Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Srdjan Kotur

Некрштени и Црква

Recommended Posts

Зашто се не моли за непријатеље?

Чије непријатеље? Цркве? :) Што се мене лично тиче, било би ми лепо да чујем и дословно молитву на свакој литургији за све људе и цео свет...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Чије непријатеље? Цркве? :) Што се мене лично тиче, било би ми лепо да чујем и дословно молитву на свакој литургији за све људе и цео свет...

Црква нема непријатеље?

Share this post


Link to post
Share on other sites

Црква нема непријатеље?

А па наравно да има. Нисам био саркастичан него сам хтео да проверим на чије непријатеље си мислио.. Само цркве или и народа, државе, личне непријатеље свих који учествују у молитви или на све у пакету...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Pročitah u pomjaniku da se ne upisuju imena nekrštenih i otpadnika pa reko' da pitam zašto. Postoji li molitva za one koji odriču Hrista?

Аха, на то сте мислили,ја мислио на молитве на Литургији. Добро питање, не пада ми на памет зашто је тако... Чекамо одговоре професионалаца. :cheesy:

Share this post


Link to post
Share on other sites

Треба да се помену и лични и непријатељи Цркве. У једном тренутку литургије иде молитва за нас, наше сроднике итд. па би ту могло да се помене ,,и за ваше непријатеље" на пример. Мислим да је важно да се употреби та реч ,,непријатељ", јер љубав према онима који нас гоне и мрзе је један од суштинских начела хришћанства.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за крштење. Један једини и незаобилазни је: вера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај ко је читав свој живот провео изван Цркве и њених благодатних дарова, чинио је то за то што у Бога није веровао.

 

Много тема и дилема, које су некад биле далеко од наших видокруга, сада нас стижу и притишћу својом актуелношћу. Старије свештеничке генерације, у своје вријеме, у контактима са својим парохијанима, могли су себи да уштеде бар једно питање, које ми, у данашња времена, никако не можемо избјећи. Некада, ко би год приступио свештенику за било коју доступну Свету тајну или свештенорадњу, прилазио му је с пуним правом, бар што се једнога и основнога тицало: био је крштен. А ми, пак, док и сами бијадосмо млађи, били смо праксом и нуждом упућивани да при обављању Свете тајне брака или при избору кума за крштење провјеравамо да ли је особа крштена.

Сада, нажалост, већ сазријевају горки плодови наше безбожности и небриге па кад нам се јави за неку сахрану, морамо да приупитамо да ли је умрла особа крштена. Јер сада, први изданци послијератне атеизације српског народа ижђикали су до дједова и баба; о њиховим синовима и кћерима да и не говоримо.

И кад се деси, по општој неумитности људској, да се мријети мора, нешто што је било на крају листе свих могућих брига, наједном постаје преважно. За неког ко цијелог свог живота ни крњавог филера за вјеру својих предака и Цркву марио није, дотле да је чак и некрштен остао, кад умре, сви се сјате на свештеника и љуте се на њега зашто – веле – „неће да сахрани човјека“.

Колико год да свештеник саосјећа са свима ожалошћенима, да би и сам плакао и јаукао, он не може, не смије, обавити опјело над некрштеном особом. Једноставно речено: Ко није крштен, он није члан Цркве и нема никаквих права у њој. Црква не поставља никакве посебне услове за пријем у своје окриље. Један једини и незаобилазни је: вјера у Бога и прихватање хришћанског живота. Онај, дакле, ко је читав свој вијек изван Цркве и њених благодатних дарова провео, чинио је то за то што у Бога вјеровао није.
У свом животу ми, вољно и невољно, прихватамо многа ограничења. Ниси члан неког клуба, нема ти приступа у њега ни повластица које чланство подразумијева. Ниси члан неке странке, не можеш бирати нити бити биран. Немаш возачку дозволу, не смијеш да возиш. Сва та безбројна ограничења ми прихватамо за нормално. Једино, изгледа, не прихватамо да у Цркви не можемо имати права ако нисмо њени чланови.

