Većina je i danas u kolektivnim centrima, kontejnerskim naseljima blizu Gračanice, ili u tuđim domovima, a malo ko se odlučio na povratak. Oko 250 Srba izbeglo je u unutrašnost Srbije.

U pogromu je uništeno ili do temelja spaljeno 35 hramova SPC, među kojima 18 spomenika kulture, poput hrama Bogorodice Ljeviške u Prizrenu.

U Prizrenu, nije ostalo nijedno srpsko obeležje koje nije rušeno, paljeno i skrnavljeno. Sistematično uništavanje Bogorodice Ljeviške trajalo je satima, a palitelji, u ovo kulturno dobro sa Uneskove liste, donose stare automobilske gume, kako bi vatra brže progutala neka od najlepših slikarskih dela prve polovine 14. veka.

Prema podacima Eparhije raško-prizrenske SPC, iz aprila 2004, ukupan broj uništenih crkvenih zgrada je bio blizu 100.

 

 

 

  • Poginulo je 19 osoba, osmoro Srba i 11 Albanaca
  • Više od 900 ljudi je pretučeno i teško povređeno
  • 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća zapaljeno je i oštećeno
  • Više od 4.000 stanovnika proterano je iz svojih domova
  • Šest gradova i 10 sela etnički je očišćeno;
  • 35 verskih objekata SPC srušeno je i uništeno, od čega 18 spomenika od posebnog kulturnog značaja
  • Više pravoslavnih groblja je oskrnavljeno
  • U 33 pojedinačna akta nasilja učestvovalo je 51.000 ljudi.
  • Za organizovanje nasilja još niko nije odgovarao

 

Planirano etničko čišćenje

Tadašnji Komandant južnog krila NATO-a, admiral Gregori Džonson, ocenio je da je masovno nasilje na Kosovu - etničko čišćenje.

 

"Govoriti o međuetničkom konfliktu na Kosovu je velika licemerna laž. Ono što se dešava na Kosovu je pogrom protiv jednog naroda i njegove istorije", rekao je tada Džonson.

I tadašnji komandant Sfora u BiH general Virdžil Peket ocenio je da je su neredi na Kosovu vrlo dobro organizovani, dok je italijanski general Alberto Primiseri, tada komandant multinacionalne brigade Jugozapad, izjavio je da su Albanci imali spremljen plan da opustoše Kosovo od Srba.

Teror albanskih ekstremista osudili su potom Savet bezbednosti UN, kao i EU, a Parlamentarna skupština Saveta Evrope je 29. aprila 2004. donela rezoluciju.

 

 

  • Zapaljene džamije u Beogradu i Nišu

    Tih dana u nekoliko gradova u Srbiji izbili su protesti, u Nišu i Beogradu zapaljene su džamije. U glavnom gradu je tokom nemira povređeno 17 građana i policajaca.

  Zločin bez prave kazne

 

Posle najvećeg etnički motivisanog nasilja na Kosovu od dolaska međunarodnih snaga, uhapšeno je 270 Albanaca.

Osuđene su 143 osobe, većina na novčane kazne.

Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu procesuirali su sedam slučajeva uništavanja crkava i 67 osoba osudili na zatvorske kazne od 21 meseca do 16 godina.

Euleks je pre dve godine saopštio da je za učešće u nasilju koje je 17. marta 2004. zahvatilo Kosovo, najviša kazna, 30 godina zatvora, izrečena je za ubistvo dvojice policajaca i ranjavanje dvojice njihovih kolega.

"Škumbin Mehmeti osuđen je na 30 godina zatvora zbog napada iz automatskog oružja na vozilo Unmika, u kome su poginula dva policajca, jedan strani i jedan kosovski, a dvojica su ranjena", rekla je tada portparolka Euleks Irene Gudeljeva.

 

Prema rečima portparolke misije, Euleks je za martovsko nasilje proglasio 14 osoba krivim, a jednu je oslobodio, u okviru devet predmeta na kojima su sudije te misije radile.

Optužbi je zbog nedostatka dokaza oslobođen Gzim Ferati, koji je u opštini Štrpce, zajedno sa još najmanje pet osoba, pucao na dvojicu Srba, od kojih je jedan poginuo na mestu pucnjave, a drugi u bolnici. Grupa je potom pucala i na četri srpska policajca na dužnosti.

"Vesti" pušu dana im je u0 Euleksu, koji je nasledilo Unmikovo pravosuđe, rečeno da se Specijalno tužilaštvo Kosova nije bavilo slučajem vezanim za događaje 17. marta 2004, već da su od Unmika dobili 11 slučajeva od kojih je šest slučajeva odbačeno usled nedostatka dokaza.

