Jump to content
  1. Sanja Т.

    Sanja Т.

  2. Драшко

    Драшко

  3. Џуманџи

    Џуманџи

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије говорио је у емисији Радио-телевизије Републике Српске “Актуелно” о ситуацији која је настала у Црној Гори усвајањем безаконог закона о слободи вјероисповијести.   ВИДЕО ЗАПИС РАЗГОВОРА   “Ово што се данас догађа у Црној Гори само је наставак онога што се у њој догађало у вријеме Светог Петра Цетињског, а и након њега. Црква кроз сву своју историју, па и данас позива на братску слогу, на љубав, на мир и помирење браће, а не на сукобе. Али, опет, с друге стране, Црква штити свој идентитет, с обзиром на тај закон, који није закон него безакоње”, казао је Митрополит црногорско-приморски.   У емисији су, поред Митрополита Амфилохија, на ову тему говорили: адвокат Велибор Марковић из Подгорице, проф. др Миливоје Радовић са подгоричког екониомског факултета, извршни директор НВО “Не дамо Црну Гору” проф. др Здравко Кривокапић, др Марко Митровић, специјалиста оториноларингологије из Никшића, Мато Уљаревић, студент ФЛУ Цетиње, предсједник ДНП Милан Кнежевић, посланик ДФ Милутин Ђукановић и новинар Марко Вешовић.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 17. маја, у недељу Самарјанке, Свету архијерејску литургију у манастиру Рустово. Поздрављајући сабране сверадосним поздравом Христос васксре – Ваистину васксре, Митрополит Амфилохије ја казао да је у тим ријечима садржана сва вјера наша, историја рода људскога и њен смисао, створење човјека и свијета.   Звучни запис беседе   Тумачећи данашње Јеванђеље о сусрету Господа са женом Самарјанком крај Јаковљевог бунара у граду званом Сихар, владика Амфилохије је у поучном архипастирском слову истакао да је тај Његов разговор са Самарјанком један од најљепших одломака у Јеванђељу Христовом.   “Велики чудесни догађај и зато је ова недеља посвећена управо тој жени Самарјанки Фотини која је ту повјеровала у Господа, која се покајала за своје гријехе и касније била мисионар и проповједник Христа Господа и на крају мученички пострадала за Њега заједно са другим мученицима.”   У данашњем опису у дијелима Апостолским, послије смрти архиђакона Стефана разбјежали су се Христови апостоли и ученици до Кипра и до Антиохије, гдје су се први пут назвали хришћанима. И ми смо данас прије свега и изнад свега хришћани и то је оно, казао је владика, “што треба да свједочимо свима другима, поготово у ова наша времена када је поново кренуло отпадништво од Христа – Цркве Божије, када се често пута  догађа да људи поистовјећују себе са неким другим вриједностима”.   “Основно својство оних који у Христа вјерују је да буду хришћани и била каква друга припадност (држави, нацији…) својство је које људи задобијају овдје на земљи. Дакле оно што је небеско својство је то да смо хришћани. И данас у Црној Гори то треба максимално свима свједочити: да смо прије свега и изнад свега хришћани”, бесједио је Архиепископ цетињски.   Објаснио је да није битно да ли се ко осјећа Србином или Црногорацем, Македонцем или Хрватом или било како другачије, већ да је основно да будемо хришћани – носиоци имена Христовога и свједоци Христови, Њега као воде живе и да се трудимо да пијемо од те воде и да се поклањамо Господу овдје гдје се налазимо. Сам Господ је рекао жени Самарјанки да се неће клањати убудуће ни ту, на њиховој гори, нити у Јерусалиму и да су само истински људи и хришћани они који се клањају духом и истином живоме Богу без обзира гдје се налазили.   “Они су овдје на земљи припадници живота бесмртнога тиме што примају Христа Бога као живот вјечни и бесмртни и Њега као богачовјека, једино се Њему клањају и за Њим ходе, у Христа се крштавају, примају Оца и Сина и Духа Светога – Бога љубави”, казао је владика и додао да хришћани кроз ту христолику љубав воле Бога живога и једни друге.   Том и таквом христоликом љубављу су били задојени и сви свети пророци Божије, њоме су се хранили Свети апостоли, њу су сљедовали и њоме живјели свети оци наши, учитељи Цркве Божје, свети мученици почевши од архиђакона Стефана, мученице Фотине, као и светитељи које данас прослављамо: мученица Света Пелагија Тарсијска, Свештеномученик Силуан, епископ гаски, Преподобни Никифор. Сви они су, нагласио је владика, постали сасуди и носиоци Божије благодати јер су се напојили те воде живе и нијесу су хранили собом, својим дјелима и врлинама него све што имају и што јесу су примили од Господа а милост Божја је она која даје човјеку да чини врлине.   “Према томе иако има врлина, ако је нешто добро учинио срамота је да се човјек хвали да је то његово, да је он то учинио, јер све што је учинио и чини, то је добро које од Бога прима и које Бог дјела кроз њега и преко њега. Зато једини кога треба хвалити и прослављати је сам Господ Исус Христос богочовјек – савршени Бог и савршени човјек, који је творац овога свијета, кроз кога је све постало и настаје. И кроз Њега и Његову милост човјек постаје право истинско биће, вјечно и непролазно, задобијајући из овога пролазног живота вјечни и непролазни, бесмртни живот”, казао је на крају бесједе Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   На почетку Свете службе Божије, Високопреосвећени је обукао у првине монашког образа обукао послушницу ове Свете обитељи сестру Сању.   Благословећи нову послушницу Пресвете Дјева и самога Господа нашега Исуса Христа, Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је сестра Сања дошла у ову древну светињу да се окрилати духовно и припреми за вјечно Царство Христово. Подсјетивши на значај овог духовног гнијезда кроз вјекове а нарочито у ова последња времена, владика је казао да је из ове свете обитељи више сестара отишло у друге манастире да са другим сестрама обнављају своје душе и древну велику светињу светих мироносица.   “То су дакле ласте из овога гнијезда, духовно везане за ово гнијездо и у будућа времена и онде гдје се сада налазе, да би Господ умножио таква гнијезда духовна и код нас овдје а и широм васељене, да се настави то дијело живо живога Господа нашега Исуса Христа.”   Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је казао да је манастир Рустово освештано и гробовима оних који су ту пострадали у своје вријеме те да је то једно од знамења ове светиње:   “Да Бог преко овог манастира благослови и све упокојене и све који сада живи овдје око Рустова и онда све редом. Да Бог умножи љубав према Господу и љубав једни према другима силом Духа Светога и да се пробуди у људима та жеђ за водом бесмртности, непролазности, за вјечном водом која јесте Дух Свети и Господ наш Исус Христос.”     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Ćiriličar,
      Драгослав Бокан:     
      ДА ЛИ ЈЕ МОГУЋЕ ДА РАДИКАЛНО БЕЗБОЖНИШТВО ПОД МАСКОМ ДОКТОРСКИХ МАНТИЛА ИМА ПРАВО ДА РАСПОЛАЖЕ НАШИМ ЖИВОТИМА, ИЗНАД СВИХ И СВЕГА?
      уторак, 14 април 2020
       
           Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа).  + + +
      Нећу да преопширно описујем бесмисао и грех оваквог односа према Српској Православној Цркви. Јер ту није реч само о одбијању предлога (који задире у много више области од само оне биолошко-медицинске), већ о нечијем разочарењу ЗБОГ САМОГ ЧИНА ПИСАЊА ОВАКВЕ МОЛБЕ од стране оних који су своје животе предали Богу и добровољно напустили читав свој дотадашњи живот (узевши, притом, и нова, монашка имена).
      Па шта он уопште замишља и очекује од православних свештеника?!
      Као да је Бог, а не само један од лекара.
      Остаје над нама свима да лебди питање без одговора: да ли у Мађарској, Холандији, Бугарској, Грузији, Белорусији, Израелу… лекари знају свој посао, када су се, замислите само, усудили да допусте православним верницима у својим земљама (уз одобрење и тамошњих државника) да прославе васкршње празнике у својим храмовима, наравно уз све одговарајуће мере заштите и превенције корона-вируса?
      Или је, можда, др Кон једини, врховни и сакрални ауторитет, па себе схвата тако амбициозно и надобудно да се усуђује да изјави да га нешто „погађа“ или „разочарава“, као млада (или неко размажено дериште)?
      Па онда даје оставку, повлачи је, љути се и дури, као да само он брине о људима и њиховом (физичком и душевном стању). И да он одлучује „смеју ли или не“ чланови нашег Светог Архијерејског Синода (црквене владе) да за нешто замоле државу, а у складу са самом суштином своје вере?!
      Мени је ово устоличавање лекарске „свете краве“ (уместо оног црквеног тела које би могло да на себе преузме ту улогу и реални духовни ауторитет) стварно невероватно и несхватљиво. То никада у животу нисам видео, сем у случају неких давних доктора што су се, несрећници, усудили да „због медицинских разлога“ одреде даљу судбину у логорским жицама заточених робова – исто овако не водећи разлога о духовним аргументима и верским слободама људи који би требало да имају право да буду изједначени са свима осталима. У нашем, карантинском случају – и са српским пензионерима и власницима домаћих животиња (недељом ујутро), са корисницима великих тржних центара, пошти и банака, као и радницима на бројним градилиштима (током дана, а после полицијског часа).
      Ја то све заиста не могу да разумем, колико год се трудио. Јер је тајна нашег родољубивог и хуманистичког доприноса општој ствари управо у томе да будемо „мали део велике слагалице“, а не њени цензори, контролори, или, не дај Боже, власници.
      А ако др Кон има амбицију да нам влада и теледириговано управља нашим осећањима и одлукама, нека се онда кандидује на следећим изборима и провери шта мислимо о њему након оваквих (мало је рећи неодговорних) изјава.
      P. S.
      Нека му Свети Архиђакон Стефан (као Предрагова породична слава са мајчине стране) осветли онај затамљени део његовог ума и учини да овај уско-специјализовани стручњак разуме и неке друге хоризонте људског постојања!
      Дај Боже!
       