Размишљајући о овом проблему – и то жалосним једним, конкретним, поводом – потражих код нашег Патријарха одговор на ово питање у његовој књизи: „Да нам буду јаснија нека питања наше вере“. Патријарх је дао одговоре на стотине питања које савремена пастирска пракса намеће. О сахрањивању одраслих некрштених он није писао. Добри стари Патријарх није могао ни замислити да би неко могао читав свој живот некрштен, ван Цркве, провести да би се, тек кад умре, од Цркве могла тражити права за њега као да је за живота њеним чланом био. Као да је Црква некаква погребна установа, предворје овдашњих фјунерал хомова. У Патријарховој књизи налазимо одговор на питање о сахрањивању умрлог дјетета, које је, немарношћу родитеља, и ко зна из каквих све разлога, некрштено остало. И у овом случају, Патријарх искључује могућност да се опјело изврши. Опјело над одраслима, некрштенима, није ни спомињао. У својој поуци, Патријарх вели да Црква „сачињава мистично тело Христово, коме је Он глава (Еф. 1, 22 – 23; Кол. 1, 18; 2, 19), и да од Њега истичу спасоносне силе које у Цркви дејствују. Сваки верни прима ове животворне силе као лоза док је на чокоту, или гранчица дивље маслине накалемљена на стабло питомо. (Јов. 15, 5; Рим. 11, 17)

Врата пак кроз која се улази у Цркву, начин на који срастамо са чокотом и од њега примамо благодатна средства освећења и спасења, јесте Света тајна крштења, по речи Господњој: „Ако се ко не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије“. (Јов. 3, 5) Они који нису ушли у Цркву Божију, него су ван ње, немају могућности да се користе њеним благодатним средствима, као што гранчица дивље маслине, ненакалемљена на питому, не може имати удела у масном корену њеном“.

Чак „кад би свештеник попустио и извршио недозвољени чин, то не би имало никакве користи за душу онога за кога би се свештенодејство извршило. Јер ни један свештени чин не делује безусловно, самим тим што је извршен. Дејства Цркве нису чарања врача која треба магијски да потчине божанску силу извршеном чину. Свете тајне имају две стране: једну видљиву, коју врши свештеник, и другу невидљиву, коју врши Дух Свети, Бог. Обе су потребне, али дејство Божије благодати је несравњиво више од дејства људског чиниоца“.

И свештеник и епископ, на рукоположењу, заклиње се да верује и да ће веровати у све догмате које исповеда Света Црква, чувати сва њена правила која су прописали сабори. „Из тога је јасно да нема места обраћања епископу за дозволу опела над некрштеним, јер кад би он то дозволио, преступио би своју заклетву као и свештеник који би извршио. А за преступање заклетве, кривоклетство, 25. канон Светих апостола предвиђа рашчињење. Својим преступом, дакле, не би принео никакве користи души упокојеног, а своју би душу оштетио бесконачно“, учи нас наш Патријарх.

Знајући ово, не остаје нам ништа друго него да се уозбиљимо, па ко год да је некрштен, да се потруди око свога крштења; и ко год има кога некрштеног у своме окружењу, да поради на његовом крштењу; док времена има и не буде прекасно.

 

Протојереј Василије Томић

 

Извор

Share this post


Link to post
Share on other sites

Od mnogih odraslih koji nisu krsteni, kada ih pitam za razlog, oni navode izgovore tipa: Kum zivi daleko, te izgubili smo kontakt a to je staro kumstvo ne" valja" da se prekida... ( kao da " valja" da zivi nekrsten) te kum ne moze sad, te ako uzmem drugog ljutice se, te nemam pare da " castim" kuma....sve sami izgovori i besmislice.

Share this post


Link to post
Share on other sites

E, jos moj brat od ujaka, nije krsten, slavi slavu...Pop mu nikad nije dosao u kucu da osveti vodu, nit nosi kolac u crkvu....katastrofa. I kad god mu kazem, aman, covece, kad ces vec jednom da se krstis, on kaze ove godine....i tako iz godine u godinu....

Share this post


Link to post
Share on other sites

Po meni je najbolje krstiti decu dok su mala, mada neki borci za " ovo-ono" bi mi mogli zameriti...to bi mu doslo kao neko nametanje religiozne opredeljenosti, ali tokom zivota svako od nas ima izbor u sta ce i da li ce uopste u nesto da veruje, a kladim se da je 60% svih takozvanih ateista, zapravo krsteno.

Share this post


Link to post
Share on other sites

DA, ali iza krštenja ide odgovornost za one koji su krstili dete da ih formiraju kao hrišćane a ne kao pagane - onda je dečiji krst koji se ne poštuje osuda za one koji su decu krstili (roditelji a još i više kumovi). Treba još istači ulogu kumova na koju se retko misli - kumovi koji krste nekoga su ODGOVORNI pred Bogom za hrišćanski život kumčeta!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


×
×
  • Create New...