"Od toga je tri slučaja Euleks prebacio lokalnim tužilaštvima, od kojih se dva nalaze u Prizrenu. Jedan je 3. jula 2014. godine predat lokalnom tužilaštvu u Prištini i on čeka suđenje, dok im status slučajeva koji su počeli februara 2010. godine i septembra 2014 u Prištini nije poznat", piše ovaj list.

 
 
  • OEBS: Neodgovorni kosovski mediji

    Da nije bilo neodgovornog izveštavanja medija, martovsko nasilje na Kosovu ne bi bilo tako intenzivno i tako brutalno, ocenjeno je u specijalnom izveštaju OEBS-a koji će biti predstavljen u četvrtak. Izveštaj će biti podnet Stalnom savetu OEBS-a, koji je glavno telo za donošenje odluka evropske organizacije. "Da nije bilo neodgovornog i senzacionalističkog izveštavanja' kosovskih medija, događaji su mogli krenuti drugim tokom i ne bi dostigli toliki intenzitet i taj nivo brutalnosti", ocenio je tada zvaničnik OEBS-a zadužen za slobodu medija Mikloš Harasti.

http://www.b92.net/info/vesti/index.php?yyyy=2015&mm=03&dd=17&nav_category=640&nav_id=969021

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Дан када је Косово горело

Призрену – граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства, нанет је смртни ударац

 

SV-ARHANGELI-PRIZREN-MART-2004.gif

 

Обнова манастира Светих архангела код Призрена, уништеног у погрому у марту 2004. године (Фото Ж. Ракочевић)

 

 

„Билбил пиле, не пој рано, не буди ми господара”, певала је на гвозденом војничком кревету старица Наталија Крстић. Читав живот она је певала старе косовске песме, пева и сада у сабирном центру последњих призренских Срба. Побегла је из Богословије у којој је горео Душан Недељковић, и крила се по граду док је неки војни транспортер није довезао у камп немачког Кфора.

 

Каквог ли се она господара плашила док се боса крила испод призренских мостова да дочека зору и да на овом опскурном месту поново запева? Ко је био и остао стварни господар Призрена?

 

Граду три језика, граду три културе, граду оријенталног господства нанет је смртни ударац. Хришћанство ни у једном нашем граду није имало такву симбиозу с урбаношћу, ниједан наш град није имао толико дугу историју односа с православљем.

 

Ни један једини сегмент живота косовских Срба, Рома, Горанаца и Ашкалија није остао нетакнут, ширина тог ударца фатално је погодила све: од простих земљорадника до најважнијих фресака српског и европског средњег века, преко политичког статуса, елиминације урбаности, онемогућавања повратка расељених, уништавања књига, библиотека, градских средина, нематеријалне баштине, гробаља, убијања животиња и прихватања туђе етничке слободе. Никада у својој историји Српска православна црква, у тако кратком времену није претрпела тежи ударац.

 

Стотине и стотине икона страдало је у погрому: сав труд, љубав, прилоге и молитве, што су, век и по, грађани Призрена поклањали, утопљавали, посвећивали катедралној Цркви Светог Ђорђа, нестали су заједно са збирком икона, живописом и иконостасом донесеним из Сент Андреје. Све што је било у одговорности немачког Кфора потпуно је уништено и девастирано, а немачки лист„Шпигл”је своје војнике назвао зечевима с Косова.

 

„Господину Џонсону дао сам комадић запаљеног крста из приштинске цркве, то је један нагорели анђео – да га, као залог, подсећа на све што се овде десило. Овде се уништавају највеће светиње православне уметности”, рекао је Грегорију Џонсону, команданту јужног крила НАТО-а, отац Сава Јањић. Он је обећавао да ће стати на пут злу и додао да је у три дана погрома безуспешно покушавао да успостави везу са Рамушем Харадинајем, ратним ОВК командантом и потоњим политичким вођом косовских Албанаца. У том „прекиду веза” горели су анђели и уметност, нестајали животи и градови. Ни у овој области не постоји прецизна евиденција шта је све нестало и уништено.

 

Руља која је попалила српско повратничко село Бело Поље код Пећи, чијег је предводника хицима из пиштоља усмртила једна америчка полицајка, скренула је од села према гробљу, отварала, ломила и из земље изваљивала старе надгробне крстаче. Парадоксално је да су, касније, „хероју” који је убијен, покушали да подигну спомен-обележје, и то на месту погибије, између села и цркве коју су спалили и гробља које су уништили.