      Извор: Фејсбук страница Драгослава Бокана
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Београдски Надбискуп Станислав Хочевар упутио је Ускршњу посланицу коју преносимо у целости:    Звучни запис обраћања     Браћо и сестре!   Доликује ли у ово вријеме свеопће пандемије писати или уопће хтјети посредовати ускрсну посланицу? Дубоко осјећам да бих за тако нешто требао бити много понизнији! И како то постићи?   Одлучих се ипак, предраги, с вама поразмислити о једној реченици из Посланице Хебрејима (Хеб 5, 8). Увијек сам управо пред овим библијским текстом осјећао посебно поштовање, али и становиту свету дистанцу. Kао салезијанац, чија каризма подразумијева бити непрестано међу младима, морао сам признати самоме себи да немам довољно времена с дужним поштовањем и заносом интензивније разматрати тај осебујни духовни рудник злата.   Али пандемија ЦОВИДА-19 удари човјека на најосјетљивије мјесто… Питам се, у потпуној побожности према небеском Оцу: »Драги Оче, како је могуће, односно зашто је потребно да Твој Син, непрекидно имајући најдубље синовске односе према Теби, мора толико патити да би навикао слушати?« И кад то питах небеског Оца, примијетих у себи како унаточ томе што ме је увијек најдубље потресала тајна Утјеловљења, ипак нисам много напредовао у своме урањању у те дубине…   Да, Твој је Син постао човјеком. Долазећи у свијет Он говори: Жртва и принос не миле Ти се, него си ми тијело приправио; паљенице и окајнице не свиђају Ти се. Тада рекох: `Ево, долазим!` У свитку књиге пише за мене: `Вршити, Боже, вољу Твоју!` (Хеб 10, 5‒7). Да, човјек Исус долази »у тијелу«! И у потпуној спремности воље: »Ево, долазим вршити, Боже, Твоју вољу.«   Исус из Назарета није један од толиких људи. Он је Једини који врши искључиво Очеву вољу, и то у тијелу и оном тјелесном. Порука је то над порукама: у тијелу и оном тјелесном свијету треба вршити Очеву вољу и нацрте, иначе само »тијело« постаје непослушно.   Исус је, дакле, човјек који је и први, и посљедњи, и средишњи. Парадигма човјека уопће – Човјек! Али није Човјек зато да би занијекао све друге људе, него да би баш сваком човјеку показао како је унаточ свим најужаснијим страхотама ипак могуће бити и остати човјеком.   Тако је, Оче, Твој син поставши човјеком објединио човјечанство свих времена у Једног човјека. Од оног првог – Адама – до оног посљедњег – Земљанина – у једну обитељ. Да, сви ми људи само смо једна обитељ. Но ми смо се разбили и расули у стотине и стотине комадића… А пандемија вируса ЦОВИДА-19 потврђује да смо ипак сви једна јединствена обитељ свих народа, језика, боје коже и култура. Ако нисмо способни то спознати и признати својим разумом, својим размишљањем, онда нам пандемија поручује својом агресивношћу: сватко од нас може ближњега свога заразити или спасити. И непослух тој чињеници жање премноге снопове смрти…   Оче небески, сад знам да си нам у своме Сину за сва стољећа показао како је важно знати слушати законе живота. Kако је важно знати рећи: Ево, долазим вршити вољу Твоју.   Да, браћо и сестре, сви земаљски родитељи из искуства знају како новорођеном ђетету треба говорити, пјевати, с њиме се играти и давати му на тисуће различитих знакова љубави ‒ да би и само проговорило… Слушајући и гледајући, ђеца напредују. Али одмах кад та иста ђеца мало поодрасту, почињу углавном слушати само себе… Па и толики медији, који би требали посредовати најдубља искуства вјечне мудрости, претежно шире змијску мудрост: узми »јабуку« закона у своје руке… постани »бог«! И тако се шири то вршење своје а не Божје воље. И ето, парламенти овога свијета тако често гласају за законе непослушности Божјему Духу. Kоји то парламенти данас још истражују Исусова блаженства? Ођекује ли у њима глас Еванђеља? Исусов проглас мира из Ускрснога јутра претворили смо у безбројне творнице оружја, мислећи да ћемо на тај начин осигурати и мир, и сигурност, и јаку економију…   Док се Ти, Исусе, заузимаш за мале и сиромашне, избјеглице и странце, ми, искориштавајући једни друге, стварамо свијет богатих и сиромашних, свијет блокова и класа, свијет великих и малих; свијет прве, друге или треће брзине развоја. Притом развоја у сферама имања, посједовања, економије; укратко ‒ онога што стављамо на себе, око себе и покрај себе. Заборавили смо да је у нама пророчки свијет; да сȁмо срце може наслућивати будућност и сȁмо разум очишћен од себичности стварати логику.   