 

Погром 17. марта 2004. године је, готово потпуно, успостављање консензуса између мафијашко-племенских структура (подинституција), владе, председника општина, полиције (званичних институција) и моћних западних амбасада и тајних служби (надинституција). Он је одустајање од свих стандарда и, коначно, тренутак одлуке да међународна заједница у пуном капацитету призна независност Косова. Западне демократије и њихови најважнији експоненти на терену одлучиле су да признају етнократију и тако, парадоксално, и код Срба и код Албанаца учврсте идеју да се злочин исплати и да је награђен. После свега на згаришта се вратила Српска православна црква: подигла зидове, ставила кров, обновила живопис, поставила свештенике и колико-толико почела обнову живота и заштиту од зла и нестајања. Несрећа је што је зло добило своју институционалну форму и потврду, па је само питање времена, када ће се окренути и против оних који га сада подржавају, учествују у њему и живе од њега.

 

--------------------------------------------------------------

 

Људске жртве

У великим сукобима у Косовској Митровици убијена је Јана Тучев, а на тераси свог стана од снајперског хица погинуо је Боривоје Спасојевић. У запаљеној призренској Богословији страдао је Драган Недељковић. У селу Драјковце, убијени су Добривоје Столић и његов син Борко. У Гњилану су попаљене све српске куће, убијен је Бобан Перић, док је Славољуб Дабић претучен до смрти.

 

У Косовској Каменици из аутомобила са српским регистарским таблицама извучен је и тешко претучен Југослав Савић, који је неколико дана касније, од последица пребијања, преминуо у врањској болници.

 

Све што је служило Србима у Косову Пољу уништено је, а из своје куће извучен је Златибор Трајковић и наочиглед његове супруге Раде, поливен бензином и запаљен, после чега је преминуо. У Липљану је страдао Ненад Весић, расељено лице из села Коњух из околине Липљана. Према подацима Оебса, убијено је 19, а расељено 4.500 људи од којих се огромна већина није вратила у своје домове, а велики број је живео у контејнерским насељима у крајње нехуманим условима;спаљено је 39 цркава и манастира;спаљене су и срушене 934 куће – станове по градовима нико до сада није рачунао, нити се њихов број зна; тучено и малтретирано око 900 особа. Организаторе правда није ни дотакла, неким извршиоцима је суђено и добили су, према закључцима Оебса, непримерено мале казне.

 

Живојин Ракочевић
објављено: 17.03.2015.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Поводом једанаесте годишњице Мартовског погрома на Косову и Метохији

 

И овог седамнаестог марта Епархија Рашко-призренска спрема се да молитвено обележи 11 година од Мартовског погрома 2004. године, у коме је у рушилачким нападима албанских екстремиста живот изгубило 19 особа, а више стотина лица претрпело физичке повреде. У току дводневних организованих напада на српске енклаве и светиње запаљено је и оштећено више од 900 домова док је додатних 4000 Срба који су преживели најтеже године после оружаног конфликта 1999. године било принуђено да напусти своја огњишта. Екстремисти су се посебно обрушили на српске православне светиње. Уништено је 35 цркава и манастира, а у овим незапамћеним вандалским актима, од којих су неки преношени уживо на локалним косовским телевизијама (као на пример у Подујеву) заувек су уништене бројне иконе и непокретна културна добра која су вековима преживели османску окупацију и светске ратове. Седамнаести март 2004 посебно је болно погодио српски народ и његову Цркву због тога што се све ово догодило не у време ратног хаоса, већ у присуству више хиљада припадника међународних мировних снага КФОР-а, Косовске полиције и УНМИК-а од којих нико није јавно преузео одговорност за бројне пропусте.

 

Најтеже од свега јесте чињеница да већ ево 11 година није спроведена озбиљна истрага поводом овог насиља и да  нису пронађени организатори масовних и координисаних вандалских напада, иако су сви међународни представници који су тада посетили Косово и Метохију веома експлицитно указали да је реч о добро организованим акцијама уз активну подршку косовских медија на албанском језику. Одсуство истраге посебно је критиковао и ОЕБС у свом извештају поводом овог насиља. Симболично мали број лица кажњен је лакшим и условним казнама, као на пример за паљење древне Богородице Љевишке, УНЕСКО споменика из 14 века за чије су скрнављење фресака кажњена четири косовска Албанца условном казном од четири месеца. Нажалост, насиље које се спорадично наставља против српских светиња и повратничких домова до данас није заустављено. Ово показује да без обзира на све што је учињено како би се створили бољи услови за живот Срба и даље постоји веома висок степен ризика да се слични напади понове, а све са циљем систематског уништавања баштине српског народа на овом простору које за данашње локалне ултранационалисте и даље представља болан подсетник српске историје која се јефтиним фалсификатима не може избрисати из историјске науке и историје уметности овог дела Балкана.

 

Српска Православна Црква јеванђелски је поднела и овај талас насиља над светињама, као она из Другог светског рата од стране балиста или из времена петовековне османске окупације. У процесу обнове од 2005 године обновљено је или донекле поправљено око 70% објеката оштећених или уништених 2004. године и по међународним захтевима у обнови су учестовале и косовске институције под надзором и организацијом Савета Европе. Посебан успех представља обнова Призренске Богословије која се наставља обновом две највеће зграде које финансира Европска комисија. Такође су обновљене и привремено запустеле парохије у Призрену, Приштини, Пећи, Урошевцу, Вучитрну и Истоку, иако до очекиваног већег повратка прогнаника у ове градове није дошло због општег недостатка безбедности и етничке нетолеранције.

Мартовски погром је био велика трагедија за Срспку Православну Цркву, али је још већа трагедија и срамота за косовске институције чији представници и данас воде ово друштво и тобоже претендују на европску будућност, иако никада нису прихватили ни најмањи степен своје одговорности за насиље 2004. године. Епархија Рашко-призренска наставиће са процесом обнове колико год то могућности дозвољавају, али искључиво на принципима посебног положаја који је дат Српској Православној Цркви међународним документима и косовским законима. Због дугорочне угрожености хришћанских светиња у времену етничког и верског радикализма на Косову и неспособности локалних институција да без међународних притисака адекватно вреднују и заштите баштину српског народа на овом простору посебна врста заштите српске баштине и изнад свега њеног народа на КиМ је и те како дугорочно потребна. Пре или касније тема српске баштине мора да дође на дневни ред дијалога између Београда и Приштине, поготово услед све агресивнијих најава појединих политичара у Приштини да досадашње мере заштите српске баштине треба ревидирати и нашу баштину лишити њеног историјског и духовног идентитета.

Поводом 11. годишњице у делимично обновљеном храму Св. Николе у Приштини биће сутрадан одслужен парастос жртвама погрома уз тренутке молитвеног сећања на све оно што је претходних година неповратно уништено уз наду да се овакви немили догађаји више никада неће поновити.

 

 

Из канцеларије Епархије Рашко-призренске

16. март 2015. године, Призрен-Грачаница

 

http://www.eparhija-prizren.com/sr/vesti/povodom-jedanaeste-godisnjice-martovskog-pogroma-na-kosovu-i-metohiji

Share this post


Link to post
Share on other sites

Hram od 1999. više puta skrnavljen; polemika da li treba da se sruši

Hram Hrista Spasa je tokom svoje izgradnje devedesetih trebalo da bude najveći hram u Prištini. Iako stavljen pod kupolu, nikada nije dovršen usled bombardovanja i početka ratnih sukoba '99. godine. Nalazi se u samom centru Prištine, u neposrednoj blizini rektorata, Filozofskog fakulteta i novoizgrađene katoličke katedrale – najveće na Balkanu. 

Hram je više puta od 1999. bio izložen verbalnim i fizičkim napadima, sa pokušajima miniranja. Ranih dvehiljaditih korišćen je kao javni toalet, a jedna od kosovskih umetnica - Nora Istrefi, napravila je, u providnoj odeći, i spot u ovom hramu, dok je u njegovoj blizini u jednom trenutku niklo i nehigijensko naselje, koje je na proleće 2014. uklonjeno.Sredinom juna 2015. godine usledilo je novo skrnavljenje, kada su zidovi hrama su poslužili za "alpinizam" dvojici mladića koji su, kako su preneli kosovski mediji, "dokazivali svoje veštine penjanja". 

Početkom ove godine crkva je ponovo korišćena kao javni toalet. 

U kosovskim medijima se početkom prošle godine vodila i polemika da li bi prištinska crkva trebalo da se sruši, ili ne. I dok su kosovski Albanci tvrdili da je objekat podignut "nelegalno" - u dvorištu Prištinskog univerziteta, te da je potrebna legalizacija objekta, Eparhija Raško-prizrenska je tvrdila da poseduje detaljnu dokumentaciju sa dozvolama i izvodima iz katastra da je vlasnik zemljišta i nedovršenog objekta, naglašavajući da to pokazuje da su tvrdnje iz Prištine, uključujući i kosovske medije, o nezakonitoj gradnji ovog hrama - "u potpunosti neosnovane i tendenciozne". 

http://kossev.info/strana/arhiva/pristina__zidovi_hrama_hrista_spasa_ponovo_posluzili_za_alpinizam/8437

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...