По ЦОВИДУ-19 Ти, Сине Божји, очито нас упућујеш да требамо боље слушати једни друге, боље чути вапаје оних других, боље проучавати повијест тих других. Али особито нас поучаваш да требамо слушати глас свога Створитеља. И да знамо да само Он има праве визије развоја, будућности, солидарности, синергије. Једино нам Божји глас говори о »побожанствењу« човјека, а наш људски глас претежно тек о материјализирању човјека и човјечанства.   Укратко, Ускрсли Сине Божји, Ти који си имао снаге проћи кроза сва искушења и увијек слушати, научи и нас данас слушати. Прије свега да пажљиво слушамо из читаве објаве створеног свијета и свијета светих књига. Слушати како сви имамо једног великог и доброг Оца. А доћи до »Његова савршенства« – како нам предлажеш – захтијеват ће још много, много наших напора. Kолико ли ће још захтијевати слушања да бисмо даље схватили да је читаво човјечанство само једна мала обитељ, у којој ођекује баш сваки корак и најмањи покрет руке – било позитивно или негативно? Да би ова јединствена обитељ запјевала у складној политичкој полифонији, колико ће још вјежбања бити потребно?! Надаље: јесмо ли сви ми који тврдимо да смо на путу у Емаус сусрели Исуса Kриста, коначно сјели за исти стол божанске литургије, разломили коначно исти крух и пили из исте чаше? Kолико ли ће још бити потребно молитве, понизности, слушања жарког Kристовог вапаја на Посљедњој вечери…?   Ускрсли Господине, Ти си прешао читав тај вишемиленијски пут свих могућих најжешћих људских искушења и вршио вољу свога Оца. Зато си увијек побјеђивао. Научи, дакле, и нас слушати све вјечне законе створенога свијета; научи нас разговарати с небеским Оцем тако како си то и сам чинио у свјесном ноћном осамљивању; научи и нас слушати Духа којег си нам у својој смрти предао, јер Он је »Господин и Животворац«.   Желимо с Тобом ускрснути. Желимо с Тобом на обалама мора толиких људских суза коначно окусити ускрсно благословљено јело. Ускрсли Господине, прими нашу спремност да слушамо Твоју радосну вијест… о миру који само Ти можеш дати.   Омогући нам, надаље, да на свим »брдима« толиких наших јада искусимо како читаво човјечанство уздижеш у духовну цивилизацију и како свима нама повјераваш нову будућност ослобађајуће близине с Тобом и у међусобном заједништву једних с другима.   Теби, Ускрсломе Kраљу, који си свима нама својим слушањем отворио потпуно нове перспективе, Теби слава и моћ! А свима нама, који у Тебе вјерујемо, радост, мир и благослов!   Сретан и благословљен Ускрс! Мир Божји! Христос васкресе – ваистину васкресе!   С вама у ослушкивању и благосливљању,   + Станислав Хочевар, с.р. надбискуп и метрополит београдски     Извор: Београдска надбискупија
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У својој поруци митрополит Вриуле Пантелејмон изражава жаљење што  се у дневним службеним саопштењима не спомиње „Име Свете Тројице“ и  што се „занемарује наша вера у Онога који ће нам помоћи да молитвом превазиђемо ову нову пошаст“.     Међутим, митрополит Пантелејмон изражава наду да ће Пресвета Богородица услишати наше молитве и „спасити нас од ове несреће, јер је она и даље наша света заштита и непобедива војевода нашег народа“.   У својој поруци он даље каже: „Што више наших молитава оде с наших усана, постајемо духовнији, то више волимо Бога и радујемо се Његовој присутности у нашем животу“.   „Чеда моја, молим вас, овог пута, будимо  сви у кући Цркве. Пратимо свете литургије и молимо се након што се сваки од нас запитао зашто је Бог допустио ово искушење. Помолимо се Богу за наше болеснике. Помолимо се Богу да пружи здравље и снагу онима који раде на лечењу болесних, односно лекарима, медицинским сестрама наших болница и онима који свим средствима бране границе отаџбине.“     Извор: Инфо-служба СПЦ
×
×
  • Креирај ново...